VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
Bili su to uglavnom dvadesetogodišnjaci, koji su sa ovog sveta otišli pre no što su čestito udahnuli njegovu lepotu
Pokolenje za pjesnu stvoreno
Njegoš
MLADA BOSNA KAO KNjIŽEVNI POKRET
U ogledu Etika i estetika Mlade Bosne, Vladimir Dedijer ističe da su mladobosanski delatnici bili isto toliko (možda i više) književni saborci koliko i nacionalni revolucionari. Spajanje poezije i revolucije uostalom jeste osobina epohe. Svuda je bilo slično, od Francuske do Rusije, u kojoj je Blok u poemi Dvanaestorica ispred revolucionarne čete ugledao lik Hrista i čuo „duh muzike“ kako pokreće bunu a Majakovski spajao futurizam sa boljševizmom. Dedijer veli: „Biti pesnik, to je Principova generacija smatrala posebnim znakom vrednosti. Gotovi svi su pokušavali da pišu pesme, pripovetke i kritike. Mnogi od njih su bili pesnici po načinu života, ako ne i po tekstovima. To je, na primer, slučaj sa Principom i Čabrinovićem. (…) Godine 1913. mladobosansci su toliko bili zaokupljeni književnošću da ih je Bora Jevtić u jednom članku u Bosanskoj vili proglasio za isključivo ‘književni pravac’“.
Ali mladi jahači Pegaza nisu bili samo to. Melanholičan u pesmama, introvertan, „bolan od duše“, Andrić, posle jednog atentata u Hrvatskoj pod vlašću Beča, piše u dnevniku: „Danas je Jukić počinio atentat na Cuvaja. Kako je lepo da se zatežu konci dela i bune. Kako radosno slutim dane velikih dela. I diže se i gori hajdučka krv… Neka žive oni koji umiru po trotoarima onesvešćeni od srdžbe i baruta, bolni od sramote zajedničke. Neka žive oni koji povučeni, ćutljivi u mračnim sobama, spremaju buru…“
Pevalo se i pucalo se, vo vremja ono, sasvim u tradiciji deseteračkoj, bez obzira što je prefinjena modernistička versifikacija, koja je podsticala na strasni lirski šapat ili zanosnu patriotsku deklamaciju, zamenila „vješte zvuke divnijeh gusalah“.
I, dok su bili u tamnici, mladobosanci nisu mogli bez pisanja i „izdavanja“ časopisa, krajnje specifičnih. Jedan od preživelih mladobosanskih utamničenika Cvetko Popović o tome je kasnije svedočio: „Svoje novine pisao sam ekserom na ćasi, a kako su se ćase triput dnevno menjale, to su bila i tri izdanja: jutarnje, podnevno i večernje. Na ćasi sam ekserom urezao pravougaonik, kao format novina. U zaglavlju sam krupno naštampao ime: ‘Ćasa’, ispod toga: ‘List osvetnika’. (…) Odmah posle objavljivanja ‘Ćase’ Nedeljko Čabrinović pokrenu svoje novine ‘Okovi’… Ivo Kranjčević je pokrenuo list ‘Bomba’… Povremeno javio bi se i Princip. On bi iznad svoje vesti jednostavno stavio naslov ‘Svrdlić’“… U takvom „izdanju“ pojavila se Principova pesma Sporo se vreme vuče…
Jedna od najtežih kazni koju je autor te pesme podnosio u terezinskoj tamnici i o kojoj je pričao dr Papenhajmu bila je zabrana čitanja.
