VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: VIDOVDAN, SRBIJA I RUSIJA

Od Cara Lazara do Cara Nikolaja KULIKOVO I KOSOVO Kosovska bitka spada u one...

Od Cara Lazara do Cara Nikolaja

KULIKOVO I KOSOVO

Kosovska bitka spada u one odsudne istorijske bojeve čiji značaj prevazilazi lokalne vremensko – prostorne koordinate, i ulazi u koordinatni sistem istorije čovečanstva. Bitka kod Poatjea, Lepantski boj, pad Carigrada, bitka pod  Bečom, Vaterlo, itd. – to su čvorišta povesnice koja imaju svoju bitijnu dubinu, i, naravno, svoju istoriosofsku dimenziju, koja nam pomaže da sagledamo smisao jedne epohe – ili, kao u slučaju Kosova 1389, smisao trajanja jednog naroda.A pošto su, kako su govorili Sveti Oci, svi ljudi jedan čovek, „sverodni Adam“, onda  narodi sagledavaju jedni druge i u dubinama svojih bojeva, pre svega vođenih  za višnje vrednosti; Srbi bi rekli – „za krst časni i slobodu zlatnu“.

Devet godina pre Kosovskog boja, na Malu Gospojinu 1380. godine, pravoslavni Rusi su vodili boj na Kulikovom polju, koji je blagoslovio Sveti Sergije Radonješki, davši blagovernom knezu Dimitriju Donskom kao vidljivo znamenje Božjeg i svog blagovoljenja dvojicu monaha Trojicke Lavre, Peresveta i Oslabu. Velika pobeda ruskog oružja omogućila je početak oslobađanja od tristagodišnje tataromongolske vlasti, koju će konačno ostvariti prvi ruski car, Ivan Četvrti Vasiljevič Grozni. (Ruska reč „Grozni“ znači „Silni“, što je bio nadimak i prvog srbskog cara, Dušana ). Srbska vojska, predvođena Svetim knezom Lazarom, pretrpela je, na Vidovdan 1389. poraz koji je predstavljao uvod u tešku epohu petvekovnog robovanja pod Turcima (koji su, 1459, zauzevši smederevsku tvrđavu, konačno pokorili Srbiju), ali je, po svom dubokom religiozno – moralnom značaju, bio i ostao pobeda koja je Srbima omogućila da započnu svoje oslobođenje 1804. godine, a Kosovo i Metohiju vrate u sastav svoje države , posle Prvog balkanskog rata 1912. 

IVAN SILNI I KOSOVO

Značaj Kosovske bitke, kao svepravoslavnog istoriosofskog merila za proveru epohe u kojoj žive sinovi Crkve od Istoka, nije se mogao prevideti ni u Rusiji u doba kada je ona konačno uobličila svoju ideologiju kao ideologiju Trećeg Rima, to jest središta slobodne pravoslavne carevine koja ne nosi odgovornost samo za sebe, nego i za ostale, makar i porobljene, narode, čeda Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve. Prvovenčani ruski car, već pomenuti Ivan Silni, u čijim žilama je tekla i krv srbske plemićke loze Jakšića, sasvim je bio svestan da ulogu Rusije mora sagledati iz najšire perspektive hrišćanske misije koju joj je Bog namenio. Zato je, kad se uspeo na presto, kao čovek izuzetnog crkvenog i svetovnog obrazovanja, naložio da mu se izradi ilustrovana istorija sveta, takozvani „Letopisni licevoj svod“, koja bi obuhvatila sve bitne dgađaje od biblijskog postanja do polovine 16. veka.

Smatra se da u svetskoj povesnici ne postoji delo analogno ruskom „Letopisnom licevom svodu“, koji je ostvaren oko deset hiljada ilustrovanih listova i koji, po obuhvatu materijala i osmišljavanju istog, zauzima, među  ruskim nacionalnim relikvijama, ono mesto koje zauzimaju Car-top i Car-zvono, pa bi se moglo nazvati Car-knjigom. Nepoznat je broj istoričara i prepisivača koji su u ovom poduhvatu učestvovali, ali je knjigu živopisalo preko četrdeset slikara. 

O mestu Srba u Car-knjizi piše savremeni književnik Milovan Vitezović: ”Srbi u ovom letopisu, koji za njih počinje rodoslovom vladara prednemanjićkog perioda i završava Kosovskim bojem, imaju osamdesetak listova sa oko šsto šezdeset jarkih miniajtura. Samom Kosovskom boju pripada deset slika, što govori o velikom istorijskom značaju ovog događaja u ruskim i svetskim istorijskim poimanjima i posle veka i po takozvane istorijske distance, imajući u vidu vreme nastanka. Slike nas sadržajem upućuju da je epska svest Srba bila sasvim istorijska, u šta smo krajem 19. i tokom 20. veka sumnjali. Po ovom sudeći, nepravedno“.

Evo šta „Licevoj svod“ piše o Kosovskom boju: “Pomreše, tako, Orhan i sin njegov Sulejman, i po Sulejmanu presto zauze brat njegov, najmlađi sin Orhanov po imenu Murat. On silom sve nadmaši, i svirepošću, i nemilosrdnošću, i mnoga carstva na istoku i zapadu, uz turske zemlje, pokori svojom vlašću. Nazvaše ga stoga turskim carem, pošto je turskim zemljama zagospodario. Tada, naoružavši se, na hrišćanskoga cara srpskoga Lazara pođe. Pravoslavni srpski car Lazar, prikupivši veliku silu, stade protiv njega. Beše neko, u Lazara cara srpskoga, plemenit a odan sluga, koga neki oklevetaše da neiskreno i neverno služi caru. Sretoše se obe vojske i bi velika bitka i ljuta seča. Onaj oklevetani, svoju iskrenu službu hoteći pokazati, uđe u tabor turskoga cara Murata, prikazujući se kao begunac od pravoslavnog srpskog cara Lazara, dok se turska vojska razmicaše otvarajući mu put. I on, izjavljujući da s ljubavlju ide k Muratu, caru turskom, iznenada, brzo  zabode mač svoj u srce Murata, cara turskog. U tom času mrtav bi Murat, car turski. A od Turaka beše ubijen i taj čudni hrišćanski sluga. Turci se ovim smetoše, i počeše tada prevladavati srpske sile sa carom Lazarom nad Turcima. Ubrzo potom postaviše Turci Muratovog sina Bajazita za svoga cara. Tako Turci počeše pobeđivati srpskog cara Lazara i njegovu vojsku; srpski car im pade u ruke, i njegovi knezovi, i vojvode, i vlastelini, i sluge, i svu vojsku njegovu ili pobiše ili rukama pohvataše. I naredi Bajazit, car turski, cara Lazara mačem poseći. Ova bitka beše 6897. (1389) godine. Ovo nam ispričaše pridošlice iz turske države; beše pometnja velika i mnogo uznemirenja u toj zemlji“.

