VLA­DI­MIR KEC­MA­NO­VIĆ: ANDRIĆEV GRAD I VIJEĆNICA FRANjE JOSIPA

Da će Sr­bi u An­drić­gra­du sla­vi­ti Ga­vri­la Prin­ci­pa – to je lo­gič­no i ne­spor­no. Da će Bo­šnja­ci, u Sa­ra­je­vu, sla­vi­ti Fran­ca Fer­di­nan­da, či­nje­ni­ca je ko­ju mno­gi po­ku­ša­va­ju da re­la­ti­vi­zu­ju

Na Vi­dov­dan 2014, u Vi­še­gra­du, Sr­bi sa obe stra­ne Dri­ne obe­le­ža­va­ju sto­go­di­šnji­cu Sa­ra­jev­skog aten­ta­ta. Tom pri­li­kom se sve­ča­no otva­ra An­drić­grad, ko­ji je Emir Ku­stu­ri­ca sa­gra­dio u čast ve­li­kog pi­sca, mla­do­bo­san­ca i dru­ga aten­ta­to­ra Ga­vri­la Prin­ci­pa. Ivo An­drić, ko­ji je u Vi­še­gra­du od­ra­stao, ovaj grad je ove­ko­ve­čio u ro­ma­nu „Na Dri­ni ću­pri­ja”, je­din­stve­nom de­lu či­ji je glav­ni ju­nak most. U Sa­ra­je­vu, u kom je aten­tat iz­vr­šen i u kom su Ga­vri­lo Prin­cip i Ivo An­drić kao đa­ci ko­va­li mla­do­bo­san­ske za­ve­re, sto­go­di­šnji­ca će bi­ti obe­le­že­na u Vi­jeć­ni­ci ko­ju je sa­gra­dio austro­u­gar­ski oku­pa­tor i iz ko­je je pre­sto­lo­na­sled­nik Franc Fer­di­nand kre­nuo u svo­ju po­sled­nju, krat­ku vo­žnju, pre­ki­nu­tu hi­ci­ma iz pi­što­lja srp­skog, ju­žno­slo­ven­skog i slo­ven­skog he­ro­ja.

Da će Sr­bi u An­drić­gra­du sla­vi­ti Ga­vri­la Prin­ci­pa – to je lo­gič­no i ne­spor­no.

Da će Bo­šnja­ci, u Sa­ra­je­vu, sla­vi­ti Fran­ca Fer­di­nan­da, či­nje­ni­ca je ko­ju mno­gi po­ku­ša­va­ju da re­la­ti­vi­zu­ju jer im se, upr­kos sr­bo­fo­bi­ji ko­ja se u tom gra­du ga­ji i ko­je se ta­mo ma­lo ko sti­di, ipak, ne­ka­ko, či­ni ne­pri­lič­nom.

Sla­žem se da je ne­pri­lič­na, ali je re­la­ti­vi­zo­va­ti ni­je mo­gu­će jer je, uz to, i ne­po­bit­na.

Pro­sla­va ko­ja se or­ga­ni­zu­je u Vjeć­ni­ci Fra­nje Jo­si­pa, uz zvu­ke him­ne dav­no upo­ko­je­ne Austro­u­gar­ske ko­je će iz­vo­di­ti Beč­ka fil­har­mo­ni­ja, ne mo­že bi­ti pro­sla­va po­mi­re­nja ka­kvom or­ga­ni­za­to­ri  po­ku­ša­va­ju da je pred­sta­ve. Jer za gest po­mi­re­nja, pa ma­kar i na­ka­ra­dan, bi­lo bi neo­p­hod­no da se, uz austro­u­gar­sku him­nu, in­to­nu­je i him­na Sr­bi­je pro­tiv ko­je je Austro­u­gar­ska vo­di­la rat i nad či­jim ci­vil­nim sta­nov­ni­štvom je iz­vr­ši­la ono što se da­na­šnjim je­zi­kom na­zi­va ge­no­cid.

