ALEKSANDAR DUGIN: BORBA SA NEOLIBERALNOM IMPERIJOM POSTAĆE KONSOLIDUJUĆI MIT NOVIH IMPERIJA

Šta je poznati ruski filozof i geopolitikolog rekao o novoj imperijskoj kulturi za Hudožestveni...

Šta je poznati ruski filozof i geopolitikolog rekao o novoj imperijskoj kulturi za Hudožestveni žurnal 2004. godine

HUDOŽESTVENI ŽURNAL: U poslednje vreme intelektualni i umetnički svet ispoljava zanimanje za temu Imperije. Može se reći da je ta tema čak postala luckasta moda. Hteli bismo da bolje razumemo vaše shvatanje te problematike. Jer upravo ste vi prvi počeli da govorite na tu temu pre mnogo godina.

ALEKSANDAR DUGIN: Problematika Imperije se po meni ne može shvatiti izvan tematike postmoderne. Pri tome je važno imati u vidu da postmoderna, koja je postala aktuelna od kraja 70-tih, sve dosad nije iscrpljena. I to bez obzira na to što već godinama svi postmodernu sahranjuju. Kada pojedini kritičari proglašavaju kraj postmoderne, čini mi se da ne shvataju šta to zapravo proglašavaju. A proglašavaju ni manje ni više nego kraj sveta. Ta moderna je kao stil, kao istorijski trend, upila u sebe čitavu istoriju. Moderna je predstavljala, pa i u likovnoj umetnosti, izvesno sumiranje svega predhodnog u prevaziđenom neočitom vidu. Po meni je do 70-tih nadvladalo osećanje da je istoricizam razvoja civilizacije, koga je moderna podrazumevala, stigao do svog vrhunca, do svog akme, ne pretpostavljajući pritom nikakvu “zlatnu jesen”, blago sklizavanje naniže, u ugodan marazam starosti. Proces postmoderne je proces poimanja da je moderna kao takva iscrpljena. U suštini, moderna je u trenutku nastanka sebe proglasila za jedinog naslednika čitave istorije – iza nje je (u prošlosti) ostala spržena zemlja pošto je sve ono vredno već bilo u njoj samoj. Novo doba, bez obzira na proglašeni individualizam, bilo je univerzalističko, i moderna je kao stil to u punoj meri u sebe upila. Kada je u moderni započela kriza žanra, kada je bila desemantizovana kao umetnički proces, nije načinjen (možda i nije mogao da se načini) paradigmatski izbor u drugom pravcu. Diskusija o postmoderni se rasula kao šrapnelom po vrapcima. Temelj smisaonog kontinenta koji je postmoderna htela da izmeni ostao je netaknut.

Smatram da u postmoderni postoje dva pravca. Prvi je “hipermoderna” ili “ultramoderna”, tj. produžetak moderne koja ostaje ono što jeste, do svog sopstvenog krajnjeg dometa, bez njegovog prevazilaženja. Hipermoderna poprima forme totalnog nihilizma, potpune desemantizacije sadržajnog istorijskog procesa, kada se sam čovek ukida, ali se pri tome ničim ne zamenjuje, već postaje preživela maska ukinutih smislova.

Drugi pravac u postmoderni razvija ono što je na pragu Novog doba odbačeno – tj. preinačenu premodernu. Taj naivan, sakralan svetonazor predstavlja pozadinu ljudskog postojanja, njegovu podsvest, telesnost, sve u svemu – arhaičnost. U suštini, radi se o tome da usled svojevrsnog nettoyage par le vide, “čišćenja prazninom” (termin Žana Parvuleskoa) temelja ljudske kulture, počinju da izbijaju temeljne arhaične crte. To je bremenito onim što se može nazvati le retour des Grands Temps (takođe termin Žana Parvuleskoa i naziv njegovog nedavnog romana) – “povratak Velikog Doba”, tj. vraćanje premoderni i revalorizaciji svega što je na pragu moderne odbačeno. I tu se sasvim približavamo tematici Imperije. Pošto je ideja Imperije odbačena upravo na pragu Novog doba, zajedno sa stvaranjem buržoaskih država-nacija (Etats-Nations). Imperija suštinski pripada premoderni, ona zadaje svoju ravnotežu između individualnog i univerzalnog, pri čemu je ta ravnoteža zasnovana na prilično arhaičnom odnosu prema ontologiji, socijumu, kulturi.

