POČELO JE

ŽELjKO CVIJANOVIĆ

Većeg udarca na petooktobarski poredak od čistke policijskih generala do sada nije bilo

1.

Odavno se nije desilo, kao ovo kad su počele da se otvaraju afere oko Vučićeve vlade, da su insajderske informacije bile ovako dostupne i ovako jeftine. Što je najbolji znak da bi onaj ko hoće da sve postavi na svoje mesto morao prethodno da uradi tri stvari: prvo, da se zahvali insajderima svih vrsta; drugo, da se pouzda u javne izvore, ne čitajući ih kao verodostojna svedočanstva o nečemu, već primarne činjenice po kojima sklapa priču; i, treće, da glavni oslonac potraži u sopstvenoj logici. Idemo redom.

2.

Ne bih da plašim svet, ali Srbija ulazi u kritičan period, počinje da se događa nešto što liči na prve prave promene posle dugo vremena. To, naravno, ne može proći bez reakcije i otpora, i zato… ne trošite pare na gluposti narednih mesec dana. O čemu se radi?

Aleksandru Vučiću je pošlo za rukom da reši za sada dve strane Rubikove kocke. Naime, u kratkom roku zadovoljnom je u Berlinu ostavio Angelu Merkel, i u Moskvu jednako zadovoljnog ispratio Sergeja Lavrova, čega do sada nije bilo. Pritom, Lavrovljevo zadovoljstvo ne treba meriti impresijama o izrazu njegovog lica, već vešću da će Vučić već u prvih sedam dana jula putovati u Moskvu i videti se sa Putinom. Najmanje što ga je kvalifikovalo za to, reklo bi se, je što su i on, i Nikolić, i Dačić pred Lavrovom dali jasne izjave da će se Srbija boriti za gradnju Južnog toka.

U međuvremenu, Beograd gotovo da je postao centar okupljanja ljubitelja ruskog gasovoda. Vučić je najpre primio Vernera Fajmana, kancelara Austrije, koja je danas najglasniji evropski zagovornik Južnog toka i, ne manje važno, zemlja koja se veoma retko oko krupnih međunarodnih pitanja – a Južni tok to jeste – izjašnjava bez podrške Berlina. U Beogradu je zatim bila slovenačka premijerka Alenka Bratušek, koja je takođe poručila da „Južni tok treba graditi i biće građen“.

Ako se zna koliko je za poslednja tri meseca skočila politička cena Južnog toka i za Amerikance i za Ruse, tada je jasno da ovi prvi Vučićeve poteze iz poslednjih deset dana doživljavaju kao prst u oku, koje teško da zalečiti i predan rad doktorke Mihajlović, kao što ovi drugi moraju da osećaju sasvim konkretnu srpsku podršku.

3.

Vučićev rusko-nemački pravac primećen je dakle gde treba. Agenture su podignute na uzbunu, korisni idioti su se sami javili i počelo je medijskim kampanjama i otvaranjem afera o cenzuri i doktoratu Nebojše Stefanovića.

A onda je na vrhuncu kampanje Vučić otvorio još jedan mnogo opasniji front u samom vrhu srpske policije. Nad ovom rečenicom nam valja zastati. Zašto bi neko koga ta kampanja ipak ozbiljno trese otvarao, dok mu zuji oko ušiju, još teži front na drugoj strani? Zato što nije normalan? Zato što nema izbora? Zato što to i nisu dva fronta, već jedan jedini?

4.

Da vidimo. Na ovom mestu vredi se podsetiti uloge pokojnog Miodraga Rakića, najvažnijeg čoveka u policiji od 2008. godine, pa gotovo sve do svoje nedavne smrti. Preko policije i svojih najvažnijih tamošnjih ljudi – Rodoljuba Milovića, prvog kriminalističkog policajca, i Darka Senića, šefa beogradske policije – Rakić je oblikovao političku, poslovnu i medijsku scenu u Srbiji mnogo više nego Boris Tadić svojim genijalnim političkim idejama, mnogo snažnije nego svi političari zajedno.

