ŽELjKO CVIJANOVIĆ
U Moskvi će se 8. jula završiti jedan ciklus Vučićeve vladavine. Onaj prijatniji
1.
Putovanjem Aleksandra Vučića u Moskvu 7. i 8. jula konačno će se zaključiti jedan ciklus njegove vladavine. Onaj lakši. U tom ciklusu Vučić, kao poslednji neoprljen katastrofom epohe Petog oktobra, mogao je da zahvati neverovatno široko, i ne previše duboko. Tako je prolazio kod svih zainteresovanih strana, od stranaca do građana, vešto im i neprestano povećavajući horizont očekivanja. Zapadne sile zaveo je Briselskim sporazumom, Ruse time što ih nije osudio u Ukrajini, a građane hapšenjima one lige petoooktobarskih krivaca do koje je mogao i smeo da dopre.
Kraj tog ciklusa, međutim, obeležen je time da nijednoj strani to što su od Vučića dobile ne radi posao. Vašington i Brisel, posebno posle otvaranja Ukrajine, očekuju bespogovornu lojalnost i konačan razlaz sa Moskvom. Rusi očekuju aktivniju podršku Srbije u onome što s pravom shvataju kao rat za budućnost sveta. Nije dovoljno ni narodu, koji bi da se nešto u Srbiji pokrene, bar onoliko koliko bi im dalo nadu da će preživeti. Po onom što im je dao i obećao, svaka od ove tri strane još uvek veruje da Vučić može da uradi za nju mnogo, ali u svakoj od njih poslednjih meseci narasta i crv sumnje. Taj period njegove vladavine u Moskvi će biti završen.
2.
To znači da će susret sa Putinom, treći, ako se ne varam, Vučić završiti sa najmanje jednim neprijateljem više na svetskoj sceni, što opet povlači i adekvatan broj domaćih dušmana. E sad, šta je to, neprijatelj manje ili više, za nekoga ko je već sakupio vrednu kolekciju mrzaca? Tačno, ali ta stara kolekcija najviše što mu može je da ga ubije. Luk i voda za njegove buduće neprijatelje, svet koji danas po svetu pomera granice istorije.
3.
Kako se u provučićevskim novinama govori o tome da će u utorak od Putina dobiti ultimatum, dok on sam očekuje da će mu u Moskvi biti postavljeno pitanje o 300 miliona srpskog duga za gas, jasno je da su Vučićeva očekivanja više napunjena strahom nego nadom. Naravno, o dugu će razgovarati u ponedeljak sa Medvedevom, ali pred Putinom će da odgovara na druga pitanja, i plaćanje gasa zavisiće više od tog sastanka, na kome se gas možda neće ni pomenuti, nego na onom prvom, gde će se o srpskom dugu govoriti kao o prvoj tački.
To znači da će Putin zahvaliti Vučiću na tome što je Srbija bila, pored Belorusije, jedina evropska zemlja koja ni rečju nije osudila Rusiju. Ali će mu i reći da je rat za svet sutrašnjice, koji neki zovu ukrajinskom krizom, ušao u delikatniju fazu, i da to više neće biti dovoljno. Više neće biti moguće da se bude protiv sankcija Rusiji i da se u isto vreme približavaš NATO.
Strategija Vučićevog čekanja, ispunjena neprestanim rastom očekivanja, gotovo da je sasvim iscrpena. I Tomi Nikoliću to je poručio Barak Obama, koji ume da preti i u pismu o poplavama, a to će isto i neku nedelju posle Putina Vučiću u Beogradu, kad dođe, reći i Viktorija Nuland, ona što je sendvičima iz najlonske kese hranila pučiste na Evromajdanu.
Sa Putinom će Vučić dakle govoriti o krupnim političkim stvarima, a pitanje plaćanja gasa dobiće prioritet samo ako se politički razgovori završe loše. Iako je Beograd poslednjih nedelja vredno radio za Južni tok, što se pokazalo serijom Vučićevih sastanaka sa liderima zemalja kroz koje bi gasovod trebalo da prođe (Austrija, Slovenija, Mađarska), činjenica je da u Moskvi veoma sumnjaju u čvrstinu Srbije da se suprotstavi zapadnim pritiscima. Baš to se prepoznaje u ruskom gardu, koji u Beogradu vide kao preteći, a koji će se možda pokazati i u najavljenoj ruskoj ponudi za kupovinu manjinskog udela u Elektroprivredi Srbije. Naime, Rusi znaju koliko Srbija panično traga za svežim u novcem, i od svih načina da joj ga ponude izabrali su onaj koji podrazumeva inicijatičko kaljenje Srbije, koja će zbog Elektroprivrede morati da se suprotstavi pritisku zapadnih sila. Ako uzmogne.
4.
Rusi nisu neobavešteni o srskim prilikama, imali su iste takve 90-tih dok su harvardovci po Moskvi sipali energente za sve pare. Dakle, znaju u kakvom stanju je srpska privreda, da više nije u moći ni da redovno plaća PDV, što znači da se već potopila u sivu zonu. Nekoliko ruskih milijardi za manjinski paket EPS moglo bi da reši mnogo problema, ali pitanje je, međutim, da li oslabljeni Beograd to može politički da iznese. Jer Vučić pred sobom ima Janukovičev slučaj: kad je uzeo ruski kredit od 18 milijardi, dobio je Evromajdan, naciste na ulici i građanski rat.
