ukrajina010701

„POVLAČENjE“ PUTINA U UKRAJINI I NOVA POZICIJA SRBIJE

DUŠAN PROROKOVIĆ Za Rusiju više nije dovoljna verbalna podrška Srbije oko pojedinih pitanja Nije...

DUŠAN PROROKOVIĆ

Za Rusiju više nije dovoljna verbalna podrška Srbije oko pojedinih pitanja

Nije trebalo ni sumnjati kako će predlog Vladimira Putina Savetu Ruske Federacije od 24. juna da se ukine ranije dato pravo na odluku o upotrebi oružanih snaga u Ukrajini [1] kod jednog broja zapadnih autora biti promutačen kao „slabost Rusije“ i „povlačenje Putina“. U jednom zapaženom članku na srpsko-hrvatskom govornom području autor ide i dalje, pa tvrdi kako se radi o geopolitičkom porazu, navodeći: „Da li je ovo ruski poraz u jednom ogromnom geopolitičkom sukobu, koji je daleko veći od samog sukoba unutar Ukrajine? Dakako, ovakav ishod se može interpretirati na bezbroj načina – ali, ako je cilj Rusije bio sprečiti da granica sa Ukrajinom u bliskoj budućnosti postane granice sa NATO, onda jest – ovo je veliki i donekle očekivani ruski poraz.“ [2]

Naravno, uvek je nezahvalno baviti se procenama u ovakvim situacijama. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što je nemoguće predvideti sve faktore, unutrašnje i spoljne, koji mogu uticati na razvoj krize. Moguće je da na kraju Rusija u velikoj geopolitičkoj bici koja se vodi u istočnoevropskom pojasu bude poražena. Međutim, to što može biti je jedno, a ono što se dešava u ovoj fazi ukrajinske krize je nešto sasvim drugo. Tvrditi kako se u ovom trenutku radi o „slabosti“ ili „povlačenju“ Rusije nije na mestu. Još je manje na mestu tvrdnja o „očekivanom ruskom porazu“. Da ponovim: ako razvoj situacije bude takav, može doći do ruskog poraza, ali dosadašnji razvoj ne ukazuje da će do njega doći. Čak naprotiv.

Da bi se ukrajinska kriza posmatrala iz pravog ugla, najpre je neophodno upozoriti da su je SAD spremale dugo i strpljivo. Zbog više razloga, u Ukrajini se pojavilo plodno tle za razvoj antiruskog raspoloženja, i to zapadne službe nisu mogle da propuste. U Kijevu se radilo pune dve decenije i po horizontali i po vertikali. Dotle, da je čak i pobednica Evrovizije pevačica Ruslana bila pozivana na brifinge u centrali NATO na briselskom Bulevaru Leopolda III tokom 2006. godine. Još jedan ilustrativan primer o „dubinskom radu“ zapadnog faktora: za uvlačenje Ukrajine u „zapadnu orbitu“ iskorištena je i njena zajednička kandidatura sa Poljskom za organizaciju Evropskog prvenstva u fudbalu 2012. godine. Ovo nije bio samo projekat koji se ticao predstavljanja Ukrajine kao „dela civilizovane Evrope“ i pokušaj infrastrukturnog povezivanja sa Poljskom već je imao i svoju konkretnu bezbednosnu dimenziju. Dobro organizovane i visoko motivisane navijačke grupe ukrajinskih fudbalskih klubova su tokom 2012. „detaljno obrađene“ i danas predstavljaju regrutnu bazu za Desni sektor i nacionalnu gardu Ukrajine. Za čitaoce na postjugoslovenskom prostoru ovo nije ništa novo. Već je viđeno u Srbiji i Hrvatskoj početkom devedesetih. Zbog svega ovoga, mnogoborojni nezvanični izvori iz Moskve tvrde kako je „ustanak u Kijevu“ planiran da bude podignut još pre četiri godine. Samo se čekao pogodan trenutak.

