sergejglazjev02

BIĆE VEOMA TEŠKO IZBEĆI SVETSKI RAT (1)

SERGEJ GLAZJEV Suočene sa ekonomskim teškoćama, SAD pokušavaju da dovedu Evropu do još jednog...

SERGEJ GLAZJEV

Suočene sa ekonomskim teškoćama, SAD pokušavaju da dovedu Evropu do još jednog rata radi postizanja šest ciljeva

Tekući rat u Donbasu Rusiju, Evropu i ceo svet stavio je pod pretnju, dok njeno nerazumevanje može da proizvede njen razvoj u regionalni a zatim i svetski rat. Viđenje tog rata u svetskim mainstream medijima kao borbe ukrajinske vlasti za celovitost svoje zemlje predaleko je od njegovog smisla koliko i viđenje Hitlerovog propagandnog napada na Poljsku kao zaštite Nemačke od poljske agresije. Nešto dublje tumačenje ovog rata postoji u ruskim medijima, kao otpor stanovništva Donbasa nacističkoj hunti, koja je protivpravno preuzela vlast u Kijevu.

U međuvremenu je eskalaciju oružanog sukoba bez razumevanja uzroka i njegovih pokretačkih sila, nempoguće zaustaviti. O tome svedoči neuspeh dosadašnjih pregovora o zaustavljanju nasilja i rešavanja ukrajinske krize. Moglo bi se pomisliti da sve strane moraju biti zainteresovane da se zaustave ratne operacije u Donbasu jer one nanose štetu Ukrajini, Rusiji, samom Donbasu i ugrožavaju Evropu. Pa ipak, nijednom do sada zapadna strana nije ispunila svoje obveze. Istovetan rezultat svih pregovora je direktna obmana SAD i njihovih kijevskih nameštenika, koji koriste pregovore za odvraćanje pažnje i dezorijentaciju partnera.

donbas01

PREGOVORI KAO OBMANA

Isprva su visoki američki i evropski funkcioneri, uspavljujući Viktora Janukoviča dogovorima o neupotrebi sile, podstakli naciste na njegovo nasilno svrgavanje, dovodeći na vlast svoju marionetsku vladu. Onda su počeli da uveravaju Vladimira Putina da ne koristi silu, dok su u isto vreme huškali huntu, koja je pod njihovom kontrolom, na represiju protiv ruskog stanovništva Ukrajine. Odmah po postizanju dogovora o razoružanju nezakonitih oružanih grupa i početka opšteg nacionalnog dijaloga potpredsednik SAD Bajden dolazi u Kijev da bi podržao delovanje hunte, poslije čega ona počinje kaznenu operaciju ukrajinske vojske protiv otpora u Donbasu. Dok su beskonačno uveravali ruskog predsednika u svoju predanost miru i pozivali na zaustavljanje nasilja, vođstvo SAD i EU dosledno podržavaju intenziviranje terora ukrajinske vojske protiv stanovništva Donbasa. Činjenice govore o tome da su Amerikanci iskoristili pregovore isključivo radi obmane partnera. Pritom je Rusiji bilo potrebno da pođe ususret sporazumima o deeskalaciji sukoba i udalji vojsku od ukrajinske granice, a nacistička hunta počela je naglo da povećava svoju oružanu silu u zoni konflikta i da koristiti avijaciju i oklopna vozila protiv stanovništva Donbasa.

Dok su se izdavali za mirotvorce i zaštitnike ljudskih prava, zapravo su krčili put prema nasilnom preuzimanju vlasti nacista, koje su zatim podržali, legalizujući ih u vojnoj službi, i podstakli u primeni vojne sile protiv ruskog stanovništva. Za to vreme su masovni mediji pod kontrolom Amerike i njenih pristalica krivili za sve Rusiju, marljivo stvarajući od nje lik neprijatelja Ukrajine i strašila za Evropu. Pomahnitala laž i histerična rusofobija ukrajinskih i vodećih svetskih kanala ne ostavlja sumnju u to da imamo posla sa vojno-propagandnom mašinerijom, koja guši sve objektivne novinare i nameće ljudima osećaj antiruske psihoze.

