MARIJA VAUDA I NIKOLA PILIPOVIĆ – MANIK
Posledica gubitka slobode je proces gubitka identiteta, dok na kraju tog gubitka počinje gubitak subjektnosti
MNENjE I SLUTNjA
Kultura kao iskaz ili jednačina stoji na razdelnici dva moguća „modela“ koje društva definišu za svoje potrebe. Ovde ćemo posvetiti pažnju onom tipu kulture koja nije u funkciji marketa, dakle kapitala i ideoloških izvedenica koje odatle proizilaze. Pošto ta i takva kultura, subkultura, metakultura, avangarda ili manjinska kultura i slično nema tržišnu vrednost koja proizilazi iz interesa zvanične ideologije da kroz takvu kulturu utvrđuje i širi svoj uticaj, taj „drugi kulturni obrazac“ najčešće ostaje negledan, neslušan. Ostaje nepročitan i ne/domišljen kao dvosmerna komunikacija umetnika i publike. Efekti te kulture često nisu „merljivi“ jer se ispoljavaju na mestima koja nisu vidljiva za medijsku infrastrukturu vladajućeg kulturnog obrasca. Čak i najgori umetnik biva prepoznat kao deo kulture ako je njegov rad predstavljen u medijima koji pripadaju vladajućem establišmentu ili pripadaju političkoj opciji koja ima društveni uticaj. Dakle, da bi kultura došla na mesto na kojem će biti vidljiva širem auditorijumu, ona mora da se izmeni, da postane kompatibilna sa ideologijom, koja će je zauzvrat učiniti vidljivom.
Kultura koju viđamo u mainstream medijima oslobođena je „viškova“ koje donosi zamišljajuće (imaginativno). Ta kultura ima jednu osnovnu funkciju – da opslužuju mašinu kapitala (Arbeitangst – Konzumterror)… Anticipacija, intenzitet i koncentracija uvek budnih za kreativno ostaje tajni prostor za „one-bez-snova“ apsorbovane simulakrumom, koji se pojavljuje zvanično i pod reflektorima kao jedina validna kultura. Ostalo su sve nekakvi „eksperimenti“ (kako je jedan domaći likovni kritičar rekao za izložbu radova koje nije mogao da kodira kao deo umetnosti koju on prepoznaje, dakle kao iskaz ideologije kojoj služi. „Kič i Ništa“ (tela slutnje formalizovana su u kulturi), filozofija, umetnost, nauka… u stalnoj su kontrateži/kontratezi „mnenju“, koje je konsenzus manjine o pitanjima većine. Kao da kultura i umetnost van institucija sistema mogu da pripadaju samo „slepim guslarima“ i/ili Homerima koji nisu ni mogli da nađu drugo mesto zbog svog hendikepa osim u svojoj „sleposti koja vidi jer nema očiju“ (Lakan). Oni proizvode esenciju određenog kolektiviteta koji egzistira izvan ili pored uprkos oficijelnoj kulturi kao imaginativno/zamišljajuće one grupe ljudi koji mogu i hoće da nas upute prema kreativnom i konstruktivnom u kulturi, da definišu mesto u društvu sa kojeg će se povesti rasprava o pitanjima od vitalne važnosti za život svakog građanina tog društva, umesto što će podržavati nametnutu medijsku kulturu i kulturu spektakla koje podržava i širi transgresija kapitalizma. Upravo zato što nisu „slepi kod očiju“, oni su sposobni da drugima ukažu da je moguće gledati uprkos nasilnoj zaularenosti u koje nas stavljaju sistemi koji podržavaju globalnu ideologiju neoliberalnog kapitala. Kreativno anticipranje događanja, to se podrzumeva, smeta hegemonima, tojest onima koji vladaju nad manjom ili većom teritorijom i koji imaju većinu stanovništva kao svoje podanike sa kojima su potpisali „ugovor“ o podrazumevajućoj koegzistenciji. U takvom ugovoru kultura koja se formira izvan mainstream mnenja, dakle izvan „konsenzusa manjine o pitanjima većine“ ne može da prođe jer negira taj ugovor u začetku, otkrivajući njegovu zlu i porobljivačku prirodu.
