MANUEL OKSENRAJTER
Kako nemačke političke fondacije pripremaju teren za promenu režima u Banjaluci
Od svih godišnjih doba nemački vodeći mediji i političari najviše vole „proleće“. Oni se uvek raduju političkom „proleću“ kada otpočne u nekoj stranoj zemlji. Reč proleće može se shvatiti kao sinonim za „obojenu revoluciju“.
Nemački novinari i političari uvek se raduju političkim prolećima. Nije važno da li je proleće došlo u Tunis, Libiju, Egipat, Siriju, Ukrajinu – ili Bosnu i Hercegovinu. Sva ta takozvana proleća – zapravo obojene revolucije – nemački političari pozdravljaju velikim aplauzom. Priča je uvek ista: „Mladi napredni i obrazovani ljudi protestuju protiv korupcije i diktature. Oni traže demokratiju, slobodu i ljudska prava.“
U februaru 2014. godine komentator nemačkog levičarskog dnevnika Tageszeitung bio je presrećan: u Bosni se oseća „dah proleća.“ Liberalno-konzervativni nemački magazin Focus pisao je u februaru u istom duhu: „Pravo bosansko proleće je na pomolu!“ Od levice do desnice, nemački mediji su slavili „bosansko proleće“ – i oni bi još dugo vremena tako nastavili da u međuvremenu nije izbio mnogo značajniji geopolitički događaj: rat u Ukrajini. Majdanski proEU protesti u Kijevu i nasilje na jugu i istoku Ukrajine ohladili su privremeno njihovo probosansko oduševljenje.
U vodećim zapadnim medijima ove obojene revolucije se prikazuju kao neočekivani politički događaji koji su sve iznenadili, kao neka vrsta razdraganog okupljanja mladih demokrata spremnih za ulazak u zapadni liberalni raj „otvorenog društva“ i, podrazumeva se, „otvorenog tržišta“. U evropskim prestonicama i Vašingtonu, ispred ambasada zemalja određenih za odstrel odmah počinju demonstracije, a u znak solidarnosti razne organizacije prikupljaju sredstva za podršku „narodnom ustanku“. Političari drže govore i bodre „potlačene“ da istraju. Takvi scenariji su poznati iz svih zemalja kojih se dotakla „obojena revolucija.“ Celokupni politički establišment zapadnih zemalja odmah se svrstava iza „obojenih revolucija“, na TV emisijama istupaju stručnjaci i aktivisti za ljudska prava. Predstave idu ustaljenim tokom.
NEMAČKA ULOGA U „POLITIČKIM PROLEĆIMA“
Ali to je uvek priča sa skrivenim delovima. To su, pre svega, godine, ponekad desetleća, strpljivog rada na sticanju uticaja pomoću razorne delatnosti zapadnih „nevladinih organizacija“ i političkih fondacija koje se obrušavaju na targetirane zemlje.
Među evropskim državama Nemačka u ovome igra istaknutu ulogu. Gde god se susrećemo sa „političkim prolećem“, tu su nemačke političke fondacije aktivne već duže vremena, naravno, u sklopu armije zapadnih NVO, koje rade na istom zadatku.
Zvanična nemačka politička agenda u Bosni i Hercegovini je jasna. Na internet prezentaciji nemačkog ministarstva inostranih poslova stoji sledeće o odnosima između Berlina i Sarajeva: „Nemačka takođe podržava veliki broj projekata u Bosni i Hercegovini u okviru Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope. Današnja Nemačka je jedan od najvažnijih spoljnopolitičkih partnera Bosne i Hercegovine. Bosna i Hercegovina u Nemačkoj vidi jednog od svojih glavnih oslonaca u Evropi i izvor podrške lokalnom procesu reforme i napora da se zemlja približi Evropskoj uniji i NATO. Fondacije Konrad Adenauer, Fridrih Ebert i Hajnrih Bel sve imaju svoje kancelarije u Sarajevu. Fondacija Fridrih Nojman takođe tamo ima svoje predstavništvo.“
Svaka od pomenutih političkih fondacija povezana je sa jednom od glavnih nemačkih političkih stranaka: Fondacija Konrad Adenauer (KAS) je politička produžena ruka Demohrišćanske unije nemačke kancelarke Angele Merkel; Fondacija Fridrih Ebert (FES) pripada stranci socijaldemokrata; Fondacija Hajnrih Bel je povezana sa strankom Zelenih. Fondacija Fridrih Nojman pripada liberalnoj Slobodno-demokratskoj stranci, koja više nije zastupljena u nemačkom parlamentu.