Iz ove analize sledi da SAD od samog početka ukrajinske krize bezrezervno slede strategiju rasplamsavanja sukoba u ukrajinsko-ruski rat, opravdavajući sve zločine nacističke hunte, finansirajući i naoružavajući je, pokrivajući je diplomatskim putevima i prisiljavajući svoje evropske saveznike na to isto. Postavlja se pitanje zašto oni to rade?

Sigurno ne radi Ukrajine, koje se tim ratom osuđuje na raskol, humanitarnu i ekonomsku katastrofu. I, naravno, ne zbog apstraktnih ciljeva zaštite demokratskih prava i sloboda, koje svakodnevno bezobzirno gazi nacistička hunta masovnim ubistvima svojih građana.

Kao što se jasno vidi prema retorici i postupcima američkih političara i funkcionera, ovaj rat SAD odvija se protiv Rusije, a u njemu nacistička hunta nije ništa drugo nego oružje u rukama američkog vođstva. Narod Ukrajine koristi kao topovsko meso i istovremena žrtva ruske „agresije”. Neposredni cilj ovog rata je odvajanje Ukrajine od Rusije, što je u svrhu važnih geopolitičkih zadataka Zapada postavio još Bizmark a u suvremenim uslovima Bžežinski. Njegova rusofobna formula o tome da bez Ukrajine Rusija ne može biti velika država postala je vodeći lajtmotiv cele američke politike na postsovjetskom prostoru. Prema tom cilju se SAD kreću već dve decenije od raspada SSSR, ulagajući u rast antiruske političke elite u Kijevu, prema svedočenju pomoćnice državnog sekretara SAD Viktorije Nuland, više od pet milijardi dolara.

Prema zamisli NATO stratega, odvajanje Ukrajine od Rusije trebalobi da se provede podvrgavanjem Ukrajine Evropskoj uniji u obliku asocijacije, preko koje Kijev predaje Briselu suverena prava Ukrajine na području regulisanja spoljnih ekonomskih aktivnosti i provođenja spoljne i odbrambene politike. Odbijanje Janukoviča da potpiše Sporazum o pridruživanju Amerikanci su primili kao izlazak ukrajinskog rukovodstva iz stanja podčinjenosti i kao pretnju obnove prirodnog procesa uspostavljanja jedinstvenog ekonomskog prostora sa Rusijom.

Upravo zato da bi sprečili ulazak Ukrajine u Carinsku uniju sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom i da bi vratili Ukrajinu na put evropske integracije, bio je organizovan državni udar, posle koga su lideri EU odmah požurili da potpišu sa nelegitimnom nacističkom huntom politički deo Sporazuma o pridruživanju, koji je protivrečan ukrajinskom ustavu. Čim je proglašen za predsednika, Porošenko je dao izjavu o spremnosti da potpiše Sporazum o pridruživanju u njegovom punom obliku, bez obzira na njegovu nespojivost kako sa Osnovnim zakonom, tako i sa nacionalnim interesima Ukrajine.

Međutim, kao što pokazuju dosadašnje aktivnosti SAD, prelazak Ukrajine pod jurisdikciju EU u okvirima Sporazuma o pridruživanju, nametnutog Kijevu, njima još nije dovoljno. Oni žele da suprotstave Ukrajinu Rusiji u vojnom sukobu i uvuku u taj konflikt EU. Primoravajući potčinjenu im nacističku huntu da vodi totalni rat u Donbasu, SAD stvaraju u centru Evrope sve rašireniji vrtlog haosa, koji je nameren da uvuče u bratoubilački rat najpre Rusiju a zatim i obližnje evropske zemlje. Na tome se radi ne samo zbog slabljenja Rusije nego i zbog pogoršavanja položaja EU.

