JEZIVO SABLASNO

MILE MILOŠEVIĆ Stabilnost bez ravnoteže ili sablasti raspoloženja Osamdesetih u vreme Ante Markovića grubo...

MILE MILOŠEVIĆ

Stabilnost bez ravnoteže ili sablasti raspoloženja

Osamdesetih u vreme Ante Markovića grubo sam se šalio sa dominantnom strujom očekivanja, tvrdeći da ćemo kapitalizam isprva doseći u 19-vekovnim radnim odnosima, kako ih je Marks opisao. Danas smo bliži snabdevanju na tačkice ili trećem kmetstvu, u sistemu koji ne može da obezbedi ni preživljavanje, a fantaziju opstanaka ili razvoj tek ne. Ne biva sa manje od milion zvanično zaposlenih.

Još manje pošto smo usisani u globalni kapitalistički poredak sa najvećim državnim dugovima ikad, potpuno devastiranom privredom i kulturom pride. Pred preuzimanjem poslednjih vitalnih profitabilnih resursa još smo dalje od toga da zatvorimo krug svog negativnog iskustva kao društvo i narod. Srljamo ka već određenom perifernom mestu u atlantističkom poretku, sami od sebe, sa provincijalnim stilom mišljenja, pokazujemo koliko je malo znanja potrebno da se živi u Srbiji.

Uostalom godinama pišem isto pitanje – da li smo daroviti i koliko naš stil mišljenja previđa našu životnu pismenost. Previđa da je ona degenerisana. Pa ili čitamo ili slušamo pohvale atlantističkom stilu života ili se priklanjamao subverzivnim patrljcima tog obrasca iz piratskih anegdota kvaziistorije i znanja ljudskog roda, čak i ovde, na Novom Standardu. Rijemo krhkotine, uzdajući se više u čudo njihove magijske moći nego naše životne, očigledno nepostojeće.

Pitanje je da li smo manje razumeli pad Berlinskog zida, potpuno idelizujući tranziciju u poredak kapitalizma i demokratije. Kako god, današnja sociologija u Srbiji prepoznaje samo tri tipa čoveka – plitke i idiote, koji kolo vode, i sve ređe duboke, kojih se još tiče ljudsko stanje a time i društvo, dok su ostali po sebi okrenuti sablastima raspoloženja u anglosaksonskoj liberalnoj redukciji ljudskog rascepa i padu u pornografiju i adekvatnu prostituciju. Jer tamo gde nema mesta za ravnotežu rascepa ljudskog stanja nema ni ljubavi, nego tek pornografije, e-pe-pea percepcije bez unutrašnjeg vremena u bodrijarovskom uvećanju. Iživljavanja indivudualizma Gelenovog nepotpunog čoveka, koji se smatra opštim mestom.

drakulakopola02

STRAH OD RAVNOTEŽE

Zato prostitucija, kriminal i pederastija nisu senke kapitalizma, već posledica prihvatanja Liotarovog kraja velikih priča kao vidljivog kraja moderne, kojoj je inače mozak umro u Prvom svetskom ratu a telo 70-tih 20. veka. Uostalom, oni dalje odumiru po Todovom modelu uticaja zapadne emancipacije žena. Kao i svi oni narodi koji su pod njihovom kulturnom hegemonijom (pod političkom, ekonomskom i onako i ovako umiru kolateralno po pravu poretka da ubije i naudi).

Fragmentisano društvo, parcijalne svesti, koje navodno samo povezuje tršište, a zapravo atlantistička mrežna struktura oligarhije, svakako da same sebe vide kao konačan kraj istorije. I da će se iz Amerike uzdići atlantistička imperija, čije se granice upravo kale. I tu imperiju naseljava njihov tip ljudi – redukovanog rascepa ljudskog stanja na negativnu slobodu, koja je umesto ljubavi samo bezbedno sposobna za serijsku produkciju pornografije, kriminala i mašinske tehnologije. Uostalom, svim silama se trude da mašinizuju mozak, gene. A zatim verovatno i celu prirodu. Uostalom taj povesni sled je manje-više pravolinijski, od protestantizma, preko Veberovog racionalnog aktera, do potpuno radikalizovanog konstruktivizma čoveka, u čijem se misaonom stilu uspešno apstrahuje rascep ljudskog stanja svođenjem na pragmatični individualizam. To je drugo ime za radikalni (neo)liberalizam, čime se negira potreba ravnoteže i društva.

Za njih je najveća opasnost unutrašnji slom ove prestabilizovane konstrukcije. Strah od bilo kakvog ljudskog ili društvenoga stanja ravnoteže. Zato se upravo u bezobalnu univerzaliju reprodukuje liberalizam i kroz puke sodomijske aktivnosti u novootkrivenu modu ljudska prava sa prostim ciljem negacije da u njihovom mašinski lineranom svetu bilo kad može biti reči o ravnoteži.