RUSI I OBILIĆ

Zanimljivo je uočiti da, pored istoriografske preciznosti i središnjeg mesta koje, s obzirom na to da su vodili vojske u boju, u povesti pripada srbskom i turskom vladaru, Lazaru i Muratu, najviše letopisnog prostora zauzima povest o oklevetanom Lazarevom plemiću, koji, da bi dokazao da nije izdajnik, uspeva da, praveći se da se predaje protivniku, priđe sultanu Muratu i ubije ga. Reč je, naravno, o Milošu Obiliću, vekovnom uzoru srbskih junaka, čija se medalja za hrabrost dodeljivala i u srbijanskoj i u crnogorskoj vojsci u doba oslobađanja Stare Srbije 1912. godine, i čiji je lik opevao, između ostalih, Njegoš u „Gorskom vijencu“ („Obiliću, zmaju ognjeviti,/ ko te gleda, bliješte mu oči“, vele Srbi u „Vijencu“, dok poturice, koje su, iako srbske krvi, duhom stale na stranu Murata, smatraju da „Miloš baca u nesvijest ljude/ al u pjanstvo neko prećerano“). Kakav je, u Rusiji doba cara Ivana Silnog, smisao povesti o vitezu koji, da bi dokazao da nije izdajnik, svesno žrtvuje sebe? Ivan Vasiljevič je čitavog života morao da vodi borbu sa nevernim bojarima, plemićima koji su, radi svoje lične koristi, bili spremni da Rusiju podvrgnu teškim iskušenjima međusobica i sukoba, koji su vodili pobedi sredobežnih sila i raspadu zemlje. Kako kaže Milovan Vitezović: “Svoju kneževsku vladavinu, koju će odmah u autokratsko carevanje pretvoriti, Ivan Četrvti je počeo razračunom sa boljarima koji su mu usred Uspenjskog sabora ubili ujaka Jurija Glinskog i u isti mah braneći od boljarskog gneva svoju babu Anu, koja mu je u dušu usadila i srpske kultove svetog Save i kneza Lazara. “Ruski letopis naziva Obilića (ne imenujući ga) „čudnim hrišćanskim slugom“, sagledavajući njegovu čudesnost upravo u spremnosti da se žrtvuje radi vernosti svom vladaru, koja je, u srednjem veku i kod Srba i kod Rusa, bila i zaloga pravoverja i odanost otadžbini. Obilićeva čudesnost je u vernosti, koja stoji nasuprot izdaji, i obe, za hrišćane, imaju metafizički koren u evanđelskoj povesti: na Tajnoj večeri Hristovoj, kao i na Kosovskoj večeri Lazarevoj, vernost i izdaja spadaju među ključne teme pripreme za najveći boj u istori ljudskog roda – Golgotski boj Hrista protiv greha, smrti i đavola (ali, i Kosovski boj Lazara „za krst časni i slobodu zlatnu“). Pisci „Licevog svoda“ pomažu svom naručiocu, ruskom caru Ivanu, u njegovoj nameri da Rusiju spase od nevernih slugu i da uza se ima ljude poput hrišćanskog viteza koji je ubio sultana da bi dokazao kako je vera, u stvari, vernost.

Rusi su, u 16. veku, iz povesti o Kosovskom boju izvukli jednu od najvažnijih smisaonih poruka istog, predajući je, kroz letopis, svom caru osloboditelju (od tataromongolskog ropstva) i ujedinitelju (koji će uobličiti temeljne koordinate savremene ruske državne teritorije). Poslednji ruski car, Nikolaj Drugi Romanov, krenuće, 1914, u odbranu malene Kraljevine Srbije sa najčistijim motivom – da pomogne svojoj manjoj u Hristu braći, i 1918. položiće život svoj i svojih najmilijih zbog toga. Sveti vladika Nikolaj Srbski zato ga je i poredio sa knezom Lazarom koji je znao da je „zemaljsko za malena carstvo,/ a Nebesko uvek i doveka“.

Tako su se Rusi i Srbi, braća po veri, krvi i poreklu, ogledali jedni u drugima,u bojevima svoje povesnice, kao što i danas čine, kad god žele da sagledaju dublju istinu svog istorijskog postojanja. Da Hristos, Koga je Sveti Justin Ćelijski zvao „Bogom slovenskih očajnika“ (jer nam je u istoriji često bilo skoro neizdrživo teško, a samo nas je Sin Božji spasavao kad smo Mu se vapajno obraćali), uvek daruje Rusima i Srbima da ostanu na putu koji opisuje srbska narodna pesma o Kosovu: “Sve je sveto i čestito bilo,/ i milome Bogu pristupačno“.

ROMANOVI I SRBSKA BORBA ZA SLOBODU

Istorijsko delovanje ruske dinastije Romanova u velikoj meri bilo je povezano sa sudbinom našeg naroda. Car Aleksej, sin prvog vladara doma Romanovih, na crkvene sabore u Moskvu zvao je srpskog patrijarha. Car Petar Velikik pozivao je Srbe u rat protiv Turaka, na šta mu se odazivala sva Crna Gora; i ne samo ona. U njegovo vreme, a kasnije, i  u doba carice Katarine, mnogi Srbi su , iz Habzburške monarhije, pod pritiskom pretnje unijom sa Rimom, prešli u Rusku imperiju, gde su osnovali, na Ukrajini, Novu Serbiju i Slavjanoserbiju. Najveći ruski diplomata Petrove epohe, grof Sava Vladislavić, koji je obavio do danas važeće razgraničenje Rusije i Kine, na granici prema Kini napravio je hram Svetog Save Srpskog. Carica Katarina Velika je prva uspela da se, međunarodnim ugovorom, izbori za pravo da Rusija bude zaštitnica pravoslavnih na Balkanu – između ostalog, i Srba. Karađorđeva vojska dobila je veliku i svesrdnu pomoć od cara Aleksandra Prvog, koji je vožda i odlikovao i primio, sa srpskim vojvodama,u izbeglištvo, posle turskog upada u Srbiju 1812. Dvanaest srpskih generala u službi Petrograda komandovalo je ruskim trupama u Borodinskoj bici, dok je Sveti Petar Cetinjski, kao verni saveznik ruskog cara, tukao Napoleonovog maršala Marmona u Bokokotorskom zalivu. Car Aleksandar Drugi, prijatelj slovenofila, podržao je srpsko oslobođenje od Turaka u ratu 1876-1878, kada su kod nas stigli dobrovoljci generala Černjajeva. Car Aleksandar Treći naoružavao je srpsku vojsku. Romanovi su, svim silama, podržavali srpsku Kraljevinu Crnu Goru, obezbeđujući joj skoro više od polovine budžeta. Jednostavno, Rusija Romanovih bila je velika zaštitnica srpskog naroda.