donbas04

RATOVI IZVOR USPONA SAD

Istorijsko iskustvo svedoči o tome da su ratovi u Evropi bili važan izvor ekonomskog rasta i političke moći SAD. One su postale supersila zbog Prvog i Drugog svetskog rata, koji su povukli za sobom golemi odliv kapitala i umova iz međusobno zaraćenih evropskih zemalja u Ameriku. Treći svetski rat, koji je ostao hladan, završio se raspadom svetskog socijalističkog sistema, što je dalo SAD priliv od preko hiljadu milijardi dolara, stotine hiljada specijalista, tonu plutonijima i drugih dragocenih materijala te brojne jedinstvene tehnologije.

Svi ti ratovi bili su isprovocirani aktivnim učešćem američke pete kolone.Reč je o špijunima, oligarsima, diplomatama, činovnicima, biznismenima, stručnjacima i javnim ličnostima koje su američke tajne službe kontrolisale, finansirale i podržavale. I danas, suočene sa ekonomskim teškoćama, SAD pokušavaju da dovedu u Evropi do još jednog rata radi postizanja sledećih ciljeva.

Prvo, ako uspeju da okrive Rusiju za agresiju,to im omogućuje da uvedu finansijske sankcije u svrhu zamrzavanja (otpisa) američkih obaveza prema ruskim strukturama u visini od nekoliko stotina milijardi dolara za olakšanje neverovatnog dužničkog tereta SAD.

Drugo, zamrzavanje ruskih aktiva u dolarima i evrima povlači za sobom nemogućnost njihovih vlasnika da servisiraju svoje dugove prema uglavnom evropskim bankama, što će stvoriti ozbiljne teškoće i otvoriti mogućnost bankrota nekih od njih. Destabilizacija evropskog bankarskog sistema stimuliraće odliev kapitala u SAD da bi se podržala dolarska piramida njihovih dužničkih obaveza.

Treće, sankcije protiv Rusije naneće štetu zemljama EU u iznosu od gotovo hiljadu milijardi evra, što će pogoršati ionako loše stanje evropske ekonomije i oslabiti njen položaj u borbi za konkurentnost sa SAD.

Četvrto, sankcije protiv Rusije olakšavaju potiskivanje ruskog gasa sa evropskog tržišta u svrhu njegove zamene američkim škriljcima. Isto vredi i za multimilijardsko istočnoevropsko tržište gorivih elemenata za nuklearne elektrane, koje je tehnološki orijentisano na isporuke iz Rusije.

Peto, uvlačenje evropskih zemalja u rat sa Rusijom povećaće njihovu političku zavisnost od SAD, što ovima olakšava rešenje problema nametanja EU zone slobodne trgovine prema uslovima koji pogoduju SAD.

Šesto, rat u Evropi daje povod za rast vojne potrošnje u skladu sa interesima vojno-industrijskog kompleksa SAD.

Same SAD od novog rata u Evropi, koji će sami da puste sa lanca, ne gube gotovo ništa. Za razliku od evropskih zemalja, sa Rusijom oni malo trguju i njihova tržišta su gotovo nezavisna od ruskih isporuka. Kao i u drugim evropskim ratovima, oni će biti u neto dobitku.

Na taj način, huškajući nacističku huntu na Rusiju, SAD ničim ne rizikuju i verovatno pobeđuju. Američki savetnici nameću svojim kijevskim nameštenicima upotrebu oružja najpogubnijeg po civile: visokoeksplozivne fragmentacijske granate, kasetne avio-bombe, mine. Jer, što više bude žrtava, to će više biti očekivanja ruske vojne intervencije za zaštitu ruskog stanovništva, tim će biti viši rizik za novi evropski rat i tim će biti više američkih dobitaka. Ti dobici se neće meriti samo u novcu. Glavna nagrada zbog koje SAD provociraju novi svetski rat je očuvanje svetske dominacije u uslovima globalnih strukturnih promena, uzrokovanih promenom tehnoloških struktura.