Dnev­no­po­li­tič­ke im­pli­ka­ci­je dve su­prot­sta­vlje­ne pro­sla­ve ja­sne su da ja­sni­je ne mo­gu bi­ti: Sr­bi i Bo­šnja­ci će dva­de­set de­ve­tog ju­na bi­ti još da­lji ne­go što su bi­li dva­de­set i sed­mog, a mo­guć­nost na­la­že­nja kon­sen­zu­sa na kom bi se za­sni­va­li od­no­si Re­pu­bli­ke Srp­ske sa en­ti­te­tom u kom ve­ći­nu či­ne Bo­šnja­ci bi­će još ma­nje iz­gled­na.

Do­sled­no bo­san­skom pa­ra­dok­su, za da­lje hla­đe­nje od­no­sa će bi­ti od­go­vor­na bo­šnjač­ka vlast, ko­ja tvr­di da joj je do nor­ma­li­za­ci­je tih od­no­sa sta­lo vi­še ne­go srp­skoj, ko­ja otvo­re­no ka­že da ne bi ima­la ni­šta pro­tiv ko­nač­nog raz­la­za.

Onaj ko tvr­di da je ova te­za ten­den­ci­o­zna i ne­tač­na, mo­ra­će da do­ka­že ka­ko su Sr­bi­ma bli­ži Franc Jo­zef i Franc Fer­di­nand, ne­go Bo­šnja­ci­ma Mu­ha­med Meh­med­ba­šić, Mu­sta­fa Go­lu­bić, Đu­la­ga Bu­ko­vac, Ri­zvan Se­fo… Prin­ci­po­vi sa­bor­ci ko­jim Ku­stu­ri­ca, kao i Prin­ci­pu, u An­drić­gra­du oda­je po­štu.

Ma­ni­fe­sta­ci­ja ko­ja se, u sla­vu Mla­de Bo­sne, odr­ža­va u gra­du u ko­ji je no­be­lo­vac Ivo An­drić, sa oba­la ne­ja­ke sa­ra­jev­ske Mi­ljac­ke, na oba­le hi­ro­vi­te Dri­ne, i iz stvar­no­sti sop­stve­ne mla­do­sti pro­ve­de­ne kraj Ću­mu­ri­je, Čo­ba­ni­je i slič­nih sa­ra­jev­skih mo­sti­ća, u iz­ma­šta­ni svet ro­ma­na o Meh­med pa­ši­noj mo­nu­men­tal­noj ću­pri­ji, iz­me­stio pri­ču o zre­nju mla­do­bo­san­ske ide­je – u smi­slu umet­nič­ke sim­bo­li­ke pred­sta­vlja pun po­go­dak.

Kao što beč­ko svi­ruc­ka­nje oku­pa­tor­ske him­ne u sa­ra­jev­skoj Vi­jeć­ni­ci pred­sta­vlja škol­ski pri­mer kom­bi­na­ci­je neo­ko­lo­ni­jal­nog ki­ča i mr­žnje pre­ma Sr­bi­ma ko­ja ide do­tle da je su­bjekt mr­žnje spre­man da po­vla­đu­ju­ći tom ose­ća­nju po­ni­šti sam se­be.

U Sa­ra­je­vu, na­i­me, ko­je ni­je et­nič­ki oči­šće­no sa­mo od Sr­ba ne­go i od ve­ći­ne Hr­va­ta, me­đu ko­ji­ma bi se po­ne­ki, even­tu­al­no, sa austro­u­gar­skom him­nom mo­gao iden­ti­fi­ko­va­ti – na pr­ste je mo­gu­će iz­bro­ja­ti lju­de ko­ji­ma ta svir­ka ne­što zna­či. I zbog to­ga sa­ra­jev­ski na­čin obe­le­ža­va­nja sto­go­di­šnji­ce pred­sta­vlja kič.

Isto­vre­me­no, me­đu­tim, u Sa­ra­je­vu je na pr­ste mo­gu­će na­bro­ja­ti lju­de ko­ji su pro­tiv tog ki­ča sprem­ni da se po­bu­ne. A raz­log za iz­o­sta­nak po­bu­ne je mr­žnje pre­ma Sr­bi­ma, zbog ko­je je jed­na sre­di­na sprem­na da se od­rek­ne naj­sve­tli­jih stra­ni­ca sop­stve­ne isto­ri­je.

