Odakle teze da je „srpski maligni nacionalizam” prouzrokovao Veliki rat
Da li se u Srbiji preteralo sa reagovanjem na jedan trend istoriografske revizije ocena o stvarnim uzrocima rata i zamenom povoda za „odlučni” uzrok rata? Da li je reč o marginalijama ili ataku na istorijsku svest Evropljana pa i šire?
Osetljivost, smatramo s pravom, treba da ima mesta u našoj političkoj kulturi pa i povodom ovakvih, naoko „marginalija”.
Zašto? Jednostavno, nije prvi put da se od devedesetih godina prošlog veka obavlja selektivna stigmatizacija jedne nacije za sve učinjeno, a još više neučinjeno. Proizvodila se „slika drugog” toliko jednostrana i stereotipna da su posle nje svaka politička akcija ili ucena (pa i rat) prema takvom „pariji” dolazili kao nešto samorazumljivo i u svetskoj javnosti prihvatljivo.
Već su ranih devedesetih prva izdanja „Balkanskih duhova” Roberta Kaplana utemeljila današnje revizije po kojima je za izbijanje Prvog svetskog rata kriva Srbija i Balkan, a ta „balkanska mržnja” odlučno je uticala na Hitlera da oformi svoje stavove, eto gde je koren dva svetska rata kako je i napisao jedan anonimni pisac Klintonovih govora: – Dva svetska rata počela su na Balkanu.
Nekada mlađi istoričari iz Britanije i Austrije, povodom 80-godišnjice izbijanja rata, prepisuju te ocene. „Srbiji je taj rat bio potreban iz unutrašnjih razloga” zarad očuvanja režima, pisali su. „Srpski maligni nacionalizam” uzrokovao je svetsko krvoproliće. Pa i kad nije bilo pravih argumenata da se dokaže nekadašnja austrougarska propaganda koja je pripremala izgovor za agresiju, pravljene su konstrukcije u stilu – Pašić je znao da je Srbija nespremna u tom trenutku, ali on je „podsvesno želeo” da rat izbije jer je samo tako mogla biti ostvarena ideja Velike Srbije. Naše stručno iskustvo mora da zanemi pred ovakvom argumentacijom jer kakav bi to izvor trebalo da se nađe pa da se ovo argumentuje. Možda još nepoznate beleške Pašićevog psihijatra?
Pre najnovijeg talasa revizionističke literature u kome su Srbija i Rusija dovedene u centar uzroka, a u novom svetlu pojedinci apostrofiraju Francusku i Britaniju, srpska sredina se bavila knjigama Noela Malkolma – „Kratkom istorijom Bosne” i „Kratkom istorijom Kosova”. Ričard Holbruk je ovu poslednju knjigu nosio u tašni, propitujući dopisnike i novinare da li su čitali taj važan rad, uz napomenu da „moraju da je pročitaju”. Holbruk je promovisao i popularisao prethodnu knjigu Margaret Mekmilan „Pariz 1919”, hvaleći se da je on u Dejtonu zakucao još jedan ekser u sanduk Vudroa Vilsona. Novu kontroverznu knjigu Mekmilanove hvale Madlen Olbrajt i njen nekadašnji savetnik. Ona se promoviše u važnim centrima gde se kreira spoljna politika. Da li je to samo marketing izdavača ili nešto drugo?
Neosporna je činjenica da su mnoge knjige projekti, služile u argumentovanju politike koja je planirana ili sprovođena. Danas, u zemlji u kojoj je više nego ikada izražena želja da se gradi novi nacionalni identitet neopterećen „starim krivicama”, dobro su došle knjige Kristofera Klarka i drugih revizionista. Njima se dodeljuju odlikovanja.
Ujedinjena Evropa želi da potisne loše uspomene. Upire ponovo prstom na region Balkana i na Istok, na Rusiju, dakle, uzroci su van Evrope koja je tek nespretnošću ili kratkovidošću svojih lidera uletela u jedan nepotreban rat. Međutim, ako određeni tip revizije bez pokrića u novim izvorima, dobija blagoslov i podršku politike, teže ide sa etabliranim istoričarima širom Evrope i sveta koji su svoj stručni vek posvetili rasvetljavanju uzroka i drugih aspekata Prvog svetskog rata.
Naučni savetnik, Institut za noviju istoriju Srbije
Izvor Politika, 28. 06. 2014.
