SOLŽENjICINOVO PROROČANSTVO O UKRAJINI PRE SKORO POLA VEKA

Sa Ukrajinom stvari će biti izuzetno bolne. Ali čovek mora da shvati stepen napetosti...

Sa Ukrajinom stvari će biti izuzetno bolne. Ali čovek mora da shvati stepen napetosti koji oni osećaju

Veliki pisac Aleksandar Solženjicin predvidio je trenutnu situaciju u Ukrajini pre skoro pola veka. Njegovi spisi iz sovjetskog perioda, uključujući Arhipelag Gulag, sadrže razmišljanja o pitanjima nacionalizma i korena budućih etničkih nemira na teritoriji Ukrajine. Pišući o pitanju nacionalizma u svom remek-delu o Gulagu, nobelovac je zaključio: „Sa Ukrajinom stvari će biti izuzetno bolne“. Čak u sovjetsko doba proročki nije isključio da bi Ukrajina mogla da se otrgne iako sa kvalifikacijom da „može biti potreban referendum za svaki region“, s obzirom na način na koji su boljševici nesrećno pripajali zemlje koje nikad nisu istorijski pripadale Ukrajini.

kijevmonasi01

DA LI SMO VELIKI NAROD

Pisao je 1968. godine, objavljeno 1974 (Arhipelag Gulag, Deo 5, Poglavlje 2):

„Boli me da pišem ovo jer su Ukrajina i Rusija spojene u mojoj krvi, u mom srcu, i u mojim mislima. Ali veliko iskustvo prijateljskih kontakata sa Ukrajincima u logorima mi je pokazalo koliko bolan grč oni drže. Naša generacija neće pobeći od plaćanja za greške naših otaca. Da stavite pečat na nečije stopalo i vičete: ‘Ovo je moje!’, najlakša je opcija. Daleko je teže kazati: ‘Oni koji žele da žive, neka žive!’ Kako to može biti iznenađujuće, marksistička doktrina – koja navodno uništava ideologiju nacionalizama – bledi. Naprotiv, u doba nuklearnog istraživanja i kibernetike, ideologija nacionalizma je iz nekog razloga cvetala. I vreme dolazi za nas, hteli mi to ili ne, dolazi da naplati sve menice samoopredjeljenja i nezavisnosti. Plaćati moramo sami, bez čekanja da se spaljujemo na lomači, davimo u rekama ili bivamo posečeni. Moramo dokazati da li smo veliki narod ne po ogromnom prostranstvu naše teritorije ili brojem naroda u našoj brizi, već veličinom naših djela. I stepenom u kome ćemo shvatiti šta da radimo sa zemljama koje neće želeti da ostanu sa nama i koje će se otcepiti.

Sa Ukrajinom stvari će biti izuzetno bolne. Ali čovek mora da shvati stepen napetosti koji oni osećaju. Kao što je bilo nemoguće da ga reše vekovima, sada je do nas da se pokaže dobar osećaj. Moramo predati na odlučivanje njima: federalisti ili separatisti, koji god od njih da pobede. Nadam se da nećemo biti ludi i okrutni. Ako se pokažemo blaži, strpljiviji, koherentniji sada, ostaje više nade da se obnovi jedinstvo u budućnosti.

Neka se nacionalizam iživi, testirajmo ga. Oni će uskoro shvatiti da nisu svi problemi riješeni kroz odvajanje. Pošto u različitim regionima Ukrajine postoji različit procenat onih koji sebe smatraju Ukrajincima i onih koji se smatraju Rusima, tu će biti mnogo teškoća. Možda će biti potrebno da se referendum održi u svakom regionu, a zatim obezbediti preferencijalni i delikatan tretman onih koji bi želeli da odu. Nije cela Ukrajina u svojim sadašnjim granicama formalnih sovjetskih republika zaista Ukrajina. Neki regioni na levoj obali reke Dnjepra jasno se oslanjaju više na Rusiju. Što se tiče Krima, odluka Hruščova da ga preda Ukrajini bila je potpuno proizvoljna. A šta je sa Karpatskom Rusijom – Rutenijom? To će poslužiti kao test više: dok zahtevaju pravdu za sebe, kako će se Ukrajinci odnositi prema karpatskim Rusima?“