RUSKI KONZUL U KOSOVSKOJ MITROVICI

I početkom 20. veka, kada su Srbi bili pred oslobađnjem Zavetne zemlje, Rusi su bili spremni da pomognu. Jedan ruski heroj, konzul Grigorije Ščerbina, prolio je svoju krv za Kosovo. On je bio čovek izuzetnih sposobnosti. Rođen u Černigovu 1868; posle završene gimnazije, pohađa Lazarevsku akademiju za orijentalne jezike i, kao vrstan student, biva primljen u Ministarstvo inostranih poslova. Govorio je turski, arapski, albanski, jermenski, bugarski i srbski jezik, pa već u 23. godini života stupa u diplomatsku službu u Carigradu. Pre nego što je stigao u Kosovsku Mitrovicu, bio je sekretar konzulata u Skoplju, zatim poslanik na Cetinju, kod kralja Nikole Prvog Petrovića, da bi 1896. postao ruski vicenokzul u Skadru. Izvanredno je poznavao prilike u Staroj Srbiji, istoriju i savremenost balkanskih naroda, a odlikovao se i ličnom hrabrošću. Kad je stigao u Kosovsku Mitrovicu, zbog straha od arbanaškog zuluma niko nije smeo da mu iznajmi kuću. Ipak, počeo je sa radom, a po svedočenju porodice Luke Stankovića, njegovog ličnog čuvara, Ščerbina je skoro svakog dana išao u obilazak okoline sam, često i u lov. Upozoravali su ga da ga Arbanasi mogu ubiti, ali je on govorio:“Niste vi te sreće da ja poginem… jer moja smrt donela bi vam slobodu”.

HEROJSKI BRANITELj MITROVICE

Posle zakletve arbanaških fisova na grobu sultana Murata, poginulog na Kosovu 1389, počinje velika pobuna Arbanasa protiv carigradskih reformi, za koje je krivim proglašen upravo ruski konzul Ščerbina; zbog njega je, kažu pobunjenici, iz mitrovičkog kraja proteran Isa Boljetinac. Naoružana rulja upada u Vučitrn 29.marta 19O3, pljačka i uništava crkvu Svetog Ilije, pa čak rasteruju i srbsku pogrebnu povorku, prevrćući kovčeg sa pokojnikom. Pošto Arbanasi kreću na Kosovsku Mitrovicu, Ščerbina se odmah javlja ruskim diplomatama Moškovu (u Skoplje) i Zinovjevu (u Carigrad). Oni vrše pritisak na Portu, koja šalje pojačanje, a turski komandant u Mitrovici, Hilmi-paša, izlazi sa Ščerbinom na brdo Bair i izvodi artiljeriju da brani grad. Dve hiljade Arbanasa kreće u napad, ali bivaju razbijeni i naterani u bekstvo. Pa ipak, Ščerbina će svoje junaštvo u odbrani pravoslavne braće platiti životom. Beogradske „Večernje novosti“ (79/1903) pisale su: “(…) Prekjuče popodne pohodio je Ščerbina mesto na kojemu je bio sukob sa Arnautima. Jedan vojnik, Arnautin Ibrahim, koji je bio na straži kod barutane, opali na Ščerbinu i rani ga u leđa… Turski vojnici, koji su pritrčali Ščerbinu u pomoć, obranili su Ibrahima smrtno“. Porta je bila teško pogođena ovim događajem: ruskom poslaniku u Carigradu, u ime sultana, pored saučešća, data je izjava da će država sprovesti sve mere, pa i one najsurovije, da smiri kosovski vilajet.

NA SAMRTNOM ODRU

Sultan je poslao svog ličnog lekara da brine o Ščerbini, a iz Beograda je stigao ugledni dr Subotić. Tridesetpetogodišnji konzul je bio pun duha, i šalio se na svoj račun, govoreći da „kod Gospoda ide kao žrtva za našu narodnu stvar i da Srbi treba da ga upišu u svece ako pogine od Arbanasa“. Uputio je zahvalnost kralju Aleksandru Obrenoviću na brizi, a ruski vicekonzul u Prizrenu, Toholka, kasnije je izjavio da je on bio srećan što može da pogine za svoju braću. Umro je 10. aprila 1903, a „Večernje novosti“ su, u broju 87, pisale da je „pao u borbi za krst časni (…) stradao za sveto pravoslavlje i slobodu naroda srpskog. Sin moćne Rusije položio je glavu na Kosovu, štiteći i braneći neoslobođenu braću i u ime cara samodršca, u ime sile otadžbine svoje“. Uz njegov odar našao se jeromonah Arsenije, iz ruske kelije Svetog Zlatousta na Atosu, koji je u to vreme bio u Dečanima. On je vodio i dnevnik iz koga se vidi ogromna ljubav srbskog naroda prema svom dobrotvoru. Otac Arsenije piše da su i „stari i mladi, žene i deca, svi pravoslavni, sa suzama pratili svog zaštitnika, da bi se na stanici rastali sa svojim prijateljem, nezaboravnim Grigorijem Stapanovičem Ščerbinim“. Na putu od Mitrovice do Skoplja, u to vreme središta Kosovskog vilajeta, Srbi su svuda dočekivali voz sa posmrtnim ostacima ruskog konzula i plakali – u Vučitrnu, Prištini, Uroševcu, a u Skoplju pomen je služilo 24 srbska sveštenika. Telo je preneto u Carigrad, a zatim u rodni Černigov, gde je Ščerbina sahranjen 26. aprila 1903. godine. Srbi su mu podigli spomenik u Kosovskoj Mitrovici 1928. na mestu gde je ranjen. Pesnik Filip J. Đuaković je tada napisao: “Tamo kraj tihe Sitnice vode, /Gde Mitrovica divna se pruža, /Gde spomenik se diže, moj rode, /Na grobu divnog slovenskog muža!“ Komunisti su, posle rata, spomenik premestili u dvorište muzeja, a Arbanasi ga, u doba svoje secesionističke pobune, uništili (bio je u južnom delu grada na Ibru). Srbi su 2007, u slobodnom delu svog grada, opet podigli spomenik Ščerbini, koji je osveštao vladika Artemije. Srbski istoričar Vladimir Ćorović je o ovom velikom prijatelju srbskog naroda zapisao: “Kap bratske ruske krvi kanula je u potoke srpske krvi, koji stolećima Kosovom teku“. A, kako kaže naš narod, krv nije voda. Ona obavezuje.

UOČI PRVOG SVETSKOG RATA

Jedan ruski diplomata, Vasilije Štrandman, bio je u Beogradu u najtežim danima Srbije, od 1911. godine. Iza njega su ostali memoari kojih se vredi setiti. Pogotovo zato što je to čovek koji je voleo i razumeo Srbe, ali je bio i objektivan.

