oland00

NIKOLA JOVANOVIĆ: FRANCUSKA I BALKAN U NOVOM DOBU

I posthladnoratovska epoha je gotova, pa se ponovo suočavamo sa repozicioniranjem, kako na globalnom...

I posthladnoratovska epoha je gotova, pa se ponovo suočavamo sa repozicioniranjem, kako na globalnom nivou, tako i u samoj Evropi

Kako je svojevremeno primetila Madlen Olbrajt, „da bi se shvatila Evropa, moraš biti ili genije ili Francuz”. Zaista, Evropska zajednica, koja je formirana desetak godina posle Drugog svetskog rata, predstavljala je projekat koji je pre svega zadovoljavao francuske geopolitičke interese. Prvi put nakon Napoleonovih ratova, Francuska je u tom vremenu bila vodeća zemlja zapadnoevropskog sveta, sposobna da obezbedi stratešku autonomiju čak i prema SAD. Takva zajednica, koja je trajala tokom hladnog rata, predstavlja u biti francuski ideal Evrope: politički savez suverenih evropskih država, kojim upravljaju velike zemlje i koji projektuje moć na ostatak sveta – što podrazumeva i vojne intervencije.

Ključna francuska ličnost te epohe bio je general Šarl de Gol, koji je istovremeno sa razvojem evropskog projekta kao multiplikatora nacionalne moći, pospešivao na sve moguće načine razvijanje multipolarnog sveta. Ideja nacionalne suverenosti je večna francuska opsesija, koju je De Gol realizovao kroz zadržavanje prava veta u Evropskoj zajednici, kao i kroz razvijanje sopstvenih nuklearnih kapaciteta, nezavisnih od američkog štita. Iako ubeđeni antikomunista, povremeno je ometao američke interese u Africi i Aziji, jer je smatrao da svet pod dominacijom jedne sile – a verovao je da je to bila Amerika, uprkos postojanju SSSR-a – predstavlja potencijalnu opasnost po suverenitet Francuske.

Ta epoha je završena rušenjem Berlinskog zida i ujedinjenjem Nemačke. Štaviše, raspadom Čehoslovačke i Jugoslavije definitivno je oboren versajski poredak. Od svih evropskih prestonica, nije čudo da je baš u Parizu ovaj razvoj događaja dočekan s najvećom rezervom. Kao što je doba hladnog rata bilo zlatno doba evropske integracije za Francusku, tako je početak posthladnoratovskog vremena označio period u kome je konstelacija prilika bila idealna za Nemačku. Balans snaga u Evropi narušen je u nemačku korist 1990. godine. Umesto Evropske zajednice bilo je moguće u tom momentu čak zamisliti alternativu u vidu ekonomske unije Nemačke i centralnoevropskih država, što je bio ideal nemačke civilne elite, još od stvaranja germanskog carstva 1871. Šta je bio odgovor Francuske?

Kako bi zadržali Nemačku privezanu uz evropski projekat i predupredili njenu samostalnu političku akciju, Francuzi su ubrzali pregovore u vezi sa Mastrihtskim ugovorom, kojim je tadašnja Evropska zajednica postala današnja Evropska unija. Tim ugovorom je ustanovljena zajednička monetarna politika po modelu Bundesbanke i u primarnom interesu Nemačke, čime je ona definitivno zadržana u „evropskom kavezu”.

Problem sa ovom strategijom je bio što je time Francuska sebi i drugima uskratila manevarski prostor u vođenju monetarne i ekonomske politike, koja se pokazala ključnom u vremenu finansijske krize od 2008. godine. Politika jakog evra, niske inflacije i visoke kamatne stope učinila je da jaz između Nemačke i ostatka Evrope postane toliko veliki da je ona izrasla u centralni faktor na kontinentu, kome ne treba više partner za vođenje Evrope. Uz to, Francuska je pokušaj ovakvog neutralizovanja Nemačke platila i internim socijalnim tenzijama.

Međutim, i ta posthladnoratovska epoha je gotova, pa se ponovo suočavamo sa repozicioniranjem, kako na globalnom nivou, tako i u samoj Evropi. Nemačka neće biti više u komotnoj poziciji kao lider koji ne mora da preuzima odgovornost i da se opredeljuje prema najvažnijim geopolitičkim pitanjima. Debata o cilju i karakteru Evrope ponovo je otvorena. Nemačka će se zalagati za ekonomsko upravljanje Unijom preko Evropske centralne banke i Evropske komisije, dok će Francuzi tražiti da se ekonomsko odlučivanje vrati u politički okvir, gde šefovi država i vlada donose ključne ekonomske odluke, koje Evropska komisija samo sprovodi. Francuzi žele fiskalnu uniju, a Nemci fiskalnu disciplinu. Francuska će želeti da oživi uniju za Mediteran i stavi akcenat na saradnju sa državama severne Afrike i Bliskog istoka, dok će se Nemačka fokusirati na istočnu Evropu, kao toliko puta ranije u istoriji.

Koja god vizija da prevagne, postaje jasno da Evropa ne može ostati zatvorena u sebe i da će interakcija sa ostatkom sveta odlučujuće uticati na njen interni karakter. Ta spoznaja će imati dramatične posledice po Balkan, koji iz evropocentrične vizure deluje kao margina ili slepo crevo, ali u širem kontekstu koji se pomalja postaje važna spona između centralne Evrope i Mediterana, kao i između zapadne Evrope i Male Azije. Novi značaj Balkana vidimo kroz probuđeno zanimanje SAD i Rusije za stavove ovdašnjih vlada po pitanju Ukrajine, planove o novom gasovodu, ali i kinesku kupovinu luke Pirej.

Srbija mora razumeti ove promene u svetu i Evropi, pa u novim okolnostima tražiti partnere da izgradi infrastrukturu i postane važna tačka tranzita u međunarodnoj trgovini. Evropska politika Srbije se ne sme svoditi na obraćanje činovnika Evropske komisije Narodnoj skupštini, već na iznalaženje mesta i uloge u savremenom svetu, gde nećemo biti slepo crevo, već korisna stanica Evrope za interakciju sa drugim regionima.

Programski direktor CIRSD

Izvor Politika, 02. 07. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u