Dakle, postmoderna je proces koji, s jedne strane, završava modernu i utvrđuje njen poslednji akord – nihilističku hipermodernu, dok, s druge strane, pretpostavlja primesu arhaičnih elemenata u oblasti koju je moderna spržila, ona postavlja pitanja koja su tokom čitavog Novog doba ostajala izvan granica političke korektnosti. U tom aspektu postmoderna nije iscrpljena; ona je na novom zavoju spirale sagledavanja prišla problemu premoderne sa sasvim novim znakom. Dok je moderna – proces desemantizacije i dezontologizacije tradicionalnog sistema vrednosti, postmoderna je napeta, podrugljiva, makar i dvosmislena, ali ipak revalorizacija svega zaboravljenog na pragu Novog doba, pogotovo onog za šta se u to Novo doba ispostavilo da je nelegalno. To je revalorizacija istisnutog, stidljivo sklonjenog, skrivenog…

U tom smislu postmoderna i njen nadolazak predstavljaju događaj od kolosalne važnosti: ona je ultrazasićena i povlači za sobom izmene u strukturama smislova koji nestaju. Mi stojimo na pragu globalne konzervativne revolucije, smene samog antropološkog koda. Zasad se taj proces odražava na igrovni, kikotav način. Ali setimo se kako su izgledale prve ćelije komunista, socijalista ili fašista, gde je politika bila izmešana s umetnošću, futuristima, paradoksalistima, pesnicima i umetnicima-dekadentima. Brjusov, Štefan Georg, Gotfrid Ben, Marineti, Majakovski, Hlebnjikov… Da, sve to je počinjalo smešno – samo što se nimalo smešno završilo. To je veoma nesmešna, veoma ozbiljna stvar – “povratak Velikog Doba”.

lebedevfrontov01

Eto zašto uopšte nije slučajno zanimanje savremenih umetnika za premodernu uopšte, pa i za imperijski projekat. Karakter zanimanja za arhaičnost sada prelazi iz podrugljivog stadijuma, svojstvenog ultramoderni, ka novoj ozbiljnosti. I moj pokojni prijatelj Timur Novikov je dobro osećao tu ozbiljnost. Njegova Akademija je prelazni beočug od moderne ka novom problemu postmoderne kao novog avatara premoderne.

Ako Imperiju smatramo izvodom redukcije ka uslovima premoderne, onda s Imperijom povezujemo vrednosti hijerarhije, podređenosti pojedinačnog celini. Ipak je Toni Negri, poznati teoretičar nove Imperije, postulirao obratno. Govorio je o savremenoj Imperiji kao o mrežnoj strukturi, kao o poslednjem stadijumu kapitalizma, lišenom jedinstvenog centra, zasnovanom na složenoj ravnoteži raznih centara vlasti. Protiv Imperije protestuje isto takvo po strukturi “mnoštvo” – “multitude”. Otud je s njegovog stanovišta Imperija osuđena na propast – ona ne može da sebi potčini mnoštvo, pošto i sama ima mrežnu strukturu.

— Ali šta je hijerarhičnost? Fuko je, na primer, poput Ničea čitavu istoriju ljudskog ustrojstva shvatao kao ravnotežu, igru vlasti. Istovremeno je svaki diskurs građen po zakonima prinude. Svaka fraza, čak i “danas ću otići u bioskop” ili “hoćete li kafu?” u sebi nosi hijerarhiju odnosa, subjektno-objektno potčinjavanje itd. Ljudska priroda je sama po sebi hijerarhična – imamo dva oka, a ne petnaest, stojimo uspravno, a ne vodoravno. A ljudska ustrojstvo se sa svoje strane odražava u čitavoj ljudskog kulturi. Što se tiče delezovskog anarhičnog pokušaja da se pomoću rizoma ili mreža destrukturira društvo, na kraju će u praksi takve strategije u stvarnosti samo stvoriti nov hijerarhijski model – nastaje protivsistem koji reorganizuje sistem funkcija vlasti. Svaki pokušaj apsolutne slobode uvek dovodi do apsolutne hijerarhije, težnja da se sve i svja oslobodi završava se GULAGom i dolaskom nove elite umesto stare. I ta pojava nije samo politička, već i kulturna, verska itd.