Kultura koja prepoznaje ove izrabljivačke ugovore kao izraze i izvedenice iz lažne demokratije koje su formalizovane na način neoliberlnog kapitalizma, koja je prozrela ispraznu ideologematičnost zvanične etatistične kulture (jer se radi o kulturi koja teroru prebogate manjine nad osiromašenom većinom daje legitimitet „nadgradnje“) uvek je u podređenom položaju i u borbi za mesto na kojem može da postoji i sa kojeg može da dejstvuje. Cinizam koji procese minorizacije i gušenja kulture koja ne služi kapitalu ide dotle da sugeriše da se izbor između ova dva modela kulture posmatra kao „slobodni izbor“.
Zvanična kultura se svim silama svog birokratizovanog aparata obrušava na „nezvaničnu kulturu“, kulturu koja obitava u sivim zonama odbačenosti, skrajnuta jer afirmiše „nekorektne” političke opcije, ukazuje na formalne i materijalne sheme, gde se mediji takmiče da afirmišu slobodno vreme, uživanja kulture i slično. Interes vladajuće ideologije i tržišta toliko je podrazumevajući da samo oni koji su isključeni iz efekata tog „podrazumevajućeg“ mogu da vide da je taj izbor tek simulakrum na mestu stvarnih izbora, da se radi o simuliranju poštovanja volje većine na mestu gde se ona ustvari potpuno ignoriše.
Kada se taj nesrećni konzumterror, ovaploćen u masama bez klasnog, rasnog ili nacionalnog osećanja, dakle bez prepoznatljivog identiteta ili bilo koje druge pozitivo objedinjujeće i identitifikujuće ideologeme, probudi sa osećanjem da ništa nije onako kako je rečeno da jeste, da život među kulisama čini da su im i životi postali kulise sopstvenih života, kad ta spoznaja kao podmukla bolest počne da se manifestuje kod velikog broja ljudi, a odjednom svet se suočava sa nultom tačkom svoga opstanka, iz koje se izlaz uvek nalazi u sukobu.
Umetnik je onaj kojeg Delez i Gatari označavaju kao odabranog i preostalog da nam (po)kaže ono što se dešava i zašto se to dešava upravo na taj način: on se ne zaustavlja ni u perecepciji ni u afektu, već ih stvara dajući ih nama na uvid. On preuzima na sebe onu najtežu borbu –protiv klišea mnenja, koje sa svoje strane uobražava da nas štiti od haosa gurajući nas u isti. „Šta bi uopste značilo misliti ako ne stalno odmeravanje sa haosom (?), a to znači sa javnim mnenjem? Mišljenje i jeste stvaranje, a ne volja za istinom“. (F. Niče). U tom prostoru, gde se „volja“ i „istina“ kao neprozirne ontološke kategorije ne nalaze na istom mestu sa „stvaranjem“, čitamo reči Petera Handkea, koji – na prozivku spisateljice kako on „nema pojma o stvarnosti u Srbiji“, jer nije odavde i ne zna jezik –uvodi pojam „slućenja“: „Imati pojma, u smislu slućenja, za mene je ključno” (P. Handke).
Pitanje, najzad, i nije koja je „istina” nekog događaja, već koji je smisao tog događaja. Polje smisla je uvek šire od polja „stvarnog” i „istinitog” koji su kao ontološke kategorije uvek dvosmisleni. Na njihovom mestu se javlja procep ka kome idu i iz kojeg kreću manipulacije (onog koji je na vlasti, koji proizvodi diskurse kadre da opišu svet onako kako ga opisuju reklame, da opišu procese u svetu onako kako ih opisuju holivudski filmovi, da izmisle druge istorije i drugačija čitanja „istinitog” i „stvarnog”, koje po pravilu definišu svet tako da budu u funkciji ekspanzije „Središnjeg Subjekta” (SAD, po Habermasu).
Retki umovi idu u susret identifikaciji, proizvode identifikaciju na mestu razlike, dakle rizikuju, unose, ulažu, pokreću svoju invenciju i tako iz latentno-različitog stvaraju faktički različito („samo se razlike ponavljaju, samo se ponavljanja razlikuju”; Levinas).
