ZAVET VIDOVDANA ILI PUT KA REVIZIJI SRPSKIH PORAZA

SRĐA TRIFKOVIĆ Uslove treba stvarati iznutra i, motreći na promenu okolnosti spolja, spremno čekati...

SRĐA TRIFKOVIĆ

Uslove treba stvarati iznutra i, motreći na promenu okolnosti spolja, spremno čekati novu podelu geopolitičkih karata

Dva su kamena ugrađena u temelje srpskog bića, srpske istorije i samosvojstva. Prvi je Svetosavlje kao srž srpskog duhovnog identiteta i istorijska misao-vodilja, a drugi je Vidovdan, kao zavet i žrtva koja je jednom za svagda Srbima dala istorijsku i moralnu jedinstvenost.

Kako je pisao otac Justin Popović, svetosavlje je „pravoslavlje srpskog stila i iskustva”, filosofija života zasnovana na primeni autentično hrišćanskog učenja, vere i etosa u ličnom i kolektivnom životu Srba. Po rečima sv. vladike Nikolaja Žičkog, koje ni posle osam decenija nisu izgubile ništa od svoje aktuelnosti, sve je kod svetog Save išlo u normalnom poretku:

„Prvo Bog, pa čovek; prvo čovek, pa onda svet; prvo prosvećenje sebe, pa onda prosvećenje drugih; prvo sadržaj, pa onda izraz; prvo karakter, pa onda spoljašnja kultura. Evo velike i korisne opomene našem pokolenju, u kome mnogi idu naopakim putem: igraju po periferiji, a ne poznaju centra; muče se da izraze, no nemaju šta da izraze; trče da prosvećuju, a sami su neprosvećeni; zaglušuju vikom o kulturi, a ne brinu o karakteru; traže uređenje celog sveta, a nisu uredili svoju dušu, ni svoju kuću.“

Srbi su primili hrišćanstvo pre Svetog Save, „ravnoapostolnog” prosvetitelja, ali su tek sa njegovim delom postali autentični hrišćanski narod, svestrano prožiman svojom verom u svim sferama duhovnog, kulturnog i prosvetnog života. Kao što je Hristos živeo i delao unutar okvira svog tla i vremena – kulture i civilizacije Svete zemlje prvog veka – tako i Crkva Njegova živi i stalno se ovaploćuje u specifičnim okolnostima konkretnih hrišćanskih naroda, poistovećujući se sa njima i u isto vreme dajući istorijskom iskustvu tih naroda svrhu i smisao.

srdjabar02

TEMELjI VIDOVDAN I SVETOSAVLjE

Vizantija je nezamisliva bez simfonije svetovne i duhovne vlasti. Crkva jeste bila sveprisutna u Romejskom carstvu, ali nikad nije bila svevladajuća, shodno zapadnoj jeresi cezaropapizma. Temelje Rusije udario je Sv. Vladimir pre više od jednog milenijuma, hristijanizujući svoj narod. On mu je utro put otelotvoren pola milenijuma kasnije u ideji Trećeg Rima. Taj put Rusija – posle svih tragedija i iskušenja dvadesetog veka – i danas sledi, kao poslednje uporište i nada hrišćanske vere, civilizacije i kulture koja je na Zapadu odavno posrnula.

Kao što savremeni evroatlantski fanatici, neprijatelji srpskog naroda koji mu samo formalno pripadaju, koriste termin „svetosavski mit“ da zlonamerno rastave „istorijskog“ Savu Nemanjića (pritom, po njima, „rodonačelnika velikosrpskog nacionalizma“) od njegovog stvarnog nasleđa, tako oni – sa potpuno istim ciljem – rabe termin „vidovdanski mit“ da bi redukcionistički rastavili „istorijske činjenice“ Kosova 28. juna 1389. od metafizičkog značenja tog datuma, od njegovog sveprisutnog i životvornog uzora.

Svesni su dekunstrukcionisti da bi razbijanjem ta dva kamena-temeljca srpstva napokon bili na putu ostvarenja svog cilja sistematske desrbizacije srpskog naroda i njegovog utapanja u postmodernu distopiju, kojom danas upravljaju Brisel i Vašington.

Niti je Sava bio nacionalista koji je samo koristio teološku retoriku za promovisanje srpske nacionalne i državne ideje niti je Vidovdan bio puki, metafizičkom retorikom okićeni, odbrambeni mehanizam namenjen opravdavanju vojnog poraza i opstanku Srba u potonjim dugim vekovima turskog ropstva. Takva tumačenja – i kada nisu zlonamerno namenjena „demitologizaciji“ srpske istorije – odišu površnim redukcionizmom, duhovno osiromašenim nerazumevanjem suštine ta dva naša kamena-temeljca. Ima ljudi koji sebe smatraju srpskim rodoljubima, a koji su skloni da upadnu u ovu klopku. Po njima, Sava Nemanjić je vešto iskoristio slabost Vizantije da osamostali srpsku Crkvu u cilju jačanja države; a što se Vidovdana tiče, po njima krajnje je vreme da prestanemo da slavimo svoje poraze. Greše! Sveti Sava nije razdeljiv na „političara“ i „duhovnika“ jer je bio celovita, snažna i markantna, uistinu kompletna ličnost – dok Vidovdan nije poraz već je pobeda i bukvalno i prenosno.