DRUŠTVENA REVOLUCIJA I PESNIČKI PESIMIZAM
Mladobosanci, prožeti duhom moderne, u društvenom aktivizmu bejahu revolucionari, u poeziji pesimisti, zbog čega je Skerlić, koji ih je voleo i koga su voleli, umeo da se ljuti („Talas pesimizma plavio je gotovo celu srpsku književnost, i nikada se groblja nisu toliko opevala, i nikada nirvana nije izgledala takav ideal kao u tim sumornim i žalosnim vremenima“, pisao je, misleći na doba pred Prvi balkanski rat). Takva im je, dok su boravili u Beogradu, bila i „domaća lektira“, u kojoj su dve stvari bile neraskidivo spojene: metafizički pesimizam i srpski patriotizam. Ratko Paraženin beleži: „Čitali smo književnost, Milana Rakića, Milutina Bojića, Simu Pandurovića, Vladislava Petkovića Disa, Milutina Uskokovića. Dis je bio težak pesimist kao i Sima Pandurović, ali se našlo kod njega stihova koje smo mnogo čitali i napamet znali. Pobedonosni balkanski ratovi razvejali su „crne misli“ Vladislava Petkovića Disa i on je dao rodoljubivu zbirku pesama Mi čekamo cara (…) Zbirku Mi čekamo cara rado smo čitali. U zbirci Pandurovićevih stihova Dani i noći Principu se dopadala pesma Današnjica, u kojoj je bio podvukao ove stihove: „I ne stvorimo l ništa sami sobom,/ Završićemo bar jad ovih dana,/ Bićemo, ipak, temelj svojim grobom,/ Novom životu bez današnjih mana,/ Boljem životu što bar nečem vodi,/ Ako ne časnom miru, ono ratu,/ Ako ne sreći, a ono slobodi…“
Baveći se u pauzama svog oslobodilačkog posla književnom kritikom i pišući pesme u prozi, Vladimir Gaćinović je zabeležio: „Srpski revolucionar, ako hoće da pobedi, mora biti umetnik i konspirator, imati talenta za borbu i stradanja, biti mučenik i zaverenik, čovek zapadnih manira i hajduk, koji će zaurlati i povesti boj za nesrećne i pogažene“.
Ivo Andić je prevodio Volta Vitmena, koji je njega i drugove privlačio svojim moćnim demokratskim individualizmom. Učitelj Danilo Ilić, jedan od mladića na smrt osuđenih, ponašio je sa engleskog Misli o umetnosti i kritici Oskara Vajlda. Prevodili su Kjerkegora, Strindberga, Ibzena i Edgara Alana Poa. Prema Dedijeru, ideja individualističkog pristupa revolucionarnom radu, kao jedna od ideja s kojom su se mladobosansci sreli kod Henrika Ibzena, snažno je uticala na nespokojne bosanske dečake, čija su srca i umovi bili u neprekidnom vrenju. Opet prema Dedijeru, „pripadnici Mlade Bosne dolazili su sa sela,v donoseći seljački nemir i individualnost. Nisu videli nikakvu mogućnost za oslobođenje, osim direktne akcije pojedinca.“ Na to svoje seljačko buntovništvo kalemili su Ničea i ničeance, Bakunjina i Kropotkina. Samo da se, makar u glavama, nagutaju slobode, koje je u krvavoj Bosni i Hercegovini bilo tako malo, a bez koje se nije moglo ni misliti ni disati.
Iza mnogo čega u njihovim traganjima stajao je Dimitrije Mitrinović, duh pokretač Bosanske vile i mistični ideolog Mlada Bosne. Pisao je još 1908, izlažući, kako kaže Dedijer, jedinstvo „literarnog simbolizma i revolucionarnog rada“: „Pojedinac nije samo član jednog naroda, nego je i član ljudskog roda; Šekspir nije samo Englez, on je i čovjek. (…) Nije važno kakvo stanovište zauzima današnji čovjek prema problemima našeg doba; može neko biti i socijalist, i anarhist, i individualist, i spiritist, i teozof, i budistički metafizičar, i što god hoće – glavno je da osjeća naš bol i trzanje u našim problemima“. Prema Mitrinoviću, moderan je onaj „ko osjeća apsurdnost anahronističkog režima, ko osjeća glad i bespravnost naše jadne mase, i ko traži hljeba i slobode čitavom jednom ogoljelom i pregladnjelom narodu“.
