NOVORUSIJA I STRAH RUSKE ELITE

IGOR BOJKOV Radi se o kažnjavanju Putina i konačnom pogromu Rusije, koja je tragično...

IGOR BOJKOV

Radi se o kažnjavanju Putina i konačnom pogromu Rusije, koja je tragično zavisna od svoje podle i kukavičke „elite”

Svi koji su pohađali sovjetske škole ili makar radili po školskim programima sovjetskog vremena sigurno se sećaju ključne fraze koja je stalno „pretrčavala” iz jednog u drugi udžbenik istorije: „No predstavnici imućnih slojeva, prestrašeni snagom narodnog pokreta, dogovorili su se sa inostranim neprijateljima i izdali ustanike“.

Za sovjetsku istoriografiju, koja je uvek stajala na klasnim pozicijama, ovakvo objašnjenje neuspeha mnogih nacionalno-oslobodilačkih pokušaja bilo je uobičajeno, a društvo se takvim objašnjenjima skoro nikad nije ozbiljnije protivilo. To da su elite u određenim uslovima veoma sklone nacionalnoj izdaji, naročito onda kada su njihovi ekonomski interesi suprotni interesima ustanika protiv stranih zavojevača, izgledalo je u to vreme kao očevidna istina praktično svima.

Kasnije, u doba perestrojke i posle nje, u krugovima istoričara i društvenjaka marksistički pogled na istoriju je postao, blago rečeno, nepopularan. U objašnjenjima pojava iz prošlosti, naročito nedavne, korišćenje nebuloznih konspiroloških verzija, sve jedne nebuloznije od druge, postalo je stvar dobrog ukusa. Napominjem da sam nisam baš pravoverni marksista i da potpuno sagledavam sve mane marksističke metodologije. Ipak, gledajući danas s gorčinom na ko zna koji put ponovljene, po mom mišljenju, otvoreno sramotne ustupke koje rusko rukovodstvo čini kijevskoj hunti a protiv interesa ruskog Donbasa (poslenji takav ustupak je saglašavanje V. Putina da ukrajinski graničari dođu na ruske granične prelaze – neodoljivo potseća na diplomatiju „Lebeda od Hasavjurta“), mi se belodano opet uveravamo u opravdanost pominjane marksističke formule.

Imućni slojevi Rusije su stvarno jako isprepadani. Istina, ne toliko samim pokretom na jugoistoku Ukrajine koliko međunarodnim posledicama koje je ovaj pokret na njih navukao. Otkazujući javno čak i teorijsko uvođenje ruskih trupa u Ukrajinu i povlačeći se bojažljivo pred sve jačim naletima Kijeva i „zapadnih partnera”, oni su se našli bukvalno samo na korak od otvorene nacionalne izdaje. Ta crta, za koju je predsednik Ruske Federacije početkom marta meseca svima objavio da neće biti pređena, već mu je iza leđa. Potpeticama je dodiruje!

rusijaelita

DOBRA VOLjA ILI KUKAVIČLUK

To da miroljubive inicijative V. Putina nisu prosto krici u prazno, nego očigledno povlađivanje zločinima kijevske hunte, od početka su razumevali sigurno svi. Uključujući i dežurne iz obezbeđenja, koji su se kao zmije uvijali da svako novo projavljivanje kukavičluka vladajućih vrhova predstave kao novi mudri korak u realizaciji tajnog plana. No ne treba mnogo pameti da bi se shvatilo da bilo kakvi gestovi „dobre volje” prema sadašnjoj ukrajinskoj vlasti ne dovode do toga da ona oslabi pritisak, nego baš obrnuto: samozvana ukrajinska „vlada” proždrljivo guta svaki ponuđeni ustupak i traži još više i više. Setimo se samo poslednjeg legitimnog predsednika Ukrajine Janukoviča – što je on lakše izlazio u susret majdanskim pobunjenicima, to su oni drskije tražili sve više. Što je strožije zabranjivao miliciji upotrebu specijalnih sredstava protiv banderovskih militanata, to su ozvereniji bili njihovi juriši. Zato je obnavljanje ofanzive na Donbas predsednika „svih majdanovaca” Porošenka samo nekoliko dana pošto je Savet Federacije povukao dozvolu Putinu na upotrebu vojske u Ukrajini potpuno zakonomerno i u skladu sa svom dosadašnjom logikom dejstava hunte. Pošto su mrski „moskalji“ otvorene predali pozicije, banderovci drukčije i nisu mogli da postupe – postavljene ciljeve na Jugoistoku još nisu ostvarili.

