Na tu živopisnu pojavu valjalo bi prebaciti sve naše sramote i tako ukloniti neprijatnog svedoka koji nije bio samo simbol u slomu srpskog društva
Nije još jasno kako će izgledati prosveta u Srbiji pošto je najveći privatni univerzitet „Megatrend” napustio verovatno jedini rektor na svetu kojeg svi – mediji, političari, šefovi katedre, taksisti i pevačice – zovu po nadimku. Dakle, kuda ide srpska prosvete bez rektora bez Miće?
Akademska zajednica se još nije oporavila od iznenadnog odlaska Nataše Bekvalac, kojoj je uz pomoć rektora Miće malo nedostajalo da postane Marija Kiri srpske estrade, ali je napustila univerzitetski život kao što je i ušla – bez ozbiljnog razloga.
Tako je jedna naučna karijera sasečena na početku, iako je na „Megatrendu” stigla daleko. Rektor Mića je nastavio da pomera granice srpske nauke, sve dok neko nije posumnjao u verodostojnost doktorata ministra policije Nebojše Stefanovića.
Onda se nekako, u vazduhu, osetilo da Mića više nema političku zaštitu, da Nebojša možda ima bolju zaštitu ili da se od afere o plagijatima može napraviti neki virtuelni most iznad nepostojećih ekonomskih pomaka i neminovnih socijalnih rezova. I Srbija je postala uzorno demokratsko društvo u kom se svaka afera rasvetljava do kraja.
Neki urednici su hrabro zaboravili strateška partnerstva s „Megatrendom”, razni politički lideri su u podrum vratili diplome ili fotografije sa zabava koje je priređivao Miša de Božinof ili Ron Kirk ili njihov drug Mića, u zavisnosti od toga kakve su manekenke te inkriminisane večeri bile u njihovom okruženju.
Na rektoru Mići su počele taktičke vežbe građanske hrabrosti, a njegov lik i delo postali su neka vrsta balasta koji se mora izbaciti kako bi naš vazdušni balon mogao da nastavi bezbedno razgledanje panorame Srbije.
Na tu živopisnu pojavu, koja ima frizuru kao Halkidiki (parafraza Aleksandra Tijanića) a biografiju razuđenu poput Polinezijskih ostrva, valjalo bi prebaciti sve naše sramote i tako ukloniti neprijatnog svedoka koji nije bio samo simbol u slomu srpskog društva.
Kao detalj za odličnu komediju zvuči i anegdota koje su setili neki hrabri profesori i dekani državnog univerziteta da je nestašni Mića kao student umeo da glumi slepog čoveka, dok se od drugih izvora moglo saznati da mu je partner u izvođenju tog skeča bio drugi visokouvaženi profesor koji je imao zanimljiv običaj da se na svakom ispitu pojavi u crnini i objasni da su mu umrli otac ili majka.
Mića Jovanović danas deluje kao laka meta, na čije ime tj nadimak možete da prilepite sve invektive ovog sveta i da im svi poveruju, ali valjalo bi se zapitati kada se to dogodio javni protest, zabrinutih intelektualaca, slobodnih novinara, univerzitetskih profesora jer je u vladi Mirka Cvetkovića ministar prosvete Žarko Obradović odlučio da ne prima platu u vladi, nego na „Megatrendu”.
Je li taj „smešni univerzitet” isti onaj na kome su Boris Tadić i Ivica Dačić odlučili da drže predavanje, dok za državni univerzitet nisu imali vremena.
U jednoj televizijskoj debati, održanoj nekoliko dana pre martovskih izbora, u delu koji se ticao programa partija za obrazovanje, lider LDP-a Čedomir Jovanović konstatovao je da svi dobro znaju ko je Mića Jovanović, ali je zatim ostavio bez teksta lidere u studiju kada ih je upitao kako se zove rektor Beogradskog univerziteta.
Desetak sekundi su ćutali tadašnji premijer Ivica Dačić, bivši predsednik Srbije Boris Tadić, lider DS-a Dragan Đilas da bi Tadić bio blizu odgovora jer se setio da je reč o čoveku iz one doktorske porodice, koji je bio na Medicinskom fakultetu, ali imena nije mogao da se seti dok mu Jovanović nije saopštio.
Ah, da Bumbaširević. Kako su to svi lideri znali žovijalnog rektora velikog privatnog univerziteta po nadimku, a rektora državnog univerziteta nisu znali ni po imenu, ni po prezimenu?
Šta bi trebalo da se dogodi da se premijer ili predsednik obaveste kako se zove čelnik jedne od najvećih, ako ne i najveće, nacionalnih institucija.
Čitava afera „Megatrend” završila se uz malo smeha i mnogo sramote, ali sada se zaboravlja da su se na tom univerzitetu događala i sasvim originalna predavanja. Bivši predsednik Boris Tadić održao je predavanje koje, čak i da je žarko želeo, nije imao od koga da plagira.
Ali, kada je pred cvetom „Megatrenda” izneo ocenu da bi dolazeća svetska kriza mogla biti naša šansa, čitava galerija cinika nije mogla da mu to zaboravi jer su navodno u to vreme ozbiljni svetski lideri, od Obame do Angele Merkel, već uveliko razmišljali kako da sačuvaju nacionalne ekonomije.
Ali kada se pogleda pažljivije to čuveno predavanje pred kremom „Megatrenda”, moglo bi da se zaključi da je Tadić ipak bio u pravu jer je kriza bila velika šansa za sve prisutne u sali. Van sale su tu krizu već doživeli nešto drugačije.
Na kraju te romanse izmeću države i „Megatrenda”, tadašnji premijer Ivica Dačić je bio još originalniji, kada je u sali prepunoj studenata održao predavanje povodom velikoj jubileja, 166 godine od Marksovog „Manifesta”.
Za razliku od istorijskog Tadićevo predavanja, kada su prisutni u sali zaista verovali da je kriza njihova šansa, kod Dačića je situacija bila sasvim obrnuta. U Marksa niko u sali nije verovao.
Da ne veruje, Mića je dokazao kada je napravio fakultet za decu s viškom kapitala i manjkom strpljenja, a čelnici SPS-a su već ranije dokazali limuzinama koje voze i satovima koje nose.
Mića je nastavio da se prilagođava novim političkim trendovima, postao je mentor Nebojši Stefanoviću za tezu o upravljanju Beogradom još dok njegovi socijalisti nisu prelomili da li treba da puste niz vodu Đilasa, ali to nije pomoglo.
Dobra vest za Srbiju bi mogla bi da glasi kako su na rektoru Mići sve stranke postigle saglasnost, ali loša vest za čitavo društvo je to što su se ritualnim odricanjem od Miće stranke, razni slojevi društva samo dogovorili da saniraju štetu, a građanima ostavili sramotu što žive u takvom društvu.
Ali ta vrsta neprestanog plagiranja, falsifikovanja prošlosti i budućnosti, postala je glavni trend u takozvanoj srpskoj eliti Srbije. Čitava armija spisateljica, koje su se kao TV voditeljke afirmisali kao pouzdani tumači za noćne linije GSP-a ili razgovore s folk-divama, ponašaju se kao da im je Isidora Sekulić ostavila testament da nastave njenim putem.
Prošle nedelje je nekoliko uglednih medija objavilo da je jednog vojvođanskog slikara Kembridž uvrstio u sto najvećih slikara svih vremena. Samo još da saznamo kako je Van Gog dosta platio da se jednog dana nađe u društvu s tim slikarem.
Izvor Politika, 22. 06. 2014.