BOSANSKO ROPSTVO I SLOBODA SRBIJE
U svojim uspomenama na sarajevske atentatore Dobroslav Jevđević piše o Principu kao detetu teške bosanske sirotinje, koji se uvek sećao zabrinutog majčinog lica i koštunjave očeve figure, kao i roditeljskog napora da otmu decu sa sela koje je za Principa „ostalo pojam bede i golotinje“. Sećao se Gavro i posela za vreme dugih zimskih večeri, kada su, pri slaboj svetlosti vlažnih cepanica na ognjištu, seoski ubožjaci, muškarci i žene, sedeli u dimu i pričali. Iz tog dima videle su se samo njihove užagrene oči, za koje je Jevđević veli: „Te oči, tužne, patničke iskre, plamsale su vlažnom svetlošću, dolazeći iz ničega. Iz njih je izbijalo prebacivanje, pitanje i pretnja, a Gavrilo je uveravao da ga i sada često prenu iz sna ti čudni pogledi“. Kasnije je mladi Grahovljanin govorio da treba spaliti sva Tolstojeva dela, jer je ruski grof propovednik mirnog podnošenja zla. Na sudu svoj atentat je odlučno pravdao i socijalnim razlozima, govoreći da pod patnjama naroda on smatra ono stanje u kome je seljak „potpuno osirotio“, pri čemu ga smatraju „stokom“. I dodao je: „Seljak je osirotio, upropastili su ga potpuno. Ja sam sin seljaka i znam kako je na selu. Zato sam htio da se osvetim, i nije mi žao“. Principov drug Grabež na saslušanju 16. avgusta 1914. veli: „Kada sam došao u Srbiju, vidio sam ogromnu razliku između režima u Srbiji i u Bosni. Uočio sam težak položaj naših ljudi i naših seljaka u poređenju sa slobodom koju u Srbiji uživa svaki građanin“.
I Ratko Parežanin pamti: „Sve nam je u Beogradu izgledalo lepo, vedro, radosno. Na ulici ljudi su koračali uzdignute glave, po kavanama su glasno razgovarali, smejali se. Bio je to drukčiji svet od onoga što smo ga u našem zavičaju doživaljavali. Po gostionicama i kavanama gledali smo kako za istim stolom sede oficiri sa običnim građanima, seljaci u narodnoj nošnji i opancima sa gospodom, sa visokim činovnicima, narodnim poslanicima, čak i sa ministrima. To nam je izgledalo čudno, ali nam je imponovalo – tako se nešto nije moglo ni zamisliti u Mostaru, Sarajevu i drugde u okviru Austro-Ugarske“.
Zato je Srbija bila Pijemont.
Zato je Skerlić (na čiji grob je Princip polagao venac) verovao u omladinu, o kojoj je pisao: „Noviji naraštaji pokazuju vedriju glavu, zdraviju dušu i jaču volju. Mladi su čvršći i muževniji; to su ljudi od volje i akcije; oni ne stoje i ne plaču kraj reke života, ne bacaju se u njenu maticu. To su sejači i žeteoci jedne velike žetve…“
Zato je Milutin Bojić, sa svojim vitalizmom, kao svedok Zemlje Oluje, bio omiljen među mladobosancima, „pokolenjem za pjesmu stvorenom“.
VERA U JUGOSLOVENSTVO
Mladobosanci su poreklom bili uglavnom pravoslavni Srbi, ali bilo je i muslimana i rimokatolika. Bez obzira kako to izgleda danas, u ono vreme se verovalo u Jugoslaviju, nastalu na oslobodilačkoj akciji Srba iz Srbije i Crne Gore. U to vreme, zaverenik i pesnik Tin Ujević, jedan od ključnih ljudi Mlade Hrvatske, još pre Prvog balkanskog rata, piše: „Tko hoće da odahne, neka dođe u Beograd. (…) Naši ljudi u monarhiji ne slute koliko je naša Srbija naša, kako je Srbija sto puta neću reći srpskija nego hrvatskija od same Hrvatske, i oni to moraju da doznaju, čuju i vide“. A posle Prvog balkanskog rata, evo opet Tina: „Nije se varao narod u vjeri Markova vaskrsa. (…) Od krša Durmitora do plave Avale zatresla se u nebolomne potresu cijela zemlja napaćenoga srpskoga roda… Dvije su se srpske države, Karađorđeva Srbija i Njegoševa Crna Gora, zagrlile u bratstvu oružja u namjeri oslobođenja, da uz pomoć jugoslovenske Bugarske i hrišćanske Grčke… iskuju bolju budućnost braće i izvojuju prava potlačenih“. I dodavao je: „Naš je narod, u srpskoj Srbiji i srpskoj Crnoj Gori, dokazao svoju sposobnost za život pripravnošću za smrt, i nema nijedne čestite duše srpske ili hrvatske, koja u ovim trenucima, svečanim po slavama bez broja i grobištima bez mjere, ne bi bila potresena u svom dnu, u samim korijenima bića“. A 1913. Ujević opet kliče Srbiji: „Protiv volje Evrope, Balkan je spasio evropsku čast, kao što je nekad čuvao Zapad bez učešća i bez zahvalnosti zapadnjaka (…) Mi ne kažemo da su Srbi Hrvatima braća, nego da su Srbi Hrvati i Hrvati Srbi“.