ukrajina010702

PROPAST AMERIČKOG BLICKRIGA

Kada je konačno dočekan, SAD su pokušale da izvedu dugo pripreman blickrig i proterivanje Viktora Janukoviča iskoriste za uspostavljanje potpune kontrole nad celom teritorijom Ukrajine. Sedam meseci posle otvaranja ukrajinske krize jasno je da SAD u svojoj nameri nisu uspele. Kontrola nad Ukrajinom nije uspostavljena, niti vojna niti institucionalno-politička. Krim je postao sastavni deo Ruske Federacije, na teritoriji Donjecke i Luganske oblasti je proglašena Narodna republika i tamo besni građanski rat, a u Zaporožju, Odesi, Harkovu i Dnjepropetrovsku je stanje vrlo napeto, pa se prividna stabilnost jedva održava, zahvaljujući nategnutim dogovorima lokalnih uticajnih grupa.

Svakako, posle dešavanja na Evromajdanu do destabilizacije jugoistoka Ukrajine bi došlo, ali ne treba uopšte polemisati da li se Rusija umešala da ovaj proces podstakne. Rusiji je imala interes da to uradi, a sve češćim zahtevima za formiranjem Novorusije kao teritorijalne celine jasno je i zbog čega. Odluka Saveta federacije da se daju odrešene ruke Vladimiru Putinu za korišćenje oružanih snaga u Ukrajini od 1. marta imala je svoju funkciju. Ruske oružane snage na istočnoj ukrajinskoj granici su omele izvođenje američkog blickriga i doprinele boljem organizovanju ruskog faktora u jugoistočnoj Ukrajini. Inače, treba i podvući da je ruski faktor u Ukrajini bio potpuno neorganizovan i prilično zatečen razvojem situacije. Sve su prilike, sa njihove strane se očekivalo pokretanje još jedne „narandžaste revolucije“, ali se nije računalo da posledice po interese (pro)ruskog stanovništva mogu biti veće od onoga što se već desilo posle izbora 2004. Dakle, bilo bi to neprijatno, ali se sa tim moglo živeti.

ukrajina010703

MOGUĆNOST RUSKOG SLOMA

Kritičan trenutak u kojem je trebalo doneti odluku da li upotrebiti ili ne ruske vojne snage najverovatnije je bio 15. aprila, kada su jedinice regularne ukrajinske vojske napale Kramatorsk. U tom trenutku je bilo teško predvideti da li se pobunjenici u Donjecku i Lugansku mogu suprotstaviti ukrajinskim snagama. Slom ove dve oblasti bi doveo do dramatičnog pada ruskih akcija na jugoistoku i učinio formiranje Novorusije nemogućim. Inače, kada je već reč o ruskoj vojnoj intervenciji, važno je napomenuti dve stvari. Prvo, to je očigledno bio i rezervni plan SAD za razvoj ukrajinske krize. Ukoliko ne uspe blickrig, onda uvući Rusiju u direktan konflikt. Time se Rusija uspešno predstavlja kao agresor, pa se evroatlantski blok homogenizuje. Antiruska propaganda na globalnom nivou jača, i SAD vraćaju svoje poljuljane ili izgubljene pozicije kako u srednjoevropskom, tako i istočnomediteranskom i kavkasko-kaspisjkom pojasu. Srednjeročno, ovo donosi i potpuni ekonomski slom Rusije, što američkom kapitalu otvara vrata za neslućene profite. Ukratko, američka globalna dominacija se produžava za još nekoliko decenija, moguće i čitav vek, sa Rusijom kao kolnijalnim posedom „Velikog Zapada“.