Zamisao je razlikovanje bez negacije.
Ponavljanje je jedna od ključnih filosofskih tema: Ničeovo „večno vraćanje“ nastavlja se na Heraklitovo sunce koje je svaki dan novo. Ponavlja se, raštrkana na svim mestima i u svim vremenima, ljudska radoznalost, koja bi, da razume, prihvati i najzad da se pomiri sa (ne)smislom života i smrti. Otuda promišljanje stalnog nastajanje i nestajanje kroz ponavljanje života i ponavljanje smrti. Kod Deleza i Gatarija ponavljanje je ključna tema. Oni ne vide ponavljanje samo kao organsko ponavljanje – dakle kroz ponavljanje identiteta ili inteziteta (npr. Sunce). Za filozofiju re-prezentacije; znači (re-) ponovnog (prezentacija) pojavljivanja, ponavljanje se događa samo kroz kopiju Istog. Jedno je Sunce, a ne uzimaju se u obzir svi oni „dodaci“, invencija, kreativnost, šumovi, geneza, život, istorija… (sve ono što ponavlja tajanstevno „better than original”, poništavajući čitav svet ustaljenih hijerahija i vrednovanja fenomena).
Zato slučaj kao što je Handkeov, ali samo kao ilustracija jednog vida dodavanja razlike, može da ilustruje stvaranje razlike koja nije nastala pukim ponavljanjem jednog – „istog-paterna-modela“, nije puka kopija zakona-mnenja, već nastaje uprkos, pored, ususret, naopako, u otporu, kao psovka, krik preosetljivosti, jezik onoga bez prava ili onoga koji se svojih prava odrekao zbog prava na „biti izvan”, zajedno sa onima koji to pravo nisu tražili, ali su ga dobili nasilnim izbacivanjem izvan Centra, na periferije civilizovanog, u Verwerfung-u (odbačenosti, izopštenosti – Frojdov termin). Biti sa onima koji su izvan stalnih amplituda koje prate velike civilazacije od Mesopotamije do Zapada, ali i ipak u stalnom nastajanju – biti onaj koji, izbačen iz svih dogovora „manjine o pitanjima većine”, transcendira sve postojeće dogovore u ne-dogovore da bi ostao u samoj osi slobode. Biti konstitušući Drugi, a ujedno i jezik/telo otklona od razuzdane prostote Velikog Drugog, stvarati ali ne i vladati. Handkeovo činjenje jeste iskaz jedne pritočne istorije, ima „svoj“ smer kao tok koji ide nizvodno vraćajući se prema ušću. Prema „para –doxa“, to jest preleće doksu kao javno mnenje da bi se našlo u žiži kreativnog, nastajućeg… Svi naši životi, bar u nekom trenutku, jesu mesto kreativnog, na nekom mestu dodaju raspršenim konstrukcijama ljudske kulture svoje razlike, svoja iskliznuća, svoja mrmljanje i šumove. Kao mikro-istorije slivaju se u para-doks, bez kojeg je Život nezamisliv jer je nedostatak paradoksa nemanje prostora za slobodu.
