MIT O RATU I MIRU SA UKRAJINOM

ARKADIJ MALER Pod brendom „Ukrajina“ nastupa antiruski teroristički režim, i, dok on postoji, nikakvog...

ARKADIJ MALER

Pod brendom „Ukrajina“ nastupa antiruski teroristički režim, i, dok on postoji, nikakvog mira u Ukrajini neće biti

Savremenog ruskog čoveka, koji je fizički preživeo i psihički preživljava čitav niz događaja s kraja 20. i početka 21. veka, izuzetno je teško bilo čime začuditi; nikakav scenario budućnosti za njega nije potpuno isključen. Moguće je zamisliti najrazličitije nerede, revolucije i ratove, u najčudnijim konfiguracijama saveznika i protivnika, i u svakom novom događanju samo se prepoznaju ranije popularne fantazije i antiutopije. Invarijanti Trećeg svetskog rata, koji samo što nije nastupio, ili je već počeo, ili već odavno traje, ima tako mnogo, da se svaki konflikt doživljava kao „sarajevski pucanj“, a svaki političar pretenduje na skromnu ulogu Gavrila Principa ili Franca Ferdinanda.

I kada je reč o verovatnoći da Rusija s nekim ratuje, praktično svaka zemlja na njenim granicama i svaka država na svetu može se pokazati kao njen glavni neprijatelj. Pa ipak, u ruskoj svesti, toliko iskušavanoj geopolitičkim i postmodernističkim igrama, postoji jedna varijanta takvog rata koja se isključuje. Pritom, što više činjenica svedoči o neizbežnosti baš te varijante, tim više se ruski um njoj suprotstavlja. To je rat sa Ukrajinom. Rat Rusije sa Ukrajinom činio se nemogućim – „njega ne može biti zato što ga nije bilo nikada“.

Jedva da je potrebno objašnjavati razloge te kategoričnosti: u samorazumevanju Rusije Ukrajina je uvek bila neodvojiv deo ruskog identiteta, kao Povolžje, Ural ili Sibir, i svi pokušaji Ukrajinaca da sebe proglase nečim posebnim od Rusije sami Rusi su primali kao pomalo divlju, besperspektivnu detinjariju. Kad Rusija prizna da „Ukrajina nije Rusija“, ona prosto prestaje da bude Rusija – to je ključ shvatanja rusko-ukrajinskih odnosa sa ruske strane. Zbog toga, čak i ako se odjednom dogodi „rat Rusije i Ukrajine“, ruska svest će na svaki način izbegavati takvu formulaciju, zamenjujući poslednju reč najrazličitijim metaforama i eufemizmima.

slavjansk01

PUT KA ŠIZOFRENIJI

Međutim, pobeda Evromajdana i Rusko proleće kao odgovor 2014. očigledno pokazuju da je rat između Ruske Federacije i države Ukrajine potpuno moguć, i pitanje nije toliko koliko je taj rat neizbežan, nego koliko je neophodan. Za rusku samosvest, već upoznatu sa različitim izazovima, to je strašan ispit, koji se može savladati samo posredstvom vrlo ozbiljnih gnoseoloških napora. Ako priznaješ da ti je rat objavio deo tebe, onda ni tebe kao celine više nema, i to je put ka šizofreniji. Ako se saglasiš s tim da deo tebe nikada nije ni bio tvoj deo, to je put ka potpunom odbacivanju samog sebe. U oba slučaja to je za Rusiju samoubistveno – i priznati Ukrajinu kao neprijatelja, i priznati je kao posebnu zemlju, autonomnu u odnosu na Rusiju.

Pristalice ukrajinske samostalnosti mogli bi da slave, shvativši ovu virtuelnu zamku, u koju su priterali Ruse, ali su se u odnosu na Novorusiju i sami našli u potpuno neiluzornoj zamci, koja je ukrajinskoj samosvesti u lice tresnula analogan ogledalni izazov.

Glavna tajna „iskušenja ukrajinstvom“ za rusku samosvest sastoji se u prihvatanju savremene Ukrajine kao nečega od početka celovitog, jedinstvenog i nedeljivog, dok je današnja Ukrajina u stvari obrazac veštačke, izmišljene neorganske tvorevine. Zbog toga je apsolutno besmisleno odnositi se prema takvoj Ukrajini kao prema jedinstvenom subjektu i nemoguće je bilo kakvo samoopredeljenje Rusije prema takvoj Ukrajini kao prema „neprijatelju“ ili „prijatelju“. To što mi danas nazivamo „Ukrajinom“, to je samo vrlo kolebljiva državna tvorevina, koja nasleđuje veštačke sovjetske granice i uključuje u sebe nekoliko etnokulturnih svetova – drukčije rečeno: nekoliko Ukrajina. U skladu s tim, ne treba mešati zemlju Ukrajinu, to jest istorijsku Malorusiju, i državu Ukrajinu, to jest konkretnu političku organizaciju s centrom u Kijevu. I zato, ako je danas moguć neki rat sa Ukrajinom, to neće biti rat sa zemljom Malorusijom, lišenom bilo kakve političke subjektnosti, nego rat sa specifičnom državom pod firmom „Ukrajina“, ili preciznije – s konkretnim političkim režimom, koji nije sposoban da kontroliše državu koju je okupirao.