Drugo, ruske snage u Ukrajinu ne bi ulazile samo zbog Donjecka i Luganska. Ukoliko bi Rusija intervenisala, onda bi verovatan ratni cilj bilo vojno zaposedanje jugoistoka Ukrajine. Sa jedne strane, radi se o teritoriji većoj od nekadašnje SFR Jugoslavije, pa je pitanje da li bi i kako ruska vojska ovoliki prostor mogla da kontroliše. Pogotovo u uslovima kada je ruski faktor u ovom delu Ukrajine bio politički potpuno paralisan. Sve su prilike, ovo bi za Rusiju mogao da postane „novi Avganistan“ sa nesagledivim posledicama. Sa druge strane, ovako krupan poduhvat bi ujedinio heterogenu političku strukturu u ostatku Ukrajine i dugoročno je orijentisao protiv Rusije. Bez obzira što se u ovom trenutku čini kako su vlasti u Kijevu jedinstvene u postavljanjeu protiv Kremlja, stvari se mogu brzo promeniti kako se kriza bude razvijala. Zavisnost Ukrajine od ruskog tržišta i ruskih energenata je ogromna. Iako je geopolitički prioritet Rusije vezan za formiranje Novorusije, teško je očekivati da će se Putin tako lako odreći pojedinih delova na desnoj obali Dnjepra, pre svega Kijeva. Ukoliko ih je nemoguće vojno ili politički kontrolisati, onda je sasvim moguće održati zavidan uticaj.

Pošto se od tada do danas ispostavilo ne samo da pobunjenici mogu da se suprotstave već i da nanose velike gubitke snagama koje ih napadaju, bili to plaćenici iz profesionalnih vojski, dobrovoljci iz Nacionalne garde ili ono malo ukrajinskih vojnika iz redovnog sastava koji prihvate da izvrše naređenje, Rusija nema neke preterane potrebe da vojno interveniše. A, bez obzira koliko to odvratno zvučalo, ponašanje vojnog vrha u Kijevu i udari na civilne ciljeve u odmetnutim mestima samo su išli u prilog Rusiji.ukrajina010704

PUTINOV PLAN: BEZ ISPALjENOG METKA

Kao što je otcepljenje Krima bilo poluga za kontrolu stanja u Donjecku i Lugansku, sada se razvoj situacije u ove dve oblasti koristi kao poluga za postepeno preuzimanje kontrole u celoj Novorusiji. U prilog ovoj tezi idu i dešavanja od 24. i 25. juna, u danima kada je sastavljan predlog predsednika Rusije Savetu federacije. Najpre je Vrhovni savet Donjecke narodne republike usvojio zajednički Ustav Novorusije, a zatim su premijer DNR Aleksandar Borodaj i kopredsednik Narodnog fronta Novorusije Oleg Carjov uputili svoje zahteve za prekid vatre Petru Porošenku [3]. Istovremeno, kada je ovaj zahtev poslat iz Donjecka u Kijev, predsednik Rusije je na konferenciji za štampu u Beču izjavio kako smatra da se ne mogu razoružati pobunjenici na istoku Ukrajine, dok se isto ne uradi i sa paravojnim formacijama na zapadu zemlje [4]. Putinov plan je da preuzme suštinsku kontrolu nad jugoistokom Ukrajine bez ispaljenog metka, i to mu do sada ide od ruke.

Da li će Novorusija biti federalna ili konfederalna jedinica ili će se na kraju ići na formiranje nove države, to je u ovom trenutku manje jasno i zavisi od više faktora. Arhiviranje odluke o upotrebi vojske nije odraz nikakve „slabosti“ niti pokazatelj „povlačenja“ Rusije, već naprotiv. To je pokazatelj da Rusija postepeno konsoliduje svoju poziciju i usklađuje je sa razvojem situacije.