Iskustvo vojnog poraza koji retrospektivno poprima karakter moralne pobede poznaju i drugi narodi. Trista Spartanaca nije zaustavilo sto hiljada Persijanca kod Termopila, ali su svojom žrtvom i herojskom smrću kralj Leonida i njegovi saborci zapamćeni za sva vremena. Izraelci imaju Masadu, čija je opsada završena tragično, ali gde i danas nove generacije regruta uz svetlost noćnih baklji polažu zakletvu da „Masada više nikad neće pasti!“ Tu je Rolando Furioso i njegova slavna pogibija na prevoju Ronsevo, uzor viteštva, čojstva i junaštva. Škoti pamte Kaloden, bitku posle koje je pesnik ovekovečio „spaljene domove, progonstvo i smrt“. Napoleonovi gardisti su sa ponosom klicali, „La Garde meurt, mais ne se rend pas“ (Garda gine ali se ne predaje). Teksašani imaju Alamo, gde su desetostruko nadjačani branioci izginuli do poslednjeg. Američki Južnjaci pamte Roberta E. Lija kao moralnog pobednika u ratu sa višestruko jačim protivnikom. Čitava je irska istorija maltene jedna neprekidna krvava epopeja stoički izdržanih poraza, pokolja, gladi i očaja, iz kojih sledi iskupljenje i preporod.

srdjabar03

ISTINSKA ZRELOST NARODA

Srpski se Vidovdan razlikuje od svih navedenih primera po jedinstvenom, pravoslavno-hrišćanskom razumevanju voljne žrtve kojom se zakoračuje iz vremena u večnost. U kosovskom se Vidovdanu sabrala sva srpska prošlost, sadašnjost i budućnost. Taj dan vazda bezvremeno traje, bliži i stvarniji od ma kakve dnevne vesti sa titrajućih ekrana TV, internet ili štampanih naslovnih stranica. Taj dan, kao nijedan drugi u srpskoj istoriji, odredio je nas kao narod svestan besmisla postojanja ako to postojanje nije slobodno i osmišljeno. Srpska istorija tokom vekova koji su usledili može se poimati kao duga, ponekad naizgled jalova, često krvava, uvek oplemenjujuća vidovdanska žrtva.

Svaki jubilej predstavlja vreme za sećanje, obeležavanje i razmišljanje. To je vreme u kojem obnavljamo svoju vezu sa onima koji su nam prethodili, ali obnavljamo i sopstvenu obavezu prema onima koji dolaze posle nas. Zato nijedan Vidovdan nije samo puka godišnjica niti je samo prilika da se družimo. I jedan vek – od užasa Velikog rata koji Srbi ne bi izdržali da tada nisu bili svetosavci i vidovdanci – predstavlja temeljnu meru ljudske istorije; a tek šest vekova i još četvrt je maltene večnost. U ovom ubrzanom svetu period od jednog veka spaja toliko različite ere, i tehonološki i kulturološki, da bi, u ranijim vremenima, čitavi vekovi razdvajali ta dva doba. Da ovaj dan slavimo i posle 625 godina dokazuje da smo kao narod stekli istinsku zrelost.

Proslavom ovog dana u isto vreme odajemo počast i bezbrojnim mučenicima osmanlijskog užasa, znanim i neznanim, i tvrdim braniteljima srpske Sparte u ovom kamenjaru iza nas, i obnoviteljima srpske države 1804, kao i stotinama hiljada boraca, sada upokojenih u Gospodu, koji su u strašna vremena 1912-1918. i 1941-1945. živeli uistinu svetosavski, hrišćanski i nacionalno, od rovova Skadra, pa sve do lijevčapoljanske i slovenačke Golgote. Proslavljamo i našu svest o tome da njihova uspomena predstavlja neraskidivi deo zajednice čijem su očuvanju oni doprineli. Nije u pitanju samo Vidovdana dostojna svesna žrtva i nasleđe koje treba poštovati i negovati nego i obavezujuće zaveštanje, koje treba slediti, čuvati, osnažiti i dodatno izgraditi u narednih sto godina i zauvek

Ovaj praznik nam pruža priliku da se razmisli o budućnosti, o tome šta treba učiniti da jedna i jedina dobra, istorijski i duhovno utemeljena vizija sopstvenog identiteta na ovim prostorima opstane i razvija se kao svojevrsna proširena porodica pripadnika autentične zajednice koja je svesna sebe, svojih korena i svog nacionalnog identiteta. Ovaj sveti dan, Vidovdan, svedoči da je onaj nebeski test jednom za svagda položen, ali izazovi predstojećeg vremena na ovom grešnom svetu jesu ozbiljni i teški. Bili su, međutim, još teži pre jednog veka!

srdjabar04

NEMERLjIVE POSLEDICE VELIKOG RATA

Na dan kada su dva pucnja u Sarajevu označila kraj starog evropskog poretka, pre tačno stotinu godina, Srbi su u obe svoje države proslavljali Vidovdan. Malo ko je video u sarajevskom atentatu na nadvojvodu Franca Ferdinanda, naslednika habzburškog trona, iskru koja će zapaliti svet.

U leto 1914. naizgled iznenadno izbio je evropski rat. On je tokom preko četiri godine koje su usledile – zahvativši vanevropske sile i bojišta – postao uistinu svetski rat, nemerljivo krvaviji i razorniji od svih koji su mu prethodili. Termin „Veliki rat“ (the Great War, la Grande Guerre, der grosse Krieg) prikladan je razmerama katastrofe koju je predstavljao. Angažovane su milionske armije, neviđene u istoriji. Upotrebljena su oružja koja su samo jednu generaciju ranije bila na rubu naučne fantastike, poput aviona, otrovnih gasova, tenkova i podmornica. Usavršena su postojeća oružja, pre svega mitraljez, koji je u spoju sa bodljikavom žicom juriš ka neprijateljskom rovu učinio ravnim smrtnoj presudi.