Verovalo se i živelo se za buduću zajednicu ljudi iste krvi i jezika; ali, pokazalo se da su imperijalne sile i verske razlike jače od potrebe da se živi po načelu „Brat je mio koje vere bio“. Ipak, ne sme se zaboraviti na plemenitost namera onih koji su živote dali za jedan čovečniji svet.
Među njima je bio i Gavrilo Princip iz Obljaja kod Grahova.
RASKOLjNIKOV U GRADU
Život u gradu, u kome je njegov stariji brat već nastojao da izađe iz stanja urbanog siromaštva, kod Principa je razvio krajnje protivrečno ponašanje, „raskovnikovljevsko“. S jedne strane, to je bio momak koji je svesno glumio surovost i ponašao se čudački: nos je povredio i deformisao prilikom pada sa skele na kojoj se sastajao s nekom od svojih devojaka, Jevrejkom; tukao se, po Jevđeviću, sa austrijskim organima koji su gušili omladinske demonstracije sa „nekim krikom, koji je ličio na ubojiti poklik praljudi“; voleo je da se bije i sa svojim drugovima, uglavnom posle čitanja Rakićevih rodoljubivih pesama… Bio je čulan toliko da je, „kada bi ga vizije nagih žena posve uzbudile, skakao razodeven i razbarušen, kao varvarska apoteoza Lingama, kličući da živi revolucija“. Istovremeno, gajio je romantičarski kult žene kao Divne Dame; po Jevđeviću, „izgledala mu je čulnost ljaga s obzirom i na njegov zavet“. Jedna od njegovih simpatija bila je Vukosava, sestra Principovog saučesnika u atentatu, Čabrinovića, kojoj je pisao: „Mi smo sami i gladni u hladnoj sobi. Nedeljko pljuje u tavanicu, a ja čekam Simu, koji je otišao da proda poslednji par rublja, znaš od onog, što mi ga je brat na put spremio“. Vukosava je Jevđeviću pričala kako je izgledala Principova ljubav: „Jedared u sred razgovora jedan poljubac kratak i tvrd. I mnogo puta uzimao je moju ruku i stezao je krvnički, dok nisam kriknula od bola, a tada bi se ugasio plamen u njegovim očima i popustio stisak“. Druga njegova simpatija Jelena Milišić, rođena Jezdimirović, svedočila je posle rata: „Gavrilo me je zavoleo. Poštujući i ceneći njegov karakter, ni ja nisam bila ravnodušna. (…) Mnogo se govorilo o jugoslovenstvu i sanjarilo o oslobođenju. Međutim, Gavrilo je bio nekako povučen u sebe i retko je govorio. Ako bi izustio koju reč, onda bi izrazio mržnju prema Austro-Ugarskoj, naglašavajući redovito da nije daleko vreme kada će kucnuti čas slobode… Pokojni Gavrilo počeo mi je pisati pesme (…) Za vreme lepih proletnjih i letnjih noći Gavrilo je dolazio pod moj prozor i pevao mi mladalačke pesme pune topline i čežnje. Najomiljenija njegova pesma bila je Jeleno momo Jeleno. Razgovarajući jedno popodne – u šetnji – o slobodi, Gavrilo mi je poverio jednu svoju tajnu. Rekao je: ‘Jelena, ja obožavam pokojnog Bogdana Žerajića. Često odlazim na njegov grob, ljubim njegovu krstaču i zemlju pod kojom počiva…’ Sastali smo se poslednji put pre atentata. Tada mi je na rastanku rekao: ‘Zbogom,Jelena, možda se više nikada nećemo videti. Sutra će biti velike gužve…’ Kada sam posle rata srela Cvetka Popovića, koji je s njim učestvovao u atentatu, on mi je isporučio poslednji pozdrav pokojnog Gavrila. Gavrilo je na zatvorskoj porciji u Sarajevu doslovno poručio: ‘Ti si, Cvetko, mlad i nećeš biti puno osuđen. Videćeš Jelenu. Ostavljam ti amanet da joj isporučiš moj poslednji pozdrav’“.
