OSLOBODITI SE ZAPADA (1) ILI LAŽNA PODELA NA LEVICU I DESNICU

DALIBOR ŠKORIĆ Evroazijska civilizacija ima mogućnost da ponovo ujedini ovo degenerisano dvoglavo tele podele...

DALIBOR ŠKORIĆ

Evroazijska civilizacija ima mogućnost da ponovo ujedini ovo degenerisano dvoglavo tele podele na levicu i desnicu

Mislioci koji su posle Boljševičke revolucije u emigracij pisali o ruskoj ekonomskoj filosofiji, kao što su bili Pjotr Savicki, Nikolaj Trubeckoj, Pjotr Struve i drugi, i čije ideje su ponovo aktuelne za savremenu rusku i ne samo rusku politiku, navodili su kao neophodnu vezu zadovoljavanja ekonomskih potreba pojedinca i društva sa opštim principima morala i religije. Smatrali su da je evropska “militantna ekonomija” direktna posledica evropskog ateizma. Zapadnom pojmu biznismena suprotstavljali su ruski pojam “domaćina” i “ličnog-domaćinskog” načela u privredi, koji nije istovetan sa kapitalističkim načelom.

Smatrali su da državna politika u ekonomskoj sferi treba da se zasniva na načelu služenja pojedinca svom bližnjem i društvu u celini, ne na pružanju najboljih mogućnosti za bogaćenje, da kapitalistički sistem negira duhovne osnove života iz kojeg proizilazi kulturna dekadencija savremene Evrope i bili uglavnom pristalice širokog državnog regulisanja i kontrole privrednog života, a takođe i pristalice usvajanja najvažnijih privrednih funkcija od države. [1]

Ove ideje nisu rođene kao teorijske konstrukcije, već prepoznati fenomeni ruske ekonomske filosofije u istoriji. Kao što možemo videti, u njima kao da su izmešane ideje koje se danas tradicionalno nazivaju “desnim” i “konzervativnim”, kao što je pozivanje na moral i religiju u svim oblastima života, pa i u ekonomiji, i tradicionalno državno regulisanje i kontrola privrednog života, što se danas smatra uglavnom “levičarskim” pristupom ekonomiji. Taj pristip suprotstavljen je ideji “slobodnog tržišta”, koje se nalazi u temeljima današnjeg kapitalizma i u kojem zakoni ponude i potražnje formiraju cenu na tržištu bez intervencije države.

U ovom članku ćemo se baviti upravo političkim terminima stvorenim na Zapadu koji nemaju univerzalnu primenu i nisu obavezujući za razvoj politike u njihovim okvirima iako su široko prihvaćeni i ukorenjeni danas i, kao ideološki termini, predstavljaju primer robovanja zapadnim idejama, koje pretenduju na univerzalnost.

levodesno03

LEVICA I DESNICA

Veliku štetu ljudskom rodu je nanela podela na političku levicu i desnicu i još uvek je nanosi. Osim što je štetna, ova podela je i lažna. Podsetimo se kako je nastala: u vreme Francuske revolucije u tadašnjem parlamentu na levoj strani su sedele pristalice revolucije, dok su na desnoj sedele pristalice kralja. Šta je sve od tada do danas proglašeno za „levicu” i „desnicu” stvarno izaziva čuđenje.

U filozofskom, vrednosnom i metafizičkom smislu levica je orijentisana ka zemaljskom i horizontali, a desnica ka vertikali. Nekad ova horizontala i vertikala mogu biti lažne, zamišljene na pogrešan način i bez ikakvog oslonca. Ovaj oslonac se ničim ne može dokazati jer je on u veri. Ova vera može, pored vere u Boga, biti i vera u bilo kakav drugi ideal. Ako narodi i pokreti promene veru i ideal, time će se promeniti i njihova vertikala, ta lestvica uzlaženja će stajati na drugom mestu.