Zaraćene nacije stavile su na kocku sve svoje resurse, uključujući i one najteže nadoknadive: u Francuskoj i Nemačkoj četiri petine muškaraca između 18 i 50 godina starosti obuklo je uniforme. Rat je odneo oko 20 miliona života, vojnika i civila u približno jednakom odnosu. Još toliko veterana ostalo je obogaljeno, a približno je isti broj ljudi stradao u epidemijama koje su bile posledica rata, od tifusa u Srbiji u proleće 1915. do španske groznice širom sveta 1918-1919.

Teže su merljive i po dugoročnim posledicama neuporedivo strašnije moralne i duhovne posledice tog rata. On se pokazao kao prelomna tačka evropske civilizacije koja je pre 1914. dostigla zenit a posle njega krenula silaznom putanjom i danas predstavlja bledu senku sebe same. U tom smislu Prvi svetski rat predstavlja najznačajniji događaj i najveću tragediju u istoriji sveta. U kontekstu stoleća koje mu je usledilo, Veliki je rat bio rasadnik svih zala 20. veka, od boljševizma, fašizma i nacizma do Drugog svetskog rata (uistinu tek druge runde jednog te istog sukoba započetog četvrt stoleća ranije), hladnog rata i posthladnoratovskog monopolarizma. Svaki pokušaj analize tih pojava i procesa neminovno nas vraća na zbivanja tokom fatalnih pet sedmica posle sarajevskog atentata.

srdjabar05JULSKA KRIZA I KRIVICA

Nema važnije teme za istoričara od Julske krize 1914: šta se desilo, kako i zašto, čijom krivicom. Reč „krivica“ je ključna. Kada padne avion, izgori hotel ili se sudare dva vozila, ponekad se ishod pripiše činiocima van kontrole smrtnika (An Act of God). Mnogo češće se ustanovi da je kriv ljudski faktor. Pilot je prenebregao bočni vetar, portir je ostavio vatru u kaminu, vozač je nepromišljeno preticao kolonu. Niko nije želeo katastrofalni ishod, ali je svako svojim izborom postupaka tom ishodu doprineo.

Za katastrofu 1914-18. važe ista pravila: ili je rat izbio sticajem okolnosti van kontrole ključnih aktera – poput neke prirodne nepogode – ili je izbio zato što su neki od tih aktera bili spremni da ga rizikuju zarad ostvarenja određenih racionalno definisanih ciljeva. Istorijska nauka sposobna je da raščisti pitanje ratne krivice 1914, ali nijedno pitanje iz prošlosti nije nepodložno politički motivisanoj reviziji današnjice. Na stogodišnjicu fatalnog leta koje je započeto pucnjima u Sarajevu neophodno je da mu se vratimo da bi se sprečila revizionistička izvrtanja prošlosti zarad političkih interesa sadašnjosti.

Između Berlinskog kongresa 1878. i izbijanja krize 1914. godine, glavni remetilački faktor na evropskoj sceni – donekle i samom činjenicom svog postojanja – bila je tek nedavno ujedinjena Nemačka. Taj je faktor naročito došao do izražaja u poslednjoj deceniji 19. veka, pošto je mladi, neiskusni a pritom neurotični car Vilhelm II uklonio Bizmarka sa položaja kancelara.

Oto fon Bizmark, politički genije Evrope 19. veka, bio je svestan da je ujedinjena Nemačka posle trijumfa nad Francuskom 1870-71. postala opasno moćna – ne samo za druge evropske narode već i za sebe samu. On je stoga bez zazora sprečio ujedinjenje nemačkih zemalja koje bi obuhvatalo i habzburšku Austriju. Težio je da Nemačka bude ključni igrač u sistemu evropskih alijansi, ali nipošto ne i hegemon. Njegova je vizija evropske bezbednosne arhitekture vazda uključivala Rusiju kao ključnog partnera Nemačke. On je takođe neumorno upozoravao na opasnost od pretesnog vezivanja „nemačke živahne fregate za crvotočnu deregliju Habzburškog carstva“. Pod njegovim naslednicima, međutim, upravo se to desilo.

srdjabar06

TEVTONI PROTIV SLOVENA

Posle Bizmarka dolazi do naglog zaokreta strategije Nemačke, oličenog u raskidu savezništva sa Rusijom i u tesnom vezivanju za Beč – kurs protiv koga je gvozdeni kancelar često upozoravao. Nezdravi dinamizam njegovih naslednika bio je zasnovan na pretpostavci da Nemačka nema dovoljno životnog prostora za dalji razvoj i da u to vreme zahuktali privredni, demografski i vojni rast Rusije čini sukob neizbežnim, jer će u protivnom ona prerasti u hegemona Evrope. Paranoja Berlina da će rastuća moć Rusije učiniti njenu dominaciju nad evropskim kontinentom neminovnom došla je do izražaja u rezigniranoj opasci kancelara Betman-Holvega da mu se ne sade hrastovi na imanju u okolini Berlina zbog pomisli da će se Kozaci odmarati u njihovoj hladovini. Povrh svega, unošenje rasne komponente u nemački diskurs o očekivanom konfliktu dalo mu je ontološki karakter: više nije reč samo o sukobu velikih sila već o sukobu Tevtona, s jedne, i Slovena s druge strane.