A o tom razvoju situacije je potrebno podvući još tri stvari. Prvo, da se uporedo sa donetim odlukama o, najpre povlačenju ruskih snaga sa rusko-ukrajinske granice, a zatim i o suspenziji odluke o njihovoj upotrebi u Ukrajini, na teritoriji Rusije organizuju najobimnije vojne vežbe u njenoj istoriji. Nikada za sve vreme postojanja SSSR nešto ovako nije viđeno. Čak ni u periodu Kubanske krize. Zašto se ovo dešava odgovor se delimično može pronaći u članku Sergeja Glazjeva, koji piše kako će biti teško izbeći svetski rat [5]. Reči Glazjeva, koji je cenjeni ekonomista, akademik Ruske akademije nauka i jedan od važnih Putinovih saradnika, treba uzeti u obzir. On ih do sada nije previše trošio. Očigledno u Rusiji postoji strah od toga da deo američkog establišmenta ne posmatra na Ukrajinu kao na jednu u nizu „regionalnih kriza“, već kao sredstvo za izazivanje Trećeg svetskog rata. Konačni cilj stratega u Vašingtonu je Kina, čija će pozicija biti oslabljena izbacivanjem Rusije iz koloseka. Da bi Rusija bila izbačena iz koloseka, neophodno je uvući u otvoreni konflikt, koji će je iscrpljivati i otvoriti prostor za unutrašnju revoluciju, kao što je to bilo 1914. godine. Marina Raguš upozorava na „zastrašujući predlog“ republikanaca u američkom Kongresu koji se odnosi na svaku vrstu podrške izazivanju moskovskog Evromajdana tokom narednih godina [6]. Za sada, ruska ekonomija nije trpela veće posledice „zapadnih sankcija“. Istraživanja u maju mesecu pokazala su da je nezaposlenost u Rusiji najmanja u istoriji, a posle pada rublje zabeleženog u januaru, cene roba široke potrošnje uglavnom nisu rasle, pa nije ni bilo očekivanih socijalnih protesta [7]. Ruska ekonomija, bez obzira na izazove koji joj prete, nastavlja kretanje po postavljenim šinama i iz njih može ispasti samo u slučaju nekih većih, dramatičnijih dešavanja. A to bi upravo bio ulazak u iscrpljujući rat, koji bi se vodio na teritoriji Ukrajine. Zbog ovoga se, kao jedan od mogućih scenarija, u Moskvi očekuje i američko „dodavanje gasa“ u Ukrajini. To bi značilo pojačavanje napada na rusko stanovništvo pod pretnjom fizičkog istrebljenja, stalne provokacije ruskih oružanih snaga i pokušaj otvaranja „mekog trbuha“ Rusije na Kavkazu. Važno je istaći i da, u slučaju izbijanja velikog svetskog rata, ukrajinski front postaje tek jedan od nekoliko važnih bojišta koja će se otvoriti. U tom slučaju se položaj Rusije i njen odnos prema ostalim učesnicima u sukobu neće meriti samo preko Ukrajine. Biće tu puno taktičkih poteza i manerisanja. Otuda i vojne vežbe ovakvog obima na celoj teritoriji Rusije.