ZLOUPOTREBA OSEĆANjA KOJE IZAZIVAJU NEKE REČI

Samo prihvatanje ovih pojmova predstavlja uključivanje u igru sa negativnim početnim potencijalom, u kojoj je „levica” na Zapadu pre 200 godina odredila pravila igre, termine i zabeležila svoju prvu pobedu, koja traje do danas. „Levica” danas u srpskom narodu, posle decenija socijalističkog vaspitanja, ima pozitivan imidž, dok se samo svrstavanje nekoga u „desničare” već doživljava kao osuda, da ne govorimo o „ekstremnim desničarima”, ma šta to značilo, a ne znači, naravno, ništa samo po sebi, već samo u odnosu na efekat kod slušalaca koji bi taj termin trebalo da izazove. Ovde se radi o zloupotrebi osećanja koje se bude pominjanjem nekih pojmova koji na sebi nose teret istorije i raznih pogrešnih i nedobronamernih tumačenja. Nije li u pitanju zamka koja se uglavnom ne primećuje?

Šta danas većina površno upućenih ljudi u zapadnoj Evropi smatra za desnicu? To je, na primer, kad je neko protiv emigranata, čime u očima „normalnih” samo ispada mrzitelj i rasista i utvrđuje zabludu da je normalno i široko ono što je u suštini levičarsko, a sebično i mrziteljsko ono što je desničarsko. U Americi postoji verovanje da su desničari oni koji mrze crnce, militantni su, pripadnici imućnijeg dela bele protestantske anglosaksonske etničke grupe. U Srbiji su „desničari” oni koji govore o Srpstvu, Kosovu i pravoslavlju, a „ekstremni desničari” oni koji govore to isto samo malo više.

Učestvovanje u raspravi između “levice” i “desnice” je kao da nas neko zove da igramo utakmicu lažnog prvenstva, po pravilima igre koja je sam odredio, na njegovom terenu, sa podmićenim sudijom i publikom na svojoj strani. Kolike su tu šanse za pobedu?

Pravi odgovor na pitanje da li je neko levičar ili desničar je – „nijedan od ponuđenih odgovora”, zato što je dilema u suštini lažna i zlonamerna.

Ovo još manje znači biti „nešto između” ili pripadnik nekog „centra”. Prosto, termini su pogrešni. U te pojmove, koji su stvoreni sa određenim motivima, istorijski opterećene i udaljene od svog izvornog značenja sa teretom raznih slojeva koji su se vremenom na njima zalepili, nemoguće je danas “upakovati” nešto zdravo.

levodesno05RITI ZEMLjU LEVO I DESNO

U prepisci s jednim Italijanom, savremenim „desničarem” koji je slavio rimske „gvozdene legije”, „silu i moć Rima”, pošto je iz sveg tog „desničarskog” veličanja Rima izbijala neka hladna bezdušnost i surovost, pitao sam ga u želji da ukažem na prolaznost vrednosti koje on slavi kao najveće: gde su sada rimske gvozdene legije koje slaviš? Šta je od njih ostalo?. Prah. Odgovorio je: „Ti ništa ne razumeš… Rim je bio primer i šablon za stvaranje svih evropskih nacija, bez njega ničeg ne bi bilo”.

On je valjda podrazumevao da ne samo Italijani, Francuzi, Španci, Englezi i Nemci već i Srbi treba prema starom paganskom Rimu da imaju neki odnos zahvalnosti kao prema nečemu, po njegovom mišljenju, „što beše u početku” i „kroz koga je sve postalo što postade”. Zaključak je tužan – mladi zapadni ljudi, kad im se smuči levica oličena u bezbožnom liberalizmu, materijalizmu, potrošačkom društvu, NVO sektoru, ljudskopravaškoj ideologiji, okreću se na drugu stranu… Ali gde? Ka fanfarama koje slave rimske legije ili ka „nadčoveku-čovekobogu”, ka bogu-naciji, bogu-državi. U nedostatku otvorenog puta ka Nebu, oni riju po zemlji na koju god stranu da se okrenu.