TRAGEDIJA JE KRIZA PROSTORA
Više istorija i više fakata istovremeno i opisuju i postaju tragično mesto. Tragički sukob je kriza prostora: čitav tragični rasplet uslovljen je jednostavnim početnim problemom – “nema mesta za dvoje” (parafraza iz teksta Rolana Barta Rasinov čovek). Medijska, dakle propagandna, vojna, ekonomska i sve druge vrste nadmoći, kada su toliko ubedljive da izazivaju stanje poniženosti kod onoga koji je potčinjen toj nadmoći, postaju apsurdne jer posle „izvršenog zadatka“ one ne mogu da žive život onih nad kojima je izvršena deteritorijalizacija i demokratizacija. Slučajevi Egipta, Iraka, Libije… dovoljno su ubedljivi. Da bi jedno bilo veliko, drugo mora da bude malo. Iz kontrasta nastaju hijerahije. Priznati sopstvenu sićušnost i ranjivost u isto vreme znači uvećati moć „Središnjeg Subjekta”, ali i sebe staviti u poziciju „izvan“ tokova, koji su nalik nekakvoj kontra-revoluciji ili puču, koji pravi mnogo više štete nego koristi. Otuda i pojava da oni poniženi i mali bivaju uvučeni u mrežu Moći, iz koje ne vide izlaz jer ne mogu da odrede meru svoje veličine. Poharani muzeji u Bagdadu, zajedno sa zverski mučenim i javno ubijenim predsednikom, pokazuju domete demokratskih promena koje se unose nasiljem. Pošto na ovaj način potlačeni narodi ne znaju da su oni konstruktivni i sastavni deo procesa konstituisanja Središnjeg Subjekta, ne slute da su i obnavljajuća energija, koju moć vampirski uzima iz njih. Svi ti narodi nisu samo i neizbežno konstitutivna „siva masa” i pogonsko/potrošno gorivo te moći već su i mnogo više od toga, ali složene proplete uzajamnih odnosa treba stalno preispitati na posebnim slučajevima, „svaka pobuna počinje lokalno” (M. Fuko). Preosetljivi su porobljeni i poniženi narodi – bolesni od preosetljivosti jer ne zamišljaju sebe kao polje i mesto za slobodu, već se bave brojanjem i kalkulacijama – koliko uzeti neslobode u formi kredita ili ustupaka u sirovinama ili prirodnim, privrednim resursima da bi „čelična pluća” kolonizatora nastavila da dišu za njih i pored njihovih vlastitih pluća.
Ovisnost o Sili je najteži oblik neslobode. Nominalno, numeričko, a ne duhovno i kretivno, oni koji služe zavojevaču i/ili eksploatatoru preuzimaju primat jer oni već anticipiraju ustupke plašeći se da će njihov položaj u novim okolnostima biti ugrožen. Bar što se toga tiče, pretpostavljamo da su u pravu. Izabrali su put prema ropstvu via nesuverenost (i zato su svi koji ne mogu u sebi da sačuvaju osećaj za slobodu „diskretno obeleženi smrću“). Osećaju to permanentno nasilje nad činjenicom svog postojanja u Ververwerfung-u (izopštenosti, skrajnutosti-termin S. Frojda) kao neizvesnost budućnosti jer je budućnost nešto što im se oduzima, a ne ono što oni sami kreiraju. Otuda je pogubna nebriga malih naroda za svoju kulturu, otuda je najveća moguća grešaka predavati u ruke kapitala kulturne i umetničke resurse koji su etalon identiteta naroda, nacije. Oni koji ne participiraju u Moći kao globalnom Molohu često su „izuzeti“ – isključeni iz globalne razmene, zatvoreni u svoja mala akademska ili kvazielitna geta, u svoje despotije nad kojima bdi senka Središnjeg Subjekta u svim mogućim anamorfozama i transfiguracijama… Prezreni su – u „sivoj zoni“ sa sopstvenim sistemima vrednosti koji se talože kao sitna prašina na nameštaju koji se raspada u dugo napuštenoj kući, dotrajavaju… (Nema praznijeg mesta od napuštene kuće.) Ili su meso koje pasivno iščekuje svoj krvavi kraj u zoni mogućeg sukoba ili rata.
TEŠKI RAD SLOBODE
Kreativni umovi su ugroženi. Ne samo zato sto govore „u ime nekoga ili nečega drugačijeg“, nečega što ne može da bude politički korektno u neslobodi sredine gde se procesi prilagođavaju volji i potrebama Središnjeg Subjekta, već govore „ispred” (avant guarde – predstraža, izvidnica), jer „osećaju unapred”, jer su kao „časovnik što žuri“. Oni mogu i hoće da izbegnu tu prisilu pojednostavljenja i svođenja mnoštva nesvodivosti na mnenje, na jedno, na apsolutno jedno (mnenje je volja i govor većine), „ono je apstraktno mišljenje i nepravda igra važnu ulogu u toj apstrakciji zato što mnenje izražava opšte funkcije posebnih stanja” (R. Bart). „Mnenje je mišljenje koje nastaje po kalupu prepoznavanja” (Bart). „Mnenje je demokratski konsenzus o pitanjima opštosti…), koje, da ponovimo, uopštava i svodi, i otuda suštinska nepravda u apstrakciji koje mnenje proizvodi jer „toliko toga“ u njemu ostaje neapstrahovano. Čitavi svetovi propadaju u toj nedovršivosti. Nestaju jezici, nestaju narodi i civilizacije jer se menja paradigma.