KLjUČNO PITANjE JUŽNOG TOKA

Drugo, Rusija na sve načine pokušava da uvede ukrajinsku krizu u fazu deeskalacije i da za ostvarivanje svojih ciljeva koristi nevojna sredstva. Ključna stvar je pitanje realizacije projekta Južni tok, čime Rusija ne samo da popravlja svoju ukupnu poziciju u jugoistočnoj i srednjoj Evropi već i relativizuje značaj zapadne Ukrajine, koja više nije tranzitna zemlja, pa bi samim tim i njen geoekonomski značaj bio manji. Kako se bude gradio Južni tok tako će opadati zainteresovanost finansijskih centara za Ukrajinom. To usložnjava pokušaj održavanja zapadnih delova Ukrajine u trajnoj geostrategijskoj orbiti SAD mada u potpunosti ne isključuje ovakav scenario. Rusija se fokusira na korišćenje energetskih koridora za deeskalaciju ukrajinske krize, što je uvod u ostvarivanje i zacrtanih geopolitičkih ciljeva, a novog saveznika je našla u Austriji. Iako je Bugarska „obustavila radove“ na izgradnji Južnog toka 8. juna, OMV je 24. juna sa Gaspromom potpisao sporazum  o izgradnji dela gasovoda kroz Austriju. Interesi Austrije da se ne ulazi u konflikt sa Rusijom ne tiču se samo energetske bezbednosti već sveobuhvatne ekonomske saradnje i činjenica da ruski državaljani i privredni subjekti čine čak „devedeset posto novih klijenata“ austrijskih banaka [8]. Verovati kako Austrija ovo čini bez neke vrste dogovora sa nemačkom je naivno. U krajnjoj liniji, nemački kapital je većinski u velikom broju austrijskih finansijskih institucija. Takođe, verovati da su Bugari veštiji u strateškom planiranju od Austrijanaca je takođe naivno. Sklapanje rusko-austrijskog dogovora je jedan od ključnih događaja u dosadašnjem toku ukrajinske krize i on ide u smeru pokušaja Moskve da se Nemačka postepeno izvlači iz američkog zagrljaja. Barem kada je reč o srednjoistočnoj Evropi. U odnosu na to kako se anglosaksonski blok privrženika evroatlantskog koncepta postavi prema Austriji u narednom periodu, možemo i naslutiti u kom smeru će ići ukrajinska kriza, pa se verovatno može potražiti i odgovor na pitanje Sergeja Glazjeva: da li je moguće izbeći svetski rat?

AUSTRIJA, KRUPAN ZALOGAJ

Austrija nije ni Bugarska ni Srbija, nju je teško pritisnuti na način kako se to radi sa balkanskim zemljama, a još je teže izolavati. Pre svega zbog njene uloge u evropskoj ekonomiji i „dobrim uslugama“, koje je mnogo puta u istoriji pružala SAD i Velikoj Britaniji u istočnoj Evropi. Jednostavno, politički napad na Austriju je krupan zalogaj čak i za SAD, i on bi ostavio velike posledice u kontinentalnim razmerama. Ukoliko se SAD odluče za frontalni napad na Austriju, to je znak da će na globalnom planu uslediti brza destabilizacija prilika, te da se može očekivati eskalacija konflikata na mnogo strana. Pre svega u Ukrajini. Ukoliko se sa realizacijom Južnog toka brzo počne, onda smo blizu početku trajne deeskalacije u Ukrajini i rešavanja krize političkim sredstvima. Šta će uraditi SAD zavisi od toga koja struja će pobediti u Vašingtonu. Za sada, indikativno deluje izjava predstavnika Stejt dipartmenta Meri Harf od 24. juna kako SAD podržavaju „federativnu Ukrajinu“ [9].

Ovde opet treba i podvući da se Rusija više otvoreno ne protivi potpisivanju trgovinskog dela sporazuma EU-Ukrajina, opet zbog namere da uticaj u Ukrajini jača nevojnim sredstvima. Sporazum sa EU će doneti nove probleme ionako devastiranoj ukrajinskoj ekonomiji, što uz povećanje cene gasa nagoveštava potpuni slom ukrajinske ekonomije već tokom sledeće godine. Naime, u već usaglašenim odredbama trgovinskog sporazuma, Ukrajina se obavezuje da otvori svoje tržište za „neometano kretanje evropske robe i preuzima na sebe obaveze da dovede svoju proizvodnju u sklad sa evropskim standardima“ [10]. Nedavno gostujući u Beogradu, na jednom naučnom skupu direktor RISI Leonid Rešetnjikov je istakao da su nezvanične procene da će Ukrajini kratkoročno trebati više od 100 milijardi dolara za pokrivanje debalansa koji će nastati usled primene sporazuma sa EU. Ukrajinski proizvođači će izgubiti i rusko i domaće tržište. Taj film je već viđen u svim istočnoevropskim zemljama koje su ulazile u ovakve aranžmane sa Briselom. Ekonomski krah će samo olakšati Moskvi posao u Novorusiji a otvoriće i mnoga vrata u Kijevu, koja su danas zatvorena za ruske uticaje.