Takvo suštinsko razlikovanje opasno je za evromajdansku vlast u svim oblicima, i zbog toga je ta vlast pre svega zainteresovana da svima nametne svoj monopol na brend „Ukrajina“.

Dakle, nikakvog rata između Rusije i Ukrajine u preciznom smislu te reči nema i neće biti, pa je traženje odgovarajućih metafora i eufemizama sa svaki slučaj opravdano. Međutim, rat Rusije i evromajdanske vlasti u Kijevu apsolutno je realan, tim više što odavno traje. U tom smislu su svi razgovori o „primirju“ i „civilizovanom dijalogu“ krajnje naivni, jer ne uračunavaju izvornu rusofobsku suštinu Evromajdana, pozvanog da konačno likvidira svaku pojavu ruskog faktora u Ukrajini.

slavjansk03

RAZLIKA IZMEĐU 2004. i 2014.

Ovde treba napomenuti da znamenita ukrajinska samostalnost nije izborena kao rezultat nekog nacionalno-oslobodilačkog pokreta, kao što bi neki voleli da misle, nego jednostavno tako – kao poklon. Kao i druge sovjetske republike, USSR je stekla svoju nezavisnost 1991, sa dva tri pokreta pera ostarelih komunističkih funkcionera, bez ikakvih naznaka revolucionarne romantike, toliko adekvatne takvom istorijskom trenutku. Mnogi ljudi nisu ni shvatili šta se u stvari desilo, osim toga što su na državnim ustanovama zamenjene zastave i rublje preimenovane. Za ukrajinski nacionalizam, kao, uostalom, i za sve druge antiruske nacionalizme bivšeg SSSR, taj događaj je u stvari doneo duboku traumu – dobiti slobodu bez pobede. Dvosmislenost onoga što se dogodilo lebdela je nad ukrajinskim nacionalizmom, kojem je bio neophodan mit o pobedničkoj nacionalnoj revoluciji – koja ne samo što nije pobedila, nego nije čak ni počela. Međutim, postojanje nezavisne Ukrajine, koja vlada ogromnim teritorijama istorijske Rusije, tražilo je ideološki oslonac. Zbog toga ta država nije imala niti može imati drugog puta osim negovanja svoje antiruskosti. Može to da zvuči neprijatno, ali je činjenica – savremena država Ukrajina programirana je na rusofobiju, i čim se od slučajnog dela SSSR počela pretvarati u novi geopolitički projekat, to se pokazalo kao antiruski projekat, drukčiji nije ni mogao biti.

U odsustvu jasnog fundamenta, sav ukrajinski identitet formirao se na negativan način – odricanjem ruskog, tako da čak ni relativno umereni predsednik Leonid Kučma, koji je na izborima pobedio kao proruski kandidat, nije našao nikakvu bolju nacionalnu ideju za Ukrajince nego što je lozinka „Ukrajina – to nije Rusija“. Nedostajalo je samo jedno – sam čin nacionalne revolucije kao tačke oslonca istoriosofskog mita, i baš to je trebalo kompenzovati Majdanom 2004, ali su se vođe tako brzo posvađale da se on pretvorio u još jednu običnu smenu vlasti, koju je tako lako prihvatio Janukovič da je lik revolucije opet izostao.

Ali to što se nije desilo na Majdanu 2004. dostignuto je Majdanom 2014 – u državi Ukrajini konačno se dogodila revolucija, po svim žanrovskim kanonima, sve do „proterivanja tiranina“ i onoga: „jesti sopstvenu decu“. Eto kakvo je značenje evromajdanskog prevrata: on je ukrajinskim nacionalistima dao baš onu pobedu bez koje je nekad poklonjena sloboda bila tako mučna i dvosmislena. Kao rezultat, istoriosofija ukrajinskog nacionalizma stekla je svoje ključno zbivanje i antiruski „projekat Ukrajina“ dobio je novi dah. Takvoj Ukrajini sada je neophodna ne samo kultivacija svoje samostalnosti, nego i više – ekspanzija, ne samo u ideološkom samozasnivanju nego i u nametanju svoje ideologije svima naokolo.

Za Rusiju ova zbivanja znače samo jedno – da se nikakvim ugovorima i zaklinjanjima na mir i prijateljstvo ukrajinski režim ne može uspokojiti. Ako se Majdan 2004. ponosio svojom beskrvnošću, Majdan 2014. hrani se krvlju prolivenom u Kijevu, Odesi, Slavjansku… Antiruski „projekat Ukrajina“ prešao je u fazu intenzivne realizacije i više ne skriva svoju suštinu. U takvoj situaciji mi možemo trenirati diplomatičnost i politkorektnost koliko god hoćemo, možemo demonstrirati miroljubivost i toplo-hladnu distancu od svih strana u sukobu, ali moramo znati sledeće: pod brendom „Ukrajina“ sada nastupa antiruski teroristički režim, koji adekvatno izražava suštinu ukrajinske državnosti. I, dok on postoji, nikakvog mira u Ukrajini i na njenim granicama s Rusijom neće biti.

Prevod Ž. NIKČEVIĆ

Svobodnaя Pressa

Svet
Pratite nas na YouTube-u