Zapad je svoje samopoštovanje bazirao na spoljašnjim dostignućima kao jedinom merilu vrednosti. Umesto samopoštovanja, kao i uvek u sličnim slučajevima, stekli su gordost, a izgubili sve istinite ideale. Umesto poštovanja stečena gordost traži pokornost, pa prema narodima drugih civilizacija kod kojih tu pokornost ne nalaze nastupaju neprijateljski kao prema dužnicima koji im nisu dali nešto što im pripada. Osim ovoga, ne dopušta se pripadanje drugom sistemu vrednosti, u kojem bi se ova „dostignuća” sagledala iz drugog ugla i eventualno drugačije vrednovala.

NARODNA DESNICA I GOSPODSKA LEVICA

Ruski konzul u Sarajevu u 19. veku Aleksandar Giljferding u delu Putovanje po Hercegovini, Bosni i Staroj Srbiji smatrao je da je prost srpski narod aristokratski po shvatanjima i težnjama, dok je je intelektualna „elita” malograđanska i površno pozapadnjačena. Slično je pisao i dr Arčibald Rajs u svom poznatom delu Čujte, Srbi. I, stvarno, ne znamo li svi primere iz svoje okoline, starih ljudi, često nepismenih, koji su imali neku čudnu vrstu gospodstvenosti koja je danas retka. Ova gospodstvenost nije izvirala iz njihovog bogatstva, učenosti, visokog porekla, već je izvirala iz dubokog unutrašnjeg osećanja ljudskog dostojanstva i prizvanja u ovome svetu. Čovek kao Božije stvorenje ima dostojanstvo koje je bezuslovno, ne zavisi od spoljašnjih okolnosti, već od toga što on jeste takvo stvorenje takvog Tvorca. Ovo je istina koja se nekad podrazumevala i nije morala da se pretače u reči i dokazuje.

levodesno06

SHVATANjE TRADICIJE

Shvatanje tradicije može biti sekularno, to jest da je ona samo skup starih formi i običaja, a može biti hrišćansko shvatanje tradicije kao projave večnih istina u istoriji, koje čovek ima potrebu, pa čak i obavezu, da pronađe i da ih se drži, za svoje dobro i zato što je onda to jedini istiniti put za njega.

Tradicija kao apsolutna vrednost se ne može drugačije opravdati nego tako da iza nje stoji Najviši Autoritet koji kaže: “Ovo su večne vrednosti koje treba tražiti, slediti i braniti”. Gubitkom istinite vere i autoriteta izgubljeno je i znanje gde treba staviti ove lestvice za penjanje, pa su se pojavili lažni desničari koji su svoj ideal usmerili ka „večnim vrednostima” koje su videli na zemlji. Isto tako i levica je od vere pozajmila svoje ideje: ideju socijalne pravde ovde i sad kao zamenu za Pravdu Božiju, bezličnu „socijalnu pomoć” i „humanitarne akcije” kao „efikasniju” zamenu za lično milosrđe, ideju okrenutosti ka drugome i njegovim životnim potrebama, ideju opšteljudskog nadnacionalnog bratstva, besklasnog društva i ravnopravnosti polova od jevanđeljskih reči „nema više Grka i Jevreja, nema roba i slobodnjaka, nema muškog i ženskog”, ali je levica iz tog programa izbacila Boga kao posrednika, i rezultat nije bratstvo, već zverinjak na kvadrat, čiji smo svedoci.

ISUS, LEVIČAR ILI DESNIČAR?

Pitanje je takvo da moramo malo zastati i ne odgovoriti odmah… Zar nije ideja milosrđa i ljubavi ka bližnjem, humanosti, ideja koju je nasledila današnja levica? Jeste. Ali zar nije napredovanje po vertikali, vera u večne vrednosti ideja desnice? Jeste. Ne uči li Hrišćanstvo da se prvo čini zbog drugog? Nije li u nauci Božijoj ovo jedna celina?

