ENRIKO JOSIF: O SRPSKOJ MISIJI ILI LEKCIJA IZ SAMOPOŠTOVANjA

Srbi su sebe toliko žrtvovali da su u ovom trenutku izgubili sebe, iako time...

Srbi su sebe toliko žrtvovali da su u ovom trenutku izgubili sebe, iako time vaskrsavaju

Pored jevrejskog, narod koji ima strahovitu odgovornost upravo za blizinu Božjeg imena – neka mi se ne govori o nacionalizmu ili bilo šta tome slično – hteli mi ili ne hteli, jeste srpski narod, stradalački narod. On se mora prisetiti da ne sme nikada napustiti tu divnu odgovornost koju ima. Čini mi se da upravo na čudesan način gubljenjem Kosova u državotvornom smispu, on dobija čudesno novo osećanje sabornosti i velike odgovornosti koju ima.

Ta dva naroda – govorim sad o Evropi – dva najstradalnija evropska naroda, po meni su pozvani da budu najbliži jedan drugome, da ukinu sve predrasude koje su se dešavale i dešavaće se do kraja vremena.

Više puta sam davao neke izjave u novinama, u kojima sam rekao da sam trajno zaljubljen u srpski narod. Smatram ga svojim bratskim narodom jer za mene nema naroda koji je trpeljiviji i bratoljubiviji sa svima. A to je čudesna osobina, toga nema u svetu. U svetu sve počiva na prirodnom, nacionalnom, svetom sebičnjaštvu. Kod Srba toga nema: oni stradaju stoga, i nisu nacionalisti zato što toga nemaju. Prema tome, teško je da im se to može pripisati. Oni su doživeli Kosovo, i nisu nacionalisti.

Srbi su sebe toliko žrtvovali da su u ovom trenutku izgubili sebe, iako ja mislim da time vaskrsavaju. To je neverovatno čudesan ne samo smisao već najplemenitija vrsta eshatološke kamikaze, koju nose Srbi. Oni su sad otprilike u stanju da ne smeju o sebi čak ni da misle dobro, nego se samo osećaju dobro ako misle najgore. Ja to kažem o mojim prijateljima koji su Srbi i koji najgore o sebi misle: taj smisao za samokritiku spičan je i kod Jevreja. Proroci su najužasnija samokritika Izraela.

Ali, kako se Kosovo pretače u duhovnom smislu, sve se polako počinje prečišćavati. Naravno, ima i preteranosti, to je prirodno. Ali bitna stvar je tu.

principspomenik0

DVE TAČKE IZ ISTORIJE

Dakle, posmatrajte kakvu ulogu ima srpski narod u svetskoj povesnici. I Gavrilo Princip – a to nije samo Gavrilo Princip već ceo Prvi svetski rat. Sad u Dugi čitamo da nemački novinar Viktor Majer napada čak i ulepšavanje Terazija kao šovinistički nacionalizam i dodaje: „Uvek su Srbi prekratili našu hegemoniju u Evropi, i u prvom ratu, i u ovom drugom, dvadesetsedmim martom. Izgubili smo dva dragocena meseca“.

Svi nemački povesničari redom – a Nemac je tačan i ne greši kad je povesnica u pitanju – svi do jednog naučno dokazuju – a to sam uvek tvrdio, mada nisam Nemac i nisam povesničar – nemojmo zaboraviti onaj trenutak koji je biblijska priča.

Nemac dolazi pred Moskvu. Ulazi već u predgrađa sa najvećom nagomilanom silom otkako zavojevači postoje. Napoleon beše smešan u poređenju s Nemcima, najezdarima s neznam koliko tenkova, aviona, topova, kao u biblijskoj priči – ne kao, već u bibpijskoj priči.

Najednom – razlika u topoti od šezdeset stepeni! Bilo je +30, a spustipa se na -30! Nijedna sprava ne kreće, tehnika više ne vredi, ne kreće! Odjedared ta užasna mašina, koja bi Moskvu za deset, za dvadeset dana sravnila sa zemljom kao varšavski geto, ta dotad najveća motorizacija sveta, više ne može dase pokrene.To je biblijska priča.

I to ruski maršali priznaju kao trenutak od prelomnog značaja, čak priznaju da je događaj od dvadesetsedmog marta pridonio pravoj stvari. Mislim, da nije bilo dvadesetsedmog marta, još bi partizanije bilo u Rusiji. Jer padom Moskve Hitler se već beše spremio da nestrada od zime, kao Napopeon. A jedna jedina pruga je vodila do Urala. Nju bi Nemac zaposeo kao ništa, crpeo materijal, i ko zna koliko bi se još nosio sa saveznicima.

Tako pogledajte: dve neobično značajne stvari u Prvom i Drugom svetskom ratu, užasno značajne stvari, zapetljala je neka mala Srbija, i Nemac ne može smisliti Srbina. Zato ga i mrzi. „Oduzeo nam je, s pravom, našu premoć u Evropi jer smo bili najnapredniji“. To se uopšte ne može poreći. I u atomistici behu najnapredniji, i u filosofiji, i u muzici, dakle, i u nauci i u kulturi, i s punim pravom mogu reći da su osvojili Evropu ne samo da bi zagospodarili, već da bi sve pobili…

Za mene u eshatološkom smislu narod koji je dao strahovite žrtve – uvek svesno, nimalo nesvesno – za sveopšte ideje jeste srpski narod. Neko s pravom kaže da je to ludo samouništenje, ali dodajem da apostol Pavle divno reče: „Mi smo ludaci u Gospodu“. Srbin je opet ludak u univerzalijama, ja sam za te ludake i pripadam plemenu koje je isto ludo u opštenju sa Bogom i protiv Boga. Svejedno, samo da nikad nije „bez“, jer, ako si protiv, nisi bez. Najgore je biti bez, potpuno nepristrastan.

ww2ruskazima

JEDNOSTRANA I NEPRAGMATIČNA SRBIJA

I danas znam i verujem da se prvi put spajaju nebeska i zemaljska Srbija. Jer nesreća je kad se izgubi ta ravnoteža. Srbija je sada prvi put na dugom, trnovitom, krvavom, ali pravom putu sjedinjenja ta dva nerazdvojiva gledišta.

