JOVAN POPOV
Kako smo došli do toga da nije sporno ružiti i psovati sopstvenu zemlju, nego je sporno vređati se zbog toga
Neposredni povod za ovaj tekst je utisak sa kojim sam izašao posle gledanja predstave Koštana Bore Stankovića, u izvođenju subotičkog Narodnog pozorišta, prikazane u Selekciji nacionalne drame i pozorišta na 59. Sterijinom pozorju u Novom Sadu. Budući da sam od pre nepune dve godine član Upravnog odbora Pozorja, tela koje, između ostalog, imenuje selektora i daje saglasnost na njegovu selekciju, osećam i neku vrstu odgovornosti za festivalski program. Ali, upravni odbor retko ima prilike da vidi sve predstave pre njihovog izvođenja na festivalu. Otuda, ponekad, naknadni osećaj nelagodnosti, pa i potreba da se taj osećaj iskaže javno.
Ošta je konstatacija da je nedavno završeno Pozorje proteklo je u znaku režisera Andraša Urbana. Glavnu nagradu žirija odnela je predstava Neoplanta, koju je, po motivima romana Lasla Vegela, postavio na sceni Novosadskog pozorišta (Újvidéki Színház), dok je njegova režija Koštane proglašena najboljom na Okruglom stolu kritike. Ostavljajući po strani Neoplantu, koju nisam bio u prilici da vidim, ostaje mi da kažem kako o Koštani imam potpuno suprotno mišljenje od onih koji su je nagradili. Štaviše, mislim da ona po svojim umetničkim kvalitetima nije ni zaslužila da se nađe na Pozorju. Očigledan je bio rediteljev napor da vrtoglavim tempom, muzikom, pokretom, interpoliranim songovima i drastičnim scenskim efektima nadoknadi skromne izražajne mogućnosti neujednačenog ansambla. Emina Elor donekle se izdvajala u naslovnoj ulozi, pre svega hvale vrednim naporom da savlada težak dijalekt nematernjeg jezika, zbog čega je dvostruko nagrađena, Sterijinom i nagradom lista Dnevnik. Ostali glumci bili su u granicama proseka, a pojedini od njih svojom fizičkom pojavom nisu mogli da zadovolje zahteve uloga koje su im poverene. Marko Makivić u roli Grkljana pre je delovao kao Koštanin mlađi brat nego kao otac, Suzana Vuković pre kao Hadži-Tomina kći nego kao žena, a na rediteljsko-glumačka tumačenja Mitketa i Arse ne vredi ni trošiti reči.
„JEBEM TI SRBIJU I MENE U NjOJ!“
Kao profesor književnosti koji se u jednom delu svog pedagoškog i naučnog rada bavi istorijom drame, sebe ipak pre smatram ljubiteljem nego poznavaocem pozorišta, pa nemam razloga da verujem u nepogrešivost svog kritičkog suda. Ali, u nepogrešivost Okruglog stola verujem još manje. Ne dovodeći u pitanje kompetencije Ane Tasić i Svetislava Jovanova, koji su ove godine bili njegovi moderatori, pa ni bilo koga drugog ko je u njegovom radu učestvovao, smatram da su na njihovu konačnu odluku presudan uticaj imali neki vanestetski razlozi. Već godinama unazad, mainstream srpskog teatarskog života čini jedan zatvoreni, samo(za)dovoljni krug povlašćenih stvaralaca i kritičara čvrsto povezanih nitima zajedničke ideologije i interesa. Neka mi čitaoci oproste što ću se, radi što jezgrovitijeg definisanja njihovog ideološkog ishodišta, ovde poslužiti iskazom koji je Andraš Urban ugradio kao lajtmotiv u svoju postavku Koštane. On glasi: „Jebem ti Srbiju i mene u njoj!“