Istraživanja pokazuju da je u takvim vremenima globalnih tehnoloških pomaka naprednim zemljama teško da održe vođstvo zato što na talasu rasta novog tehnološkog poretka napred izbijaju zemlje u razvoju, koje su uspele da pripreme uslove za njegov nastanak. Za razliku od naprednih zemalja, koje se suočavaju sa krizom nagomilanog kapitala u zastarelim industrijama, zemlje u razvoju imaju mogućnost da izbegnu masovno obezvređivanje kapitala i da ga koncentrišu na najsavremenija područja rasta.

donbas05

Da bi održale prednost, napredne zemlje su primorane da pribegnu nasilnim tehnikama u spoljnoj i spoljno-ekonomskoj politici. U takvim vremenima naglo rastu vojno-političke tenzije i rizici međunarodnih sukoba. O tome svedoči tragično iskustvo dve prethodne strukturne krize svetske ekonomije.

Zato Velika depresija 30-tih godina, koja je bila uzrokovana dosezanjem granica rasta dominantnog tehnološkog poretka „uglja i čelika” s početka veka, prevladana je militarizacijom ekonomije, koja se prelila u katastrofu Drugog svetskog rata. Ta katastrofa nije samo stimulisala strukturno prestrojavanje ekonomije širokom upotrebom motora sa unutrašnjim sagorevanjem i organske hemije, nego je i dovela do radikalne promene celog svetskog poretka: razaranja tadašnjeg jezgra svetskog ekonomskog sistema (evropske kolonijalne imperije) i formiranja dva suprotstavljena globalna političko-ekonomska sistema. Prednost američkog kapitalizma pri dolasku novog dugačkog talasa ekonomskog rasta bilo je omogućeno vanrednim rastom odbrambenih ugovora za razvoj novih tehnologija i prilivom svetskog kapitala u SAD tokom uništenja proizvođačkog potencijala i obezvređivanja kapitala glavnih konkurenata.

Depresija sredinom 70-tih i početkom 80-tih godina dovela je do trke u naoružanju u raketno-svemirskoj sferi sa širokom upotrebom informaciono-komunikacijske tehnologije, koja je činila jezgro novog tehnološkog poretka. Kolaps svetskog sistema socijalizma, koji je usledio a koji nije uspeo da sam svojevremeno prebaci ekonomiju na novi tehnološki poredak, dozvolio je vodećim kapitalističkim zemljama da se koriste resursima bivših socijalističkih zemalja za „mekani prelazak” na novi dugi talas ekonomskog rasta.

Izvoz kapitala i odliv mozgova iz bivših socijalističkih zemalja te kolonizacija njihovih ekonomija olakšali su strukturno prestrojavanje ekonomija zemalja u jezgru svetskog kapitalističkog sistema, koje su do tada stimulisale nastanak novog tehnološkog poretka kroz podsticanje trke u naoružanju u svemiru. Upravo na tom talasu rasta novog tehnološkog poretka uzdigle su se nove industrijalizovane zemlje koje su uspele da blagovremeno formiraju njegove ključne industrije i postave preduslove za svoj brzi rast na globalnom nivou. Politički rezultat bila je liberalna globalizacija sa dominacijom SAD u ulozi izdavača glavne rezervne valute.

Sergej Glazjev (Sergeй Glazьev) je ekonimista, akademik Ruske akademije nauka i Nacionalne akademije nauka Ukrajine. Ekonomski je savetnik i jedan od najbližih saradnika predsednika Ruske federacije Vladimira Putina. Ovaj tekst pod originalnim naslovom Što će Americi Majdan? (Začem Amerike Maйdan) objavljen je 10. juna 2014 u magazinu Argumentы Nedeli (argumenti.ru). Kao jedan od najcelovitijih i najdubljih prikaza ukrajinske krize do sada, redakcija Novog Standarda ga najusrdnije preporučuje čitaocima pod oznakom „obavezno pročitati“.

(Nastaviće se)

Svet
Pratite nas na YouTube-u