Istorija ukazuje da žestoki ratovi često proizilaze iz bojazni velikih sila da im preti opadanje moći u odnosu na suparnike ukoliko ne pribegnu preventivnim merama. Ishod je igra negativnog zbira, koja često uključuje naglo, a potom katastrofalno slabljenje upravo one sile koja je rat rizikovala da bi sprečila takav ishod. Atina je agresivni pokušaj preventivnog suzbijanja izazova svom hegemonizmu od strane Sparte platila u Peloponeskom ratu porazom od koga se nikada nije oporavila. Španija je krajem 16. veka bila najveća sila Evrope. Taj je status fatalno potkopala pokušajem preventivnog rata protiv Engleske (katastrofa Velike armade), da bi već do Vestfalskog mira 1648. bila u nepovratnom sunovratu. Luj XIV je poraznim Ratom za špansko nasleđe vratio Francusku u red tek jedne od evropskih sila, daleko od položaja hegemona kome je težio.

Velike sile na silaznoj putanji, poput Amerike danas, svesne svih rizika, započinju ratove kada veruju u svoju sposobnost da poraze protivnika – gledajte samo Ukrajinu! – i kada njihovi bitni donosioci odluka zaključe da strateške prednosti eventualne pobede odnose prevagu nad rizicima. Oba faktora su bila prisutna u Berlinu u leto 1914. Prvi svetski rat je bio posledica rasta moći Nemačke kao takve, koji je bio enorman u periodu 1871-1914. Taj rast moći je bio propraćen rastućom geostrateškom nekoherentnišću, diplomatskom nezgrapnošću i retoričkom agresivnošću. Sam rat je prvenstveno bio posledica straha nemačke vojno-političke elite od zaostajanja za tada demografski snažnom i industrijski sve razvijenijom Rusijom, čija je modernizacija bila u punom jeku. Na spoljnom planu Nemačka je bila izolovana, dobrim delom usled sopstvene nesposobnosti da u spoljnoj politici nađe pravu meru.

Širom Evrope bilo je političara i novinara, pisaca i profesora, pamfletista i agitatora, koji nisu oklevali da rat prizivaju kao sredstvo pročišćenja nacije, njenog biološkog jačanja u sociajldarvinističkom smislu, kaljenja njene kolektivne volje i obezbeđenja njene budućnosti. U Nemačkoj oni su imali srazmerno najviše uticaja oličenog u Pangermanskoj ligi i Pomorskoj ligi, koje su se otvoreno zalagale za ostvarenje vrtoglavo ambicioznih nacionalnih ciljeva koji su bili nemogući bez rata. Samouvereno su predviđali da će rat biti kratkog trajanja. Skoro stotinu godina je bilo proteklo od Bečkog kongresa i tokom tog „dugog mira“ Francusko-pruski rat bio je jedini sukob dve industrijski razvijene evropske nacije. Njegov ishod bio je odlučen kod Sedana septembra 1870, tek nešto više od mesec dana po izbijanju neprijateljstava. Vera u kratak, žestok, odlučni okršaj bila je beskrajna.

OTKRIĆE FRICA FIŠERA

Brza mobilizacija je preduslov uspeha, smatrali su vojni planeri širom Evrope, a ofanzivna strategija ključ pobede. Nemačka je strategija bila najofanzivnija od svih, zasnovana na „Šlifenovom planu“ (1905), koji je ime dobio po svom tvorcu, tadašnjem načelniku nemačkog generalštaba. Pruski junkeri, pripadnici politički i društveno najuticajnijeg oficirskog kora u Evropi, smatrali su da rusko-japanski rat 1904-1905. potvrđuje takve tvrdnje. Zapostavljali su pritom za napadača fatalne posledice spoja mitraljeza, bodljikave žice, minskog polja i rova, koje su iole visprenom posmatraču već bile primetne u Mandžuriji.

Konsenzus nemačkog vojnog vrha o neminovnosti rata došao je do izražaja na „ratnom savetu“ decembra 1912, čije je detalje prvi obznanio pok. prof. Fric Fišer. Nakon tog skupa, načelnik nemačkog generalštaba Moltke mlađi otvoreno je zatražio od ministra spoljnih poslova Jagova da izmanevriše diplomatsku krizu koja bi vodila u preventivni rat. Iako je Jagov to isprva odbio, on je kasnije priznao da je Moltkeova ideja uticala na njegove postupke tokom julske krize 1914.

Tvrdnja da će rat biti brzo odlučen bila je neophodna pobornicima agresivnog kursa jer je „prva globalizacija“ učinila vodeće sile visoko međuzavisnim. Industrija nije mogla bez uvoza, verovalo se, dok bi finansijski sistem krahirao pod pritiskom dugotrajnog sukoba – što bi samo išlo na ruku revolucionarnim fanaticima. Stav da će rat biti sličniji letnjoj provali oblaka nego dugoj poznojesenjoj kiši postepeno je prerastao u aksiom nepodložan kritičkoj analizi.