Raskoljnikovljevski odnos prema svetu kod Principa bio je, prema Jevđeviću, vidljiv iz njegovih postupaka: „Često se je puta okrutno rugao bedniku društveno upropaštenom ili fizički nagrđenom, sipao je niz psovki na sentimentalnost, koja je onemogućavala atentat na starog Franju Josifa, jer revolucionar ne ubija čoveka, nego ideju, ali uporedo s tim delio je poslednji novčić sa onim, koji mu ga je zatražio i skakao u odbranu slabijeg po cenu najveće opasnosti“. I to je bilo u duhu epohe. Aleksandar Blok je u svom ogledu Ironija pisao: „Njene manifestacije su nastupi smeha koji iznuruje, koji počinje đavolski – ismevački, a završava se drskošću i huljenjem. Ja poznajem ljude koji su spremni da se uguše od smeha kazujući da im je majka na samrti, da umiru od gladi, da ih je izneverila zaručnica. Čovek se grohotom smeje, a ne znam da li će, pošto se rastane sa mnom, popiti sirćetne esencije, da li ću ga još jednom videti“.
Isti čovek je, dakle, bio i cinik i najnežniji pojac podoknica. Gavrilo Princip iz Obljaja kod Grahova.
PRINCIP I DIS
U svojim uspomenama na sarajevske atentatore, Dobroslav Jevđević kaže za Principa: „Išao je ogrnut crnom dugom pelerinom u kojoj je njegova mala figura delovala groteskno i zastrašavajuće, kada smo u praskozorje lutali pustim sarajevskim ulicama, posle noći probdevene u diskusijama, a začinjene jeftinim pivom i cigaretama. Kao da ga sad gledam! Iznenada bi prebacio pelerinu preko grudi po maniru španskih hidalga i pred nekom mrtvom kućom sa spuštenim zavesama počeo da recituje: ‘Noćas su me pohodili mrtvi,/ Nova groblja i vekovi stari,/ Prilazili meni kao žrtvi,/ Kao boji prolaznosti stvari‘. Tu je pesmu neobično voleo“.
U obimnoj, ozbiljnoj i izazovnoj studiji Nacionalno samoubistvo filosof Aleksandar Pražić govori o Disu analizirajući srpski samoubilački poriv. Opsednutost smrću kod Disa izazivala je, prema Pražiću, uznemirenost ne samo kod „rasno, jasno, prosto“ Skerlića nego i kod prefinjenijeg Bogdana Popovića, koji nijednu pesmu autora Utopljenih duša nije stavio u svoju Antologiju iako je te počasti udostojio Simu Pandurovića, Disovog prijatelja i poetičkog saborca. Simi je bilo oprošteno – fakultetski obrazovan čovek, filosof, nadahnut Bodlerom i Šopenhauerovim pesimizmom; ali Dis (seljačko dete, nesvršeni gimnazijalac, učitelj u zaječarskoj zabiti, sitan činovnik) izazivao je, prema Pražiću, kod autora Antologije novije srpske lirike svojevrsnu strepnju da pesme Utopljenih duša nisu nastale na osnovu lektire, nego da odražavaju dubinsku pretnju nihilizma nastanjenog u kolektivno nesvesnom. A Popović nije smeo (ili nije hteo) da ide u tamne zakutke narodne psihe.