Carski ministar spoljnih poslova, Sazonov, u čije je vreme nastupila tragedija Prvog svetskog rata, napisao je Štrandmanu 1921. godine pismo kome se nema šta oduzeti ili dodati: „U trenucima našeg nacionalnog rasula i stradanja, nijedan narod, nijedan od naših bivših saveznika, nije nas podržao onako kako su to učinili Srbi. Obaveza svakog istinski ruskog čoveka – a u prvom redu Vaša – jeste na samo da pamti sve što zna nego i da široko pronosi glas o tome kakvim nam je osećanjem bratske ljubavi i zahvalnosti srpski narod pružio ruku pomoći u godinama naših najtežih iskušenja i nečuvenih nacionalnih patnji“. Podstaknut ovim zahtevom, Štrandman je uzeo pero u ruke i počeo da piše uspomene.

ŠTRANDMAN STIŽE U BEOGRAD

Kada je stigao u Beograd, u poznu jesen 1911, bio je to gradić sa 70-tak hiljada stanovnika, čija je železnička stanica ostavljala „prilično jadan utisak, bila je loše osvetljena i neuredna“. Pa ipak, kako veli Štrandman: „Na panorami Beograda, na ušću Save u Dunav, isticali su se samo zvonik Saborne crkve – simbol vere, kraljev dvor sa tri kupole – simbol kraljevske vlasti, i hotel „Moskva“ – simbol vere u Rusiju“.Za razliku od našeg vremena, vremena pljačkaša narodne imovine maskiranih u EUtopiste, srpska politička elita onog doba bila je drugačija: „Državni činovnici imali su zaista mizerne plate.

Čak je i ministrima sledovala godišnja plata od 12-000 dinara – a od njih se očekivalo da reprezentuju, da se odevaju po evropskom uzoru, sa redengotom, frakom i cilindrom za svečane prilike. Srpsko poštovanje i skromnost bili su dostojni svakog uvažavanja. „Štrandman je bio oduševljen srpskim običajima, poput krsne slave, koju podrobno opisuje, i dodaje: „Religija je kod njih neraskidivo vezana za nacionalna pitanja. Ne podnose uvrede pravoslavne vere i na to reaguju oštro i složno. Pa ipak, verski su trpeljivi, ne diraju ljude drugih vera i žive u skladu sa svojom poslovicom „brat je mio, koje vere bio“. (…) Treba istaći da u Srbiji nije bilo jevrejskog pitanja. Jevreji (…)smatrani su iskrenim i pouzdanim srpskim patriotama.“

Svečano su slavljeni Savindan i Vidovdan, a narod je živeo skromno i čestito. Štrandman kaže: „Srbija se meni činila kao mala bašta u cvatu, okružena sa svih strana neprohodnim šumama, iz koje su svakog časa mogli da se pojave dušmani koji bi uništili ovaj blagosloveni kutak zemljinog šara. Srbi su mi govorili da žive od danas do sutra pod pritskom straha od napada suseda. Kad sam ih pitao zašto je izgled njihove prestonice tako neugledan u poređenju s bugarskom prestonicom, odgovarali bi da nema svrhe zidati velike zgrade, jer će ih neprijatelj pre ili kasnije uništiti. (…)

Pri tom su se pozivali na „majku Rusiju“, kao na stariju sestru, koja ih u predstojećoj borbi za slobodu neće napustiti“. Beograđani su bili „dirljivo jednostavni“-na prijemu u ruskom poslanstvu, veli Štrandman, „osećali su se kao kod svoje kuće, i dešavalo se da brižni otac porodice zavije u maramicu komad torte s kremom, ili nešto drugo što bi mu se činilo posebno ukusno, i oprezno skrije taj delikates u džep“, da bi ga odneo svojim mališanima.

Ti i takvi Srbi bili su, po Štrandmanu, veliki junaci: kad je posećivao ranjenike u vreme Prvog balkanskog rata, na licima njihovim video je osmeh u kome se ogledao nacionalni ponos, beskrajno rodoljublje i vera u svoju nepobedivost, koja se graničila s naivnošću deteta. Jedan ranjenik je tvrdio ruskom diplomati da su njegovi sunarodnici rat protiv Japana izgubili zato što u svoje redove nisu primali dobrovoljce iz Srbije, a jedan teško ranjeni oficir smatrao je da je zaloga budućeg mira u Evropi savez Engleske i Srbije: „Mi imamo armiju s nepobedivom artiljerijom, a Engleska ima mornaricu“, govorio je ovaj idealista.

U borbama za slobodu učestvovali su, i tada i kasnije, u Prvom svetskom ratu, i najviši pripadnici kraljevske kuće-Aleksandar i Đorđe Karađorđević. Prvi je bio lakše, a drugi teže ranjen u neposrednim okršajima. Na frontu se, u teške dane 1914, pojavljivao i stari kralj Petar. Svi su Srbi doživljavali Srbiju kao svoju kuću, a Rusiju kao svoju majku, i kad su u pitnju bili osnovni otadžbinski ciljevi, nije bilo partijskih razlika.

POLOŽAJ SRBIJE UOČI BALKANSKIH RATOVA

Geopolitički položaj Srbije te, 1911, nije bio nimalo lak; iako je „bolesnik sa Bosfora“, Otomanska imperija, bio u predsmrtnoj fazi, ipak je još bilo razloga da se strahuje od njegovog samrtnog ropca. U Staroj Srbiji pod turskom vlašću položaj srpskog življa bio je skoro nesnosan; Arnauti, koji su sve više izmicali kontroli vlasti u Stambolu, činili su neviđeni zulum nad nepobijenom i nepoturčenom hrišćanskom rajom na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji.

Savezništvo sa pravoslavnim balkanskim kraljevinama bilo je na vidiku, ali nesloga ništa manja: glavni faktor nestabilnosti bila je Bugarska, koja je, pregovarajući o zajedničkom oslobodilačkom naporu sa Srbijom, merkala da ugrabi što veći kolač za sebe. Još dok je Štrandman službovao u Sofiji, predsednik ministarskog saveta Bugarske, Malinov, rekao mu je: „Bugarska treba da na Balkansko poluostrvo zalegne u vidu krsta, sa izlaskom na četiri mora, na Crno, Mramorno, Egejsko i Jadransko“.

Rumunija i Grčka su se držale blago rezervisano (i one su imale svoje nenaplaćene račune ne samo s Turskom, nego i sa Bugarskom), a kralj Nikola jeste srbovao, ali je bio prilično politički neuravnotežen, oslanjajući se zvanično na Rusiju, ali održavajući dobre veze i sa Bečom (a primajući neke novce čak i od Stambola), pri čemu se plašio dinastičkih pretenzija svog zeta i unuka u Beogradu toliko da je strah često izazivao paralizu pojedinih srbijansko-crnogorskih dogovora. Naravno, najveća pretnja maloj Kraljevini Srbiji bila je Austrougarska, koja je, u periodu Aneksione krize u Bosni i Hercegovini, napravila nekoliko sramnih montiranih procesa na svojoj teritoriji (pre svega, u srbofobnom Zagrebu) da bi Beograd optužila za teritorijalne pretenzije preko Save i Dunava, koje bi morale biti kažnjene.