Julska kriza 1914. započela je u Beču namerom načelnika austrougarskog generalštaba Konrada fon Hecendorfa da sarajevski atentat iskoristi kao povod za preventivni rat protiv Srbije – rat koji mu se izmakao u zimu 1912-13. odlučnom intervencijom ubijenog nadvojvode. Konrad je hteo jedan kratki rat sa ograničenim ciljevima: vojno poraziti Srbiju i razbiti „zavereničko gnezdo“ u Beogradu, a time povratiti ugled i autoritet crno-žute monarhije. Posle atentata ministar inostranih poslova Berhtold i mađarski premijer Tisa isprva su savetovali opreznost, kao i nemački ambasador u Beču. Stari car Franja Josif, međutim, podržao je Konrada nakon što je nemački kajzer Vilhelm dolio ulje na vatru izjavom da je došao čas da se sravnaju računi sa Srbijom rečima „Sad ili nikad!“ Zahvaljujući podsticaju iz Berlina, Konrad je dobio i presudnu podršku ministra inostranih poslova Berhtolda, koja je ranije izostala.

srdjabar07

VILHELMOV BLANKO ČEK

Beč nije mogao da krene u obračun sa Srbijom bez podrške Berlina jer je strahovao od reakcije Sankt Petersburga. Stoga je 5. jula u Berlin stigao grof Hojoš da ispita nemačke namere. Vratio se sa čvrstim obećanjem kajzera Vilhelma da Austro-Ugarska „može da računa na punu podršku Nemačke“ čak i u slučaju „opasnih evropskih komplikacija“. Štaviše, Vilhelm je savetovao da Austrijanci krenu u napad odmah, bez odlaganja. Ovo je bio čuveni blanko ček, zasnovan na pretpostavci nemačkog cara da Rusija i Francuska još nisu dovoljno snažne da rizikuju opšti rat. On je izjavom Hojošu drastično prekoračio svoja ustavna ovlašćenja. Kancelara Betman-Holvega je pozvao na razgovor o implikacijama svoje odluke tek nakon što je Hojoš otišao u Beč. Kancelar se, međutim, bez oklevanja saglasio sa kajzerovim postupkom. Vojni vrh, u liku Helmuta fon Moltkea, pružio mu je uveravanja da je armija spremna za rat. Vilhelm je potom otišao na krstarenje Severnim morem, uveravajući jednog sagovornika iz sveta biznisa da ovoga puta neće izgubiti čvrstinu volje, kao što su ga vojni vrhovi optuživali da se desilo tokom marokanske krize 1911.

Bečki jastrebovi dobili su krila bezrezervnim podstrekom koji je stigao iz Berlina 5. jula 1914, uz upozorenje da ultimatum Srbiji – sročen tako da ne bude prihvatljiv – usledi u trenutku kada će ostatak Evrope biti uspavan. To je bila prava ratna zavera, sa ciljem da se proizvedu svršeni činovi koji a priori isključuju mirno rešenje krize. Da, Nemačka je bila spremna da Austriju pusti u njen lokalni rat protiv Srbije, svesna da time izaziva evropski rat protiv Rusije i Francuske – i bila je spremna da ga vodi. Berlinska računica je od početka ciljala da se iskontruiše kriza za koju će se krivica pripisati drugome. Ta krivica, u slučaju postsarajevske krize, trebalo je, naravno, da padne na Srbiju kao krivca za atentat – ali što je još važnije, i na Rusiju kao agresora, da bi se na nemačkoj domaćoj sceni stvorio politički konsenzus za rat.

Berlinska računica je pretpostavljala da će Engleska ostati neutralna. Takva pretpostavka je bila neosnovana, s obzirom da je nemački ratni plan predviđao agresiju na Belgiju i kršenje njene neutralnosti – za koju su Britanci bili garanti – kao integralni deo Šlifenovog plana, koji je predviđao prvo udarac na Francuze na zapadu, njihovo izbacivanje iz rata, a onda prebacivanje glavnine nemačkih armija na istok. Ukratko, berlinsko-bečki scenario je bio zajednički zločinački poduhvat. Nema ga u Hagu danas, ali ima ga itekako u civilizovanoj Evropi pre jednog veka!

POSLEDICE DO DANAŠNjEG DANA

Posledice Prvog svetskog rata su civilizacijske i duhovne ruševine Evrope na kojima živimo i dan-danas. Taj rat nije bio slučajnost. On pogotovu nije bio posledica nekontrolisanog procesa eskalacije, procesa koji se otrgao diplomatama i političarima iz ruku. Taj rat je bio pre svega posledica opsesije pripadnika nemačke i austrijske političke i vojne elite da predstoji sudbinski sukob između Tevtona i Slovena, koji, pošto je sa njihovog stanovišta smatran neminovnim, treba iznuditi pre nego što Rusija postane previše snažna. Oruđe agresije bio je periferni faktor koji je nemačka elita upotrebila u globalnom cilju: austrijski pokušaj da agresijom nad Srbijom sanira svoje inače nerešive unutrašnje probleme. Sa plodovima bečko-berlinske zločinačke zavere protiv mira iz leta 1914. živimo do današnjeg dana.

U neko srećnije vreme ova bi beseda bila prvenstveno posvećena molitvenom podsećanju na kosovske mučenike i njihov izbor večnosti nad vremenom, na kneževu kletvu, na čojstvo Banović Strahinje, junaštvo Miloševo, stoički bol majke Jugovića. U ovo nesrećno vreme, pak, ne samo da ih se sećamo već ih i u pomoć prizivamo, dok istovremeno i sebe i njih koliko možemo branimo od neprijatelja zlehudijeg i moćnijeg nego što je Otomansko ili Austrijsko carstvo ikada bilo. I prisećamo se istorije, nužno, koja nije samo učiteljica života nego i putokaz za budućnost.