Prve tri fondacije (KAS, FES i Bel) igraju posebno značajnu ulogu u vršenju uticaja na strana društva. Mada te fondacije formalno pripadaju različitim strankama, one dele suštinski iste geopolitičke stavove obeležene transatlantskom, liberalnom i postmodernom agendom.
NEMAČKI INTERES? NE, TRANSNACIONALNI!
KAS, na primer, ima 80 kancelarija u inostranstvu i projekte u oko 100 zemalja, što znači da je prisutna u svetskim razmerama. Fondacija ovako prikazuje svoje delatnosti: „Kod kuće i u inostranstvu, naši obrazovni programi naglašavaju širenje demokratije, slobode, mira i pravde. Mi smo posvećeni učvršćivanju demokratije, ujedinjenju Evrope i jačanju prekoatlantskih odnosa, kao i saradnji na polju razvoja.“
Fondacija Fridrih Ebert (FES) takođe je aktivna u 100 država, gde finansira razne „projekte“. Fondacija svoje ciljeve određuje na sledeći način: „Mir, demokratija i razvoj društvene pravde – to su vrednosti za koje se zalaže Fondacija Fridrih Ebert u svom međunarodnom radu. Promovisanje ovih vrednosti u Africi, Aziji, Latinskoj Americi i na Bliskom i Dalekom Istoku je jedna od najvažnijih obaveza na polju međunarodne saradnje.“
Fondacija Hajnrih Bel je aktivna u „više od 60 zemalja i trenutno ima 29 kancelarija u inostranstvu“ (2013). Fondacija ovako prikazuje svoj rad: „U zavisnosti od regiona i političke situacije, naša delatnost ima širok dijapazon tematskih prioriteta kao što su globalizacija i održivi razvoj, klimatska i energetska politika, jačanje civilnog društva, rodna politika, podrška demokratiji, evropska politika, prekoatlantski dijalog, političko savetovanje, umetnost, kultura i podrška mladim talentima.“
Suštinski, aktivnosti tih nemačkih političkih fondacija ne razlikuju se od aktivnosti drugih zapadnih NVO ili ostalih političkih fondacija. Svi oni dele isti geopolitički stav – transatlantski hegemonizam.
Onaj ko bi pomislio da nemačke političke fondacije rade u korist nemačkog nacionalnog interesa, strahovito bi se prevario. Nemačke ustanove, kao i političke fondacije, smatraju sebe vesnicima „zapadnih vrednosti.“ Američki politički filosof Pol Berman (Paul Berman) u svojoj raspravi Teror i liberalizam (2003) napisao je sledeće: „Ceo muslimanski svet je još odavno prožet filosofijama nemačkog porekla, od revolucionarnog nacionalizma do totalitarizma, vešto prevedenih na govor koji je razumljiv muslimanima. Neka Nemci sada širom tog regiona idu od vrata do vrata i neka počnu sa opozivom svoga proizvoda.“
Nemačke fondacije danas rade upravo to, u Bermanovom najboljem i najgorem smislu: one u potpunosti opozivaju sve što stoji u bilo kakvoj vezi sa nacionalnim identitetom ili nacionalnim vrednostima i tradicijama, a reklamiraju neoliberalni, postmoderni društveni model. I oni to čine ne samo u „muslimanskom svetu“ nego svuda – uključujući i Bosnu i Hercegovinu.
Kada je u pitanju Bosna i Hercegovina, zapadna politička agenda je nedvosmislena. U intervjuu sa ovim autorom američki analitičar Stefan Karganović je ovako opisao ciljeve Zapada: „Ide se na to da se u Bosni i Hercegovini otpočne ‘od nule’. Sa stanovišta zapadnih globalista, Federacija je podjednako neprihvatljiva kao i Republika Srpska zato što su, u krajnjoj analizi, oba entiteta utemeljena na nacionalnom identitetu.“
UKINITE OBA ENTITETA
Konrad Adenauer Fondacija (KAS) u Bosni i Hercegovini nudi mogućnost mladima da obrazuju novu vrstu bosanske političke elite koja bi bila „oslobođena“ od svojih nacionalnih i tradicionalnih korena. U svojim izdanjima KAS navodi misli Đanija Bukičija (Gianni Buquicchio), predsednika Venecijanske komisije, koji u dva entiteta Bosne i Hercegovine vidi remetilačke elemente sa stanovišta „evropskih integracija“. Bukičio kaže: „Vlast je (u BiH) decentralizovana do te mere da je efikasno upravljanje onemogućeno a donošenje odluka u državnim ustanovama je paralisano neophodnošću postizanja konsenzusa između etničkih zajednica“. Dalje: „Po postojećem ustrojstvu, zemlja ne može u potpunosti da učestvuje u procesu evropskih integracija (…) Članstvo u EU je vrlo zahtevno. Od države se očekuje da poseduje administrativne kapacitete za vođenje izuzetno složenih pregovora.“
Poruka je jasna: počnite „od nule“ i ukinite oba entiteta.