Bečka politika prodora na Istok podrazumevela je stalno sprečavanje spajanja Srbije i Crne Gore, pri čemu je Raška oblast, još uvek turski Sandžak, tretirana kao područje gde je moguće prekinuti potencijalnu integraciju dvaju srpskih kraljevina. Srbiji nikako ne treba dozvoliti izlaz na Jadransko more, a na Kosovu i Metohiji treba potplaćivati Arnaute zarad borbe protiv oslobođenja i ujedinjenja Dušanovih potomaka. I kad je Srbija, u Prvom balkanskom ratu, uspela da ostvari ono slavno „ Kosovo Kumanovo“, austrijska politika je podrazumevala stalno izazivanje kriza i pretnje našoj slobodi.

SLUČAJ „PROHASKA“

Kada je srpska vojska 1912. godine oslobodila Prizren, austrijskom konzulu Prohaski bila je zabranjena šifrovana komunikacija s bečkom centralom, zato što je dotični podbunjivao Šiptare protiv oslobodilaca; od njega je traženo da se bavi uobičajenim konzularnim radom, bez ikakve tajne prepiske. Međutim, ovaj diplomata-srbofob je javio u Beč da ga Srbi „zlostavljaju“, što je bio povod da Austro-Ugarska počne da zvecka oružjem, a da joj se u tome pridruži i Nemačka. Tek kad je Prohaska stigao u Beč, i demantovao samog sebe (prema njemu su korektno postupali), stvar se smirila.

„Crno-žuta monarhija“ je bila tako srbofobna da je (a Štrandman to otvoreno izlaže u memoarima) Rusiji nudila da okupira i Carigrad i moreuze, Bugarima najveći deo Makedonije i Istočne Rumelije, Grčkoj ostrva u egejskom moru, Italiji protektorat nad Albanijom, Rumuniji kompenzacije za račun Bugarske(Crnoj Gori, doduše, nije nudila ništa, ali njena nezavisnost nije dovođena u pitanje), pod jednim jedinim uslovom: da proždere Srbiju. Sve je Beč nudio svima, samo da sebi pripoji omrznutu državu pravoslavnih „šizmatika“, sa Novopazarskim sandžakom kao dodatkom. Opravdanje: Srbija je nesposobna za samostalan opstanak. Suština: proboj germanstva ka Solunu kao kompenzacija za, Rusima ponuđeni, Carigrad. Naravno, Rusi nisu pristajali na takve sramne pogodbe.

BEČ PROTIV BEOGRADA

Jedna od formi pritiska na Beograd bio je neprestano noćno osvetljavanje srpske prestonice moćnim austrijskim reflektorima s one strane Dunava. Reflektori su, veli Štrandman, počesto bili usmereni na zgradu ruske misije. Na pitanje o tome zašto vojska susedne države stavlja pod takvu snažnu svetlost zgradu tuđeg diplomatskog predstavništva, bečki izaslanik je tvrdio da je to samo vežbanje mladih vojnika – ništa ozbiljno. Zato Štrandman navodi reči vladike Nikolaja Velimirovića, koje je 1913, prilikom polaganja kamena-temeljca za dom invalida kod Saborne crkve, rekao da srpske pobede jesu ostvarene, ali da neće biti konačne dok se ne okonča borba protiv„severnog suseda“, pri čemu je rukom pokazao „prema Savi i Dunavu i austrougarskim ravnicama“.Ove reči su, veli Štrandman, bile zaista proročke.

POLOŽAJ RUSIJE

Beč je, po Štrandmanu, samo čekao povod za rat sa Srbijom. I taj rat je postao Prvi svetski.Štrandman jeste bio odani prijatelj Srba, ali je, u svojim memoarima, krajnje objektivan: Rusija nije bila spremna za velike ratove, i njena vlada je smatrala da se sa konačnim obračunom pravoslavnog Balkana sa islamskim Stambolom mora sačekati, bar do 1916. ili 1917. godine, kada će ova zemlja biti spremna da pomogne, a i da ostvari svoje geopolitičke prioritete. Njen glavni cilj je bio izlazak na Bosfor i zauzimanje stabilnih pozicija na Istoku Evrope kad sultan konačno padne. Zato su ruski poslanici molili svoje balkanske saveznice, a naročito Bugarsku i Srbiju, da se strpe.

I zato su toliko napora ulagali da smire Bugarsku i spreče je da verolomno ne pređe na stranu Trojnog saveza, kome je car Ferdinand, germanski štićenik, usred Prvog svetskog rata, i pristupio. Rusija je podsećala Sofiju na svoje žrtve u ratovima sedamdesetih godina 19. veka, kada je njena vojska, nadahnuta slovenofilstvom, oslobađala Bugarsku od Turaka.

PRVI BALKANSKI RAT

Ali 1912. su sve balkanske države rešile da stresu turski jaram, i molbe Petrograda nisu pomogle. Ruski vojni ataše u Beogradu, pukovnik Artamonov, poslao je 24. septembra 1912. svojim pretpostavljenima izveštaj u kome, između ostalog, piše da mu je pukovnik Živojin Mišić, načelnik Generalštaba, kazao: „Sve je spremno za mobilizaciju.

Trenutak je povoljan i neće se ponoviti, odlagati se ne sme. Stanovništvo Stare Srbije ne može da podnosi istrebljenje, ionako je izgubilo veru u Boga, sada se naoružava i priprema, znak za odstupanje više nije moguće dati. Odlaganje je uzaludno-diplomate se nikad neće dogovoriti-čas je jednom nezgodno da se ratuje, a čas drugom“. I rat je počeo: Srbija će u njemu nesebično pomoći svojim saveznicima, što Štrandman priznaje, navodeći da je Srbija dala preko 17.000 ljudskih života pomažući Bugarskoj u boju za Jedrene, Grčkoj u boju kod Bitolja (obezbeđujući svojom pobedom levo krilo i pozadinu glavnine grčke vojske), i Crnoj Gori u borbama za Skadar. Međutim, čim se rat povoljno završio, Bugari počinju da flertuju s bečkim dvorom, traže u Makedoniji ono što nije njihovo i prete da će Srbiju „zgnječiti kao stenicu“, zbog čega dolazi do bratoubilačkog Drugog balkanskog rata, koji Srbiju dodatno iscrpljuje.

Zvaničan stav Ruske imperije tih dana Štrandman iskazuje ovako: „Rusija nije mogla da rizikuje svoje i opšteslovenske interese, i zbog toga je bila primorana da izbegne sve oštre konflikte izazvane drugostepenim faktorima. Međutim, kada je neprijateljska politika prema Rusiji ugrožavala samostalnost nekog balkanskog naroda, ona se, koliko se može suditi po istorijskim činjenicama, odlučno prihvatala oružja da ih zaštiti“.