Današnji neprijatelj ima mnoga obličja. Nekada nastupa pod imenom tzv. međunarodne zajednice, nekada pod firmom tzv. nevladinih organizacija ili pod jednom od mnogih skraćenica za istu stvar: En–Dži–O, NATO, Si–En–En itd, i ko zna koliko akronima još neiskovanih, a vazda istih. Poput Nemaca i Austro-Mađara pre jednog veka, i ovaj neprijatelj danas traži doušnike i saradnike među Srbima – i nalazi ih u sve većem broju u raznim tzv. nevladinim institucijama janičarskog karaktera. Njihove očeve inspirisala je ideologija marksizma, a njih same – ideologija globalizma.

Principovi pucnji u Sarajevu 1914. godine su bili odraz nekoheretnog, nemuštog, grčevitog otpora. Četvorogodišnja srpska Golgota koja je usledila nije, međutim, krunisana ujedinjenjem Srba u sopstvenoj nacionalnoj državi, već je izneverena kobnim jugoslovenskim eksperimentom. Od tog trenutka pa sve do svog krvavog raspada Jugoslavija je bila razdirana problemima koji nikada nisu bili rešeni prosto zato što su bili suštinski nerešivi – kako u slučaju prve Jugoslavije, koju su Srbi stvorili a drugi se njome koristili, tako i u slučaju druge, koju su bez njih i protiv njih stvarali komunisti. Odluka srpske vlade da potpiše Krfsku deklaraciju i da je podnese saveznicima kao svoj zvanični program – iako joj je bila nuđena tzv. Velika Srbija na tanjiru – predstavlja jednu od prelomnih tačaka srpske istorije. Eksperiment se na kraju pokazao fatalnim za Srbe. Da li je ta skoro jednovekovna šteta i nenadoknadiva pokazaće sledeća decenija, tokom koje Srbi treba da se pripreme moralno, duhovno, ekonomski, politički, pa i vojno za reviziju poraznog ishoda 20. veka.

SAVREMENI SRPSKI IZBOR

Između onih koji su pokušali da svesno ukaljaju Vidovdan Miloševićevim sramnim izručenjem 2001. godine, sa jedne strane (daleko od toga da pravdamo njegove katastrofalne poteze), i Lazara i Miloša, sa druge, Srbi moraju da naprave izbor. Neutralnost nije moguća. Neodgovorno je misliti da su tog izbora Srbi biti pošteđeni, verovati da je još samo uveliko kovertiranim Mladićevim ili Karadžićevim presudama u haškoj farsi ceh konačno namiren, ili zavaravati se nadom da će biti namiren krotkim prihvatanjem onih briselskih i tek predstojećih diktata o Kosovu. Neprijatelji duha Vidovdana neće prihvatiti samo polovičnu predaju: ideologija koja se ponosi zagovaranjem tzv. multikulturalizma zapravo ne podnosi raznolikost, već zahteva potpuni monizam.

Ima li uopšte smisla davati ma kakve preporuke u ovom trenutku, kada u Beogradu kao da nema ni volje ni snage za koncipiranje dugoročne nacionalne strategije? (O Podgorici ne želim da komentarišem.) Pacijentu koji pati od hipertenzije i visokog holesterola nema mnogo svrhe prepisivati terapiju ako nastavi da svakodnevno doručkuje burek i večerava leskovački roštilj, puši po dve pakle cigareta, pije po flašu viskija i kreće se isključivo od kućnog praga do kola i nazad. Istom analogijom, da bi imalo smisla razmatranje poteza koje Srbija treba da povuče u predstojećim godinama, treba prvo navesti tri mere koje ne treba i ne sme da sledi danas, jer njihove posledice mogu svaku sutrašnju terapiju učiniti bespredmetnom.

Kao prvo, Srbija ne sme da svoj budući ustavno-politički okvir suzi jednim na brzinu sklepanim novim ustavom po meri i ukusu sadašnje evroatlanske vlasti u Beogradu. Žitelji Srbije žive u poludržavi bez koherentnih temelja. Novi Ustav nije potreban. Ta navodna potreba ne sme da bude izgovor za ishitrena kvazirešenja. Prema recepturi svojih komunističkih prethodnika, kojima duguju sopstveni politički uspon i obrazovanje, trenutni nosioci vlasti žele da na mala vrata proguraju ustav po meri svojih stranih mentora. Njih interesuju prvenstveno ustavna rešenja koja bi im omogućila da predaju KiM. Da oni pritom ne žele ustavno definisanje Srbije kao države srpskog naroda skoro da je izlišno isticati.

NATO I SUVERENITET

Kao drugo, Srbija ne sme da sebi ograniči buduće opcije – a zahetvaće se pristupanje NATO kao preduslov daljim evroitegracijama. Nepotrebno je isticati moralnu problematiku ulaska u organizaciju koja je 1999. godine Srbiju bez povoda napala a potom okupirala deo njene suverene teritorije sa koga su Srbi proterani. Ulaskom u NATO Srbija bi postala saučesnik u sopstvenom čerečenju. Prećutno bi prihvatila stav da je vojna intervencija protiv nje bila opravdana, sa svim posledicama koje iz takvog priznanja proizilaze. Neki misle da bi trebalo ući u NATO da bi Srbija bila pravednije tretirana od svetskih moćnika. Iskustvo ukazuje da članstvo ne garatuje da će sukobi među članicama biti vrednovani na pravičan i uravnotežen način: primer sukoba Turske i Grčke oko Kipra to jasno ukazuje. Obe zemlje su članice NATO, ali to nije značilo da su uživale jednak tretman. Naprotiv, SAD su naginjale Turskoj, koju smatraju važnijim strateškim partnerom. Srbiji treba razumna, na realnim interesima zasnovana bezbednosna politika, ali Severnoatlanski savez nije rešenje.