Što se samog Negrija tiče, „Imperija“ koju opisuje – to je mondijalni, jednopolarni svet, globalistički, s američkim sistemom vrednosti kao vladajućom ideologijaom, s ultrakapitalizmom kao ekonomsko-filozofskim modelom. Negrijeva „Imperija“ je akme ultramoderne, njena apoteoza. Negativna strana “mnoštva” – to je nihilistička strana ultramoderne, njena negativna osnova, a nikako alternativa. Može li se isto reći i za Marksov komunizam? Ne znam… Nisam spreman da jednoznačno odgovorim. Mi, realni postmodernisti, čitamo Marksa drugačije, “zdesna”, ako hoćete: on je za nas prorok ekstatične Imperije zlatnog veka…

Kod Negrija su i “Imperija”, i “revolucionarna klasa mnoštva” – mrežne strukture koje, svaka po svome, nastavljaju trendove običnog modernizma, samo dovedene do krajnjeg logičnog dometa u dve verzije – u verziji poretka (turbokapitalizam svetske vlade) i haosa (transvestiti-grebatori s pirsingom i slaboumni migranti Tonija Negrija). I jedno i drugo su poslednja agonija moderne. Sve je to još uvek 20. vek i pokušaji njegovog projektovanja u 21. vek i u beskonačnost. Imperije 21. veka biće drugačije. Biće više premodernističke. Nastajaće u Crnoj Africi, Latinskoj Americi, čak i u Evropi, gde makar postoji istorija, za razliku od SAD – tog laboratorijskog i ultramodernističkog eksperimenta. Moguće je da to bude i Evroazijska imperija sa šamanima i crkvama, ili Islamska Imperija, ili Kineska. Uveren sam da će procvat imperija nastati posle zalaska “Imperije”. Imperija kao pokušaj stvaranja svetske vlade s kritičkom skupštinom mrežnjaka – to su grčevi ultramoderne. Ti grčevi već zaviruju u onaj svet gde ih neće biti, i otud se javlja element makabra u vidu Bin Ladena, nestanka struje u Njujorku, estetskih hepeninških intuicija “novog svetskog poretka” zajedno s njegovom kritičkom antitezom, koji očajnički vibriraju na pragu onoga kamo neće dospeti. Iza granice postistorije već sviće “le retour des Grands Temps”, “doba novih imperija”.

lebedevfrontov02

A o kakvoj Imperiji mi uopšte mislimo, maštamo? Imperija je specifičan spoj univerzalnog i pojedinačnog. Unutar Vizantijske imperije je bilo mnogo različitih carstava. Misao o Imperiji – to je relativno univerzalna racionalnost. Mrežne strukture će se u novim imperijama pretvoriti u etnos nastao po osnovu skupštine tipskih fizičkih i umnih osobenosti: na primer, može nastati etnos od bajkera, fudbalera, umetnika ili kompjuterdžija. Takvi novi etnosi će se uporedo sa starim i klasičnim uključivati u sastav novih imperija po jezičkom, geografskom načelu, kao što su se ranije uključivali po verskom. I oni će sa sobom doneti poseban racionalizam. Tako da će u novim imperijama istinske postmoderne biti mnogo racionalnosti – nasuprot monoracionalnoj “Imperiji” ultramoderne. Samim tim će biti dostignut premodernistički efekat kada je postojao višepolarni svet s raznim racionalnostima u osnovima velikih civilizacija. Sada to neće obavezno biti verska racionalnost – neko (naravno, ako ushte) može obogotvoriti Kanta, kao što se sada u jednoj od “novih religija” u Brazilu klanjaju Volteru i Rusou.

Dah premoderne se oseća već u samom povratku termina “Imperija”. Taj povratak premoderne posle moderne rađa specifičnu podrugljivost, koju najpronicljiviji ljudi čuju u toj pretenziji na uspostavljanje “novog svetskog poretka”. Nešto podrugljivo-fašističko se može čuti u Bušovim rečima: “The God said me – strike Iraq”. Ne može se reći da je to pozitivno, ali je svakako do bola poznato iz epoha pre Novog doba. Da, zasad je sve to još parodija koja se zaklanja parolama poput “slobode” i “demokratije”, u duhu Džefersonove extensive empire (o čemu piše Negri), ali je to već nešto što je očito iz prošlosti. Buš mlađi, dušica, znakovni lik postmoderne, u svom liberalnom fanatizmu liči na Bin Ladena, u njemu ima nečeg bezumnog i simpatičnog. Kažu da je on idiot i kodirani alkos, dipsoman… Možda se posle svoje ostavke čak i priključi našem projektu… Vidim ga kako maršira u redovima “Evroazije”, opet pijan kao čep…

