STO GODINA BITKE ZA ISTORIJU ILI KAKO JE DOŠLO DO PRVOG SVETSKOG RATA? (1)

NIKOLA N. ŽIVKOVIĆ Radovi jednog od vodećih nemačkih revizionista Uda Valendija popularišu se i...

NIKOLA N. ŽIVKOVIĆ

Radovi jednog od vodećih nemačkih revizionista Uda Valendija popularišu se i u današnjoj Srbiji

UMESTO PREDGOVORA

Ovaj rad nije finansirala nijedna državna a ni nevladina organizacija, već isključivo sam autor. Ovo naglašavam prostog zato da bih čitaocima skrenuo pažnju na jednu opštepoznatu činjenicu: mnogi naučni radovi u svetu, naročito iz područja prirodnih nauka i informatike, ali i iz socijalnih istraživanja, psihologije i uopšte kulturne delatnosti, danas se gotovo isključivo finasiraju iz vojnih budžeta velikih sila, nevladinih organizacija ili ih plaćaju multinacionalne kompanije. Ova činjenica, razume se, dovodi u pitanje objektivnost takvih studija. Stoga autor ove rasprave nije bio dužan da polaže računa nijednoj organizaciji, ili državnoj instituciji, već isključivo svom osećanju da se nije ogrešio o visoke kriterije naučnog rada. Delove iz moje još neobjavljene knjige objavljuje, evo, Novi Standard.

Berlin, na Spasovdan 2014.

srbijaww106

UVOD

Ove godine, koncem jula, odnosno početkom avgusta, navršava se sto godina od početka Prvog svetskog rata. No već sada, za poslednjih godinu dana, objavljeno je samo u Evropi oko stotinak novih knjiga i hiljade tekstova o toj temi kako u istorijskim časopisima tako i u dnevnoj štampi. Namera ovog rada, razume se, nije da pruži potpuni pregled iz svetske i domaće štampe i publicistike o ovoj temi. Autor želi da pred čitaoce iznese samo nekoliko najkarekterističnijih primera koji su privukli najveću pažnju uticajnih medija, a svi se bave pitanjem: kako je pre ravno sto godina moglo da dođe do svetskog rata? Centralna tema svih tih naučnih radova glasi: kada su počele vojne operacije?; ko je kriv za Prvi svetski rat?; a sa problemom krivice tesno je povezano i pitanje: zbog čega je došlo do ove evropske katastrofe?

Počinjem prvim, lakšim pitanjem. Prvi svetski rat je počeo na današnji dan, dakle, 28 jula 1914. Na taj dan je je Austrougarska objavila Srbiji rat. Kada govorimo o ovoj temi, najbolje je i logično da citiramo Austrijski državni arhiv (Österreichisches Staatsarchiv): Beč je izdao parolu „Srbija mora da umre“ (Serbien muss Sterbien) i računao sa „brzom pobedom austrougaskih trupa, i to već u avgustu. Verovalo se da je Srbija mnogo oslabila tokom Balkanskih ratova 1912/13. No Srbima je pošlo za rukom da pobede u dve ofanzive, koje je protiv njih vodila dvojna monarhija. Srbija je, međutim, okupirana tek u oktobru 1915, i to posle koordinisane akcije i velike ofanzive nemačkih, austrougarskih i bugarskih trupa. Srbija je posle toga podeljena u tri okupacione zone“ (mit einem schnellen Sieg rechnenden k.u.k. Truppen bereits im August in das von den Balkankriegen vermeintlich geschwächte Serbien vor. Die Serben konnten aber 1914 zwei Offensiven der Donaumonarchie abwehren. Erst im Oktober 1915 wurde Serbien nach einem koordinierten Großangriff deutscher, österreichisch-ungarischer und bulgarischer Truppen besetzt und in drei Besatzungszonen aufgeteilt.) [1]

Pobednici Prvog svetskog rata, predstavnici Sjedinjenih Država Vilson (Wilson), Belike Britanije Lojd Džordž (Loyd George) i Francuske Klemanso (Clemenceau) sastali su se u Versaju kako bi odredili uslove okončanja ratnih dejstava. Orlando (Orlando) je bio je prisutan na Konferenciji samo po onim pitanjima koje su se odnosile na Italiju.