Možda tu treba potražiti nama neshvatljivu ljutnju mnogih na apstraktnu sliku jer se onaj nasuprot – gledalac – u najvećem broju slučaja, oseća isključenim i izopštenim, apstrahovanim iz prizora, dakle iz iskustva slike koja ga – po njegovom mišljenju, koje je pogrešno jer polazi od neznanja, neintencionalnosti – ismeva, poriče, isključuje, jer slika je svoj korak prema posmatraču napravila dok ovaj stoji u pasivnom besu nerazumevanja.
Postoje dakle samo dve sukobljene pozicije, konstitutivni-traumatični antagonizmi (kao u Rasinovim tragedijama), dva suprostavljena izbora, hegemonizam binarnosti: mi-vi, moje-tvoje, muško-žensko, priroda-kultura, suveren-podanik, bogat-siromašan. A to sve produžava i podržava Mit o dijalektici (koju je Niče nazvao rđavim ukusom u filozofiji ili plebejskim ukusom – „bedno stanje mišljenja”). Dijalektika je uvek u službi hegemonije, nekog privilegovanog totalitarizma.
Novinski izveštaji, same medijski plasirane informacije, uopšte čitava medijska javna infrastruktura moći, ili samo jedno samozadovoljno iskustvo – odvojeno od svega ostalog – ne mogu da budu relevantni za „istinu”, ali mogu da budu relevntni i podsticajni za slutnju onih koji slutnju neguju kao neposredovanu informaciju. Jedan slučaj, a kamoli jedan sud, jedan događaj, jedna mogućnost – nisu samo „usamljeno jedno”. Nisu ni samo ni nevino „jedno“. Prekriveni su tolikim nanosima da je sa njih potrebno sve prvo sastrugati, očistiti od očiglednosti koja se čini kao jedini posrednik prema „istini”, koja uvek služi za identifikaciju u odnosu mnenja prema izvoru moći, ali ne i prema činjenicama. Refleksija se pokreće na tim mestima manipulacije. To je ono što rade mislioci, zabrinuti, filozofi, umetnici jer oni vide prepreku. Prepreka boli… Idu u susret prepreci i definišu je kao ono što je u službi Centra Moći, Zakona Jačeg, koji se u beskrajnim ponavljanjima obnavljaju, stalno i ponovo potvrđujući svoju ugnjetalačku, nefleksibilnu, mistično-totalitarnu prirodu.
NAROD KOJI NEDOSTAJE, ZEMLjA KOJA NEDOSTAJE
Delo Deleza i Gatarija, koji su apsolutno protiv preuzimanja globalne dominacije bilo kog postojećeg naroda, ili ideološkog obrasca, ili postojeće kulturne sheme protivi se: „evropeizaciji“ (ili, da budemo bliže aktuelnosti – Amerikanizaciji ), koje nije postajanje, ono je samo etapa u povesti kapitalizma, koji ometa postajanje potčinjenih naroda na putu prema oslobađanju. Umetnost i filozofija udružuju se u izgradnji jednog naroda („naroda koji nedostaje”) u stvaranje „zemlje koja nedostaje”, u jedan nedostajući prostor, koji bi zajedno bio korelat stvaranju u relioznom smislu – genezi postajanja bezuslovne slobode. Za takav razvoj događaja ne zalažu se populistički, već najaristokratskiji autori. Taj narod i ta zemlja, taj prostor stvaranja, ne mogu se naći u našim „demokratijama”. Demokratije su većine, a postajanje po svojoj priodi uvek izmiče većini“ (iz knjige Šta je filozofija? Deleza i Gatarija (1991).