Kao treće, Srbija ne sme da i formalno pristane na status države sa ograničenim suverenitetom, premda je ona to već uveliko u praksi, što se vidi u ambivalentnoj politici prema Rusiji. Ulaskom u NATO jedna država, pogotovu ako je mala i slaba, prihvata de facto likvidaciju svog suvereniteta. U njoj više neće postojati nijedna služba, nijedan dokument, koji neće biti podložni uvidu i kontroli spolja. Američkim obaveštajcima više neće biti potrebno da informacije dobijene od svojih lokalnih doušnika plaćaju gotovinom ili kafanskim večerama. Buduća revizija katastrofalnog ishoda dekade devedesetih – revizija koja je potrebna, pravedna i moguća – ne bi više postojala ni kao teoretska mogućnost za daleko neko pokoljenje.

Nikakav tobožnji sporazum o konačnom statusu Kosova (čitaj: pristanak nosilaca političke moći u Srbiji na trajno otkidanje dela njene suverene teritorije) ne treba i ne sme da bude trajno potpisan dok se ne stabilizuje srpska država, ustavno utemeljena država sa zaista legitimnom vlašću.

Neotuđivo pravo Srbije da pre ili kasnije povrati suverenitet nad svojom teritorijom mora da ostane neprikosnoveno. Stoga je od ključne važnosti da se sada spreči ma kakav ishitreni čin, da o nekom potpisu na konačnom dokumentu ne govorimo – a sigurno je da će neposredno slediti pritisci i obećanja u tom pravcu.

Pretnja bele kuge katastrofalna je i neumoljiva: čak i u Evropi, koja i sama naglo stari, demografsko propadanje Srba predstavlja zaista zastrašujući primer bez presedana. Nacija koja izgubi sposobnost biološke samoobnove ne mora više da brine ni o jednom drugom problemu svog postojanja, jer to postojanje neće biti dugog veka. Sanacija problema jeste moguća, ali iziskuje prethodne političke promene koje bi stvorile uslove za sprovođenje odlučnih mera koje su u nacionalnom interesu, a ne u interesu tanatološki opsednutih grupa za pritisak i nevladinih organizacija koje propagiraju smrt u raznim pakovanjima (abortus, homoseksualizam i razne druge oblike devijantnog ponašanja, a pre svega razgradnju porodice). Potrebna je kriminalizacija nasilnog prekida trudnoće i rigorozno krivično gonjenje prekršilaca. Zakonska regulativa treba da počiva na filosofski, biološki i teološki jasno utemeljenom stavu da je ljudski život apsolutno neprikosnoven od samog trenutka začeća ploda. Ovo je samo jedan od elemenata strategije nacionalnog samoočuvanja. Ta strategija iziskuje bespoštedan obračun sa jednim duboko morbidnim stanjem duha, oličenim u svima onima koji će na ovaj stav ciknuti kao guje ljute.

OPORAVAK NACIJE

Neraskidivo vezano za biološki oporavak srpske nacije jeste njen moralni i duhovni oporavak, a pre svega povratak njene istorijske svesti o sebi samoj. Ljubav deteta prema porodici nastaje spontano, ali se ljubav prema zemlji i narodu uči. To je učenje bilo decenijama ugroženo brozovskim lažima, ali je opstalo zahvaljujući transmisiji kroz porodicu. Danas je ta transmisija na udaru. Sistematski udarac na kolektivno sećanje Srba, koji se sa predumišljajem sprovodi kroz obrazovni sistem i kroz uvezenu masovnu potkulturu, savršeno je u duhu Orvelove maksime da onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost – a da onaj ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost.

Obeščasti uzore nacije, počev sa svetim Savom; osramoti njene heroje, završno sa Hagom; demorališi običan svet: tehniku su razgradili neomarksisti frankfurtske škole (koji dominiraju beogradskom javnom scenom) kroz svoju kritičku teoriju, koja predstavlja moralni ekvivalent vandalizacije grobova srpskih predaka i skrnavljenja njihovih zemnih ostataka. Cilj je ništa manje nego uništenje izvornog kolektivnog identiteta, nasilna dekonstrukcija Srba, njihova postmoderna denacifikacija koja nije ništa drugo nego desrbizacija.

Bitan element strategije otpora, obnove istorijskog sećanja i tradicionalne kulture Srba predstavlja ovaj sveti praznik. Revitalizacija vere nije samo poželjna po sebi, ona predstavlja i egzistencijalno pitanje prvog reda. Korelacija između verskog osećaja pojedinca i njegove sposobnosti za biološku samoobnovu dobro je poznata empirijska činjenica, dok trijumf sekularizma predstavlja početak demografskog kraja. Vera je u Srba tokom pola veka zatirana direktnom tiranijom komunista u ime dijalektičkog materijalizma. Danas njen oporavak sprečavaju Brozovi direktni naslednici u ime multikulturalizma i tolerancije. I jednima i drugima zajednička je hristofobija kao bitna odrednica njihovog pogleda na svet i život. Dehristijanizovani pogled na svet vodi direktno u sumrak Zapada, oličen u desetinama miliona imigranata iz islamskog sveta koji preuzimaju gradska jezgra starih evropskih metropola.