Treće, važan indikator budućih postavljanja Rusije je i poseta Sergeja Lavrova Beogradu 16-17. juna. Ovo je prva poseta nekog ruskog zvaničnika u poslednje dve i po decenije posle koje je ostao utisak u srpskoj političkoj čaršiji da na relaciji Moskva-Beograd nešto ne štima. Po odlasku ruskog šefa diplomatije se o njegovom boravku u Beogradu u srpskoj štampi malo pisalo, a hitno je najavljen ranije neugovoren odlazak premijera Aleksandra Vučića u Moskvu. Istina, u istoj toj štampi se nije puno pisalo ni o problematizovanju rusko-srpskih odnosa. Sergej Lavrov je jedan od doajena diplomatije na globalnom nivou, njegov nastup je bio umeren i odmeren, pa je saopštio sagovornicima sve što je trebalo pristojnim jezikom. Tako nije privukao pažnju šire javnosti. A dve ključne poruke njegove posete su: prvo, od Srbije se očekuje da brani Južni tok i aktivno se založi za realizaciju ovog projekta; i drugo, da je cilj Rusije stvaranje jedinstvenog ekonomskog prostora u celoj Evropi. Ovo drugo je ponavljanje stavova koje od 2007. godine zastupaju najpre Vladimir Putin a zatim i Dimitrij Medvedev.

„RUSKA“ EVROPA

Rusija pokušava da reafirmiše degolistički koncept kontinentalne Evrope i u tom pravcu i usmerava svoj nastup. U tom kontekstu za Rusiju nisu sporni ugovori koje Srbija potpisuje sa EU, ali zato jeste sporan niz drugih stvari u odnosu Beograda i Brisela. Pre svega odnos prema pokušaju definisanja jedinstvenog antiruskog postavljanja EU članica i njenog odnosa sa NATO. Ali između ostalog i pitanje energetske bezbednosti. I tu se vraćamo do prve poruke Sergeja Lavrova: Srbija mora biti aktivna oko Južnog toka. Najmanje u onoj meri u kojoj su to Austrija i Mađarska. Dosadašnje stajanje po strani i ponavljanje opravdanja kako prvo Bugari treba da reše šta će i kako će sa strateškim cevovodom više ne pije vodu. Jedno je to što se Rusija dugoročno usmerava ka kreiranju jedinstvenog kontinentalnog ekonomskog prostora, što ima veze i sa pokušajem sprečavanja usaglašavanja Transatlantskog trovinskog sporazuma između SAD i EU, a nešto sasvim drugo aktuelni srpski put ka evro(atlantskim) integracijama.

Ono što Srbija radi poslednjih godina više neće prolaziti. Priče i Rusija i Evropa i Zapad i Istok su potrošene. Za Rusiju više nije dovoljna verbalna podrška Srbije oko pojedinih pitanja. Rusija traži da Srbija poštuje potpisano i ispunjava preuzete obaveze, kako oko Južnog toka, tako i oko svega ostalog što proističe iz sporazuma o strateškom partnerstvu. Iz tog ugla posmatrano, može se reći da je Lavrov počeo sa ruskim „uvrtanjem ruke“ Srbiji na isti način na koji su to radili zapadni centri moći svih ovih godina. Izgleda je procena Rusije da je to jedini jezik koji srpske vlasti razumeju.

Inače, posle ulaska Austrije u projekat Južni tok, Rusiji se proširio manevarski prostor, pa joj se otvaraju mogućnosti i za novi pristup u Srbiji. Takođe, posle Srbije, moguće je da će Rusija slično nastupiti i u Bugarskoj. Ovo opet ukazuje na konsolidaciju ukupne pozicije Rusije i njene procene da može hrabrije i odlučnije da nastupi na Balkanu. SAD teraju vlasti balkanskih zemalja da zauzmu što ekstremnije antiruske pozicije, ali, niti postoji ikakva podrška u javnom mnjenju za tako nešto niti se balkanskim državama nudi bilo kakva pomoć ili podrška, bilo ekonomska bilo vojna. Amerikanci se preterano oslanjaju na silu i pritiske i način da im Rusi pariraju jeste da, uz sve što su do sada nudili, još i pokušaju istom tehnikom da nešto urade.