SVOJINA, POKLON I GEOGRAFIJA
Ovo je i povod da se setimo kako Delez i Gatari promišljaju odnos između svojine-teritorije i ljudskih prava, što je i problem svih izgnanika, izbeglica koji su prisilno morali da napuste svoje kuće širom sveta i upravo sada su na nekoj krvavoj „Petrovačkoj cesti”. Odnos između privatne svojine i ljudskih prava Niče definiše „kao nečistu mešavinu ili nečisto susedstvo”. Tako se postavlja još jedno pitanje: da li siromašni i oni nemoćni, manjinski, egzekucijom ili kolonizacijom načinjeni nevidljivima, sem kada nisu politički zanimljivi i upotrebljivi – da li takvi uopšte imaju prava da raspolažu bilo kakvom svojinom i/ili teritorijom i da li kršenje tih njihovih prava deklarisanih međunarodnim normama, svojinskim pravima i/ili teritorijalnim, uopšte ulaze u korpus kršenja ljudskih prava? Odnosno, da li samo Moćni, dakle bogati, polažu pravo na deklarativno „opšteljudsko pravo na posed teritorije za život”, pa samim tim i pravo na mesto za kulturu? (Svako pravo je zato dogovor koji nije obavezujući kada ga suspenduje neki novi, pa makar i trenutni dogovor onih koji su u prilici da se dogovaraju – oni moćni koji kreiraju samo njima potrebne zakone). Odgovor je poznat – kulture američkih Indijanaca, Maja, Acteka, Afrička plemena… nekada, a danas su to oni koje je proces novog robovlasništva, kroz neprirodnu i nepravednu raspodelu bogatstva, koja se obavlja i dalje nesmetano, sada kroz misiju „totalitarne-kolonizatorske demokratije“, „fikciju humanističkog imperijalizma“, „humanitarne, mesijanske intervencije i inteligencije – „uobraženosti liberalnog humanizma“, „kulturne dominacije“… O pravu na bilo kakvo svojatanje-osvajanje-zaposedanje teritorije-Drugog, o samom osećaju svojine kao takvom ovde ne možemo govoriti bez stalnog osećanja da Moć oružja stoji iza kao imanentna zapovest koja svemu daje formu ili oblik: ukratko i to „pravo svojine“ proisteklo iz sile oružja je jedna forma „kulture” – moja kuća, moj kompjuter, moja puška, moja atomska bomba, moja plaža, moja žena, moja korporacija, moje pravo da drugima uzmem kuću, ženu, državu, da im nametnem šta će gledati i slušati, čitati…
Šta ta prava „rade“ i kako su oformila i označila našu kulturu? Svako od nas za sebe može da kreira adekvatan odgovor. Ali svi neće kreirati isti odgovor, pa se postavlja pitanje o dosegu tih posebno konstruisanih kulturnih departmana koji zajedno ili u sinergiji konstruišu prava i zakone koji iz njih proizilaze a koji su, po definiciji, univerzalno i neotuđivo pravo svakog čoveka da, po svojoj slobodnoj volji, bira i kreira uslove svog političkog i kulturnog života stavili u prostor arbitrarnog, nesupstancijalnog i aproksimativnog. Slobodna politička volja određene grupe ljudi ili naroda, nacije … da se ponaša „ovako” ili „onako”, u skladu sa potrebama svoje politike ili ekonomije, mentaliteta i tradicije, najčešće sve ovo zajedno biva suspendovano da bi se „usaglasilo“ sa globalnim neokolonijalnim trendom. Možemo sa „puno entuzijazma” da se uverimo, u Hagu na primer, kako izgleda u praksi „univerzalnost” neoliberalne kulture prava, sa obzirom na efekte primene takvog prava.
Da li zato što nećemo/ne možemo da prihvatimo Mit o pravima kao kvazikulturni konstrukt Središnjeg Subjekta (nad tuđim svojinama), koji proizilazi iz posedovanja sredstava uništenja a za koje kažu i da su „opšteljudska svojina”, mi ispadamo iz simboličkog lanca humaniteta, ostajući u sivim zonama, na rubovima civilizacije? To su, jasno je, političke odluke: da li će ih agresor-okupator tako i zvati ili će se to nazvati oslobađanjem, demokratijom, humanitarnom pomoći, kulturnom razmenom…? Oni koji su u procesu gubitka identiteta, kao posledicu tog gubitka, osećaju i gubitak subjektnosti. Sve više su u ulozi objekata nad kojim se izvršava primena neokolonizatorskog prava. Oni su pristali da se odreknu svojih ingerencija nad vlastitim suverenitetom, ne odlučuju ni o čemu. Političke odluke – dogovor uz garanciju Središnjeg Subjekta postaje norma ili tabu. Ne postoji pravna regulative (Fukujama bi mogao da piše o „kraju prava”, a ne o „kraju istorije”) koje su opšteobavezujuće. Pravo deluje i dejstvuje arbitrarno, suštinski je definisano placebo efektom kada se primeni na prostore koji ne pripadaju Moći.
