miloskovic01

O KULTURNIM I POLITIČKIM VEZAMA SRBIJE I RUSIJE OD SVETOG SAVE DO 1914.

MILOŠ KOVIĆ Ako je ikad iko zadužio Srbe, onda su to bili Rusija i...

MILOŠ KOVIĆ

Ako je ikad iko zadužio Srbe, onda su to bili Rusija i Nikolaj Drugi

Period od 1784. do 1914. je ključno doba u uspostavljanju političkih veza i saradnje Rusije i srpskog naroda. To je, po mom mišljenju, suštinski različit period od onog posle 1917. godine i doba Jugoslavije i SSSR. Govoriću o kulturi i politici, ali u najkraćem.

Pod kulturom u ovom slučaju imam u vidu duhovnu istoriju i veze Rusa i Srba. Prevažno je predmoderno doba, a mislim pre svega, na doba srednjeg veka i Pećke patrijaršije. Značaj ukupne uloge Crkve u istoriji srpskog naroda još nije na pravi način protumačen, tačnije u srpskoj istoriografiji nije shvaćen. U tome je i uloga Crkve sa vezama dva naroda. Dakle, ako možemo govoriti o posebnoj istoriji SPC, naravno, u okviru jedinstvene pravoslavne crkve, koja je jedno, onda govorimo o dobu Svetog Save. A, kada govorimo o Svetom Savi, moramo da se setimo ruskog monaha koji je imao ključnu ulogu bekstvu Svetog Save na Svetu Goru i činjenice da Sveti Sava odlazi u manastir Svetog Pantelejmona – rusik.

Već tu, na samom početku srpske duhovne istorije, koja je, može se reći, starija od roda Svetoga Save, ali u svakog slučaju na početku srpske svetosavske istorije – počinje istorija rusko-srpskih veza. Ako su se po nečemu Srbi razlikovali od ostalih pravoslavnih naroda u Srednjem veku i ako su se zbog nečeg uobličili kao posebna celina – govorim o Srednjem veku – onda je to pre svega zasluga crkve, SPC, kulta i sećanja na Svetog Savu. Na živi svetosavski kult i Kosovo. Na kosovski zavet i Svetog Kneza Lazara.

nikolajdrugi01

SA PETROM VELIKIM

Nije zato slučajno što se u vremenu Ivana Groznog, koji je bio savremenik obnove Pećke patrijaršije, na freskama moskovskog Arhangelskog sabora predstavljeni Sveti Sava, Sveti Simeon i Sveti Knez Lazar. Nije slučajno što mi, Srbi, volimo da ponavljamo da je baka Ivana Groznog bila Srpkinja iz roda Jakšića – Ana Jakšić, pa je Ivan Grozni, osnivač ruske aposlutističke monarhije, vrlo dobro znao o čemu je reč.

Dokaz za to je i čuvena Car knjiga (Licevoй letopisnый svod, odnosno Ilustrovana letopisna knjiga), koju je napisao Ivan Grozni. U njoj je reč ponovo o Svetom Sati, a knjiga je o svetskoj istoriji i jedan je od najznačajnijih spomenika svetske kulture. Dakle, opet je i u toj knjizi reč o Svetom Savi, Svetom Knezu Lazaru i o kosovskom boju, o Kosovskom zavetu.

Ta predmoderna istorija rusko-srpskih veza posebno je značajna i zanimljiva kada govorimo o vezama Crne Gore i Rusije jer tu ustvari, u onom velikom ratu koji je Petar Veliki vodio protiv Turske 1710-1713. godine, počinje i istorija naše političke saradnje. Petar Veliki tada poziva knjaza Danila da se uključi u borbu, a zatim se ta politička i crkvena veza nikada više nije prekidala.

Crkva je jedina institucija kontinuiteta u ukupnoj istoriji srpskog naroda. Poslednjih 200 godina je istorija diskontinuiteta i to je, po mom mišljenju, jedan od uzroka lomova kroz koje danas prolazimo. A Crkva je imala samo dva kratka diskontinuiteta između obnove Patrijaršije i kasnije – od ukidanja Pećke patrijaršije do obnove Crkve, ali je pitanje i koliko su to zaista bili diskontinuiteti.

Posle prelaska na čelu sa patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine, središta srpskog duhovnog i političkog života prelaze u Srednju Evropu, u Sent Andreju. Srpski narod – čija se glava od tada nalazi na teritoriji Habzburške monarhije – pa Srbi u prelaznim vekovima žive u teokratiji. Zato i stranci, austrijski generali, dolaze da pregovaraju sa patrijarsima, sa vladikama. Jer oni su i duhovne i političke, svetovne, vođe srpskog naroda. To se u istoriji srpskog naroda završilo smrću Njegoša 1851. godine. Jer Crna Gora je zadržala kontinuitet sa Pećkom patrijaršijom, tu je njeno pravo poreklo.