Ali koliko su “Imperija” i imperije spojivi? Ta, “Imperija” uvek pretpostavlja imperijsku naciju. Tako je Rimsku imperiju naseljavao rimski narod – populus romanum. Vladajuća ideologija našeg doba postulira globalizaciju svih procesa, a u umetničkoj sredini je merodavno mišljenje da je savremena umetnost – zapadni pronalazak i nikakva druga savremena umetnost ne postoji.

— Mislim da “Imperija” kao globalizam zahteva izvesnu univerzalnost stila. U onoj “Imperiji” koja se sada gradi, to jest u zapadnocentričnoj mondijalističkoj Imperiji, postoji vrlo izrazita ideologija koja, kao što je na prijemu u Kremlju u mom prisustvu demonstrirao američki ambasador u RF Verbšou, može biti formulisana za 60 sekundi: “globalni svet”, “sve za individualnost”, “sloboda kao univerzalna vrednost”, “nacionalne uprave su za rušenje” i tako dalje. (Alal vera ambasadore Verbšou, to počinje da mi se sviđa…) Kao sredstvo izgradnje te Imperije služe ne samo naftni monopoli ili OS SAD, nego i MTV, i mondijalna kultura u celini. Zato do izvesnog trenutka ispada da učešće ruskih umetnika u svetskom procesu savremene umetnosti predstavlja svojevrsnu saradnju sa kolonijalnom upravom: umetnici kao policajci… To je pomoć okupatorima u stvari kolonizacije, u osvajanju našeg kulturnog prostora. Jer je u jednopolarnom svetu uključivanje u svetski umetnički kontekst – u suštini proces potčinjavanja drugih polova, njihovo rastvaranje. A saradnja sa policajcima može biti različita, ne jurcaju svi po šumama sa psima da love partizane – pojedini crtaju agitacione plakate. I učešće, ponavljam, upravo učešće u savremenom umetničkom svetu – to je saradnja sa okupatorima i izdaja sopstvenog identiteta.

lebedevfrontov03

Ali tu iskrsava interesantan momenat. Danijel Bel u jednoj svojoj knjizi iznosi zanimljivu misao: u sadašnjoj Imperiji kultura mora odumreti, pošto je taj projekat u suštini alternativan tehnološkom razvoju. Ta, kultura i umetnost su zamumuljena premoderna, zasnovana na onim iracionalnim stranama čovekove duše koje očito ne dospevaju u “Verbšouov spisak”. U Imperiji postoji “sloboda od”, tj. “liberty”, a nikako sloboda sama po sebi, ne “sloboda za”, tj. “freedom”. A u umetnosti ima i jednog i drugog. Sloboda kao sadržajan pojam, to jest “freedom” – vrednost je premoderne, sloboda kao negativan pojam, to jest “liberty” – to je već koncept moderne. I zato kultura, po mišljenju graditelja “Imperije” mora biti iskorenjena, uostalom, kao i pol. Nije tek onako Žan Bodrijar govorio da je postojanje dvaju subjekata u polnom činu – već nedopustiv arhaizam. U sterilnom svetu globalizma svi moraju jednopolno da se rađaju – prostom deobom, kao klonovi, infuzorije ili ćelije raka. Premda je, dabome, prvobitno bilo obrnuto – sloboda od običaja je predstavljala modernu u odnosu na tradicionalnu porodicu. Danas je polni čin dvaju bića – tim pre raznog pola – već prava “konzervativna revolucija”, svojevrsna “crnostotinaška” predstava… Politički korektni su samo aseksualnost, ovca Doli, bledunjavi infantilni impotentni milijarder Bil Gejts itd.