Meseci pred nama će nam pokazati u kom smeru će se stvari kretati. Tek, postojeće stanje je daleko složenije nego što se na prvi pogled čini. Vladimir Putin igra svoju političku partiju života. Prema tome kako je završi, tako će i otići u istoriju. Više je nego očigledno da je on toga svestan. A treba podsetiti da je tek na početku prvog predsedničkog mandata. On ima vremena i za taktičke poteze i za manevre, bez obzira na to šta odluče u Vašingtonu. Između ostalog, i zbog toga ga ne treba otpisivati. Zbog toga ne bi trebalo žuriti sa ocenama. Posebno ne bi trebalo žuriti sa ocenom da se Putin „povlači“.

_________

Uputnice:

[1] Vest pod naslovom: „Vladimir Putin vnёs v Sovet Federacii predloženie ob otmene postanovleniя Soveta Federacii ob ispolьzovanii Vooružёnnыh Sil Rossiйskoй Federacii na territorii Ukrainы“.Preuzeto sa:

http://www.kremlin.ru/news/46057

[2] Marjanović, D., Rusija pred velikim geopolitičkim porazom, Advance, 24. 06. 2014. Dostupno na:

http://www.advance.hr/vijesti/rusija-pred-velikim-geopolitickim-porazom-putin-zatrazio-ukidanje-vlastite-rezolucije-o-slanju-ruske-vojske-u-ukrajinu-s-ciljem-zastite-sunarodnjaka-porosenko-pohvalio-ovo-je-prvi-prakticni-korak-prema-rjesavanju-krize/

[3] DNR: peregovorы s Kievom vozmožnы posle vыpolneniя usloviй opolčencev, RIA Novosti, 23. 06. 2014. Dostupno na:

http://ria.ru/world/20140623/1013281485.html

[4] Putin: nelьzя trebovatь ot opolčencev razoružitьsя, RIA Novosti, 24. 06. 2014. Dostupno na:

http://ria.ru/world/20140624/1013426327.html

[5] Glazjev, Sergej, Biće veoma teško izbeći svetski rat, Novi Standard, 23. 06. 2014. Dostupno na:

http://www.standard.rs/svet/29415-%D0%B1%D0%B8%D1%9B%D0%B5-%D0%B2%D0%B5%D0%BE%D0%BC%D0%B0-%D1%82%D0%B5%D1%88%D0%BA%D0%BE-

[6] Raguš, Marina, Zastrašujući predlog Republikanaca S. 2277. Najava Evro-Majdana u Moskvi, Fond strateške kulture, 06. 06. 2014. Dostupno na:

http://srb.fondsk.ru/news/2014/06/06/zastrashuiuhi-predlog-republikanaca-s-2277-naiava-evro-maidana-u-moskvi-2.html

[7] Podaci prema:

http://srb.fondsk.ru/news/2014/06/23/nezaposlenost-u-rusiii-naimana-u-istoriii-u-52-regiona-rusiie-zabelezhen-porast-nataliteta.html

[8] Weinzierl, Peter, What Russia Means to Austria s Economy, Bloomberg Businesswek, 24. 06. 2014. Intervju dostupan na:

http://www.businessweek.com/videos/2014-06-24/what-russia-means-to-austria-s-economy

[9] Gosdep: SŠA podderživaюt «federativnuю» Ukrainu, RIA Novosti, 24. 06. 2014. Dostupno na:

http://news.mail.ru/politics/18660896

[10] Evropska klopka za Ukrajinu, Vesti, 24. 06. 2014. Prema:

http://www.vestinet.rs/tema-dana/evropska-klopka-za-ukrajinu

Fond strateške kulture

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u