Zaključak koji se nameće je da je levica proglasila vrlinu koja je sama sebi smisao bez autoriteta koji treba da potvrdi da to zaista i jeste vrlina, dok je desnica „vertikalu” često postavljala tako da vodi ka nečemu drugom a ne ka Bogu. To je bila ideja države, ili ideja nacije ili prosto očuvanje društvenog poretka kakav jeste i međuljudskih odnosa kakvi jesu u nekom trenutku, ili je desnica, ako i jeste štitila hrišćanske vrednosti, njih branila kao apstraktne pojmove, ne mareći previše upravo za konkretnog živog čoveka.

Postoje li dve grupe vrednosti – „leve i desne”, ili je to iluzija?

Pitanje koje deli levicu i desnicu je pitanje vrednosti u čovekovom životu. Levica otprilike kaže ovo: „Briga o onome od čega se živi, briga o bližnjima i usavršavanje čovekovog načina života su važniji od zatvorenosti u okoštalu tradiciju”. Desnica otprilike kaže ovo: „Postoje večne vrednosti kao što su moral, religija, porodica, identitet, ljudsko i nacionalno dostojanstvo, duhovni ideali, koje čovek ne bi trebalo da zaboravi zbog brige o prizemnim materijalnim stvarima”. Ali pogledajmo sad šta o tome kaže Sveto pismo: „Ne mislite šta ćete jesti i piti, već mislite prvo o Carstvu Božijem i pravdi Njegovoj, a ostalo će vam se dodati”… ”Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe i Gospoda Boga svim srcem, dušom i snagom”. „Činite drugima ono što želite da drugi čine vama”…

Ovako možemo do u beskraj navoditi citate. I šta možemo zaključiti? Sveto Pismo ne pravi podelu na levicu i desnicu, već se oba stava podrazumevaju, s tim što je posrednik i onaj koji svemu daje vrednost i smisao – sam Bog.

Ako je ovo otkrivenje večne istine i odnosa čoveka prema svetu oko sebe, a jeste, onda se ljudi ne mogu opredeljivati za jednu od dve grupe vrednosti, dilema je lažna.

Angažovanost oko onoga što levica ceni – briga o zemaljskim čovekovim potrebama i potrebama bližnjeg je inspirisana i osmišljena onim što desnica ceni – verom u vrlinu, moral i duhovno uzrastanje kojim čovek napreduje ka Bogu. Kad je došlo do pucanja na levicu i desnicu? Došlo je onda kad su ljudi poverovali da ove leve i desne vrednosti mogu da postoje više ili manje same po sebi.

PITANjA ZA OBE STRANE

Ovde se može obema stranama postaviti pitanje, i to levici: ako Bog nije autoritet, ko može da dokaže da je pravedno drugačije raspoređivati materijalna sredstva za život i brinuti o bližnjima i boriti se za „ljudska prava”? (Ko ih je dao? Ko garantuje da postoje?) Ne važi li u prirodi pravo jačeg?

A desnici se može postaviti pitanje: ako Bog nije autoritet koji će garantovati vrednost vaših nastojanja, ka čemu vi težite, postoje li uopšte večne vrednosti, moral, ljudsko dostojanstvo i vrlina, nisu li to sve apstraktni pojmovi koji variraju od kulture do kulture?

BRAK LEVICE I KAPITALIZMA

Danas je na Zapadu u većini zemalja na vlasti neka vrsta levice, ali kakve? Poznate su vođe studentskih protesta iz 1968. godine, socijalisti koji su posle toga bili na čelu vojnih i političkih organizacija koje služe zaštiti i interesima krupnog kapitala. Isto kao što se svašta svrstava u desnicu, tako se svašta svrstava i u levicu. U zapadnim zemljama programi levice se često svode na borbu za nešto manji porez, zaštitu homoseksualaca, izjednačavanje žena s muškarcima, pravo na abortus i eutanaziju i ekologiju. Pri tome ovi levičari ne isključuju mogućnost bombardovanja neke zemlje, nasilno smenjivanje političkih vođa, zauzimanje tuđih prirodnih resursa i upravljanja njima.