Posle dolaska na teritoriju Habzburškog carstva, Srbi osećaju pritisak Katoličke crkve. Kreće pritisak za unijaćenje, pa je, naravno, jedini način da se od toga odbrane bio obnova i jačanje veza sa Rusijom. Pritisak Habzburškog carstva izbegava se i seobama. Seobama, pored ostalog, u Rusiju. Poznate su one velike seobe u Rusiju iz sredine 18. veka: Srbi se iseljavaju u današnju Lugansku oblast Ukrajine, upravo u oblast u kojoj se danas vode ove nesrećne bitke. Naseljavaju se i u današnju Kirovogradsku oblast, opet na teritoriju Ukrajine. To su Slavjanoserbija i Nova Serbija. To je laka konjica koja će se onako pokazati u ruskoj vojsci u velikim ratovima 18. veka.

nikolajdrugi02

U VREMENU KARAĐORĐA I MILOŠA

Austrija, naravno, preduzima mere, pokušava da preokrene duhovni život srpskog naroda vojnim i crkvenim reformama za vreme Marije Terezije i Josifa Drugog. Sam Dositej Obradović, koji stoji na početku te moderne srpske duhovne istorije, izvor je, ako mogu tako da kažem, tog pokušaja da se preokrene duhovni život srpskog naroda u jednom srednjoevropskom prozapadnom pravcu. On je prosvetitelj, on je zapadnjak, govori nekoliko jezika, on se divi engleskoj kulturi, on tvrdi da su Engleskinje najlepše žene na svetu. Ali, čim pređe u Srbiju, pošto ga Karađorđe poziva, on Karađorđu, koji je sklon Austriji, kaže: okreći se Rusiji.

To mu savetuje i mitropolit Stefan Stratimirović, koji iz Sremskih Karlovaca može direktno da dođe do ruskog cara. Dakle, mitropolit Stratimirović, neformalni ministar spoljnih poslova Karađorđeve Srbije, govori: Rusija, Rusija, jer i on zna da Srbi nemaju više čemu da se nadaju od Austrije.

Postoje dokumenti u kojima Jernej Kopitar, podnoseći izveštaje knezu Meternihu o svojoj saradnji sa Vukom Karadžićem, naglašava da je to način da se odvoje Srbi od Rusa. U smislu: uklonićemo rusko-srpski jezik, koji su Srbi uvezli iz Rusije i koji oni koriste u službi Božijoj i u svojoj književnosti, vratićemo ih na narodni jezik i na taj način odseći od njihove duhovne elite, a to je crkveno-duhovna elita. A preko slova „j” približićemo ih Hrvatima.

Ta reforma je zaista uspela, pri čemu opet, kao i u slučaju Dositeja Obradovića, nije ništa ni crno ni belo. Sa Vukovom reformom je srpsko pitanje otvoreno pred Evropom, ali u tom trenutku dolazi do krupnog preloma i za identitet Srba više nije primarno vera (kult). To od tada postaje jezik, a vera se prikazuje kao nešto što je privatna stvar, u duhu savremenih ideja 18. i 19. veka i, naravno, demokratska slobodna odluka.

Od Dositeja i Vuka do Jovana Skerlića i Cvijića – to je jedna linija tog svetovnog i laičkog shvatanja nacije kao zajednice jezika, to je herderovska tradicija. Ali to je put koji vodi u jugoslovensku ideju i to je put koji vodi slabljenju, ali ne i prekidanju veza sa Rusijom.

Da stvari nisu tako jednostavne pokazalo se 1914. godine. Pozapadnjačena Srbija, ako se to može tako reći, ulazi u ogorčeni sukob sa Austrijom. Ključni trenutak bila je austrijska okupacija Bosne i Hercegovine. Tada su srpski zapadnjaci shvatili da moraju da se okreću Rusiji i samo Rusiji.

nikolajdrugi03

IZMEĐU ZAPADA I RUSIJE

Tu je druga tačka – politika. Najveći srpski državnici 19. veka – Ilija Garašanin, Jovan Ristić i Stojan Novaković – počeli su karijere kao zapadnjaci. Garašanin se bio okrenuo Francuskoj, Ristić na svojim počecima Austriji. Ali prošlo je nekoliko godina, u nekim slučajevima i decenija, pre nego što su se konačno i bez ostatka okrenuli Rusiji. Garašanin je na zahtev ruskog poslanika smenjen uoči Krimskog rata kao francuski čovek, pa se za vreme kneza Mihajla Obrenovića vratio kao ubeđeni rusofil. Kao takav je i umro.

Jovan Ristić je sličan slučaj. On 1868. godine,kao namesnik, zajedno sa Milivojem Petrovićem Blaznavcem, vodi proaustrijsku politiku. Trebalo mu je nekoliko godina da shvati da Srbija mora da traži podršku gde može da je pronađe, a to je jedino i samo Rusija.

Nikola Pašić je počeo i završio kao rusofil. On je u tome izuzetak.

Šta želim da kažem? U ukupnoj istoriji svoje borbe srpski narod u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, na teritoriji Habzburške monarhije i Osmanskog carstva, vodi borbu za oslobođenje i ujedinjenje, što su te dve čarobne reči 19. veka.