Opisujući Disov boravak u Beogradu, Pražić ukazuje na činjenicu da je i on bio žrtva nesnalaženja koje je snašlo veliki deo srpske intelektualne elite onog doba. Država je bila slobodna, počeo je ubrzan privredni, kulturni i politički razvoj, ali je to imalo svoju cenu – gubljenje orijentira tradicionalnog načina života. Od zuluma i harača turskog tipa nije ostalo ništa, ali su nametani zapadni obrasci života i ponašanja: „Prvobitno srastao sa neiskvarenom seoskom sredinom iz koje je ponikao, te zadojen neposrednom, nereflektovanom saživljenošću sa zdravim i autentičnim stremljenjem nacionalnog duha, Dis se, nepripremljen, a pun očekivanja, iznenada našao uronjen do guše u tuđi sistem vrednosti (…)“ Egoizam, iskvarenost, gramzivost, osobine gradske svetine, duboko su pogađale Disa, koji je u Našim danima opisao stanje urbane Srbije, istovremeno se povlačeći u beznađe svojih pesničkih vizija („Pijemo nas nekoliko propalih ljudi/ I polusvet“; „Tu, gde za nebo niko nema vida,/ Tu, gde i mrtve ubijaju ljudi,/ Tu, gde je žena pojava bez stida“), kao i u neku vrstu socijalnog autizma („Mene tuđi jadi nimalo ne tište“).
Ali sve je to bilo – dok nije počeo Prvi balkanski rat. Tada Dis preštimava liru i peva drugačije. Kao i većina pesnika njegove epohe, napuštajući dotadašnju usredsređenost na tamne vizije bitijne i društvene stvarnosti, Dis diže glas u slavu onih koje je u gradu zaboravio, a od kojih potiče i koji se na Kumanovu pokazuju kao heroji („Prosto ime: seljaci, seljaci“). Hrvatskom pesniku Čerini se žali da ga do dna duše boli što je, zbog malog obima grudi, odbijen od služenja vojske s oružjem u ruci. U iskrenom, nepatvorenom zanosu kliče prestolonasledniku Aleksandru i njegovim junacima sa Kumanova. Pojava je, rekosmo, bila opšta, i nije nastupila samo kod Disa. O toj promeni među poetama Pražić kaže: „Njihov crni pesimizam ustupio je mesto patriotizmu, uskogruda i sebična zaokupljenost ‘svojim bolovima’ dubokoj svesti o pripadnosti vlastitom narodu i iskrenoj privrženosti i posvećenosti zajedničkim ciljevima i višim nadindividualnim interesima“. Pražić opisuje i Disovu „geopolitičku“ svest: „Na dva mesta naglašava kako je svrha rata da širi državne granice i crta novu političku kartu Balkana, te potvrđuje razumevanje strateškog značaja Moravsko-vardarske doline, ističući kao važan učinak pobede ‘što Vardar danas kroz Srbiju teče’ i izražava nadu da će to uskoro moći da se kaže i za Miljacku, Dravu i Neretvu, pošto nas sada čekaju još smeliji pokreti ‘za nove redove istorije slavne’“. Dis u to doba radosno svedoči: „Zagrlismo Srbe s Kosova i Skoplja,/ Velesa, Prilepa, Bitolja i Debra“. Tim putem on će nastaviti i u Prvom svetskom ratu, u kome će biti ratni reporter i golgotnik na putu preko Albanije.
Zato, opet prema Pražiću, „Disova poezija nije prikaz, opis ili tumačenje, već sama stvarnost u sebi rascepljene srpske duševnosti, rastrzane između zdravlja i bolesti, između privrženosti životu, junačkog slobodoljublja i duhovnog potencijala s jedne, i mračne sklonosti ka samopozleđivanju, mazohističkom obezvređivanju svega što je svoje, suicidnoj ravnodušnosti prema nacionalnim zadacima i olakom prepuštanju samozaboravu i asimilaciji“.