Mnogo toga u Srbiji urađeno je Rakićevom ulogom ekskluzivnog zastupnika božije volje (Ameri) na zemlji (Srbi), mnogi je posao završen preko njegovih fioka natrpanih dosijeima grešne srpske ološ-elite. Da je takvu ulogu imao u Švajcarskoj, verovatno bi bio direktor tamošnje centralne banke, u Rusiji bi za tako nešto morao da ima monopol na sve energetske izvore, u Poljskoj i Hrvatskoj bio bi papa, a u Srbiji moć je ležala u policiji, obogaćenoj diskretnim i efikasnim posredovanjem između najvažnije ambasade u Beogradu i uboge srpske realnosti.

Kako je to izgledalo, upečatljivo je svedočio Ivica Dačić, dok se, formirajući prvu vladu sa naprednjacima, žalio da za Borisovog vakta i nije upravljao policijom, nadajući se da ga ovaj put niko neće sprečiti. Ali nije upravljao, ni tada ni kasnije. Istina, nije ni Vučić: nije uspeo da za svog prvog mandata u vladi uhapsi nikog od onih koji su mu najviše smetali (ako se slažemo da on hapsi iz ličnih i politčkih razloga) niti je uhapsio ikog od prvih dvadeset pljačkaša državnog budžeta koji su se okoristili Tadićevom vladavinom (ako se slažemo da on hapsi po pravdi i zakonu). Kad god bi javno pohvalio Rakića – a toga je bilo i mnogo više nego što je pristojno – Vučić je slao poruku da zna gde mu je mesto, kad je policija u pitanju, i da mu je jasno dokle sme da ide, i to ne Rakiću, već onima iznad njega.

Zvuči kao crni humor, ali Vučić nije ojačao samo trijumfom na izborima nego i Rakićevim odlaskom. Policija je ostala bez glave, bez onoga ko bi im na pandurski jezik prevodio navike, običaje i želje istinskih koridora moći u Srbiji. Kakav je to gubitak za Veljovića, Milovića i ekipu bio pokazalo je to što policajci ne umeju da funkcionišu bez gazde; one prave gazde gledali su retko u novinama ili na svečanostima kad ih pozovu da im u grudi zabiju neko odlikovanje. Sa druge strane, Rakićevo posredovanje davalo im je onu vrstu sigurnosti da ne mogu da stradaju zbog prevelike revnosti, a onda i od toga što bi okrenuli poneki posao sa ljudima sa druge strane, jer biti lojalan istinskoj moći u Srbiji značilo je i steći pravo na slatku nelegalnu zaradu, bez straha da bi se za to moglo i odgovarati.

Elem, bez Rakića počeli su da prave gluposti, poput one sa tučom na splavu i Vučićevim sinom. Nemam utisak da je do tada Vučić računao na tako duboke promene u policiji, jer da jeste, do sada bi imao pripremljene rezerve za smenjene načelnike uprava, umesto što je na ključna mesta postavio njihove zamenike. Kad su stvari počele da se ubrzavaju, kad je odigrao na Merkelovu i Putina, kad su agenture počele da ga otvaraju i tuku po njegovim najodanijim ljudima i kad se pokazalo da te agenture imaju svoje prste u policiji, koja sa mnogo više samopouzdanja obavlja prljave poslove za njih nego kad hapsi narko dilare, Vučić je morao da se ozbiljno preznoji, shvatajući koliko su mu sa te strane leđa otkrivena. I baš zato je sve to sa smenama u policiji izgledalo više kao njegov samoodbrambeni refleks nego kao osmišljen plan.

5.