Kapitalizam na zapadu kao da je sklopio brak s levicom i rekao: “Dobro, neka bude levica, možemo da živimo zajedno… Levice, imaš slobodu u oblasti tradicionalnog morala, tu menjaj šta hoćeš samo ne diraj u moje interese krupnog kapitala.” Ili. drugim rečima, bavi se revolucijom u svemu onome što krupnom kapitalu ide u korist.

Dokaz da je ovaj brak levice i kapitalizma nešto stvarno možemo videti ako obratimo pažnju na neke definicije levice iz enciklopedija, koje i većina ljudi danas podrazumeva, na primer:

„Levica je istorijski uvek bila suprotstavljena koncentraciji bogatstva i moći, posebno u institucionalnom obliku, u rukama onih koji su tradicionalno bili vlasnici bogatstva i moći. Levica se takođe oštro suprotstavlja oblicima agresivnog nacionalizma, imperijalizma, napadačkog rata, na koje se gledalo kao na sredstva za unapređenje interesa kapitalizma”… Može li ova definicija danas da se održi nakon serije ratova od Srbije do Bliskog Istoka, koju su vodile zapadne zemlje sa uglavnom levičarskim vladama? Pa zar u smenjivanju neposlušnih režima i zauzimanju naftnih bušotina nije bilo „unapređenja interesa kapitalizma”?

Dalje: „U današnje vreme, levica najčešće kritikuje ekonomske efekte globalizacije i zalaže se za fer trgovinu umesto slobodne trgovine”… Levičarske vlade zapadnih zemalja kritikuju globalizaciju i zalažu se za fer trgovinu umesto slobodne trgovine?… Nismo znali.

Dalje: „Zalaganje za državnu intervenciju, za neki oblik kontrolisane privrede, stavlja levičare u određenu vrstu sukoba sa pobornicima slobodnog tržišta i velikim korporacijama” [2]… Razmislimo da li je naša liberalna levica u sukobu sa velikim korporacijama? Da li je zapadna liberalna levica u sukobu s velikim korporacijama i da li se protivi slobodnom tržištu, ili ga zajedno s ovim korporacijama uvodi u zemlje koje mu se protive?

FALSIFIKATI

U poznatoj knjizi Aleksandra Šmemana Za život sveta on ubedljivo dokazuje da je sekularizam ili posvetovnjačenje savremene Zapadne civilizacije – hrišćanska jeres, da on ne bi bio moguć u kulturi koja nema hrišćansko nasleđe, zato što su narodi koji su se vekovima vaspitavali na hrišćanskim pojmovima i vrednostima, nakon gubitka vere nastavili da veruju u spolja i površno gledano slične vrednosti.

Nije li hrišćanska ideja čovekove slobodne volje i slobodnog izbora prisutna danas u obezboženom obliku u liberalizmu?

Nije li hrišćanska ideja brige za bližnjeg ono što je uvezeno u socijalizam?

Nisu li ideja progresa i ideja evolucije ( bez ijednog stvarnog dokaza osim teoretskih pretpostavki) nastale pod uticajem hrišćanske ideje duhovnog napredovanja, koja je nakon gubitka vere u „unutrašnje” izbačena spolja i postala ideja spoljašnjeg napredovanja i usavršavanja načina života i samih živih bića?

Gde su ove ideje u nehrišćanskim društvima – nema ih kao samostalnih. Nije se sekularizam javio ni u islamskim društvima ni na Dalekom Istoku osim kao uvoz sa Zapada.

Ako je ovo tačno za sekularizam, tačno je takođe i za ideje levice i desnice. Ove ideje su nakon slabljenja hrišćanske vere u ljudima „iscurele” iz hrišćanskog učenja, njih uopšte nebi bilo bez prethodne hrišćanske kulture koja je afirmisala u svesti ljudi one vrednosti koje će kasnije postati „leve” i „desne”.

Prihvatanje razgovora u okviru levo-desno znači prihvatanje nehrišćanske i ateističke početne pozicije i podele uloga, bez obzira što će se možda braniti suprotni stavovi. I ne samo to već iza ovakve podele leži konkretna ideologija kojoj borba na relaciji levo-desno odgovara. Greška je samo prihvatanje razgovora, filosofske i političke borbe u prostoru „levo ili desno”.