Predavati nizašta svoje položaje jedan za drugim, a pri tome se nadati da će ti neko potom uzvratiti istom merom i izaći u susret, bilo bi nešto veoma novo u diplomatskoj praksi. Uopšte, pred planirane pregovore sa neprijateljskom državom, svaki razuman političar se ponaša upravo suprotno: na sve moguće načine utvrđuje i proširuje svoje zauzete pozicije jer je samo to realni adut u kasnijim pregovorima diplomata. Međutim, Kremlj se uporno pravi da mu takva banalna istina nije poznata…

rusijaelita01

MOSKVA JE NA METI

Posledice takvog demonstrativnog zanemarivanja samih osnova spoljne politike, nažalost, veoma se lako mogu predvideti. Što stidljivije budu ruski vrhovnici puzali od Novorusije, što usrdnije budu dokazivali „civilizovanom svetu” svoje nemešanje u poslove ustanika, to će žešće kijevska hunta kidisati na Donjeck i Lugansk. Njoj u pozadini stoji Zapad kao pravi grabljivac koji je već dobrano okusio rusku krv mada ga to nije nimalo zasitilo, nego samo dodatno raspaljuje njegov vučji apetit. Ponavljao sam i ponavljam još jednom da je pred Rusijom u ove sudbonosne dane samo jedna jednostavna dilema: bespogovorna kapitulacija ili rat za oslobođenje Novorusije i – usputno! – sticanje realne, a ne iluzorne sopstvene nezavisnosti. Nikakvih drugih međuvarijanti nisu nam ostavili. Naprotiv, uzdrhtalu rusku vlast, koja večito mašta da se po bilo koju cenu pomiri sa Zapadom, neprijatelji planiraju da gone bukvalno ih šutirajući i tukući, onako kako su ne tako davno svoje žrtve na streljanje vodile hitlerovske kaznene ekspedicije, kundačeći ih uz netrpeljive krike: „Schneller! Schneller!” (Brže! Brže!)

Slično poređenje, po mom mišljenju, veoma tačno odražava ono što nam se danas događa. Zakon o „suprotstavljanju ruskoj agresiji” sa ciljem da organizuje svestrano gušenje Rusije celim kompleksom ekonomskih, političkih i vojnih mera udruženim snagama zapadnog bloka, prošao je dva „čitanja“ u američkom Kongresu, baš u vreme objavljivanja odvođenja ruskih trupa sa ukrajinske granice i bezubih izjava ruskih diplomata. Nema nikakve sumnje da će ovaj zakon biti prihvaćen u najskorije vreme i nikakva, pa i najcrnja izdaja Novorusije neće sprečiti ovu neminovnost. Ne treba gajiti iluzije: ovde se radi o kažnjavanju „nedemokratskog” predsednika Putina – radi se o konačnom pogromu Rusije, koja se danas nalazi u tragičnoj zavisnosti od svoje podle i kukavičke „elite”.

Da će taj pogrom uslediti odmah posle pada DNR i LNR ne treba da sumnjamo. Napad na Krim, vahabitska pobuna na Kavkazu, logorske vatre od automobilskih guma po ulicama Moskve… Rat i građanski nemiri će biti preneti na naše prostore vrlo brzo. Mnogo brže nego što mnogi današnji optimisti misle, i bez obzira na svakakve rejtinge kojima mašu.

O svemu tome naši neprijatelji govore u suštini neskriveno. Njihova otvorenost proističe iz uverenja da će na kraju trijumfovati, i svako sledeće popuštanje RF ih u tom uverenju još više utvrđuje. Hoće li Kremlj naći u sebi moralne snage da se suprotstavi? Hoće li u njemu nadvladati motiv nacionalne solidarnosti i državotvorno načalo ili će on i dalje biti upravljan stomačnim interesima sadašnje ruske „elite”?

Negde od sredine aprila, od potpisivanja već poluzaboravljenih ženevskih sporazuma, u dejstvima Kremlja u odnosu na ustaničku Novorusiju preovlađuju isključivo političko-ekonomski pristup („pragmatični”, kako to vole danas da kažu), pri kome je antinacionalna kompradorska „elita” materijalno zainteresovana da se odrekne/distancira od sopstvenog naroda. Ipak, ne zaboravimo da postoje i geo- i etnopolitički izazovi i da, pri tome, oni postoje objektivno i nezavisno od nečije volje. Ignorišući ih – skuplje će nam biti. Sovjetska država (naročito za vreme Staljina), vaspitana, reklo bi se, na ograničenom marksizmu, u kritičnim trenucima za narod i državu demonstrirala je sposobnost da reaguje na izazove adekvatno, i ne sa klasnih pozicija.

Hoće li danas slično postupiti vlast RF? Od odgovora na ovo pitanje zavisi budućnost naše države.

Sa ruskog FILIP RAKE VUKAJLOVIĆ

Zavtra

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u