E sad, zašto je sve to važno? Zato što je srpska policija mnogo više od pendreka i marice; ona je pored ostalog mesto gde su ukrštene i pohranjene najveće i najprljavije tajne Petog oktobra – tog komplota stranaca, domaćih političara, pandura, tajkuna i istaknutih članova podzemlja. Tamo se dobro zna koja je zaduženja u rušenju Miloševića imao Dušan Spasojević, zna se koga je u noći prevrata trebalo da markira Čume, najgroteksniji zaštićeni svedok u istoriji tog instituta, zna se koji su stranci na vezi držali šefove dva najmoćnija mafijaška klana, znalo se ko je stvarno Vuka Draškovića hteo da skrati za glavu i zašto, znalo se i šta je mafija dobila za usluge u Petom oktobru, znalo se ko je zaista želeo Đinđićevo ubistvo, ko je, kada i kome rušio rejting policijskim informacijama, hraneći njima lokalne vedete nezavisnog novinarstva i oblikujući događaje po svojoj želji.

A sve to će reći da pucanje jedne takve policije na petooktobarski poredak može da ima efekat kašikare u septičkoj jami. Naravno, ne mislim da je Vučić uradio to, ali da je u petak čistkom policijskih generala otvorio bar tri od devet kapija do toga, ne dolazi u pitanje. U svakom slučaju, većeg udarca na petooktobarski poredak do sada nije bilo. Uostalom, na kojoj bi se to drugoj platformi danas mogli ujediniti Pajtićevi žuti, Kirbi, Vesna Pešić, Čume, Devenport, Peščanik, Vuk Drašković, kreatori srpskog ekonomskog neoliberalnog čuda i donirani nacionalisti, koji, kad treba pričati o Kosovu, pričaju o Rusima, kad treba o Rusima, oni o Republici Srpskoj, a kad treba o Republici Srpskoj, oni o Kosovu, i sve to što žešće i besmislenije, to bolje.

6.

Naravno, oni kojima se moja rekonstrukcija događaja ne dopada imaće jak argument – a Milo? Kako to da je on sa svojom beogradskom menažerijom na Vučićevoj strani? A kako znamo da je na toj strani? Po tome što je saopštenjem za medije opomenuo Vučića da će izgubiti glavu kao Đinđić? I po tome što mu se Vučić na konferenciji za medije zahvalio?

Đukanović je čovek koji je sve svoje karte odavno potrošio, sve osim američke. Tip koji je svoju upotrebnu političku vrednost i dugovečnost stekao na umeću da pritisne Srbiju ni lud sa svojim ovdašnjim prijateljima neće propustiti priliku da to učini još jednom u trenutku kad vlast u Srbiji pokazuje zapanjujuće znake neposlušnosti Vašingtonu. Za razliku od budala i trećepozivaca, koji kopanjem rovova i ispaljivanjem petardi na Beograd stiču svojih bednih pet minita slave, Milo zna ono što oni neće nikad razumeti: svi njegovi neprijatelji u srpskoj vlasti su preživeli, svi njegovi prijatelji nisu.

Oni koji misle kako je sve to zamajavanje i kako Vučić i Đukanović sve rade po nalogu iz Vašingtona, moraće, pre nego što se složim s njima, da mi objasne koja je to duhovna srodnost naterala Pešićevu da se onako založi za Rodoljuba Milovića a Vuka Draškovića da kao papagaj ponavlja Čumetove bedne spinove. Ili da objasni kako su njih dvoje promenili stranu i znači li to da ih uskoro možemo gledati u Lugansku na čelu pravoslavnog otpora.

7.

U dramatične nedelje koje mogu da uslede Srbija ulazi nespremna i sluđena, Vučić isto tako. Ta nespremnost danas se očituje u nepostojanju baze otpora u javnosti, koju sam Vučić ne samo da nije stvarao nego je doprinosio njenom razaranju. Sa druge strane, uskoro bi se mogao suočiti s tim da među onima kojima je otvarao vrata dajući im vlast u ruke i time kupujući poverenje stranaca nema svet iole spreman da podeli svoju sudbinu s njim. Ali, o tom potom, najpre mu treba da preživi policajce, a to nije mala opasnost.