Govor Vladimira Putina na Ambasadorskoj konferenciji u Moskvi
Rusiju su u poslednje dve decenije naši partneri uveravali u dobre namere, spremnost da se zajednički gradi strateška saradnja. Međutim, paralelno s tim, svaki put se širio NATO, približavao je vojno-politički prostor pod svojom kontrolom sve bliže i bliže našim granicama. A na naše legitimno pitanje: „Zar ne smatrate za shodno i potrebno da s nama razmotrite te probleme?”, stizalo je – „Ne, to se vas ne tiče”.
Onima koji nastavljaju da ističu svoju ekskluzivnost, aktivno se ne dopada nezavisna politika Rusije. Događaji u Ukrajini su to potvrdili. Kao što su potvrdili i da model odnosa s Rusijom koji vrvi od dvostrukih aršina – ne funkcioniše.
Ipak se nadam da će pragmatizam prevagnuti. Treba se izbaviti od ambicija, od težnje da se napravi svetska kasarna, da se svi postroje pod konac, da se nametnu jedinstvena pravila ponašanja i življenja i treba konačno početi graditi odnose na bazi ravnopravnosti, uzajamnog uvažavanja, uzajamnog poštovanja interesa. Treba priznati pravo drugog na različitost, pravo svake strane da uređuje svoj život po svom nahođenju, a ne po nečijem nametnutom diktatu.
Rusija se u svojoj spoljnoj politici dosledno drži stava da rešavanje globalnih i regionalnih problema ne treba tražiti kroz konfrontaciju, već kroz saradnju, kroz traženje kompromisa. Mi se zalažemo za vladavinu međunarodnog prava, uz očuvanje vodeće uloge UN. Međunarodni zakon treba da bude jednak za sve i da se ne primenjuje selektivno da bi služio interesima posebnih, izabranih zemalja ili grupe država i, što je najvažnije, on treba jednako da se tumači. Ne može se on danas tumačiti na jedan način, a sutra na drugi – po volji tekuće političke konjukture.
Svetski razvoj se ne može unifikovati. Ali, mogu se tražiti i treba tražiti dodirne tačke, potrebno je videti u drugima ne samo konkurente, već i partnere, poboljšavati saradnju između različitih država, njihovim udruženjima i integracionim strukturama. Takvim principima smo se rukovodili ranije, rukovodimo se i sada, pokretanjem integracionih procesa na teritoriji Zajednice nezavisnih država. Jačanje tesnih prijateljskih veza, razvoj uzajamno korisne ekonomske saradnje sa susedima – to je ključno strateško opredeljenje spoljne politike Rusije, sračunato na dugi rok.
Pokretačka snaga evroazijskog integracionog procesa je trojka Rusija, Belorusija i Kazahstan. Sporazum o Evroazijskom ekonomskom savezu potpisan 29. maja u Astani simbolizuje kvalitativno nov nivo naše uzajamne saradnje. Na evroazijskom prostoru se stvara novi centar ekonomskog razvoja privlačan za biznis i investitore, formira se zajedničko tržište. Zato savez objektivno izaziva veliku pažnju partnera iz ZND. Već u najskorije vreme, nadam se, njegov punopravni član postaće Jermenija. U poodmakloj fazi nalaze se pregovori s Kirgizijom. Otvoreni smo i za druge zemlje Zajednice.
Pokretanjem evroazijskog integracionog projekta, mi se ni na koji način ne ograđujemo od ostatka sveta, spremni smo za razmatranje mogućnosti stvaranja zone slobodne trgovine, kako s pojedinim državama, tako i s regionalnim organizacijama, pre svega, naravno, s EU.
Evropa je naš prirodni i najvažniji trgovinsko-ekonomski partner. Mi težimo tome da se pronalaze nove mogućnosti za poslovnu saradnju, za zajedničke investicije, da se uklanjaju barijere u trgovini. Za to je potrebno modernizovati pravnu osnovu naše saradnje, obezbediti stabilnost i predvidljivost odnosa, pre svega, u takvoj strateški važnoj sferi kao što je energetika. Od harmonične saradnje, koja je zasnovana na uzajamnom poštovanju interesa, zavisiće stabilnost na celom evroazijskom prostoru i, na kraju krajeva, razvoj privreda zemalja EU i Rusije.
Mi smo uvek bili ponosni na reputaciju pouzdanog dobavljača energetskih resursa, investirali smo u razvoj gasne infrastrukture. Zajedno s evropskim kompanijama smo, kao što znate, izgradili novi sistem za transport gasa Severni tok po dnu Baltičkog mora. I, bez obzira na poznate poteškoće, nastavićemo da radimo na projektu Južni tok. Tim pre što sve više evropskih političara i poslovnih ljudi shvata da Evropu jednostavno žele da iskoriste u nečijem interesu, da ona postaje talac nedalekovidih ideologizovanih pristupa.
