BRANKO ŽUJOVIĆ
Koliko god susretljive bile, Srbija i Crna Gora neće steći poverenje SAD i dobrog dela Evropske unije
Nedavno je objavljena vest agencije Asošijeted pres da je u Crnoj Gori između 25 i 50 obaveštajaca povezano sa ruskim bezbednosnim službama. Brojevi su ozbiljni jer, prema objavljenim podacima, Agencija za nacionalnu bezbednost ima svega tristotinak zaposlenih. To znači da desetak i više odsto obaveštajne zajednice Crne Gore sve u šesnaest izvozi najstrože tajne u Moskvu.
Sa druge strane, vest je, pozivajući se na neimenovanog zvaničnika NATO, objavila ugledna agencija, pa ne ostaje mnogo prostora za sumnje u njenu verodostojnost. U Srbiji su je prvo preneli mediji koji u izveštavanju imaju neskrivenu dozu onoga što se ispravno naziva propagandnom delatnošću.
Ti mediji svojski su se potrudili da nas u propratnim antrfileima, bez navođenja izvora, obaveste da su CIA (20 hiljada zaposlenih), MI6 (3.200) i BND (6.500) zanatske radnje u poređenju sa globalnim gigantom obaveštajne industrije zvanim ruski FSB, iz čije senke vreba KGB. Rusi đuture imaju jedno dvesta-trista hiljada špijuna željnih ekspanzije. Od toga spasa nema. Proizvoljno navedene brojke jasno sugerišu ko tu napada, ko osvaja, a ko se brani.
RASMUSEN KONTRAOBAVEŠTAJAC
Jer, kažu dalje, u Srbiji je najaktivniji ruski FSB. Slede, tek da se Vlasi ne dosete, austrijska HNA i hrvatska SOA. Amerikanci, CIA i NSA, kažu, uglavnom rade preko agencija prijateljskih zemalja. Tu vrstu partnerstva imali smo priliku da vidimo u uzastopnim otvaranjima dve špijunske afere u Nemačkoj, čiji su službenici za novac odavali tajne Amerikancima.
Vest o crnogorskim obaveštajcima koji rade za Ruse dobro je uklopljena u širu priču. Malo ko se seća izjave Andersa fog Rasmunsena, date sredinom juna pred spoljnopolitičkim trustom mozgova Četam haus u Londonu. On je rekao da je kontaktirao sa saveznicima koji mogu da potvrde izveštaje da je Rusija, u okviru svojih razgranatih operacija skupljanja inforamcija i širenja dezinfromacija, aktivno angažovana sa ekološkim organizacijama koje rade protiv dobijanja gasa postupkom frakinga. Sve u cilju održavanja zavisnosti Evropske unije od uvoza gasa iz Rusije.
Velika Britanija, naime, raspolaže izvesnim rezervama gasa, ali su one zarobljene u stenama na više stotina metara dubine. Do gasa se stiže samo ako se stene razgrade pomoću hemikalija i ogromnih količina vode. Ekološki aktivisti tvrde da proces nosi neslućene ekološke rizike, od zagađenja pijaće vode, do destabilizacije tla i izazivanja zemljotresa.
Tim povodom Grinpis je odbrusio Rasmunsenu da je njegova tvrdnja da su ekološke organizacije Putinove marionete apsurdna toliko da se pitaju šta oni tamo u štabu NATO puše. Gas dobijen frakingom, kažu predstavnici Grinpisa, bio bi znatno skuplji od uvoza iz Rusije, zadovoljio bi delić evropskih potreba i ne bi potrajao ni deset godina, uz nenadoknadivu štetu.
INFLACIJA STRAHA
Kada argumenata i činjenica u Briselu ponestane, izazove se inflacija straha. Slično je sa Crnom Gorom, odnosno Srbijom. Boljeg izgovora za odlaganje crnogorskog prijema u NATO nema. Podsetimo, Podgorica je držana za kandidata koji se najviše približio Briselu, ali je ostao pred zatvorenim vratima, zajedno sa Gruzijom, BiH i Makedonijom. Otuda svemoćni i sveprisutni ruski špijuni kao elegantan izgovor za zamajavanje Crnogoraca.
Koliko god susretljive bile, Srbija i Crna Gora neće nikada steći poverenje SAD i dobrog dela Evropske unije. Apotekarska doziranost Beograda i Podgorice u Briselu meriće se nadziranim slabostima.
Grinpis će možda u budućnosti, u nekoj fazi odnosa, naći zajednički jezik sa SAD i njenim atlantskim saveznicama. Pravoslavni Balkan nikada neće steći takvu priliku. Nama se na zapadu ne veruje po automatizmu. Što pre to prihvatimo kao dobro posvedočenu činjenicu, imaćemo jasniju perspektivu pred sobom od one predpristupne.
