ČEDOMIR ANTIĆ: NASLEĐE „DRUGE SRBIJE“

Srpski političari mogu biti ili „politički fašisti” ili „moralni kvislinzi”, treći jednostavno ne postoje...

Srpski političari mogu biti ili „politički fašisti” ili „moralni kvislinzi”, treći jednostavno ne postoje

Gde je danas „Druga Srbija”?

Zamisao da je jedna evropska država žrtva zločinačke vertikale sopstvene prošlosti. Uverenje da je najveći neprijatelj modernizacije i napretka upravo mentalitet srpskog naroda. Tvrdnje da Srbija nikada nije bila na „pravom putu”, da su njene elite osuđene na robovanje velikodržavlju, despotizmu, verskom fanatizmu… Misao da je celokupan tok srpske istorije besmislen, loš i da su sva stradanja u suštini bila uzaludna… Imali su tokom proteklih decenija neskrivenu podršku SAD i SR Nemačke – svakako najmoćnijih i u našem regionu najuticajnijih velikih sila. Delovanje isuviše uticajnih pojedinaca, moćnih nevladinih organizacija i nepopularnih a vladajućih stranaka sklonih ideji „Druge Srbije”, dodatno je raspolutilo ionako nedovoljnu reformsku i demokratsku većinu, ogorčilo javnost, otežalo promene…

Šta je želeo demokratski pokret u Srbiji od 1990. do 2001. godine? Javnosti se, posle svega, čini da su demokratske političke stranke, a s njima i stotine građana koji su hapšeni, mučeni i progonjeni; hiljade onih koji su prebijani na ulicama širom zemlje i stotine hiljada onih koji su mesecima i godinama prkosili jednom autoritarnom i kriminalnom režimu, pre svega motivisala dva razloga. Da ispune zahteve Vašingtona i Berlina i da omoguće vođstvima svojih stranaka da zloupotrebe vlast.

Celokupno delovanje nemačke i američke diplomatije, njihovo ekonomsko nastojanje u Srbiji, za cilj su imali ovakav politički inženjering. Srpski političari mogu biti ili „politički fašisti” ili „moralni kvislinzi”, treći jednostavno ne postoje. Kada je 1948. slavljena stogodišnjica „Proleća naroda” u nemačkim zemljama, SR Nemačka još nije postojala. Ipak, njeni dojučerašnji neprijatelji jasno su napravili razliku između demokratskih i autoritarnih tradicija nemačkog naroda. Niko s levim ili bilo kojim drugim ekstremistima nije raspamećivao slabašne temelje nemačke demokratije. Niko nije ni spomenuo inače vankontekstualnu činjenicu da je nemačka demokratija sredinom 19. veka bila opterećena ekstremnim nacionalizmom i rasizmom. Niko nije ni pokušao da dovede u vezu Frankfurt, parlament i Aušvic. U Srbiji godinama posmatramo čitave projekte satanizacije naše prošlosti – od klevetničkih napada na predsednika prve skupštine u srpskoj istoriji u koju su izabrane i poslanice, do rasističke istorije Srbije koju je finansirala jedna važna ustanova kulture države koja sa Srbijom ima tešku ratnu prošlost…

Koliko je iskrena sva ova zgađenost nad „srpskim zlom” svedoči i odnos prema reformisanom SNS-u. Dovoljno je spomenuti da funkcioneri SNS-a sprovode politiku bespogovornog izvršavanja zahteva iz Vašingtona i Berlina. Predsednik srpske vlade tvrdi da je to posledica činjenice da „drže reč”, za razliku od prethodnika. Naši strani prijatelji ipak povremeno otrpe govore prvaka sadašnje vlade koji bi dobili aplauz i od njihove publike 1999. godine, ili recimo, doskorašnju tačku stranačkog programa koja predviđa ujedinjenje Srbije i Srpske.

Pobedom SNS-a i posebno uspostavljanjem vlade koja više nema opoziciju, postalo je izvesno da su SAD i EU, igrajući na „Drugu Srbiju”, političku opciju marginalne podrške i kardinalnog uticaja, suštinski težile potpunoj političkoj devastaciji srpskog društva. Danas većina građana podržava onog koga najbolje razume ili smatra sebi najpodobnijim. Nedostaje samo da nam, kao što je to bio slučaj na prvim demokratskim izborima u Egiptu, nacrtaju nešto pored imena svakog kandidata ili naziva stranke na glasačkom listiću. Jedno večito nezadovoljno društvo konačno je zadovoljno vlašću, odsustvom opozicije, jednoglasnošću i nehajanjem za budućnost. Dok Srbija ubrzano konzumira i odbacuje čudotvorne strane savetnike, svemoguće nestranačke ministre, „kraj reformi za četiri godine” i „ulazak u EU za pet godina”, kredite koji su „praktično pokloni”, bankrote koje izbegavamo iako se vrtoglavo približavaju… Evropska unija i NATO su u zemlji popularniji nego demokratija. Srećom pa je Aleksandar Vučić popularniji od svih njih zajedno. A šta je danas Vučić? Reč je o političaru koji oličava jedan koncept – koncept prema kome je politički uspeh važniji od političke ideje i programa. Uspeh koji zavisi od reči, ali reči date političarima koje je birao drugi narod. „Druga Srbija” je pripremala Srbiju za takvu stranku i takve vođe, zato danas nema šta da nam kaže… Možda će progovoriti kad sadašnja vlada politički bankrotira… Naravno, tvrdeći da je sve to „srpska krivica” jer u Srbiji je „i svaki kamen kriv”. Tada će preporučiti za vlast sebe same, koji za posao kojim bi da se bave nemaju čak ni toliko štetnu popularnost u naopakom narodu.

Napredni klub

Izvor Politika, 17. 07. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u