Zajednički problem je postalo to što Ukrajina, da se vratimo na Ukrajinu, krši svoje obaveze vezane za kupovinu našeg gasa. Kijev odbija da plati svoj dug. Kako naš kaže narod: nema kapije kroz koju to može proći. Ni za novembar-decembar prošle godine ne plaćaju, iako tu nije bilo nikakvih sporova. Naši partneri pribegavaju otvorenoj uceni, upravo tako to i treba nazvati. Zahtevaju ničim opravdano smanjenje cene naše robe, iako je ugovor potpisan 2009. godine i savesno je izvršavan.
I sad, znate, sud u Kijevu oslobodio je svih optužbi bivšu premijerku Juliju Timošenko, koja je potpisala taj ugovor. To jest kijevska sudska vlast je sama priznala da je sve urađeno ne samo u skladu s međunarodnim pravom već i s ukrajinskim pravom. Ali, ne, ne žele ni da izvrše, ni da plate isporučenu robu.
Ukrajina je, kao što znate, prebačena na režim avansnog plaćanja i dobijaće tačno onoliko gasa koliko plati. Trenutno, pošto ne plaća, ništa i ne dobija – dobija takozvane povratne isporuke. Mi znamo kakve su to povratne isporuke: one su veštačke, nema nikakvih povratnih isporuke. Kako se kroz istu cev može transportovati u jednu stranu i nazad? Ne treba biti stručnjak u gasnoj oblasti da bi se shvatilo da to nije moguće.
Izmislili su nešto sa svojim partnerima: naš gas, zapravo, dobijaju oni, a plaćaju nekom od naših zapadnih partnera u Evropi, koji dobijaju manje. Mi sve vidimo. Mi trenutno ne preduzimamo ništa samo da ne bismo pogoršavali situaciju. Ali, iz ove situacije svi treba da izvedu odgovarajuće zaključke.
Ono što je najvažnije – savesni potrošači i dobavljači gasa ne treba da snose posledice zbog radnji ukrajinskih političara i državnih funkcionera. I uopšte, svi mi: i mi i Ukrajina i naši evropski partneri – treba ozbiljno da razmisle kako na našem kontinentu da smanji nemogućnost za manifestovanje različitih političkih i ekonomskih rizika i okolnosti više sile.
U vezi s tim želim da podsetim da se u avgustu 2015. obeležava 40-godišnjica Zaključnog akta Saveta za bezbednost i saradnju u Evropi. Taj jubilej daje povod ne samo da se okrenemo osnovnim principima uzajamne saradnje na našem kontinentu,koji su tada utemeljeni -1975. nego da ih zajedničkim naporima učinimo stvarno važećim i učvrstimo u evropskoj političkoj praksi.
Neophodno je da se uporno borimo za eliminisanje svih protivustavnih prevrata na evropskom kontinentu, kao i mešanja u unutrašnje stvari suverenih država, ucena i pretnji u međunarodnim odnosimai ohrabrivanja ekstremnih i neonacističkih snaga. Svima nama u Evropi potrebna je svojevrsna sigurnosna shema da se irački, libijski, sirijski – nažalost, u ovom nizu treba pomenuti i ukrajinski – presedani ne bi pokazali kao zarazna bolest. To je naročito opasno za postsovjetski prostor zato što ni u političkom ni u ekonomskom smislu te države još nisu čvrsto stale na svoje noge i nemaju stabilan politički sistem. Izuzetno je važno da se pažljivo i sa poštovanjem odnosimo prema ustavnim osnovama tih zemalja.
Zašto je to važno – ne samo na postsovjetskom prostoru nego i u Evropi u celini? Zato što čak i u onim zemljama Zapadne i Istočne Evrope u kojima na prvi pogled stvari izgledaju sasvim zadovoljavajuće ima dosta prikrivenih etničkih i socijalnih protivrečnosti koje u svakom trenutku mogu da se pogoršaju i postanu osnova za konflikt, za porast ekstremizma i tako iskoriste od strane spoljnih igrača da, pošto uzdrmaju društveno-političku situaciju, ostvare nelegitimnu nedemokratsku promenu vlasti sa svim negativnim posledicama koje iz toga proističu.
Čvrste garancije neodvojive bezbednosti, stabilnosti, poštovanja suvereniteta i međusobnog nemešanja u unutrašnje stvari treba da postanu osnova po kojoj ćemo moći efikasno da se krećemo ka stvaranju jedinstvenog prostora ekonomske i humane saradnje, a koji se prostire od Atlantika do Tihog okeana, o čemu sam već govorio kao o jedinstvenom prostoru od Lisabona do Vladivostoka.
Molim Ministarstvo inostranih poslova da o tome pripremi kompletan paket predloga, pritom sa posebnim akcentom na neprihvatljivost spoljnih pokušaja uticaja na unutrašnje političke procese. Odnosno, zadatak se sastoji u tome da se tradicionalni princip nemešanja uklopi u savremenu evropsku realnost i da se inicira ozbiljan međunarodni razgovor na tu temu.
Potrebno nam je da nastavimo da jačamo i istočni pravac naše diplomatije, da intenzivnije iskoristimo impresivan potencijal Azijsko-Pacifičkog regiona u interesu daljeg razvoja naše zemlje, naravno, pre svega, Sibira i Dalekog Istoka. Politika Rusije u APR treba i ubuduće da bude usmerena na osiguranje bezbednosti naših istočnih granica i na doprinos miru i stabilnosti u regionu. Nesumnjivo, tome će doprineti predstojeće rusko predsedavanje u Šangajskoj organizaciji za saradnju i održavanje samita ŠOS i BRIKS u Ufi u leto 2015.