Istini za volju, treba reći i to da Urbanova Koštana nije bila jedina predstava na ovogodišnjem Pozorju u kojoj je reprodukovana jednostrana, mračna slika naše stvarnosti. Neki autori, poput autora drame Bizarno Željka Hubača i rediteljke Snežane Trišić, plasirali su je u oprobanom crnohumornom maniru. A bilo je i onih koji su se, poput Urbana, okretali tradiciji da bi politički angažovano i, iznad svega, politički korektno progovorili o sadašnjosti ili pak bliskoj budućnosti. Ovaj pristup odabrala je Tatjana Mandić Rigonat, postavivši Nušićevu Gospođu ministarku u Pozorištu Boško Buha. To što muškarci igraju ženske uloge nije novost u relativno skorašnjoj istoriji našeg glumišta (oni stariji još pamte Dunda Maroja iz sedamdesetih u JDP), pa više deluje kao ugađanje duhu travestitskog vremena u kojem bradata pevačica pobeđuje na Evrosongu. Najprovokativniji je, međutim, bio završetak u kojem Goran Jevtić najzad skida ženski kostim i periku da bi se presvukao u crni smoking – aluzija na voditelja kabarea u istoimenom Fosijevom filmu – i rukom izgladio kosu tako da podseti na Hitlerovu frizuru. Onda se penje na sto dok trešti kolce na stihove Zmajeve pesme Srpska politika, pa, okružen ostalim akterima, desnom rukom izvodi višestruke nacističke pozdrave. Poruka je više nego jasna.
Andraš Urban nadovezao se na ovo viđenje „fašističke“ srpske stvarnosti. I inače kratak dramski Stankovićev tekst on je još malo „štrihovao“, broj likova smanjio za trećinu, a motive fatalizma i melanholije potpuno je uklonio ili ih je izložio parodiji. Umesto toga, težište radnje pronašao je društveno probitačnoj temi tlačenja manjinskih zajednica i ugroženih grupa. Kao Ciganka i kao žena, Koštana se ukazala idealnom, „2 u 1“ junakinjom.
SRPSKO NASILjE NAD ROMIMA
I, mada je izvorni dijalekat zadržan, vreme je nesumnjivo sadašnje, a kostimi nisu jedini rekvizit kojim se osavremenjivanje dočarava. Tako u sceni u kojoj predsednik opštine Arsa maltretira Koštanine roditelje, dvoje glumaca na zidu u dnu pozornice ispisuju grafit SMRT CIGANIMA. Korišćenjem duple ekspozicije povezani su Borino i naše vreme, sa jasnom namerom da se ukaže na kontinuitet nasilja nad Romima u srpskom društvu. Srbija, sadašnja i ondašnja, označena je, dakle, kao romska crna rupa, uprkos „dekadi Roma“, „pozitivnoj diskriminaciji“ u obrazovanju i zapošljavanju, ugovoru o repatrijaciji i svim drugim merama koje vlast ove zemlje, nezavisno od svoje stranačke provenijencije, već godinama donosi i sprovodi u cilju socijalne integracije Roma. Za Andraša Urbana i kritičare koji mu se dive sve je to, međutim, puko licemerje, beznačajno spram sporadičnih incidenata koji jesu za žaljenje i osudu, no koji nisu nikakva srpska specifičnost niti su učestaliji ili teži nego u drugim evropskim zemljama. Kao što, uzgred rečeno, ni neonacističke i rasističke grupe nisu naš izum, nego su, naprotiv, u sklopu sveopšteg „otvaranja prema svetu“, uvezene sa Zapada, zajedno sa svakovrsnim tekovinama modernosti, i dobrim i lošim.