donbas09

NEĆU SE PRIDRUŽITI SUKOBU

Aprila 1981. godine u pismu konferenciji o rusko-ukrajinskim odnosima u Torontu, koje je organizovao Harvardski ukrajinski institut (objavljeno u Ruskoj misli, Pariz, 18. juna 1981. godine, a u Rusiji prvi put u časopisu Zvezda, br. 12, 1993), Solženjicin piše:

„Sam se potpuno slažem da je rusko-ukrajinski problem jedno od glavnih aktuelnih pitanja i svakako od presudnog značaja za naše narode. Ipak, čini mi se da crveno-vruće strasti i zagrevanja temperature su pogubni za tu stvar…

Ja sam više puta izjavio i ovde i sada ponovio da niko ne može biti zadržan na silu, niko od antagonista ne bi trebalo da pribegne prinudi prema drugoj strani ili prema sopstvenoj strani, narod u celini predstavlja sklopove manjina, pa obuhvatao i samo male manjine. Svaka manjina sadrži zauzvrat sopstvenu manjinu… U svim slučajevima lokalna mišljenja moraju biti identifikovana i sprovedena. Zbog toga se sva pitanja mogu istinski rešiti samo od strane lokalnog stanovništva, a ne u udaljenim emigrantskim krugovima, čije su percepcije iskrivljene.

Ja doživljavam ovu žestoku netrpeljivost u raspravi o rusko-ukrajinskomi problemu (fatalnu za oba naroda i korisnu samo za njihove neprijatelje) posebno bolno jer sam sam mešovitog rusko-ukrajinskog porekla, odrastao sam pod zajedničkim uticajem obe ove kulture i nikada nesam video i ne vidim nikakav antagonizam između njih. Ja imam u brojnim prilikama pisane i govore u javnosti o Ukrajini i njenom narodu, o tragediji ukrajinske gladi („golodomora“ tridesetih godina prošlog veka – prim. A. Ž.). Imam mnogo starih prijatelja u Ukrajini; oduvek sam znao da patnja Rusa i Ukrajinaca jeste patnja istog reda izazvana komunizmom. U mom srcu nema mesta za rusko-ukrajinski konflikt, i ako, nedajbože, stvari pređu u krajnost, ja mogu da kažem: Nikada, ni pod kakvim okolnostima, niti ja niti moji sinovi nećemo se pridružiti rusko-ukrajinskom sukobu, bez obzira koliko neke usijane glave mogu da nas guraju ka njemu.“

TRETIRANjE NENASILjA

Solženjicin je objavio 1990. godine u tekstu Obnova Rusije, pišući o Ukrajincima i Bjelorusima, da odvojiti Ukrajinu danas znači proći kroz milione porodica i ljudi:

„Samo razmislite kako se meša stanovništvo; postoje čitavi regioni u Ukrajini sa pretežno ruskim stanovništvom; koliko ljudi ima kojima je teško da izaberu kojoj od dve nacionalnosti pripadaju; koliko ljudi ima mešovitog porekla; koliki mešoviti brakovi postoje (uzgred, niko do sada o njima nije mislio kao mešovitim). U jeku opšte dezintegracije, ne postoji nagoveštaj jedne netrpeljivosti između Ukrajinaca i Rusa. Naravno, ako bi ukrajinski narod zaista sam odlučio da se otcepi, niko ne bi trebalo da se usudi i pokuša da ga drži silom. Ali ovo prostranstvo je raznovrsno, i tu je samo lokalno stanovništvo ono koje može da odluči o sudbini njihovog lokaliteta, njihovog regiona, a svaka novoformirana etnička manjina na tom lokalitetu treba da se tretira na isti način nenasilja.“

 

Sa engleskog A. Ž.

Rossiyskaya Gazeta/Frontal

 

Istorija
Pratite nas na YouTube-u