Sa druge strane – a i to je nauk koji mu je ostavio Janukovič – ako okrene leđa Rusiji, srpski problem iz zone teško rešivog prelazi u zonu nerešivog. Otuda je njegova poseta Moskvi i kratak period koji sledi po značaju najsličniji Tadićevoj dilemi u Generalnoj skupštini UN septembra 2010, koja se završila kapitulacijom, ili Koštuničinoj propuštenoj podršci posle mitinga za Kosovo februara 2008. godine, koja se okončala povlačenjem. Rečju, ako odigra hrabro, preuzima nemale rizike, ali stiče šansu i da popravi mnogo toga što je ranije pokvario. Ako ne odigra tad, čak i ako nešto dobro uradi posle toga, okrenuće se protiv njega. Ništa više neće vredeti. To je ta tačka.
5.
Dobro je da je Srbija napravila korak prema Nemačkoj, čime je mogući savez sa Moskvom, bar za neko vreme, održala van zone sukoba sa putem prema EU. Tako da ulazak Srbije u krivinu ipak neće biti u najvećoj brzini. Ali, ako savez sa Moskvom izostane, Vučićevo oslanjanje na Nemačku neće pokazati svoje najbolje, već najgore lice. Biće to lice atlantističke Nemačke, kojim će ona pred Vašingtonom iskupljivati svoje razumevanje za Rusiju.
Naravno, Putin će tražiti snažnije vezivanje Beograda za Moskvu. Ako Vučić pristane, Srbija će doživeti odmazdu. Tu odmazdu biće lakše podneti ako zaokret ka Rusiji prati približavanje Nemačkoj, naravno, uz uslov da je u primicanju Berlinu dozvoljeno sve, osim da bude veće od primicanja Moskvi. Ali Berlin samo delimično može da ublaži probleme koji bi tada čekali Srbiju, među ostalima i taj da je Srbija danas zemlja smeštena duboko u zapadnoj pozadini.
6.
Zemlje u pozadini viđene su da nastradaju. Kako god, one moraju da zahtevaju status adekvatan riziku u koji ulaze. Šta to znači? Srbiji treba ozbiljan keš koji bi joj omogućio da u trenutku odmazde spase svoj finansijski sistem. Drugo, Srbiji treba ozbiljno oružje, pre svega avioni i protivvazdušna odbrana, kako bi za što kraće vreme obnovila svoje odbrambene mogućnosti. Treće, trebaju joj, umesto ovog lažljivog đubreta koje ima, mediji kojima bi prevazišla razlike i konflikt između svoje antiruske elite i proruskog naroda. Četvrto, treba joj ozbiljna obaveštajna i diplomatska pomoć.
Recimo da Vučić zna da je došao do zida, da li bi se osmelio da zahteva sve ovo? Sumnjam. Ali recimo i to da se osmeli, kakva bi bila Putinova reakcija? U najboljem slučaju, dao bi nešto od toga, ali na kašičicu. Jer ko bi mogao da mu garantuje da Srbija neće uzeti pare i ostalo, a onda produžiti na Zapad.
Dakle, radi se o poverenju, i o malo vremena koje je obema zamljama preostalo da bi to poverenje međusobno stekle. Jer današnja Srbija nema poverenja u rusku snagu suprotstavljanja Vašingtonu, koliko god osećala bratski zov, dok današnja Rusija nema poverenja u srpske namere jer predugo nismo zajedno. Tek, ni po starom između Moskve i Beograda ostati ne može jer Rusija nema više prostora koji bi mogla da nam da, dok Srbija nema više vremena.
7.
Ali kako god da se to u Moskvi završi, Vučić će morati da izađe iz faze svoje vladavine, u kojoj je široko sejao očekivanja. Moraće, koliko god se zubima držao za tu fazu kao prvi kvalitet svoje moći. A to znači da više neće moći i Zorana Mihajlović i Toma Nikolić, i Petreus i Rogozin, i Briselski sporazum i Andrićgrad, i E-novine i Večernje novosti, i Beba Popović i Zoran Avramović, i Milo i Dodik, i snishodljivo i oštro…
Neće moći jer danas Vučiću ne samo da nije jednostavno reći Putinu i da i ne već nije jednostavno više ništa, čak ni usvojiti novi užasni zakon o radu, koji bi pre samo dva meseca prošao šaptom. Nije mu jednostavno ni dizati se tako što će oko sebe tabloidima urušavati institucije države, jer to i do sada jesu bile suprotstavljene radnje, ali sada posle Moskve biće i nemoguće.
8.
Između poslednje šanse za zaokret i inercije, ili će Vučić nastaviti da se diže, ovaj put u jednoj ne tako širokoj, ali dubljoj sferi, ili će nastaviti da urušava poslednje ostatke države. U novoj fazi, po sve bržoj automatici događaja, menjaće se automatski i Vučićevi opoziti, samo na jednom moraće da poradi sam. Kako god se završi u Moskvi, lancu svojih neprijatelja pridružiće najmoćnijeg, i to više nije pitanje. Pitanje je, međutim, hoće li i pred Putinom i pred Srbijom imati odgovor kojim će povećati broj svojih prijatelja.