Ovaj odgovor nije zadovoljavao mnoge Srbe, pa čak ni najbliže saradnike Nikole Pašića, poput kasnijeg našeg poslanika u Rusiji, Miroslava Spalajkovića, teškog, „troćoškastog“ čoveka, koji je tvrdio da je dovoljno da Rusija samo udari šakom po stolu i da sva Evropa zadrhti i bio protiv svakog kompromisa. Spalajković je u razgovoru sa Štrandmanom, i sa ostalim ruskim predstavnicima, umeo da bude krajnje neprijatan; ali, iskreno je voleo Rusiju, i na jednom prijemu je pljunuo u lice Lenjinu zbog izdaje opšteslovenskih interesa, careubistva i sklapanja separatnog mira s Nemačkom.

HARTVIG, ČOVEK KOJI JE VOLEO SRBE

Čovek koji se, u ono vreme, nije sasvim držao zvanične ruske politike prema Balkanu i prema Srbiji posebno, i koji je ponekad umeo da opsuje svoje pretpostavljene, bio je Štrandmanov nadređeni, Nikolaj Henrikovič Hartvig, koji je znao sve i o Englezima (prethodno službovao u Persiji), i o Austro-Mađarima, i o Nemcima, i o Bugarima, i koji je, svim silama, podržavao Srbiju u njenim oslobodilačkim težnjama. Ali, u to vreme među Srbima nije bilo onih koji su njegovu srbofiliju smatrali mešanjem u naše „unutrašnje poslove“. Pašić je bio stalni gost Hartvigov, i Srbi su često govorili: „Naša brada se savetuje sa vašom bradom“ (i legendarni Baja i Hartvig imali su duge, gospodstvene brade). Hartvig je voleo Srbe zbog njihove hrabrosti i poštenja, i beogradsko rusofilstvo smatrao iskrenim.

Smatrao je da se Beč neće usuditi da izazove svetski rat napadom na Srbiju, a kad je Petrograd, ruku pod ruku s Bečom, 1912. godine pokušao da spreči srbijansku vojsku da krene u oslobođenje Stare Srbije, Hartvig je, u pismu pretpostavljenima, otvoreno izneo veliko ogorčenje naše javnosti, koja je, po njemu, govorila: „Može se razumeti kolektivni pritisak cele Evrope u Carigradu; ali zašto je Rusija, naša iskonska prijateljica, našla za shodno da pruži ruku zakletom neprijatelju slovenstva – Austriji, koja i bez toga ne bi smela da stane na stranu Turske u borbi koju smo započeli?” Za vreme Kumanovske bitke, Hartvig je, dok nije dobio izveštaj o pobedi, sve vreme hodao po stanu i molio Štrandmana da bude s njim, a onda se iskreno radovao. Ovaj poslanik je umro od srčanog udara prilikom susreta sa Gizlom, bečkim diplomatom, u zgradi austrougarske misije. Pošao je da se s njim objasni zbog kleveta koje je, posle vidovdanskog atentata 1914, širila štampa u Austriji, kako tobož na ruskoj misiji nije bila spuštena zastava na pola koplja u znak žalosti zbog smrti Ferdinanda i Sofije i kako je Hartvig, navodno, tog dana u ruskoj misiji organizovao zabavu. Spalajković je kasnije tvrdio da je iskusni ruski diplomata srčani udar doživeo zbog Gizlove najave rata protiv Srbije, što iskreni prijatelj Srbstva nije mogao da podnese.

Sahrana ruskog poslanika je bila veličanstvena, a narod ga je pominjao sa srpskim prezimenom, kao „Hartvića“. Štrandman je verovao da će se njegovo ime zauvek sačuvati među Beograđanima i ostalim Srbima – on je, na kraju krajeva, na zahtev svojih ovdašnjih poštovalaca i sahranjen u Beogradu, što je porodica pokojnika odobrila. Ali, prevodilac Štrandmanovih memoara, ističući da mu je spomenik na Novom groblju podignut tek tridesetih godina 20. veka, dodaje: „Niko se danas više ne seća N. H. Hartviga. Njegov grob na Novom groblju je bio decenijama zapušten. Istina, Opština grada Beograda preimenovala je Beogradsku ulicu u Hartvigovu, što nije odgovaralo nemačkim okupatorima za vreme Drugog svetskog rata, pa su joj vratili naziv Beogradska ulica. Posle rata, komunisti su je darivali imenom jednog od svojih glavešina, Borisa Kidriča, a u post-komunističkom periodu vraćen joj je naziv „Beogradska“, čime je uspomena na N. H. Hartviga definitivno, svesno ili nesvesno, potisnuta iz narodnog sećanja“.

Po Štrandmanu, „Hartvig je smatran nepokolebljivim zaštitnikom Srbije u godinama balkanskih ratova ne samo protiv spoljnih, nego i protiv unutrašnjih neprijatelja“. Za vreme sahrane, naravno, nije bilo nijednog incidenta, pogotovu pred zgradom bečkog poslanstva (za to vreme, K und K policija je bila „nemoćna“ da spreči pogrome nad mnogim Srbima u Bosni i Hercegovini, koje je hrvatsko-muslimanska rulja krenula da pljačka i linčuje, navodno zbog žalosti za Ferdinandom i Sofijom).

RAT POČINjE

Prvi svetski rat je, bajagi, izbio zbog Srba i Srbije. Tu bečku bajku pokušavaju da ponavljaju i o stogodišnjici tog rata, jer je postala deo NATO diskursa kao diskursa moći i mržnje prema svemu što se ne pokorava. Štrandman, čovek krajnje objektivnosti, koji svoje memoare nije pisao ni zarad Srba, ni zarad Rusa, nego zarad istine, ukazuje na činjenicu da protiv tog rata nije bila samo Rusija, nego i Srbija. Regent Aleksandar i Pašić govorili su Štrandmanu da je Srbiji potreban oporavak posle teških balkanskih sukoba, kao i konsolidacija na novooslobođenim teritorijama. Nije bilo ni dovoljno ni pušaka, ni topova, jer je Rusija, plašeći se da ne izaziva Beč i Berlin, odbila zahtev za isporuku većih količina oružja i ratne opreme.

Srbi su bili spremni da Beču daju široke koncesije na novooslobođenom prostoru, pre svega kad je železnički saobraćaj u pitanju. Još ranije, povukli su se, na zahtev velikih sila, iz Albanije, iako su odatle na teritoriju Kraljevine stalno upadale bande koje je uglavnom plaćao Beč. Mada je atentat u Sarajevu bi oneposredni ishod Ferdinandove provokacije (pravio je manevre na sveti dan Vidovdan, očito sa namerom da pokaže šta čeka Srbe), bečki ultimatum posle atentata Srbija je dočekala sa krajnjom popustljivošću, koju su pohvalile sve velike sile, ne samo Rusija.