Zato uvlačenje predstavnika umetničke Rusije u svetsku umetničku sredinu – to nije samo njihovo uključivanje u proces kolonizacije. Oni mogu, ako mućnu glavom, učestvovati u revolucionarnom procesu. Zalaganje za iracionalnost, erotiku, arhaičnost – to i jeste put njihovog povratka u projekat premoderne. Jedino što je umetniku neophodno da u tu svrhu izvrši vrlo složenu proceduru – da zaviri preko granice, da vidi tamo gde – kako se svima čini – ničega nema. I na strani ruskih umetnika može biti okolnost što, uključivši se društvo ultramoderne, ipak imaju konzervativne korene – i takav spoj ih može promeniti i iz saučesnika okupacije i kolonizacije učiniti važnim figurama revolucionarnog pokreta. Ali to je vrlo tanan i složen proces, tu treba uzimati u obzir promenu pojmova tokom vremena. Dok je heteroseksualni libertinizam nekada bio u suštini “levičarski” proces, posle svih seksualnih revolucija se pretvorio u vrlo “desničarski”, pa čak i “konzervativni” proces u poređenju s istopolnom ljubavlju i totalnim uniseksom. A bivši su se nepomirljivi neprijatelji i suprotnosti – komunizam i fašizam – pošto ih je modernizam nadjačao, stopili. Danas je teško naći razliku među njima: evo, na primer, Hakim-Bej; ko je on – ultratradicionalista ili radikalni levi anarhista? I zato je tako velik revolucionarni potencijal “povratka Velikog Doba” – tu se može upisati jako i jako mnogo elemenata koje je “moderna nadjačala”.

lebedevfrontov04

Kako vi zamišljate novu imperijsku umetnost? Tu ne podrazumevam umetnost jedinstvene “Imperije”, već umetnost njoj sučeljenih novih imperija. Može li se vaspostaviti njena poetika? Hoće li ona odgovarati tradicionalnim crtama imperijske umetnosti?

— Mislim da će osnovno načelo biti odsustvo podrugljivosti, tj. nova ozbiljnost. Umesto osmeha – grimasa, umesto smešne šale – strašna šala. Fundamentalnost će se pojaviti u svemu, premda fundamentalnost ne podrazumeva obavezno glomaznost. Čak je bolje upotrebiti termin “težina” pošto je tradicionalna imperija (ne Negrijeva “Imperija”) uvek skopčana sa težinom, sa bremenom. Umesto igre sa smislovima, doći će do simbolističkog uključivanja tih smislova u vraćenu ontologiju. U umetnosti imperija će se slagati one vrste umetnosti koje se ranije nisu slagale, ili su se slagale, ali podrugljivo, na primer, mrtva priroda i performans. U novim imperijama će biti totalna eklektika: tamo će se naći mesto za telegrafe, šamanske obrazine, brze vozove TGV, japanski teror buke, Rusoov minimalizam i grleno pevanje. Ali ta eklektičnost neće biti smešna, obrnuto, biće ultraozbiljna, na njoj će se zasnivati novi imperijski neognosticizam. Pri tome je uključivanje u “novu ozbiljnost” moguće ne samo za ozbiljne stvari, već i za naizgled tako čudne i čak glupe pojave, poput nekakvog programa “Beli Papagaj”. Nova imperijska umetnost mora utopiti u sebe sve, pokazati svoju bezalternativnost. Tu će se odvijati isto ono varenje istorije kao i u ultramoderni, ali sa znakom plus.

U jednom od poslednjih brojeva Hudožestvenog žurnala Boris Grojs govori o poslednjoj utopiji koja je ostala u neoliberalnom svetu – utopiji novca. Upravo je novac, s njegove tačke gledišta, poslednje univerzalno načelo – univerzalni ekvivalent koji garantuje jedinstvo savremenom svetu što se sve više raspada na pojedinosti. Iskrsava pitanje: u kojoj meri će te “nove imperije” moći da međusobno vode dijalog? Na kojoj osnovi? Imaju li one nešto zajedničko, univerzalno? Naravno, osim zajedničkog sučeljavanja jedinstvenoj “Imperiji”.

— Kako je govorio Hegel, “nećemo potcenjivati veliku silu odrečnosti”. Odričući nešto, mi nešto formiramo. Zato je činjenica sučeljavanja potencijalnih “novih imperija” sadašnjoj aktuelnoj “Imperiji” konstitutivna: u najmanju ruku razumljivo je šta one zajedno odriču. A one odriču ultramodernističko shvatanje umetnosti, odriču “slobodu od” umesto “slobode za” i tako dalje. Upravo će borba s neoliberalnom “Imperijom” postati konsolidujući mit “novih imperija” – tako hrišćane za borbu sa grehom konsoliduje mit o đavolu. Da, odricanje u izvesnom trenutku pretpostavlja i stvaranje alternative. Ako svi budu protiv tržišne privrede, onda će u svakoj imperiji obavezno iskrsnuti nešto svoje, da zameni tržišne odnose. Pri tome, to čak neće biti izmišljanje nečeg novog, već revalorizacija onoga što već imamo. Recimo, u Rusiji će se novac sačuvati, ali će univerzalna vrednost opet biti ruski balet.