Liberalno stanovište bilo je neprijatelj. Liberalno stanovište je saveznik šerijatskog Osmanskog carstva, sa povremenim prekidima prijateljskih odnosa. Demokratska, potom republikanska Francuska je saveznik šerijatskog Osmanskog carstva. Da ste pitali njih i njihove vodeće političare 19. veka – od Palmerstona do Dizraelija, druge da ne nabrajam – svi bismo mi do duboko u 20. veku živeli u Osmanskom carstvu.

Autokratska Rusija, apsolutistička monarhija s početka 20. veka pomaže borbu balkanskih naroda za oslobođenje i za stvaranje modernih nacionalnih država. Carska Rusija, apsolutistička Rusija, posle Berlinskog kongresa podržava Narodnu radikalnu stranku, koja se bori za demokratiju, za parlamentarizam, za samoupravu. Dakle, carska ruska diplomatija je dovoljno fleksibilna i vrlo razumna iako zna za nihilističke i socijalističke početke Nikole Pašića i njegove veze sa Bakunjinom i ruskom emigracijom u Švajcarskoj. Ona je dovoljno fleksibilna i da pruži podršku u borbi za demokratiju u Kraljevini Srbiji. Sa druge strane, Britanija, Austrija i Francuska podržavaju autokratske namere i ambicije kralja Milana.

Taj proces kao da je u simbiozi: Rusija se demokratski slavila u Srbiji, procvetala je u zlatnom dobu srpske demokratije od 1903. do 1914. godine. To je zaista zlatno doba srpske demokratije i srpske kulture. A to je, čini mi se, i vrhunac rusofilije među Srbima. Od 1895. godine – posle okretanja Novakovića i naprednjaka Rusiji – nema više ni jedne stranke u Srbiji koja nije proruska. Možda su Tucovićevi socijaldemokrati bili izuzetak.

ŽRTVA NIKOLAJA DRUGOG

Ne čude te veze između Rusije i Srbije u periodu 1903-1914. godine. Ne bi trebalo da nas čudi ni podrška koju je Rusija pružila Srbiji. A ne bi trebalo da nas začudi to što je Rusija morala da prođe kroz tri poniženja zbog svoje podrške Srbiji. To je poniženje iz 1909, kada je morala da se povuče. To je poniženje iz 1912, Prva albanska kriza. To je i poniženje 1913, Druga albanska kriza. I Rusija i Srbija su se tada povukle.

Četvrto poniženje 1914. godine Rusija nije mogla da dozvoli. To se od nje nije moglo očekivati, ali to su od nje očekivale Austro-Ugarska i Nemačka. Stanje u svetu posle 1905. godine i poraza Rusije u ratu sa Japanom i ruske revolucije 1905. bilo je takvo da je bio otvoren vakuum moći na Balkanu. U taj vakum ulaze Austro-Ugarska i Nemačka posle 1905. godine. Sukob Austro-Ugarske sa Srbijom samo je jedan od rezultata svetskog sukoba između Antante i Trojnog saveza.

Trenutak odluke dolazi 1914. godine. To je trenutak u kome regent Aleksandar šalje jedan od svojih prvih telegrama caru Nikolaju Drugom. Pročitaću samo poslednju rečenicu njegovog telegrama i poslednju rečenicu odgovora cara Nikolaja Drugog u julskoj krizi 1914. godine, tačnije 24. jula, dan posle austrijskog ultimatuma Beogradu. Regent Aleksandar šiše: „U ovim mučnim trenucima ja iznosim osećaje svoga naroda koji preklinje Vaše Veličanstvo da se zainteresuje za sudbinu Kraljevine Srbije”. Odgovor cara Nikolaja Drugog stigao je 27. jula, dan uoči objave rata. On se u njemu zalaže za mirno rešenje sukoba, ali kaže: „Ako pak ne uspem uprkos naše najiskrenije želje, neka Vaše Veličanstvo bude uvereno da u tom slučaju Rusija neće napustiti Srbiju”.

Znamo šta je ovo značilo za Srbiju opkoljenu neprijateljima. Jer i Britanija traži da Austrijanci uđu u Beograd i da se tako vode pregovori. Znamo i šta je to donelo Rusiji. Znamo šta je Prvi svetski rat doneo Nikolaju Drugom i njegovoj porodici, njegovoj dinastiji. Znamo, naravno, i šta su velike sile, šta su bili interesi Rusije kao velike sile. Dakle, da rat nije bio samo zbog Rusije.

Dublje osećanje istoričara mora da izgradi svoj moral i svoj stav. Zato ovom prilikom, mora da se izgovori: ako su ijedan narod i zemlja zadužili Srbe, Srbiju i njenu istoriju, onda su to Rusija i Nikolaj Drugi svojim žrtvovanjem. Svojom žrtvom i žrtvom svoje porodice.

Neautorizovano uvodno izlaganje na naučnoj konferenciji „Ruski nekropolj u Beogradu”,održanoj u Beogradu 20. juna 2014. godine. Naslov i oprema Novi Standard

Fakti

 

Istorija
Pratite nas na YouTube-u