Kad nas neko pita da li smo levičari ili desničari, to je kao pitanje „da li više volite da igrate sa crnim ili belim figurama na šahovskoj tabli?” Pravi odgovor bi trebalo da bude – „nećemo da igramo ni vašim crnim ni vašim belim figurama, posebno ne na vašoj šahovskoj tabli.”

“KONZERVATIVNE VREDNOSTI”

U svakodnevnom životu se konzerviraju, na primer, umetnička dela ili hrana, znači ono što za čoveka ima neku vrednost i što treba sačuvati od propadanja. Ovo težnja ka očuvanju vrednosti bi trebalo da važi i za duhovne vrednosti i moral za sve koji u njih veruju. Ali mi govorimo o odbrani “konzervativnih vrednosti” u vremenu pošto su generacije vaspitane ili, bolje reći, dresirane na zapadnoj ideji progresa, koja tvrdi da ljudsko društvo napreduje i usavršava se uvećavanjem znanja i da je to pravolinijski uzlazni proces, u vremenu nakon raznih „osloboditeljskih” revolucija među polovima, između roditelja i dece, gde je opšte mesto da sva shvatanja i vrednosti vremenom zastarevaju i da su, kad im istekne rok – „prevaziđene”, te ih tada zamenjuju nove, bolje. Govoriti afirmativno o konzervativizmu mnogim ljudima danas, naročito mladima, zvuči otprilike kao da neko pokušava da proda ustajalu vodu iz bare sa žabokrečinom tvrdeći da je „baš lepo što je žabokrečina gore jer je trebalo puno vremena da se skupi, a to je dokaz njene vrednosti”.

Pojam konzervativno je još jedan pojam kao i pojam levica, desnica, nacionalizam i drugi , čije korišćenje nekome odgovara. Ovi pojmovi su obremenjeni istorijom i iskrivljenim interpretacijama. Istinu je večni protivnik Istine zaključao u pojmove koje je oklevetao i tako je učinio nedostupnom za prenošenje i prihvatanje. Kretanje u tom prostoru doprinosi da je pobednik u igri uvek siguran i unapred poznat.

ZAKLjUČAK

Podela na levicu i desnicu je nastala gubitkom vere u konkretnog hrišćanskog Boga i njegovu Objavu ljudskom rodu, zbog toga je to lažna podela i projekat uzidan u temelje zapadne civilizacije na kojem se ne može zidati drugačija građevina nego više ili manje onakva kakvu žele „arhitekti” tog modernog sveta. Istočna evroazijska civilizacija ima mogućnost da ponovo ujedini ovo degenerisano dvoglavo tele rođeno u Francuskoj revoluciji i da osmisli zdravije i istinitije pojmove za svoju politiku koja bi bila nezavisna od zapadnih shvatanja, nadzora i uticaja. Tada bi ulazak u ovakav civilizacijski blok omogućio da se vodi nezavisna politika, da se zida državna građevina iz sopstvenog nacionalnog bića, a ne po ideologiji spolja. Bez toga je iluzija očekivati drugi rezultat u političkoj igri nego što je vladavina jedine dozvoljene ideologije danas  – “levičarskog” svetonazora udruženog s krupnim kapitalom, za koju su pravila igre i smišljena.

_________

Uputnice:

[1] Savka A.V., d. filos. n., professor RANH i GS, Kučukov R.A., d.э.n., professor Finansovogo universiteta “Evroazijska koncepcija kulture i ekonomske filosofije”.

[2] Milan Kangrga: Etika (Tehnička knjiga Zagreb, 2004), Naomi Klajn: Ne logo (Samizdat, 2003), Noam Čomski: Svetski poredak stari i novi (SKC, 1996), Karl Marks: Kapital, Manifest komunističke partije.

Autor je generalni sekretar Evroazijskog komunikacionog centra u Beogradu

(Nastaviće se)

Politika
Pratite nas na YouTube-u