Sad znamo zašto su tako lako i brzo nestale Maje: zato što nikakav osećaj za svojinu, za pravo nad svojinom nisu imali, a osvajači nisu delili sa njima taj ne-osećaj. Naprotiv! Izlaz iz ove ljudske, previše ljudske situacije, dao je Bataj predlogom koji, po njemu, ima najviše izgleda da obnovi ljudsko društvo kao ujedinjenu i funkcionalnu celinu, a to je da najbogatiji poklone onima manje razvijenim deo svog bogatstva. Dakle ne da im daju kredite, da ih ne uslovljavaju već, da im poklone novac. Već je proučeno zašto se sve ljudske zajednice na planeti nisu razvijale ravnomerno: ne zato što su neki bili lenji, a neki radni, već zato što klimatski uslovi, znači geografski položaj, nisu dozvoljavali pripitomljavanje životinja i bogatstvo biljnih vrsta. Na primer, u Gvineju Bisao još i danas deo stanovništva ima samo jednu kamenu alatku, nijednu pripitomljenu životinju i samo nekoliko vrsta biljaka koje mu služe za ishranu: takvo je podneblje. Mada Batajeva zamisao o poklonu ima skoro dadaističku dozu paroksizma, iza te ideje stoji jedan etički utemeljen zahtev. Nije Bataj čudan što je izneo tu konstruktivnu i verovatno neostvarivu ideju – krivi smo svi mi koji nemamo snage da tu ideju pretvorimo u ultimatum.
„Koja socijalna demokratija ne bi izdala naređenje da se puca na sirotinju kada bi ova prešla granice svoje teritorije i svog geta? Prava ne spasavaju… Prava čoveka neće nas navesti da blagosiljamo kapitalizam (Delez i Gatari, Šta je filozofija?). Mnogo je naivnosti i prepredenosti potrebno jednoj filosofiji komunikacije koja je sebi postavila za cilj da obnovi društvo prijatelja ili čak mudraca na taj način što će izgraditi univerzalno mnenje, kao „konsenzus“ kadar da moralno preporodi nacije, države i tržišta. Ljudska prava ništa ne kažu o imanentnim načinima egzistencije čoveka koji tim pravima raspolaže. A stid što smo ljudi ne osećamo samo u ekstremnim situacijama koje je opisao npr. Varlam Šalamov u Pričama iz Kolime, već i u svakodnevnom životu, pred niskošću i vulgarnošću egzistencije koja se odomaćila u demokratijama, pred širenjem tih načina egzistencije i mišljenja-za-tržište, pred main-stream vrednostima ekonomije, koje su uvek nauštrb siromašnih a u korist bogatih, poniženi smo idealima i mnenjima naše epohe koji se mogu svesti na Arbeitangst-Konzumterror. Cinizam životnih mogućnosti koje su nam ponuđene od Središnjeg Subjekta dolaze dakle iznutra, iz srca kapitala. Mi ne postojimo izvan svoje epohe, naprotiv, sa njom sklapamo naizgled skromne kompromise koji nas skupo koštaju. To osećanje srama je najjači motiv filosofije, napose kulture.
Nismo mi, koji podržavamo duh kreativnog i imaginacije, odgovorni za žrtve nečovečnog poretka u svetu. Ali jesmo odgovorni pred žrtvama tog poretka.
Nama ne nedostaje komunikacija, naprotiv imamo je odviše. Nedostaje nam ultimativna kreativnost, iskaz slobode.
Prva verzija ovog teksta objavljena je 2008. godine na kulturnom blogu SEEcultura. Ovo je prvo objavljivanje teksta u izmenjenoj verziji