Zar ovo nisu razlozi zbog kojih su i Nirvana i pesme iz zbirke Mi čekamo cara bile omiljene pesme Gavrilu Principu, dečaku koji nije pucao u Franju Ferdinanda, nego u laž jedne epohe koja je sebe zvala „lepim dobom“? Zar Gavrilov metak nije metafizički metak? „Pucajući, ja sam čak i glavu okrenuo. Opalio sam dvaput uzastopce, ali nisam siguran da li sam dvaput ili više puta pucao, jer sam bio veoma uzbuđen“, rekao je Princip na sudu… Jovi Dragiću, Srbinu žandarmu iz Vlasenice koji ga je pratio u Terezin, na pitanje o ubistvu Sofije Hotek odgovorio je: „Ko bi ubio majku dece? Znam ja dobro šta je majka dece. I ja imam majku. Slučaj je hteo da se tako dogodi. Zrno ne ide uvek tamo kuda je namenjeno, i nju sam prvu pogodio. Nasloniše se jedno na drugo. On je kriv što je hteo da porobi naš narod i sve Slovene“.
Austrijski žandarmerijski narednik Hutner, koji je Principa, Grabeža i Čabrinovića takođe sprovodio u terezinsku tamnicu, pitao je glavnog atentatora da li mu je žao što će na robiji ostaviti kosti. Ovaj je rekao da je s tim i računao. Kada je Hutner obavestio Principa da je Srbija pregažena, mladić je mirno odgovorio: „Srbija može biti pregažena, ali ne i pobeđena. Srbija će postati Velika Srbija, Srbija koja će ostvariti Jugoslaviju, majku svih Južnih Slovena“.
SUDBINA MLADOBOSANSKIH PESNIKA
Još je Predrag Palavestra uočio tragične sudbine mladobosanskih pesnika. Bili su to uglavnom dvadesetogodišnjaci, koji su sa ovog sveta otišli pre no što su čestito udahnuli njegovu lepotu. Dragutin Mras pao je kao srpski dobrovoljac kod Ćuprije 1915. Danilo Ilić obešen je te godine kao jedan od organizatora Sarajevskog atentata. Pesnik i kritičar Miloš Vidaković umire tog kobnog leta kao izbeglica u Velesu. Jova Varagića austrijske vlasti bacaju u aradsku tamnicu, a zatim mobilišu i šalju na front u Rumuniju, gde gine 1916. Dragutinu Raduloviću gubi se svaki trag 1919. negde u Francuskoj. Vladimira Gaćinovića stiže smrt („zagonetne okolnosti“, po svemu sudeći trovanje) pre no što je zakoračio u život…
Pisci koji su preživeli, od Borivoja Jevtića do Ive Andrića, dali su značajan doprinos srpskoj i južnoslovenskoj literaturi, ispunjavajući Mitrinovićev zavet da „radi našeg ugledanja i pozajmljivanja od Zapada, mi ne treba da se odrodimo: treba da se oplodimo“ jer „od stranoga treba uzimati samo ono što je dovoljno kosmopolitsko, opće, da bi se kod nas moglo dobro i prirodno sroditi s našom narodnom dušom“.
Sa tom idejom vodiljom, nastala je i ova priručna antologija slobodoljublja u doba novih tamnica, kada su „svi podmukli, svi prokleti i svi mali“, kao u Disovoj pesmi, opet postali „naši suvereni“. Ona je mali prilog nemirenju s „našim danima“ i izraz nade u to da će uskoro, kako Dis reče, nastupiti doba „svetlosti i suda“. Koji čita, da razume.
O Srpskoj Novoj 2014. godini
___________
Literatura:
1. Vladimir Dedijer: Književnost i istorija, Rad, Beograd, 1985.
2. Ratko Parežanin: Gavrilo Princip u Beogradu, Katena Mundi, Beograd, 2013.
3. Vladimir Gaćinović: Ogledi i pisma,Svjetlost, Sarajevo, 1956.
4. Dobroslav Jevđević:Sarajevski atentatori/ Vidovdan 1914, Otačastvoljublje, Beograd.