Nasuprot već zastareloj atlantističkoj imperiji, prostiru se prirodni prostorni faktori, koji ne apstrahuju ljude, društva i njihova okruženja. U tom pogledu Rusi su, podižući branu ideološkom ratu atlantista, zaštitili svoj svet. Uostalom šta bi mogli neoliberalni obrasci redukcije čoveka da proizvedu na surovim prostranstvima stepa? Samo mašinski poredak može imati takve pretenzije da se nameće u neurbanim sredinama stepa, pustinja, dugih zima ili nesnosnih vrućina. U svim sredinama koje ne trpe izvitoperene šale dekadencije, kojom bi se uništio život. Ko bi tu kome tad pomagao i kako – po porudžbini onom koji ima da plati u tržišno uništenoj ravnoteži ljudskog rascepa? Svima bi izgleda sebično pucao prsluk.

Poretci u tim sredinama itekako su čvrsti, ljudski i zahtevaju ravnotežu, tako da je izbor Rusije po tim pitanjima svakom pismenom jasan. Samo propagandisti i idioti mogu širiti isprazne pravoverničke uzdahe da je san svakog muškarca da bude majka. A majkama da u dekadentnoj pornografiji života koriste surogat majke, i da i ne moraju da budu prave majke, nego ilustracije majki.

drakulakopola03

SVET U KOME JE ZNANjE VIŠAK

Zapadne velike naracije prestale su da budu društvene teme, postajući detinjaste tolkinovske filmske priče o vilama i vilenjacima. Modelujući virtuelni svet kad već stvarnost biva prenaseljena banalnošću jednodimenzionalnih epp-spotova tek onog po svemu redukovanog čoveka, čiji su jedino mogući ishodi pornografski, bez bilo kakvog unutrašnjeg vremena – čim nema raspoloženja, treba menjati objektivizaciju stvarnosti redukovanu na magacin. Stvarnost više ne zna za ljudsko vreme i složeno stanje jer u njima banke ne smeju imati rizika? Šta je to?

Neljudska konačnost institucija takvog sveta je zastrašujuća, i ne treba imati bilo kakve iluzije. Rizik je u tom svetu svakim danom za sve više ljudi sve veći do samog ispadanja iz zadnjih tragova ljudskog stanja. Svakim danom sve je manje prava na dostojanstvo čoveka u neljudskim institucijama neoliberalizma, tako da je pitanje koliko je čovek uopšte sociološka činjenica i koliko ti demokratski nastali pravni sistemi sami po sebi jesu ljudski poretci života ili su pre odrazi sve dublje ekonomizacije i medijalizacije.

Svaki put očekujemo da će se ono drugo dogoditi kroz izbore. A ne dešava se. Te se naše težnje sudaraju sa opštim tokom rasta rizika u otuđenim i kolonizovanim uslovima, u kojima su podeljene uloge, i nema prostora za bilo koju izuzetnu priču i mogućnost da ona uspe pored duboke težnje funkcionera da izaberu ništa. Ništa, osim da iskoriste stranačke linije za bogađenje. Tako da se i najboljima dogodilo da, kad vode valjanu politiku, ona nema podršku po dubini, kao ni u institucijima, medijima, javnosti. Tako su se istopili i zadnji tragovi našeg suvereniteta, a da ne govorimo o samoregulativnoj moći našeg poretka, tek to ovo sablast.

Pritom, sujetno zaboravljamo da se i ne trudimo da budemo nešto. Da veličina kao takva ne čini naš svet života, što potvrđuje da nam ne treba nikakvo obrazovanje da bi smo bili deo naših ustanova. Da se kod nas može lažni lekar baviti hirurgijom, a to što u administraciji ne znaju da pored njih sede varalice kako da čudi ako ni za šta ne moraju da odgovaraju. Oni se čuvaju – kao što su privatizacije pokazale, i poplave isto tako – i baš niko nije odogovarao osim oni koji nisu shvatili. Što dvorski što podrumski mentalitet caruju u Srbiji, i to u kontinuitetu koliko se god režimi menjali. Malo je Srba odskočilo, pa, zahvaljujući njima, i imamo neku istoriju, koja se mnogo i ne uči, zatrpana viškovima tuđe istorije. Umesto da se, recimo, šest godina uči srpska, a dve godine ostala istorija, ovako se dobijaju samo stručnjaci za ukrštene reči. A onda, kao od šale, i stručnjaci za EU standarde i vrednosti.

Ispašće kako smo živeli u sablasnom karnevalu u kome nema stvarnih izuzetnih priča, nema znanja, vrednih običaja stvarnog života i postojnosti, Umesto toga, bilo je spektakla, zabave, pohlepe i pohote, uopšte izvitoperenih raspoloženja. Kao da je takva nepričajuća priča naš pravi izbor. Što je još Arentova pomenula kao opšte mesto moderne – jezivo sablasno.

Politika
Pratite nas na YouTube-u