REŠAVANjE SUDBINSKIH PITANjA

Ovo je samo najnovija potvrda činjenice da u čitavoj ljudskoj istoriji nikada nije postojala civilizacija sposobna za život i razvoj koja nije počivala na religijskoj osnovi. Od Mesopotamije, Egipta, Grčke, Rima, do naših dana, istorija nas uči da civilizacija počiva na veri, dok nacije koje postanu indiferentne prema Tvorcu naglo gube vitalnost i nestaju.

U poređenju sa pitanjima biološkog opstanka Srba, očuvanja njihovih kolektivnog sećanja, njihove kulturne i duhovne obnove, očigledno je da izazovi spoljnopolitičke strategije predstavljaju pitanja drugog reda. Ako sudbinska pitanja budu rešena, ili barem spoznata kao izazovi čijem rešavanju treba pristupiti, sve je ostalo pitanje kreativnosti i tehnike. Spoljna politika nije egzaktna nauka, već je umetnost mogućeg na svetskoj sceni. Ta umetnost, doduše, iziskuje visok stepen tehničke rutine na planu promotivnog komuniciranja, stručne analitike, poznavanja teorije igara itd., ali ona u svojoj srži zavisi od bitnih kulturoloških i vrednosnih opredeljenja donosilaca odluka. Stoga pre nego što srpskim donosiocima odluka damo ma kakve preporuke o deceniji pred nama, potrebno je da i svoj vrednosni sklop otvoreno iznesemo.

Polazimo od stava da je rat nametnut Srbima 1991. doveo do srpskog poraza – ne vojnog, već pre svega političkog i moralnog poraza, oličenog u Slobodanu Miloševiću juče i u srpskoj vlasti danas. Taj poraz svoje korene vuče iz fatalnog prvog decembra 1918, preko samoubilačkog 27. marta 1941. i krvavog ishoda građanskog rata 1944-45, do Dejtona i Kumanova.

Takav ishod, međutim, nije konačan i nepovratan. Ako i kada dođe do oporavka trenutno rastočenog političkog bića srpske nacije, jedna autentično nova vlast suočiće se sa zadatkom definisanja nacionalnih interesa i sa stvaranjem uslova za izmenu katastrofalnog ishoda Miloševićeve decenije. Uslove treba stvarati iznutra, a pritom motriti na promenu okolnosti spolja, spremno čekati da se steknu politički, ekonomski, psihološki i vojni uslovi za novu podelu geopolitičkih karata:

• Kada SAD pod pritiskom svog javnog duga izgube interes za očuvanje novog poretka stvorenog pod Klintonom i Bušom mlađim i nastavljenim pod Obamom, poretka koji nema nikakve veze sa stvarnim strateškim interesima Amerike;

• Kada Rusija krene putem povratka u krug ozbiljnih sila – što će se pre ili kasnije desiti uprkos demografskim, ekonomskim i moralnim slabostima i krize u Ukrajini, neumitnom logikom njene veličine i potencijala; i

• Kada Zapadna Evropa, a Nemačka pre svega, sagleda svoje interese i napusti svoj sadašnji pokorni stav prema SAD.

Kada se to desi, Srbi treba da budu spremni za reviziju svojih poraza. Sve nepravde koje su podneli biće podvrgnute toj reviziji. Privremene izmene demografske slike pojedinih teritorija, prouzrokovane genocidnim terorom srpskih neprijatelja i intervencijom spoljnih faktora ne treba smatrati niti trajnim niti na ma koji način obavezujućim pri odlučivanju o geografskom obimu obnovljene srpske države. Srbi će morati da taktiziraju opstanka radi, ali dugoročni strateški ciljevi ne bi smeli da budu zamagljeni. Srebrenička taktiziranja ne smeju da se prihvate kao slobodni izbor, još manje kao moralna norma. Mora da se pravi jasna razlika između pokajanja zbog srpskih greha, kojih je, nažalost, bilo u proteklim ratovima, dakle pokajanja koje je hrišćanski, ljudski i civilizacijski dug Srba pre svega pred samima sobom, i poteza iznuđenih pod pritiskom, mimo pravde, razuma i morala, a pod pretnjom sile i prinude.

U pozadini svega, ponovimo još jednom, počiva neizvesno pitanje srpske duhovne i moralne obnove na osnovama Svetosavlja i Vidovdana kao preduslova biološkog oporavka i kulturološkog opstanka. Ta obnova i taj oporavak predstavljaju bezuslovni preduslov svega ostalog. Zadatak obnove srpstva trajaće decenijama i Srbi treba da svoje delovanje prilagode tom izazovu. Nadahnuti kosovskom žrtvom, verni čestitom Knezu Lazaru, inspirisani Milošem, treba da se zavetuju da se ubuduće svakog Vidovdana sastaju ne samo da slave i oplakuju prošlost već da polože račune jedni drugima šta su prethodne godine uradili da bi uopšte imali budućnost.

Vidovdanska beseda održana u organizaciji Srpskog prosvetnog društva u Baru 28. juna 2014. Naslov i oprema Novi Standard

Politika
Pratite nas na YouTube-u