Onda ispada da su “nove imperije” lišene sopstvenog identiteta, one se hrane samo negativom, on im garantuje konstituišući princip. U suštini ispada da su imperije stupile u tajni dosluh s “Imperijom”.

— Da…, kao što je đavo kod Elijadea potajno naklonjen Bogu… Pri tome ne nekakav tamo sitan zloduh, već globalni istorijski đavo, čije nadjačavanje u svakom konkretnom slučaju otvara sopstvene puteve spasenja. Izazov je opšti – odgovor pojedinačan. Kao što je svojevremeno zavodljiva izgradnja Vavilonske kule konstituisala nastanak naroda. Da, svi su imali zajednički jezik – ali u izvesnom trenutku više nije imalo šta da se na njemu kaže. Svi su razjureni, i umesto jezika su nastali jezici. I kada sadašnja “Imperija” kao ontološki izazov bude nadjačana, ona će postati žiža konstituisanja “novih imperija”. Ali to neće biti mnoštvo nepovezanih singularnosti (otkud je Negri uzeo ideju da individua automatski teži “solidarnosti”, idiot!), koje jeste mrežna sastavnica sadašnje “Imperije”, čiji je revolucionarni potencijal fiktivan. To će biti lokalni racionalizam, racionalnost ograničena konkretnim “velikim prostorom”. Na teritoriji svake od “novih imperija” postojaće sopstveni zajednički jezik, ali će u njemu biti mnogo narečja.

A nema li tu tajne zamisli “Imperije”? Ta, “Imperija” je tokom 90-ih stalno govorila o “političkoj korektnosti”, o “pravima manjina”, o “prihvatanju drugog”. A iza svega toga je stajala istančana računica – politička ekonomija kasnog kapitalizma je zahtevala nove brendove, uključujući i etničke?

— To je donekle tako. Na izvesnoj etapi “Imperiji” postaju potrebni ne više samo razni etnosi, već i male kvaziimperije. “Imperija” pod određenim uslovima lako vari ono lokalno: na pariskim izložbama beduin iza stakla klanja namaz, bratičina Osame bin Ladena je solistkinja islamske rok-grupe.

Vlast “Imperije” nije samo pragmatična, ona je i ideologizovana, ona razlaže svaki holistički ansambl. Zato se etničko kao činjenica podržava, ali do određene mere, kao inercija. U određenom trenutku, pre ili kasnije, etničko izmiče kontroli “Imperije”. Etničko kao takvo nikad ne može biti uključeno u “Imperiju”, pošto se ne slaže s njenom racionalnošću. Etničko – to je “anti-Imperija”. Sudbina, rusko-sovjetske umetnosti na Zapadu – izvanredan je primer toga. Zapad je prvobitno pozdravljao bivši nonkonformizam, pošto je u njemu video “petu kolonu” u SSSR, bledu sliku svoje opšte “imperijske” globalističke umetnosti. Ali potom ruskoj umetnosti nije omogućeno da se ravnopravno uključi u opštu kulturnu razmnenu, pošto je kroz njen univerzalizovani jezik počela da se nazire etničnost. I ruske umetnike su poslali u… Gde su i šta su sada? Ništa! Njihova funkcija je iscrpljena… I oni će sada biti u našim redovima, ili nikom neće biti potrebni…

Svojevremeno je interesovanje Zapada za sovjetsku nezvaničnu umetnost bilo sasvim očito izazvano geopolitičkom borbom “Imperije” sa SSSR. Sada u Evropi možemo konstatovati simptome novog interesovanja koje je izgleda izazvano sučečljavanjem Francuske, Nemačke i Rusije sa SAD.