Fridrih Ebert Fondacija (FES) takođe zastupa ukidanje entiteta u Bosni i Hercegovini. U intervjuu za Projekat Balkan Tanja Topić, politički analitičar FES-a iz Banjaluke, jasno definiše stav koji zastupa. Ona čak reklamira jednu vrstu zapadnog programa za „preumljenje“, pogotovo u odnosu na Srbe u Republici Srpskoj: „Nama je potrebna nova generacija lidera koji će nam govoriti potpunu različitu priču umesto priče koju građani slušaju danas. Potrebna je korenita reforma sistema obrazovanja kako bi se studenti vaspitavali u skladu sa vrednostima koje nisu iste kao one koje imamo danas.“
Topićka očigledno u Republici Srpskoj vidi remetilački elemenat, barem sa stanovišta integrativnog plana: „Premijerka (Republike Srpske Željka Cvijanović; prim. NS) je jasno poručila: ako treba da se odreknemo RS ulaženjem u NATO, onda nećemo NATO. Prema tome, na prvom mestu je RS, pa zatim NATO i EU. Sve reforme koje se sprovode u smeru NATO integracija svedene su na pitanje Republike Srpske i njenog opstanka.“
Što se tiče bosanske „obojene revolucije“, na Radiju Slobodna Evropa ona je izjavila sledeće: „Iskustvo nas poučava da u našem regionu vlastodršci zavise od neprekidne proizvodnje neprijatelja i izdajnika sa ciljem omalovažavanja i diskvalifikovanja svih koji različito misle. Po njima, neophodno je formiranje homogenog i patriotskog nacionalnog identiteta, da bi se sve nezadovoljstvo usmerilo na domaće izdajnike i strane plaćenike.“
FORMIRANjE PROZAPADNIH UPRAVLjAČA
Podrazumeva se da ona najviše ima u vidu sve u Republici Srpskoj koji se protive ideji otpočinjanja „od nule“.
Uporedo sa Topićkom, i Mirela Grinter-Dečević (Mirela Grünther-Decevic) – mada je i sama predstavnica jednog stranog udruženja, Fondacija Fridrih Ebert – oštro kritikuje Hrvatsku i Srbiju za „mešanje“ u Bosni i Hercegovini. Ona optužuje političare iz Beograda i Zagreba zato što posećuju pripadnike svojih etničkih zajednica u entitetima. Na svojoj internet prezentaciji ni Fondacija Hajnrih Bel ne krije svoju političku agendu. Tamo se može naći programski tekst iz pera sarajevske profesorke Nermine Mujagić, koja žigoše „nacionalizam“ kao jedno od „najvećih zala ovoga sveta.“ Mujagićeva apeluje na EU da pomogne „kako bi se prevazišao autoritarni politički sistem u Bosni i Hercegovini“. Njen cilj je da dezintegriše dva postojeća nacionalna entiteta i da ih zameni nekom vrstom centralizovane Bosne pod okriljem EU – dakle opet da se krene „od nule“.
Nijedan od glavnih projekata za prekomponovanje političke stvarnosti u BiH nije počeo u februaru 2014. godine, nego nekoliko godina pre toga, aktivnostima na terenu koje uključuju i rad nemačkih NVO i političkih fondacija. Sve se svodi na stvaranje „nove države“ što, podrazumeva se, znači EU i NATO državu.
Stefan Karganović je pogodio u suštinu kada je rekao: „Novoj državi potrebni su novi ljudi sa novim identitetom. Srpski identitet je naročito neuklopiv u planove Zapada u odnosu na Bosnu i Hercegovinu. Zato već godinama traju pripreme. Svi ti treninzi koje nude zapadne NVO imaju samo jedan cilj: da formiraju novu, prozapadnu upravljačku ekipu koja bi bila iznad etničkih podela i koja će zahvatiti vlast u pogodnom trenutku.“
Autor je urednik časopisa Zuerst!, Berlin