Štrandman je prvi od diplomata bio upoznat sa tekstom ultimatuma, jer mu ga je pokazao ministar Laza Paču, koji je zamenjivao odsutnog Pašića. Štrandman ovaj dokument naziva „odvratnim“, pisanim sa samo jednim ciljem – da se otvori put „za obračun sa Srbijom koja je bila prepreka germanstvu na njegovom putu prema jugu“.U razgovoru sa kraljevićem Aleksandrom, koji je pohitao da se savetuje s njim, Štrandman je, još pre no što je dobio zvanični stav Petrograda, rekao: „Kada samostalnost balkanskih država nije bila ugrožena, Rusija je išla na ustupke i povlačila se.

Tako je bilo tokom aneksione krize, kao i prošle, 1913. godine, po pitanju srpskog izlaska na jadransko more. Međutim, kada je pretila opasnost gubitka samostalnosti balkanskih država, Rusija to nije dozvoljavala i išla je do krajnjih granica suprotstavljanja, kao što je bilo u slučaju Grčke 1821. godine i Srbije posle turske pobede kod Aleksinca 1876. godine, a nekoliko meseci kasnije, u aprilu 1877. godine, u slučaju zaštite Bugara. Kako ja prosuđujem, ovaj ultimatum (…) jeste pretnja suverenitetu Srbije, pa zbog toga, uzimajući u obzir presedane, može se reći da će Rusija reći svoje u Vašu zaštitu“.

Štrandman, koji je, posle Hartvigove smrti, postao otpravnik poslova ruske misije, preporučio je regentu Aleksandru da odmah piše caru Nikolaju, jer ga on odlično zna iz doba njegovog učenja u Paževskom korpusu, dok kralja Petra ruski car slabije poznaje. Regent je poslušao, i u pismu istakao da je „zahtev koji se nalazi u noti austrougarske vlade nespojiv sa dostojanstvom Srbije kao nezavisne države i preterano je ponižavajući po nju. (…) Mi smo spremni da prihvatimo one zahteve Austro-Ugarske koji su u skladu sa državnim suverenitetom, kao i one koje bi Vaše Veličanstvo, kad se upozna s notom, savetovalo da prihvatimo; strogo ćemo kazniti sve one čije učešće u zločinu bude dokazano“.

Srbi su odgovorili Beču pomirljivo, ali časno; nije vredelo – rat je objavljen… Pa ipak, nade za našu zemlju je bilo: 28. jula kasno uveče, stigao je telegram cara Nikolaja regentu Aleksandru. Nikolaj je obećeo da će njegova vlada učiniti sve da do užasnog krvoprolića ne dođe, pri čemu će voditi računa o „dostojanstvu Srbije“. U slučaju da mir ne bude moguć, „Rusija ni u kom slučaju neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije“.

Kada je Pašić, inače čovek krajnje samokontrole, pročitao telegram, prvo se, veli Štrandman, skamenio, a onda se prekrstio i uzviknuo: „Gospode, Veliki Milostivi Ruski Car“, i u suzama počeo da se grli i ljubi s dirnutim otpravnikom poslova. Kada je 30. jula u Narodnoj skupštini u Nišu regent objavio da Rusija neće ostaviti Srbiju, uzvici radosti i nade sve su preplavili. Bio je to, po Štrandmanu, dan kad su „ljudi i partije pružali jedni drugima ruke“, i kad je regent bio ne samo naslednik prestola, nego neko ko je izrazio misao celog naroda, spremnog da se, ako treba do poslednjeg, bori za svoju slobodu i čast. Štrandmanu, koji se, sa srpskom vladom i diplomatskim korom, preselio u Niš, u konak kraljice Natalije, Srbi su svakodnevno dolazili da zahvale, a on je svoje dragoceno vreme izdvajao da s njima popriča i ohrabri ih.

Za to vreme, car Nikolaj je pokušavao da umoli kajzera Vilhelma, svog ličnog prijatelja, da smiri ratoborni Beč: „Kako bi se izbegla katastrofa, molim Te u ime našeg starog prijateljstva da učiniš sve što možeš da bi zadržao svog saveznika od koraka koji bi otišli predaleko (…) Da bi se sprečilo krvoproliće, bilo bi ispravnije da se srpsko-austrijsko pitanje preda Haškoj konferenciji (…) Mišljenje Rusije je sledeće: ubistvo Nadvojvode Franca Ferdinanda i njegove Supruge jeste gnusan zločin – koji su izvršili pojedinci Srbi. Ali, gde su dokazi da srpska vlada ima udela u tim zločinima? (…) Umesto da Evropu obavesti i da joj omogući da se upozna, a drugim stranama pruži vreme da prouče sve materijale istrage, Austrija je Srbiji dala rok od 48 sati i onda joj objavila rat.

Čitava Rusija i mnogi van njenih granica smatraju da je srpski odgovor zadovoljavajući: nemoguće je očekivati da nezavisna država može poći još dalje u udovoljavanju zahtevima druge vlade. Kaznene ekspedicije se preduzimaju samo u sopstvenoj državi ili kolonijama. (…) Dok traju pregovori o srpskom pitanju, moja vojska neće preduzmati nikakva izazivačka dejstva, o tome ti dajem reč (…)“, pisao je Nikolaj nemačkom monarhu. Ništa nije vredelo: Vilhelm je tobož bio za mir, a u stvari je podsticao Franju Josifa da pokrene trupe ka Beogradu. I rat je došao. Car Nikolaj je u sukob ušao, uprkos nedovoljnoj spremnosti ruske vojske, da bi zaštitio svoju braću Srbe. Zbog toga je izgubio i presto i glavu, a žrtvovao je i celu porodicu. Njegovu žrtvu Vladika Nikolaj je uporedio sa žrtvom Svetog cara Lazara, koji se za boj nije odlučio u skladu sa brojnošću vojske koja ga je napadala, nego u skladu sa veličinoim svetinje koju je branio.

Uloga cara Nikolaja u prebacivanju srpske vojske iz San Đovani di Medua u Albaniji na oporavak u Grčku i Severnu Afriku je, zna se, takođe neprocenjiva: naši „saveznici“ su toliko oklevali da pošalju brodove po Srbe koji su prešli albansku Golgotu da je ruski monarh zapretio sklapanjem separatnog mira sa neprijateljskim državama ako se srpskoj vojsci hitno ne pomogne.

