ČEDOMIR ANTIĆ
Čini se da Crna Gora, kakvu je stvorio Milo Đukanović, više nije potrebna SAD, EU i posebno NATO
A moglo je da bude istorijski. Na stogodišnjicu Sarajevskog atentata, na godišnjicu Kosovske bitke, na Vidovdan… Da Crna Gora jednom odluči ispravno. Da se ne svrsta uz Orijent, velikodržavlje, religijski misticizam… I odlučila je Crna Gora, i to ne narod koji je tu da podrži mudro rukovodstvo, već vođe, glavari. Narod je sumnjao, bunio se, ismevao promotere NATO kada bi izašli među ljude (van zaštite moćnog tiranskog televizijskog ekrana). Upravo su poglavice sada prelomile mudro i sve su karte stavile na stupanje države u Severnoatlantski savez. Ali upravo uoči ovog važnog evropskog datuma tamo su ih hladno odbili.
Zašto su ih odbili? U NATO su nekada primani oni koji i danas po indeksu korupcije ili stanju ljudskih prava stoje gore nego što zvanično danas ocenjuju Crnu Goru. Da li je moguće da jedna država kojoj su pre samo godinu dana iz Brisela rekli – istina, u žaru Van Rompejeve posete – da je posle Hrvatske sledeća na redu da stupi u članstvo EU, sada nije pozvana u NATO? Hajde da se Crna Gora graniči sa Ruskom Federacijom, onda bi oklevanje bilo razumljivo: Rusija je već strateški opkoljena, EU i SAD nemaju baš istovetne interese u odnosu na Moskvu, pa nije loše održati nekakav pojas država koje nisu članice NATO, ali su neprijateljske prema Rusiji. U Crnoj Gori nema sumnje da je narod velikom većinom uz Rusiju (i Srbiju, što u ovom slučaju nije važno), ali je politička elita toliko uz NATO da ne vidi ništa drugo.
DUKLjANSKI KONFUCIJE
Zanimljivo je da crnogorski političar, koji je prošle godine navodno pobedio na predsedničkim izborima, a pre sedam godina se javno zaklinjao u bliskost odnosa države sa Srbijom i Rusijom, danas u odluci NATO da ne uputi poziv Crnoj Gori vidi „priznanje za ogromne napore“ uložene u atlantske integracije. Milo Đukanović, koji se ovih dana javno premišlja da li da ponovo na tri dana napusti politiku, poput nekog dukljanskog Konfucija kaže da je samit NATO potvrdio politiku „otvorenih vrata“.
Zašto je Crna Gora odbijena da uđe u NATO ove godine? Korupcija i autoritarnost svakako ne smetaju državama koje su tokom proteklih dvadeset godina samo u Srbiji – dakle ne i u Gruziji, Egiptu, Libiji, Ukrajini, Avganistanu… – propustili da sponzorišu tiranina da zameni diktatora. Čini se da sada ispravljaju tu grešku, pošto su, ponižavajući demokratske vlasti saradnjom sa neuspešnim Haškim tribunalom, saučesništvom u stvaranju albanskog Kosova i neuspešnim priključivanjem EU, sveli podršku srpskog naroda demokratiji na 30 odsto – što je manje nego ikada od 1990, manje čak i od podrške naroda priključivanju EU.
PRIMIĆE JE KAO KUSUR
Mešanje zvaničnika Crne Gore u unutrašnje poslove Republike Srbije nije za neku osudu, taj su sport decenijama sponzorisale ključne članice NATO. Progon medija, prljave kampanje, ružne optužbe… metodologija je na naše prostore došla i iz demokratskih država Zapada. Kao što izvoze prljave tehnologije u privredi, one izvoze i svoje specijalnosti iz vremena kada im zloupotreba demokratije nije bila ovako sofistikovana, bezbojna i teško dokaziva kao danas. Opozicija prirodno razvija teze o autoritarnosti i iskvarenosti režima – u pravu su, razume se, i Crna Gora treba da postane demokratska država njenih ravnopravnih nacija – ali koga je za to briga u Briselu i Vašingtonu. Spominje se i Đukanovićeva veština da bezbroj puta promeni stranu, a to navodno više ne odgovara članicama NATO, kojima takav treba kod neprijatelja, a ne u sopstvenim redovima.
Čini mi se da Crna Gora, onakva kakvu je stvorio Milo Đukanović – pošto je ona postojala pre i bila bi nezavisna bez njega – više nije mnogo potrebna SAD, EU i posebno NATO. Dok je Srbija bila izvan sistema, dok se Crna Gora zanimala i imala nekakav uticaj u Bosni i Hercegovini (a mogla ga je imati samo na Srbe), dok je pokazivala nekakav načelan odnos prema Kosovu i Metohiji i dok je negovala ikakve interese u odnosu na pitanje Prevlake, ona je za NATO bila interesantna. Takođe, te veze sa Ruskom Federacijom, koje su u ekonomskom smislu procvetale posle 2006, imale su nekakav značaj.
Sada, kada je Crna Gora bezrezervno, slepo i nerazumno stala uz NATO, na drugoj strani više mu nije potrebna. Primiće je kad mu se prohte – kao kusur nekog novog proširenja. Spominju se vojne misije. Protivnici NATO govore o krvi vojnika koja će biti prolivena po afričkim pustinjama ili avganistanskim planinama. Ipak, zar nije izvesno da postoje desetine država koje su siromašnije, regruta koji su očajniji i naroda koji imaju natalitet tako visok – da je služenje u imperijalnim ratnim misijama ustvari prilika za njihove vojnike da duže i bolje požive?
Crna Gora ovako ostaje tamo gde je i bila. Čeka EU, čeka NATO, čeka bolji život, čeka više ne bolju, već makar drugačiju vlast. I tu je nada: Milo Đukanović to dobro zna. Zato razmišlja da se ponovo povuče. Dosta je on robijao narodnim ćudima. Otići će na jedno 30-40 minuta, a onda će se vratiti kao dugo čekano osveženje i, naravno, zahlađenje.