— Svakako. Sada bi Evropa da vidi šta smo mi na etnokulturnom planu. Tu može svoju ulogu igrati evroazijski element – ta Franci su došli iz naših stepa. I mi im rekonstruišemo komad zemlje kojim su išli njihovi preci iz Krima. Mi im možemo vratiti prethodni stadijum njihove etnogeneze, izgubljeni fundamental. I sadašnja evroazijska ili konzervativna umetnost se mora roditi u avangardnom pravcu…

lebedevfrontov05

Uzgred o avangardi. Kako vi razumete vezu umetnosti nove ozbiljnosti, tj. umetnosti “novih imperija” s inovacijom? Ruska – i ne samo ruska – avangarda je takođe bila ustremljena ka novatorskom porivu, odricanju od kanona. A imperijska umetnost je po definiciji statična, tradicionalistička.

— A na šta se svode inovacije za modernu? Inovacije su za modernu oblik nadjačavanja, tj. to nije stvaralačka stvar. Otvaranje novih obzorja – to je zapravo svrgavanje starih autoriteta, nadjačavanje tabua. Svi projekti moderne su – projekti “slobode od”. Zato su u ultramoderni prešli s inovacija na stereotipe. Osnovna vrednost je postalo serijsko, a ne individualno. U pogledu visoke moderne ne može se govoriti o realnoj kreativnosti – to je samo recikliranje nihilističkih pattern-a. Izlaz u “novu arhaičnost” ne može biti inercijalno konzervativan; on je ostvariv samo kroz spoznaju nihilističke suštine ultramoderne. Sve ono konzervativno što nije spoznalo modernu zaraženo je njome iznutra. Setite se Ničeovih reči o “bolesniku koji se oporavlja”… Ne ceni se “zdrav”, on prosto “još nije bolestan”, ceni se “bolestan”, ali koji se “oporavlja”… “Bivši bolesnik”… Sve se podvrgava desemantizaciji moderne iznutra. Prosti inercijalni konzervativizam uvek ide u paru sa modernizmom, pri čemu modernizam neizostavno pobeđuje – on prednjači, makar u sadašnje doba. U “retour des Grands Temps” više šanse da se probiju imaju sami modernisti – oni su bliži ponoru, oni znaju da dalje puta nema i treba uzleteti. A konzervativac je uvek uveren da još postoji čvrsto tlo, i neće da ide ka ponoru. Ali modernista uvek vuče konzervativca ka tom ponoru, a on se protivi… Zato je stvar sazdavanja umetnosti “novih imperija” – stvar modernističkih umetnika, koji su zapravo autentično doživeli dramatično iskustvo ponora. Tu je jako važno što su sada u proces savremenosti uvučeni Japanci, Rusi, Arapi, tj. etnosi koji organski pripadaju tradicionalnom društvu. Nihilizam mora sprati konzervativne predrasude da bi se otkrio globalni, totalni fundamentalizam. Mi gradimo “ekstatične imperije” – jer se samo ekstatičnošću može sučeljavati s tehnokratskom i birokratskom “Imperijom”. “Nove imperije” će nastati samo u naglom porivu napred, a nikako u pokušajima da se nešto po inerciji odbrani…

Umetnost “novih imperija” – kako je vi opisujete, tj. puna nove ozbiljnosti, koja se kloni modernističkog stereotipa, ekstatična, takva umetnost izgleda nije spojiva s masovnom proizvodnjom. Ekstatičan objekat mora biti jedinstven. Ali kako će onda ta umetnost moći da obavlja ideološku funkciju? Kako će moći da vlada masama?

— Mislim da je izvesnog ezoterizma uvek bilo u umetnosti, ima ga i sada. I to nezavisno od toga ide li ka masama ili ne. Druga je stvar što će se format tih odnosa s pojavom “nove ozbiljnosti” izmeniti. Sada umetnik mora biti propagandista, mora uključivati gledaoca u svoj kontekst. Zato je sada potreban hermeneut, komentator, pripovedač koji masama objašnjava smisao dela koje može biti i slika, i spot, i pesma, i simfonija, i pozorišni komad… Ali je potrebno to činiti ozbiljno, stvarati novu mitologiju. Mase se moraju uvlačiti u “novo imperijsko snoviđenje”, u premodernističko-postmodernistički bitak, da se tamo osete sigurno. A mi zasad imamo samo imitaciju misli o kulturi – kanal “Kultura”. Ali čak i ona već primorava čoveka da se zamisli, zainteresuje za tu sferu života.