Prvi deo Štrandmanovih memoara zavšava se povešću o bugarskom verolomstvu, kao i svedočenjem o njegovom odlasku u srpske dobrovoljce, na Solunski front, gde će postati regentov ordonans, i uočiti, s gorčinom: „Uprkos neumornim molbama kraljevića Aleksandra da privremeno odmene njegovu iscrpljenu vojsku, saveznici – Francuzi i Englezi – su to uporno odbijali, uz raznorazne izgovore“ (Rusija se, 1917. i 1918, bavila o svom jadu).Srpski vojnici su, veli Štrandman, ipak bili nepokolebivi heroji, spremni da se bore do pobede. I pobedili su mnogo nadmoćnijeg neprijatelja. (A o „saveznicima“, naročito Englezima, koji su sve vreme sabotirali otvaranje Solunskog fronta, vredi čitati dokumentovanu studiju profesora dr Dragoljuba Živojinovića „Nevoljni ratnici“, koja se 2008. pojavila u Zavodu za udžbenike.)

Poslednje reči objavljenog dela Štrandmanovih memoara pripadaju kralju Aleksandru, koji je ruske izbeglice primio u Jugoslaviju svim srcem i koji je svom ruskom ordonansu 19. novembra 1929. napisao: „Uveravam Vas da se moja osećanja prema zemlji, kojoj moj narod i ja dugujemo večnu zahvalnost, nikada neće promeniti, i ništa ih ne može oslabiti. Vi ćete za mene uvek ostati predstavnik TE RUSIJE“. 

CAR LAZAR I CAR NIKOLAJ – ZAVETNICI

Godine 1896, Draginja Petrović, ugledna hrišćanka iz Beograda, supruga Stanojla Petrovića, prvo aktivnog oficira, a kasnije državnog činovnika, poslala je, uoči krunisanja poslednjeg ruskog cara iz dinastije Romanova, veliki dar Srbije i srpskog roda nasledniku prestola Trećeg Rima. Arhimandrit Platon, čije je svedočenje u svom tekstu „Kosovski krst Cara Mučenika“ prenela profesorka Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, dr Ksenija Končarević, zapisao je o kakvom je daru reč:“Preko prijatelja svojih, ona je pronašla u južnim našim krajevima, tamo na Kosovu, jednu nekada srpsku, a sada poarnaućenu, staru porodicu, koja je u velikoj tajnosti i stotinama godina čuvala jedan istorijski sveti krst. To je bio krst od Časnoga drveta (Krsta Hristovog), a po predanju nađen odmah po svršenoj Kosovskoj bici baš kod našega kneza Lazara. (…) Zato, preko rodoljuba, otkupi odmah, od te arnautske familije taj Krst za znatnu sumu novca, da ga našim najboljim kujundžijama, koji umetnički izradiše do savršenstva divan okvir, od srebra i zlata, sa odgovarajućim postoljem.“ Krst je Draginja Petrović, inače ktitorka crkve na Novom groblju u Beogradu,odnela poglavaru Crkve u Srbiji, mitropolitu Mihailu,  koji ga svečano osveštao na dan Svetih Konstantina i Jelene, 21. maja 1896, da bi , pošto je deset dana boravio u Sabornoj crkvi u Beogradu, gde su ga pobožni Srbi celivali, bio poslat na dar mladom imperatoru Nikolaju, na dan njegovog krunisanja. Draginja Petrović mu je krst poslala uz propratno pismo, u kome je, između ostalog, stajalo:“Imajte dobrotu, Veliki Gospodaru Imperatore, svemilostivo primiti ovaj sveti Krst na današnji veliki  dan Svetog Krunisanja i miropomazanja Vašeg, od ljubavi Srpkinje Pravoslavne i u ime sviju Srba, koji gaje odanost i ljubav prema Rusiji. Ovaj je Krst (samo drvo) nađen na polju Kosovu, gde je poginuo srpski car, velikomučenik Lazar, braneći svetu veru Pravoslavnu, svoj narod i svoju državu od Agarjana. (…) I Srbima će sinuti Sunce pravde, pomoću milosti Monarha Ruskog – Prvog Slovenina. (…) Padam na kolena pred Prestolom Vašeg Carskog Veličanstva i podnosim ovo Sveto Znamenje iz velike ljubavi prema caru cele Rusije – svagdašnjem zaštitniku Srpskoga Naroda“.

Ovaj, više nego simvoličan, čin kao da je cara Nikolaja trajno opredelio za brigu o Srbima. Kada su, posle habzburške aneksije Bosne i Hercegovine, kraljević Đorđe Karađorđević i Nikola Pašić, posetili cara Nikolaja, Pašić je o susretu zapisao sledeće: “To je najprirodniji čovek na svetu, kao i naš kralj Petar… On je odmah sa mnom bio intiman kao stari prijatelj… (…) Nije ništa obećao, ali saoseća za naše nevolje. Kaže da moramo da čekamo osam do deset godina, i da sve trpimo, a video sam da mu je bilo krivo što je to morao da kaže, pa je požurio da nas uteši i da kaže:“Mi vas nikada nećemo ostaviti“. U februaru 1914. Nikola Pašić je opet bio primljen na ruskom dvoru. Tada je doneo bračnu ponudu – da se careva najastrija kći Olga uda za prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Car mu je na rastanku rekao: “Za Srbiju ćemo sve uraditi, pozdravite kralja i recite – za Srbiju sve ćemo uraditi“.

Juna i jula 1914, car je pokušao da spreči nemačko-austrougarski rat protiv Srbije. Imao je odlične veze i sa Bečom i sa Berlinom (on i car Vilhelm bili su dobri prijatelji), ali nije vredelo. Na vapaj prestolonoaslednika Aleksandra, car je odgovorio da će Rusija (iako još nije bila spremna za veliku vojnu), ostati uz Srbe. I ušao je u rat zbog male pravoslavne Srbije, zbog čega je njegovu žrtvu Vladika Nikolaj kasnije uporedio sa žrtvom Svetog cara Lazara (jer, car je izgubio presto zbog rata koji je iscrpeo Rusiju i doveo do velike pobune koja je, između ostalog, rukovođena iz neprijateljskog Berlina). Godine 1916, kada su saveznici oklevali da srpsku vojsku, posle albanske Golgote, prevezu na mesta oporavka, car Nikolaj je zapretio separatnim mirom sa Centralnim silama, posle čega su saveznički brodovi odmah stigli.

Pred noć između 16. i 17. jula 1918, kada su boljševici ubili cara Nikolaja i njegovu porodicu (ženu i petoro dece), Carski Mučenici Romanovi su se molili pred ikonom Majke Božje Trojeručice, vernom kopijom hilandarske svetinje. Tako se mistički luk zatvorio. Nije nimalo slučajno što je Srpska Crkva pre Drugog svetskog rata pokrenula proces kanonizacije Cara Mučenika Nikolaja i što je vladika Nikolaj dao da se izrade njegove freske u Svetom Naumu na Ohridu i u Žiči. Bio je to dokaz ljubavi prema onome ko je sebe i dinastiju žrtvovao za Srbiju.

Izvor Borba za veru, 28. 06. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u