Kad god je Srbija bila jednostrana, pokušavajući da podržava pragmatiku Zapadne Evrope, ona je padala i propadala. A, kad god je bila suludo nepragmatična, zanosom zahvaćena, na strani slobodoumlja, zbog kojeg je uvek stradala i zbog kojeg ljudi najviše smatraju da vredi stradati, onda Srbija beše ono što jeste.

Srbija je u Vaskrsu i ništa je neće zaustaviti. Pa taman da Srbi to i ne znaju, da toga nisu svesni.

Verujte (da ćemo) u našem vremenu doživeti svoje sudbinsko, povesničko, nadpovesničko, saborno samoosvećenje u novom našem velikom trenutku, mada to mnogi još uvek nisu spoznali. To samoosvešćenje pravi je Vaskrs ovoga naroda, raspeća kroz vekove i uspenja kroz ovaj trenutak.

Imate čuvenu priču o pravednicima, zbog kojih celokupno Postanje postoji, a oni ne znaju da su pravednici. Zbog toga Srbija treba da zna da svojim spojem zemaljskog i nebeskog ima preznačajnu ulogu, mada ja, kao beležar proročanstva, eshatološki imam prava da po mogućstvu otkrijem. Ali Srbija to ne treba da zna jer, ako bude svesna, viziju neće ispuniti.

Idemo sad mnogo dalje. Za nekoga je to prazna reč, ali za mene je najdublja istina. Tvorac nikad ne zaboravlja pretke koji s Njim behu. Morate znati, a verovatno znate da je jedan od najhrišćanskijih naroda u Evropi bio srpski narod, i srpski vladari.To Tvorac nikad ne zaboravlja. On oprašta, ali nikad ne zaboravlja. Nemanjićka dinastija užasno je stradalnička dinastija, i u krvožednosti i u bogožednosti. To jedno sa drugim ide, to je meni bilo kao raspeće, sve zajedno ide. Nemanjići behu, s jedne strane, veoma moćni zemni vladari, ako hoćete krvoločni, a posle toga idu pa se iskupljuju. Takav je čovek. Mi danas nismo u stanju da se iskupimo. Ne znamo šta je veličansteni čin epskog iskupljenja. Do juče si grešnik, a od sutra si svetac. I Bog to prima.

Ali neki vele: vladari Stevan Nemanja i Dušan behu grešni, pa i narod. Time se osmišljava pitanje „zašto“.To su radili svi vladari, pa su neki narodi na zemlji doživeli velike uspehe. Pitanje ne mora da je samo u tome. Dublje je ono iz priče o Jovu: nisam kriv a stradavam. I, ako još stradanje nema smisla, onda je to bespuće. Ali osetimo li da ima smisla, kao što ga ima, da nismo krivi a stradavamo, ali za jedno veliko neznano „da“, onda se odjedared u nama nešto desi, nego nas dostojanstvo opet uzdigne do epskog čoveka. Srpski narod je epski narod.

Smatram da u ovom trenutku povesničkog življenja srpski i jevrejski narod imaju golemo značajnu odgovornost. A to je da širinom i bratoljubljem natkrile sva moguća trvenja i mržnje da prečišćeno opet vaskrsnu u onom zbog čega je srpski narod srpski narod. A on je upravo stoga jer beše jedan od najhrišćanskijih naroda. Vladika Nikolaj Velimirović sjajno kaže na jednom mestu: „Srbi su jedini narod koji hrišćanstvo nije primio preko vpadara, nego su ga najpre primili mpadi, a stari su ostali pagani – pa su polako preko mladih primili hrišćanstvo“. To je neobično značajno zapažanje.

Mislim da su to dva naroda najbratskijau Bogu, nezavisno da li su sad, trenutno, neki bezbožnici, a neki ne. To je druga stvar. Ali glavno jezgro je tu i oseća se da se to polako, upravo s tragedijom koja se dešava na Kosovu, dragoceno pretvara u nešto mnogo dublje: Lazar se odlučio za carstvo nebesko. To nije metaforična fraza. Ovo Kosovo je opet nebesko Kosovo.To je početak Novog Jerusalima.

Ja sam u nekim užarenim raspravama govorio da, gledano sa eshatološke strane, jedan od prvih budućih podanika Novog Jerusalima jeste srpski narod. On se oslobodio nacionalnog sebičnjaštva toliko da je ono što mu je najdragocenije, u ime nekih uverenja, maltene predao. A to je Jedna od najvećih žrtava. Ta žrtva vodi u Novi Jerusalim.

Enriko Hosif (1924-2003), kompozitor, pedagog, muzički pisac i akademik SANU. Delovi neautorizovanog izlaganje iz 1997. godine.

 

Priredio SINIŠA SINADINOVIĆ

Istorija
Pratite nas na YouTube-u