Kao je­dan od po­zi­tiv­nih pri­me­ra ko­je je mo­gu­će iz­bro­ja­ti na pr­ste se, neo­če­ki­va­no, ili sa­mo pri­vid­no neo­če­ki­va­no, is­po­sta­vio vi­še­stru­ki bo­san­ski i bo­šnjač­ki aka­de­mik Mu­ha­med Tu­njo Fi­li­po­vić, čo­vek po­znat po iz­ja­vi da je mla­do­bo­sa­nac Ivo An­drić Bo­sni na­neo vi­še šte­te ne­go sve oku­pa­tor­ske voj­ske za­jed­no!?

Sa­da aka­de­mik tvr­di su­prot­no, uka­zu­ju­ći na po­me­nu­tu sr­bo­fo­bi­ju ko­ja Bo­šnja­ke odva­ja od sop­stve­nih ko­re­na i pre­tva­ra u ne­pri­ja­te­lje sop­stve­ne pro­šlo­sti.

One ko­ji po­zna­ju do­sa­da­šnju de­lat­nost po­me­nu­tog aka­de­mi­ka is­ku­stvo uči da će ko­li­ko su­tra iz­ja­vi­ti ne­što su­prot­no onom što tvr­di da­nas.

I tu do­la­zi­mo do pi­ta­nja du­go­roč­ni­jeg i du­bljeg od dnev­no­po­li­tič­kog. I na to pi­ta­nje je od­go­vor mno­go te­že da­ti.

A pi­ta­nje gla­si: za šta će se, u uslo­vi­ma u ko­ji­ma sta­sa­va­ju, opre­de­li­ti ne­ki no­vi Meh­med­ba­ši­ći, Se­fe, Go­lu­bi­ći i Bu­kov­ci?

Pro­tiv mo­guć­no­sti da se opre­de­le za mla­do­bo­san­ske ide­je svim si­la­ma ra­de oni ko­ji ih vas­pi­ta­va­ju.

Da se opre­de­le za ide­ju ro­bo­va­nja ko­lo­ni­za­to­ru na­dah­nu­tu šuc­kor­skom mr­žnjom pre­ma svo­joj slo­ven­skoj bra­ći?

Za ta­kvo opre­de­lje­nje ni­su po­treb­ne ni hra­brost ni pa­met, bu­du­ći da šuc­kor­ske ide­je pred­sta­vlja­ju ka­men te­me­ljac sa­vre­me­ne bo­šnjač­ke po­li­ti­ke. A na­sled­ni­ci po­me­nu­tih hra­brih lju­di ni­po­što ne­će mo­ći bi­ti ni glu­pa­ci ni ku­ka­vi­ce.

Na­ža­lost, kao naj­i­zgled­ni­ja mo­guć­nost se či­ni da će se opre­de­li­ti za ide­o­lo­gi­ju i me­to­de slič­ne oni­ma za ko­je se za­la­že jed­na or­ga­ni­za­ci­ja sa ini­ci­ja­li­ma A. K, a ni­je u pi­ta­nju fan klub ša­hi­ste Ana­to­li­ja Kar­po­va. I za ko­je se za­la­gao čo­vek sa ini­ci­ja­li­ma O. B. L., a ni­je reč o Omer-be­gu La­gum­dži­ji.

Ako stva­ri kre­nu tim to­kom, naj­vi­še će stra­da­ti bo­šnjač­ki na­rod. A naj­ve­ći kri­vac će bi­ti da­na­šnja bo­šnjač­ka eli­ta, ko­ja, dok či­ta­te ovaj tekst, ve­ro­vat­no, uz zvu­ke beč­ke fil­har­mo­ni­je, u sa­ra­jev­skoj Vi­jeć­ni­ci ste­nje od do­sa­de.

Izvor Politika, 28. 06. 2014.