Potrebno je da na sve načine jačamo sveobuhvatno partnerstvo i stratešku uzajamnu saradnju sa Narodnom Republikom Kinom. Možemo reći da se danas na međunarodnoj sceni formirala čvrsta rusko-kineska spona. U njenoj osnovi su podudarnost pogleda na globalne procese i ključne regionalne probleme. Principijelno je značajno da rusko-kinesko prijateljstvo nije usmereno protiv bilo koga: mi ne stvaramo nekakve vojne saveze. Naprotiv, to prijateljstvo predstavlja primer ravnopravne i produktivne saradnje i uzajamnog poštovanja država XXI veka.
Nameravamo da razvijamo odnose sa našim tradicionalnim partnerima u tom regionu sveta: sa Indijom i Vijetnamom, koji igraju sve značajniju ulogu u svetu, da jačamo veze sa Japanom i drugim zemljama uključujući zemlje ASEAN, da u većoj meri iskoristimo potencijal tržišta država Latinske Amerike i Afrike i bogato iskustvo političkih i humanitarnih veza sa tim zemljama.
Naši kontakti sa Sjedinjenim Američkim Državama imaju ozbiljan značaj za čitav svet. Mi uopšte ne nameravamo da prekidamo naše odnose sa SAD. Bilateralni odnosi sada nisu u najboljoj formi, to je istina, ali nikako, i želim da to naglasim, ne našom krivicom, ne krivicom Rusije. Mi smo uvek nastojali da budemo predvidljivi partneri i da radimo na ravnopravnoj osnovi. Ipak, umesto toga naši legalni interesi često su ignorisani.
A kakvi su razni međunarodni modeli, susreti i tako dalje? Ako nam se dodeljuje uloga spoljnih posmatrača koji nemaju odlučujuću reč o ključnim pitanjima koja za nas predstavljaju životni interes, onda za nas ti modeli i nisu naročito zanimljivi. A samo za dozvolu da pored njih malo posedimo – mi nismo dužni da plaćamo našim životnim interesima. Nadam se da ta očigledna stvar konačno mora da postane jasna i našim partnerima. Sve dosad na našu adresu neprestano se čuju otvoreno ultimativne i mentorske note. Ipak, mi smo spremni za konstruktivan dijalog, ali, ponovo naglašavam, samo na ravnopravnoj osnovi.
Poštovane kolege, teška, nepredvidljiva situacija u svetu stavlja povećane zahteve profesionalnom nivou ruske diplomatije. U aktuelnoj situaciji u vezi sa Krimom i Ukrajinom državni aparat Ministarstva inostranih poslova i ruske ambasade delovali su u celini usklađeno i efikasno i želim da vam se na tome zahvalim. Posebno želim da istaknem rad rukovodilaca i saradnika ruskih stalnih predstavnika pri UN i drugim značajnim međunarodnim organizacijama. I ubuduće treba raditi tako istrajno i dostojanstveno, sačuvati taktičnost, uzdržanost i, naravno, odmerenost. Naša pozicija treba da se zasniva na jasnim – kako kažu neuništivim – međunarodnim, pravnim, istorijskim argumentima, na istini, na pravednosti, na snazi moralne nadmoćnosti.
Sa svoje strane naglašavam da će rukovodstvo zemlje i ubuduće činiti sve što je potrebno da se obezbede dostojni uslovi za vašu profesionalnu delatnost. Kao što znate, potpisani su ukazi Predsednika o poboljšanju plaćanja rada saradnika Ministarstva inostranih poslova. Novčana sredstva za saradnike centralnog državnog aparata prosečno se povećavaju 1,4 puta.
Pri tom će se penzije diplomatskih saradnika koji odlaze na zasluženi odmor od 1. janura 2014. prosečno povećati 3,5 puta. Iznos nadoknade u rubljama za rukovodioce institucija u inostranstvu povećan je u proseku četiri puta. Značajno su uvećani dodaci na penzije ambasadorima i stalnim predstavnicima koji odlaze u penziju.
Zarade u rubljama za saradnike diplomatskih službi u institucijama u inostranstvu biće povećane nešto kasnije, istina, od 1. januara 2016, ali četiri puta. Nadam se da će ove mere doprineti jačanju kadrovskog potencijala naše diplomatske službe, dakle i povećati efikasnost realizacije spoljnopolitičkog delovanja Rusije.
Takođe molim Vladu Rusije da ubrza odluku o dostavljanju dodatnih garancija radnicima drugih resora i administrativno-tehničkom osoblju koje radi u institucijama Rusije u inostranstvu, posebno u uslovima opasnosti od terorizma. MIP postavlja pitanje o pravnom utvrđivanju statusa diplomatske službe kao posebnog oblika civilne službe Ruske Federacije. Razmotrićemo i te predloge. Želeo bih da ovim završim prvi deo.
Kraj
Izvor Fakti, 02. 07. 2014.