Mislim da se u procesu moderne odvijao složeni dijalog umetnika s materijalom, a to uopšte nije jednostavan proces. Sećate li se, Hajdeger je o tome pisao: “Kada tvorac stvara svet, on izdvaja zemlju”. „Wann der Schoepfer ein Welt aufsteht, stellt er die Erde hervor”. Kod njega je to bilo objašnjenje zašto su cipele na Van Gogovoj slici u zemlji. Stvaralac uvek ima materijal s kojim radi. I tokom kretanja ka savremenom društvu odvijalo se postepeno skidanje čarolije – desenchantement – s okolne sredine, sve do njenog potpunog nestanka. U Negrijevoj “Imperiji” nema sredine – tamo ima sredstava komunikacije, novca, tehnologija. Tu nema gledaoca, mase – to su recipijenti koji ništa ne vrede, pošto je rad već odavno izgubio vrednost. Kapitalizam može postojati i bez eksploatacije, i bez poreskih obveznika – uvek će se naći nekakav Tajvan gde će se sve napraviti jeftinije i potom sami skuplje platiti proizvedene trice s nalepljenom evropskom markom. Zato nema ni istinske tražnje – postoji simulacija tražnje, “isprovocirani život” (“das provozierte Leben” Gotfrida Bena). Gledalac (potrošač) više nije potreban. Rejtinzi su igra koju kapital imitira. Stanovništvo “Imperije” s njenim totalno-tehnološkim karakterom je već u suštini ukinuto. Stanovništvo je lišeno ontologije. A nema li ontologije – nema ni sredine. Postoji individualno, ali nema ljudskog. Performansi 90-ih upadljivo izražavaju to odsustvo sredine, pošto umetnik nema više materijal, ni unutrašnji svet, već mu preostaje samo da skakuće, ciči, ispušta mehure… Umetnik je totalno usamljen (individualan) i nema šta da kaže – eto osnovne sadržine umetničkog sveta ultramoderne, jer je sa sredine već skinuta čarolija, što znači da je desemantizovana.

Novoj imperijskoj umetnosti predstoji da iznova pronađe začaranu sredinu. Neka je umetnik i traumatizovan, ali se neće obraćati psihoanalitičaru ili društvu anonimnih alkoholičara, već tamo gde može steći “začaranu sredinu”. I uopšte nije obavezno da takva sredina bude priroda – to može biti i socijalna sredina, to može biti i drugi čovek. Nova imperija će vratiti mase, primorati na sticanje iracionalnog Drugog, novog shvatanja materije, novog subjektiviteta – proročkog, terapeutskog, hermeneutičkog. Tehnokratskoj i maksimalno nastrojenoj na utilitarnost “Imperiji” može se suprotstavljati vitalizmom i prividnom neutilitarnošću, ludizmom. Samo, taj ludizam mora biti selektivan – on će ostaviti sve pozitivno. Neka to izgleda čudno – izba s Internetom, ali će to biti ugrađeno u sredinu. A automobile ćemo sve bestraga spaliti! I nafte više neće biti! Ni gasa! Samo Internet! I Sunce će raditi… I pirinač će rasti, i Japanci… I Kinezi će nam izgraditi kuće, a Turci će ih okrečiti, a Srbi će doći i napraviti odličan crep… Izmeniće se paradigma tehničkog, izmeniće se karakter ratova – sve zbog izmenjenog odnosa prema materiji. To ne znači vraćanje u prošlost, to je pre, po Levi-Strosu, otvaranje sebe Drugačijem. Umetnici – paladini praznine moraju pronaći Gral sredine, spoznati novu dijalektiku. I posle tri stoleća postojanja u ničeanskoj pustinji to je već dospevanje u oazu. Premda je ta oaza zasad još nerealna, to je fatamorgana, pošto je za pojavljivanje prave oaze neophodno izvesti geopolitičku revoluciju.

Razgovarali EKATERINA BOBRINSKA, VIKTOR MIZIANO

Hudožestveni žurnal, 2004, jun. br. 54. pod naslovom: Aleksandr Dugin: Zakoldovannaя sreda „novыh imperiй“

Odabrao i priredio IVAN ĆUPIN

Sa ruskog SAVA ROSIĆ

 

 

Citirano prema: Geopolitika postmoderne, Prevodilačka radionica Rosić, „Nikola Pašić“, Beograd, 2009.

Kultura
Pratite nas na YouTube-u