NEMAČKA AMBASADA ILI STVARANjE ŽRTVE OD NASILNIKA

ALEKSANDAR NIKITOVIĆ Da li ima slučaj u istoriji da se država koja je bombardovala...

ALEKSANDAR NIKITOVIĆ

Da li ima slučaj u istoriji da se država koja je bombardovala neku zemlju i pobila njene građane čudi ko je napao njenu ambasadu

Zašto do sada kod nas nisu napisani tekstovi koji bi razmotrili prave motive koji stoje iza zahteva stranaca, pre svega Nemačke, da se ispitaju napadi na ambasade na skupu Kosovo je Srbija? Izostanak ovih analiza upućuje na stanje nacionalnog duha i daje povod strancima da uzmu maha. Pošto se u propagandnim tekstovima najčešće pominjem kao jedan od odgovornih za napade na ambasade, moram da priznam da mi je bilo ispod časti da sam započnem objašnjenje ove pojave. Ali šta je tu je.

ČIJI JE INTERES… Pođimo redom. Prvo i pravo pitanje glasi čiji je interes bio da sa skupa kojem je prisustvovalo pola miliona ljudi ne ode slika da narod jednodušno osuđuje nasilje koje zapadne sile sprovode nad Srbijom, već slika da se u samoj Srbiji sprovodi nasilje nad zapadnim ambasadama? Bilo je više nego jasno da tadašnji predsednik Vlade Vojislav Koštunica odlučno zastupa politiku poštovanja međunarodnog prava, a da je Zapad pribegnuo grubom bezakonju protiv Srbije. Nema sumnje da su zapadne sile po svaku cenu želele da izokrenu ovu sliku i da Srbiju, koja je žrtva, predstave kao nasilnika, a da zapadne zemlje, koje su izvršile nasilja, učine sebe žrtvom. Naravno, ako se država ne brani od ove naopake i izopačene propagande, onda ona postepeno postaje saučesnik u okrivljavanju same sebe. I nije više pitanje da li su zapadne sile izvršile nasilje nad Srbijom, već se traži utvrđivanje odgovornosti Srbije za nasilje.
Insistiranje Nemačke da se utvrdi odgovornost za oštećenja njene ambasade zapravo je smišljen pokušaj da se skine odgovornost Nemačke za bezakonje koje čini otimanjem Kosova, i da prebaci na Srbiju odgovornost za korišćenje sile. Nažalost, danas Srbija nema snage da javno pita Nemačku zašto prednjači u otimanju dela srpske teritorije, ali zato Nemačka ima silu da insistira na lažnoj odgovornosti Srbije za oštećenje njene ambasade.
Ali dušebrižnici će brže bolje odgovoriti da je činjenica da je oštećena nemačka ambasada. Tačno. Ono što nije tačno i što je neprihvatljivo jeste da Nemačka isporučuje Srbiji zahtev za utvrđivanje odgovornosti za nasilje. Zanimljivo je da niko 2008. godine, pa ni narednih godina uopšte nije pominjao napad na ovu ambasadu. U javnosti nije bilo ni jedne reči o tome. Ni tada ni danas nisam upoznat o kakvoj je šteti reč. Ali gotovo potpunim preuzimanjem prvenstva u davanju podrške albanskim separatistima Nemačka sve glasnije i češće pita ko je polomio prozore na njenoj ambasadi. Ovo naknadno sećanje Nemačke baca ozbiljnu senku na kredibilitet, ozbiljnost i dugoročnu održivost Nemačke politike prema Srbiji.

mitingkosovojesrbija

NA DELU JE REVIZIJA ČINjENICA Uz podrazumevanu nelagodu što moram da govorim o sebi, izneću nekoliko nepobitnih činjenica koje rasvetljavaju pitanje odgovornosti države za napade na ambasade. Naime, nikada nisam prisustvovao ni jednom jedinom policijskom sastanku. Samim tim to znači da nisam učestvovao ni na policijskim sastancima oko organizovanja mitinga Kosovo je Srbija. Ne znam niti je to bio moj posao koliko je policajaca bilo angažovano, gde su i na koji način bili raspoređeni, ko im je komandovao i ko je učestvovao u lancu komande. I, što je posebno važno, nisam ni direktno ni indirektno razgovarao sa bilo kojim policajcem o njihovom poslu zaštite skupa. Dakle podvlačim: ni dok je trajao miting Kosovo je Srbija, ni pre toga, ni posle toga, niti sam učestvovao na policijskim sastancima, niti sam razgovarao sa bilo kojim policijskim službenikom. Zašto nisam? Pa zato što moj posao nije imao dodirnih tačaka sa policijom.
Veoma je jednostavno proveriti rečeno. Neka se javi policajac sa kojim sam bilo kada razgovarao i neka pobije rečeno. Istina je da je Koštuničina politika bila da se razobliči nasilje zapadnih sila prema Srbiji, a ne da Srbija čini nasilje.
Sa svoje strane, pouzdano znam i ovim putem javno svedočim da je državna politika Srbije bila čvrsto stajanje uz međunarodno pravo i da su svi odgovorni i važni učesnici, uključujući i policiju, tada bezrezervno zastupali ovakvu politiku. Na kraju, ova državotvorna Koštuničina politika je naterala zapadne sile da posegnu za bezakonjem i protivpravno uz pomoć sile priznaju Kosovo. Sada je na delu revizija i ove istorijske činjenice, i Nemačka nastoji da izokrene i naglavačke postavi stvari. Da sila mnogo toga može, to nam je poznato. Ali da ne može baš sve, i da ne može dan da pretvori u noć i obrnuto, i to nam je poznato. Zato i zaključujemo da je istina da je Nemačka bila značajna sila u donošenju odluke da se nasilno proglasi nezavisnost Kosova. Dugoročno su zaludni pokušaji da se ova tvrda istina preinači u navodnu odgovornost Srbije za nasilje.
Na kraju treba reći i da se Nemačka kroz istoriju više puta uverila da je Srbija tvrd orah. U dva svetska rata Srbija je nesumnjivo pretrpela strahovite žrtve od Nemaca, kao što je podjednako očigledno da je velika odgovornost Nemačke za otimanje Kosova. Nemačka je tri puta palila celu Srbiju, i to nikada ne bi smela da zaboravi. I, zaista, da li ima još neki slučaj u istoriji da se država koja je bombardovala neku zemlju i pobila toliko njenih nedužnih građana pita i čudi ko je napao njenu ambasadu. Zato je bez dugog daha insistiranje Nemačke da od Srbije napravi nasilnika.

Pečat/Sajt DSS

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u