S tim u vezi, prisećam se jednog doživljaja iz proleća davne 1990. godine: našu opuštenu turističku šetnju najednom prekidaju povici, komešanje, a zatim i juriš grupe kratko ošišanih mladića koji samo što nisu naleteli na nas. „Jure Cigane“, kaže neko. Malo kasnije vidimo da je reč o nekakvom političkom okupljanju, a u neizbrisivom sećanju ostala mi je jedna od zastava koje su se vijorile: crvena, sa belim kružnim poljem u sredini, unutar kojeg je bio upisan neobičan crni simbol, nešto između svastike i čiča-Gliše. Mesto zbivanja su, inače, Vaclavske namesti, glavna ulica „zlatnog“ Praga, prestonice zemlje koja se tada još zvala Čehoslovačka i tek što beše počela da se oslobađa komunizma, a koja se uvek kod nas smatrala oličenjem duha tolerancije i pacifizma i slovenskom svetu. Ko sumnja u autentičnost ili u objektivnost mog svedočenja, neka pročita priču Hiljadu i druga noć Aleksandra Tišme. A ako ima volje i vremena, može da proširi svoju lektiru i Servantesovom Cigančicom, Puškinovim Ciganima ili Merimeovom Karmen, Koštaninom romantičarskom prethodnicom u svetskoj književnosti.Ipak, neka to čini sa svešću da iskustva svih tih pripovedača, uključujući i moje sopstveno, nisu prvorazredna istorijska svedočanstva i da bi pogrešno bilo iz njih izvoditi opšte zaključke o odnosu Čeha, Španaca, Rusa ili Francuza prema Romima, kao što je pogrešno i Urbanovo čitanje Stankovića.
OPSCENOST I SRPSKA HIMNA
Pomenuta interpretacija srpskog klasika poentirana je završnom scenom u kojoj Grkljan, presvučen u žensku haljinu – bez Končite se na ovogodišnjem Pozorju, izgleda, nikako nije moglo – ostaje sam na pozornici i drhtavim glasom, kroz megafon, peva Bože pravde. Time se Urbanova angažovanost u cilju zaštite ugrožene manjine pretvorila u otvoreno ruganje zvaničnom državnom simbolu, odnosno državi samoj. To ruganje, zapravo, predstavlja smisaonu potku čitave predstave, počev od prve scene u kojoj na dan Vaskrsa glumci sede i pevaju pravoslavnu molitvenu pesmu, a za to vreme mrgodni Hadži-Toma obavlja seksualni čin sa svojom ženom. Eksplicitnog seksa u predstavi ima još, uvek jednako brutalno, animalno, nasilnički. Srpska zaokupljenost opscenošću potencirana je i songovima čiji su tekstovi probrani iz naše erotološke pesničke tradicije, kako usmene i tako i umetničke. Nepotrebno je i pominjati da uz nasilje, raspojasanost i sočan rečnik, ili čak kao njihova prethodnica, obavezno ide i alkohol, pa se u udarnoj sceni predstave glumci skidaju u donji veš, uzimaju po jednu rakijsku flašu i, postrojeni u vrstu pred publikom, polivaju se po glavi, pevajući stihove iz Vukovog Crven bana. Horska parabaza potom se pretvara u dionizijsko vrištanje i mahnitanje, „efektno“ zaokruženo gromoglasnim, već pomenutim lajtmotivom.
Ova teatarska provokacija zbunjujuće je delovala čak i na poslovično naklonjene izveštače sa Pozorja, pa se Andraš Urban, u intevjuju objavljenom u poslednjem izdanju festivalskog biltena, našao u situaciji da objasni svoju intenciju: „Ako neko to protumači kao nepatriotski čin, onda je on u velikom problemu. Ta rečenica znači veoma iskren odnos prema onome kako i gde živimo, ali i želju da nam život u Srbiji bude još lepši i bolji.“ Pod pretpostavkom da je novinar Vojislav Alimpić verno preneo sagovornikove reči, iz njih proizlazi da nije sporno ružiti i psovati sopstvenu zemlju nego je sporno vređati se zbog toga. Štaviše, javno blaćenje domovine ni u kom slučaju nije „nepatriotski čin“, nego je izraz zadovoljstva životom u njoj, mada bi moglo „još lepše i bolje“. Po toj logici bi valjda trebalo da, kada nam neko, daleko bilo, opsuje majku, to shvatimo kao kompliment, kao znak brige i pažnje na kojem bismo se, rukovođeni lepim građanskim i evropskim vaspitanjem, morali toplo zahvaliti.
