NENAD KECMANOVIĆ
O multikulturalističkom zanosu bošnjačkog šoviniste rado viđenog u Beogradu
Navikli smo da se iz muslimanskog Sarajeva ljute na Srpsku što se ne angažuje na ukidanju entiteta, na Herceg-Bosnu što ne prihvata nacionalnu neravnopravnost u Federaciji, na Srbiju što ne podržava Bošnjake protiv Srba itd. Iznenadi tek kada se Bošnjaci naljute na „međunarodnu zajednicu” što ih ne podržava baš u svakoj demonstraciji nevine žrtve komšijskih zločina.
Najnoviju demonstraciju predstavlja spomen-ploča koja je postavljena na ulazu u obnovljenu Gradsku većnicu na rubu Baščaršije. „Na ovom mestu srpski zločinci su u noći 25/26. 08. 1992. zapalili Nacionalnu i univerzitetsku biblioteku BiH. U plamenu je nestalo više od dva miliona knjiga, časopisa i dokumenata. Ne zaboravite, pamtite i opominjite.” Nebojša Radmanović je, naravno, odbio da dođe na svečano otvaranje zgrade pred kojom se vređa njegov narod, ali je taj očekivani gest bio dobra prilika da se pred brojnim stranim diplomatama pokaže kako srpski član Predsedništva BiH opstruiše međunarodno priznatu državu. Kad vidi vraga, predstavnik EU u BiH zatražio je da se u „ime pomirenja, reintegracije i slično” ploča skine.
E, onda se na tapetu bošnjačkih političkih intelektualaca umesto Radmanovića našao Peter Sorensen, a između ostalih oglasio se i Dino Mustafić. „Evropske birokrate vođene logikom: mi smo obnovu Većnice platili, pa imamo pravo i zahtevati, već godinama našem društvu nameću zaborav kao model pomirenja”, piše u Oslobođenju od 9. juna ovaj u Sarajevu slavljeni i u Beogradu rado primljeni pozorišni reditelj.
„NAŠE DRUŠTVO“ JE BEZ SRBA
Na koje to „naše društvo” misli Dino Mustafić? Ako ploča vređa Radmanovića, a Mustafić se vređa što je skinuta, onda srpski političar i bošnjački umetnik očito ne pripadaju istom (nacionalno-entitetskom) društvu. Ali, dok Radmanović to i ne krije, Mustafić bi načelno da prikrije, ali se konkretno nehotice otkrije. On, naime, ne samo „naše društvo“ nego i zgradu Većnice i biblioteku smatra ekskluzivno bošnjačkim iako to neće da prizna možda ni samome sebi.
Austrija nije samo „platila obnovu Većnice pa (misli) da može da zahteva” nego je Austrougarska platila i njenu izgradnju. Ali imperijalni Beč je svojevremeno Većnicu u Sarajevu namenio većanju predstavnika sva tri naroda u anektiranoj BiH, a ne samo muslimana, sa malim početnim slovom. Kao što je i savremena Austrija zgradu Većnice obnovila kao pomoć ne samo muslimanskom Sarajevu i bošnjačkim kantonima nego dejtonskoj BiH u celini, što onda uključuje i RS i Herceg-Bosnu. Biće da je baš zato Sorensen ispred EU i reagovao skidanjem ploče.
Konsekventno tome, ovo lepo zdanje, projektovano u pseudomavarskom stilu, koje se nalazilo na gotovo svim razglednicama Sarajeva, nije gorelo samo muslimanima nego i Srbima i Hrvatima. A, pošto je istorijska Većnica još od 1945. bila u funkciji Narodne biblioteke SR BiH, “više od dva miliona knjiga, časopisa i dokumenata koji su nestali u plamenu” bili su po idealnu trećinu vlasništvo i srpsko i hrvatsko, koliko i bošnjačko.
Međutim, kako svedoči predratni direktor biblioteke Borivoje Pištalo, koji je na funkciji bio do jeseni 1992, sve što je bilo od veće kulturno-istorijske vrednosti još pre požara je preventivno dislocirano i pohranjeno na sigurno. Tako dolazimo i do najvažnijeg pitanja, a to je ko je zapalio Većnicu? Za razliku od većih ljudskih stradanja u gradu za koje je paušalno okrivljavana „artiljerija sa brda” iako su balistički eksperti UN još u ono vreme utvrdili da paljba nije mogla doći sa srpske strane, za materijalne štete činjenice nisu istraživane nego podrazumevane.
„NACIONALISTA JE UVEK DRUGI”
Za Mustafića i nije baš neki problem kada Srbin Radmanović kao kolektivni šef države BiH zbog nacionalne uvrede odbije poziv na svečano otvaranje obnovljene Većnice, ali, kada se sa njim složi i Sorensen kao predstavnik EU, onda Dino ipak stavlja prst na čelo. „Nije korektno da na spomen-ploči stoji prefiks ‘srpski’ zločinci i trebalo bi ga zameniti distinkcijom ‘četnici’, koju su Sarajlije same napravile u ratu ne želeći da povrede svoje komšije.” Ne znam da li je Mustafić 1992-1995. bio tako mali pa nije znao ili je potisnuo iz pamćenja da su „nacionalno korektne komšije” već prvih meseci rata u Sarajevu manje-više sve Srbe nazivali „srboćetnicima”. Nasumice su im pretresali stanove, isterivali ih iz redova za vodu i hleb, otpuštali s posla, odvodili u privatne zatvore, na kopanje rovova i slično pod optužbom da skrivaju oružje, daju signale artiljeriji sa brda i slično.
A potom ovaj regionalno uticajni sarajevski kulturni radnik pada u pravi multikulturalistički kritički zanos. „U BiH se kroz školske programe udžbenika istorije/historije/povijesti totalitarno i lukavo kreira orkestrirana kolektivna nevinost SVOJIH i kolektivna krivnja DRUGIH, što izaziva strah, frustraciju i mržnju naspram drugog.” Ako citirano nije autorova puka literarna samokritika, onda je bilo za očekivanje da će predložiti da se u Sarajevu podignu spomen-ploče pobijenim Srbima u Dobrovoljačkoj, na Kazanima, u Velikom parku, u kasarni “Viktor Bubanj” itd. I ne mora baš da piše da su to uradili „muslimanski zločinci iz sastava Armije BiH”. Dovoljno je: „Stradali od komšijske ruke”, a može i ono „ne zaboravite, pamtite i opominjite”.
Umesto toga, Dino Mustafić pravi paralelu sa otkrivanjem spomen-ploče formiranju dva bataljona VRS na Vracama i zaključuje da je „srpska vojska masovnim zločinima dobila entitet nazvan Republika Srpska”. Nije teško prepoznati da je Dino borac za reintegraciju multikulturne Bosne, a ne bošnjački nacionalista. Lepo nam je objasnio: „Nacionalista je uvek drugi.”