Šalu na stranu, poslednji Urbanov iskaz ne može se shvatiti drugačije nego kao čist sarkazam, inače bi bio u najdirektnijoj logičkoj protivrečnosti sa njegovom stvaralačkom vizijom Srbije. O toj viziji u superlativima je govorila naša kritičarska elita, što je selektoru Igoru Bojoviću poslužilo kao ključni argument za dovođenje Koštane na Sterijino pozorje. „Svet ove predstave“, napisao je Zlatko Paković u listu Danas, „svet je mizogin i rasistički. Tu mržnju prema ženi i prema Ciganima, Urban je uspeo da otkrije u svakom gestu i tonu.“ Ana Tasić u Politici kaže: „Urbanova Koštana je glasan, sirov krik protiv takvih društvenih nepravdi, vapaj za pomoć izbačen u jednom dahu, i brutalističkim rukopisom ispisan protest protiv društva ispalog iz zgloba.“ A nejeksplicitniji je Igor Burić u novosadskom Dnevniku: „Nema tu poetskih dilema. Koštana je za njega Srbija do Tokija, par ekselans politički komad u kojem sve(t) se menja, samo ne i mi. […] Osim jadnih Cigana (velika) većina je bezbožnička, primitivna, bahata, osiona kontrabanda svemu što ima smisla.“
A POZORIŠNA PUBLIKA?
Naizgled ekstatično afirmativan, Burićev prikaz mogao bi se, pažljivijim čitanjem, ukazati i kao ironično distanciran u odnosu na Urbanovu satiruću satiru. Sam reditelj je, doduše, u intervjuu za NIN ustvrdio da Borina drama, „kao i druga velika srpska dela“, nije „samo stvar mentaliteta, jer da je tako, onda bi to bili komadi lokalnih vrednosti“, dok ih on smatra univerzalnim. Uprkos tome, nije se odlučio da stradanja fatalne Ciganke i njenih sunarodnika smesti u neki imaginarni ili univerzalni prostor, kao što mu ovo nije prvo bavljenje srpskom književnom tradicijom i mogućnošću njene društveno angažovane aktuelizacije. Kontroverzne ali i mnogo hvaljene bile su i njegove postavke Nušićeve Ožalošćene porodice i Mihizovog Banović Strahinje. Svaki eventualni prigovor da u apokaliptičnoj viziji srpske prošlosti i sadašnjosti treba videti nekakav resantiman jednog nesrbina prema Srbima i Srbiji on odlučno odbacuje: „Ja sam građanin ove zemlje koji živi ovde, ovde plaća porez, koji je devedesete godine proveo ovde i nije hteo da ide u inostranstvo, i moje osnovno ljudsko, građansko i umetničko pravo je da govorim o tom društvu.“ (Iz intevjua NIN-u).
Sa pravnog i moralnog stanovišta to pravo mu se zaista ne može osporiti, a opet postoji nešto što se zove dobar ukus, mera, takt, a što je višenacionalnim sredinama, opterećenim traumama iz prošlosti. utvrđeno običajima, ponekad i zakonom. Drugim rečima, nije isto kad o srpskoj (ili mađarskoj) istoriji, mentalitetu ili savremenosti nemilosrdno sudi Biljana Srbljanović i kad to isto čini Andraš Urban. Kao čovek koji je rođen, koji živi i stvara u Vojvodini, on bi to morao najbolje da zna. Dovoljno je star da pamti Titovu Jugoslaviju i, mada se na nju nije kritički osvrtao, sigurno je svestan kako bi u to doba „bratstva, jedinstva i ravnopravnosti svih naroda i narodnosti“ prošao sa svojom režiserskom poetikom i ko bi bio „u velikom problemu“ – on ili njegova publika. Ili bar onaj deo publike koji se još uvek identifikuje sa svojom nacionalnom tradicijom i sa svojom državom, kakve god one bile.
U ovakve gledaoce spada i žena koja je, prilikom gostovanja subotičke Koštane u beogradskom Narodnom pozorištu u decembru prošle godine, krenula da napusti salu, negodujući zbog psovanja svoje zemlje na pozornici. Tom prilikom je pala i povredila se, zbog čega je predstava bila prekinuta na pola sata. U sali Novosadskog pozorišta, gde je Koštana igrana na Sterijinom pozorju, incidenata nije bilo. Svi su strpljivo odgledali predstavu do kraja, a jedan manji broj gledalaca, među koje i sam spadam, ustao je odmah potom i bez reči napustio salu. Bilo je i onih koji su ostali da sede ne aplaudirajući, pokazujući nezadovoljstvo samo izrazom lica. Nešto veći, mada još uvek manjinski deo gledališta, aplaudirao je snažno, bilo je uzvika odobravanja, čak i ovacija. Čovek bi se mogao zapitati ko sačinjava ovu publiku. Među njima je verovatno bilo i pozorišnih ljudi, naročito glumaca, koji i inače bučno pozdravljaju trud svojih kolega, ne pitajući se previše o ukupnoj vrednosti predstave, a još manje o njenim skrivenim značenjima i porukama. Ali je, nesumnjivo, bilo i dosta onih koji se poistovećuju sa Urbanovom vizijom Srbije, jer tu zemlju, posle raspada one koju su voleli, nikada nisu prihvatili kao svoju, smatrajući je nametnutim okvirom sopstvene egzistencije. Pored njih, koji su odavno interiorizovali tuđe, inkriminišuće stanovište o svima nama, bilo je i onih mlađih, koji nekadašnju državu i ne pamte, ali im se idealizovana predstava o njoj, kao protivteža demonizovanoj otadžbini, usađuje od malih nogu. Takvu atmosferu, već dve decenije unazad generiše znatan deo kulturne i političke javnosti, od medija i nevladinih organizacija do književnih, filmskih i pozorišnih stvaralaca, ovenčanih domaćim i stranim priznanjima.
LEPO VASPITANI PROVINCIJALNI
Najzad, tu je i onaj treći, zapravo pretežni deo publike koji je predstavu nagradio konvencionalnim aplauzom. Bilo je tu i dosta poznatog sveta, od kojih su neki vrlo ugledni ljudi, čak i osvedočene patriote, a privatno zastupaju mišljenje ništa manje nepovoljno od mog. Zašto su onda tapšali, makar i mlako, protivno svom unutrašnjem osećanju? Zar ne znaju da ima još legitimnih načina kojim se u pozorištu može iskazati odnos prema viđenom? Može se izaći, može se ćutati, a može se i glasno negodovati. Može se, na kraju krajeva, vikati „ua“. Ali novosadska publika tako ne čini. To je ona čuvena, gostoljubiva, „sterijanska“ publika, „koja razume pozorište“ i o kojoj učesnici Pozorja govore sa toliko ushićenosti. Lepo vaspitana, od detinjstva samo za aplauz učena, ta publika je, u osnovi, provincijalna, dušu dala da bude zloupotrebljena. Oni koji ne negoduju kada im se neko ruga u lice, teško da će umeti da prepoznaju kada im pripreti stvarna opasnost, još manje da se od nje odbrane.
Da zaključim: ne mislim da pozorišne predstave treba zabranjivati, skidati sa repertoara niti išta slično, kao što ne mislim da umetnike treba ućutkivati ili progoniti na bilo koji način. Titoistička demokratija je, srećom, za nama. Ali mislim da ne zaslužuju baš svaki „projekat“ zdušnu podršku države, kako u smislu produkcije tako i u smislu promocije. Kao što je dužna da štiti interese i dobrobit manjinskih zajednica i grupa koje u njoj žive, država bi to trebalo da čini i kada je reč o svom većinskom narodu. Ona takođe mora pokazati minimum samopoštovanja ukoliko želi da je poštuju njeni građani. U protivnom bi se čak i oni koji su joj iskreno odani i koji je vole kao što vole svoje roditelje, zato što im je data rođenjem i što drugu nemaju, jednom mogli naći u situaciji da zavape skarednim sloganom iz Urbanove predstave. A možda nekome to i jeste krajnji cilj?
(Oprema teksta Novi Standard)
Pečat