Jedan od glavnih zaključaka Mirovne koncferenicje u Francuskoj bila je tvrdnja pobednika da je Nemačka isključivi krivac za početak Prvog svetskog rata. A ovu odluku države Antante (Entente) potvrdile su u članu 231. Versajskog ugovora. On im je kasnije služio kao pravna podloga u pogledu zahteva saveznika prema Nemačkoj kako bi se regulisala ratna odšteta.

Kako bi odbacilo sud o isključivoj krivici, Nemačko ministarstvo inostranih dela sakupilo je iscrpnu dokumentaciju, uz pomoć koje se njihova delagacija nadala da će odbaciti optužbe saveznika kao neosnovane. Vašington, London i Pariz odbacili su, međutim, nemačke argumente kao „neosnovane“. Naročito je Francuska po tom pitanju bila nepopustljiva.

Nemačka nije nikada prihvatila odluke Versajskog mira da je ona kriva za rat. Tek pod pretnjom da će saveznici nastaviti vojne operacije protiv Nemačke, Berlin je potpisao taj sporazum. Međutim, Nemačka je nastavila da se žestoko opire zahtevima Saveznika da isporuči nemačke „glavne ratne zločince“ (Auslieferung der deutschen Hauptkriegsverbrecher). Ovaj odlučan stav Nemaca se isplatio jer su godine 1922. saveznici odustali od tog zahteva.

srbijaww107

ISTORIČARI O PROBLEMU KRIVICE ZA PRVI SVETSKI RAT OD VERSAJA DO DANAS

Ni posle Versajskog mirovnog ugovora iz godine 1919, kontroverza o krivici i odgovornosti za Prvi svetski rat nije prestala. Bibliografija o tom pitanju, bez preterivanja možemo kazati, obuhvata dimenzije jedne veće gradske biblioteke. Primer: delo Pitanje ratne krivice“ [2] sadrži 184 strane. Izračunao sam da je na svakoj strani prosečno uneseno dvadeset pet radova posvećenih tom pitanju. Dakle, u toj knjizi postoji lista od oko 4.600 knjiga koja govore o toj temi. A to je bilo godine 1925! A koliko je obimna ta lista danas? Ukratko, namera mog rada nije da pruži podrobni i sveobuhvatni pregled i bibliografiju radova o tom problemu. Verujem da taj posao ne može da uradi niti jedna brojna i dobro opremljena ekipa istoričara i bibliotekara. Moja je namera je da pružim čitaocima pregled najvažnijih dela, ali i ključnih istorijskih događaja koji su doveli do Prvog svetskog rata.

Karakterista revizionista sastoji se u njihovom selektivnom istraživanju. Slovom, oni se koncentrišu pre svega na Sarajevski atentat. Taj događaj je za njih ne samo povod već i stvarni uzrok rata. Jer, po njima, Srbija i Rusija želele su rat, i u tu svrhu su pomagali Apisa i njegovu „crnu ruku“, koja je glavni organizator atentata. A iza Apisa stajale su srpska i ruska vlada ili, masonska, jevrejska ili britanska zavera. Revizionisti, namerno ili iz neznanja, zaobilaze sve istorijske činjenice koje bi mogle da ospore njihove teze. Ako ne računamo publicističke i novinarske radove, većina ozbiljnih istraživanja u svetu, pa i u samoj Nemačkoj i Austriji veruju da su odluke Versajskog mira ispravne.

srbijaww108

REVIZIONISTI

Grand je o tome dao interesantan pregled. [3] Naročito je danas popularno, kada se žele obezvrediti argumenti protivnika, da mu se prišije etiketa da suparnik zastupa „teoriju zavere“ (Verschwörungstheorien). Toga je svestan i Grand. I on je, razume se, upoznat sa pričom, kako je Ferdinand (Franz Ferdinand) pao „kao žrtva masonske zavere“ (einem freimaurerischen Komplott zum Opfer gefallen war), odnosno da su atentatori bili masoni. Grand je požurio da doda sledeće:

„Srbija je u zaveri protiv Ferdinanda igrala važnu ulogu (‘eine bedeutende Rolle’). Činjenica je da su masoni igrali važnu ulogu u oslobodičakim ratovima protiv Turaka. O povezanosti masona u Sarajevskom atentatu govori Džim Mars. On se poziva na jednu publikaciju masona iz godine 1952, koja piše da su Gavrilo Princip i njegovi istomišljenici bili masoni.“

Ja sa takvim autorima imam problem. Evo zašto. Mars je žurnalist, a neke njegovi publicistički radovi bili su u Sjedinjenim Državama među najbolje prodavanim knjigama. On je pisao o raznim temama, o Prvom svetskom ratu, o „tajnim vladarima“, pa do Zavere koja je ubila Kenedija. [4] Slovom, on je novinar, a ne istoričar. A, sem toga, njegove teme su toliko raznovrsne da sumnjam da čovek može temeljno i ozbiljno da se bavi tolikim brojem tako različitih tema koje idu od tajne Francuske i Ruske revolucije, pa do atentata na Kenedija, i, poslednje, do 9/11. Ima ljudi koji dolaze u iskušenje da pronađu sve tajne svetske politike. Razume se, cena je da su njihova istraživanja površna, jednostrana i neubedljiva. To je, čini se, slučaj i sa Marsom.

On pominje Svetomira Nikolajevića, koji je bio jedan je od osnivača Radikalne stranke i masonske lože Pobratim. Grand pominje Nikolajevićevo pismo iz godine 1908, gde on „poziva svoje masonske prijatelje u Ugarskoj, Italiji i Francuskoj da krenu u borbu protiv Austrije i da stanu na stranu Srbije.“

Gde su izvori za takvu tvrdnju? Grand ih nema. On samo tvrdi da je Svetomir Nikolajević bio ungarofil. Pa šta to dokazuje? Sem toga, i da je to pismo autentično, to još ništa ne znači. Jer masonske lože su postojale i u Pešti i Beču. A one su bile daleko uticajnije od beogradske lože. Navodno je Nikolajević, zbog svoje masonske aktivnosti, morao da napusti Glavni odbor Radikalne stranke. Ako je i sve to zaista tako bilo, to još uvek ništa ne dokazuje o njegovoj odgovornosti za Sarajevski atentat.

Gvido Grand takođe tvrdi da je beogradska loža imala jake veze sa „Crnom rukom“. Kao ključni argumenat, on citira članak iz aprila 1928. objavljen u Berlinu u Berliner Monatshefte für internationale Aufklärung. U tom članku se pominju dokumenti do kojih je došla austrijska vojska kada je okupirala Beograd. Dokumenti govore da je „Crna ruka“ imala odlične veze sa beogradskom masonskom ložom „Pobratim“ („mit der Belgrader Freimaurerloge ‚Pobratim’“). Ključni čovek ove lože bio je univerzitetski profesor Svetomir Nikolajević i Apis je od njega redovno primao izveštaje i instrukcije.“

Gvido Grand i brojni drugi revizionisti pozivaju se na taj časopis. No evo što o tome pišu sami Nemci. Tako istoričar Hajneman [5] za taj časopis kaže da je, po svojoj prirodi, bio „istorijsko-propagandistički“ i u njemu su „pronemački istoričari“ našli platformu za diskusiju u vezi sa pitanjem krivice za Prvi svetski rat. Prvi broj Die Kriegsschuldfrage izašao je 1923. On je u toku svog izlaženja više puta menjao ime. Tako je godine 1929. promenjeno ime u Berlinski mesečni časopis za međunarodno prosvetiteljstvo: Pitanje ratne krivice. Časopis je prestao da izlazi u leto 1944. „Nemački istoričari su posle Prvog svetskog rata strastveno pokušali da odbace krivicu, kako je to stajalo u Mirovnom ugovoru u Versaju. Oni su u svom radu videli patriotsku dužnost“ (Die Kriegsschuldfrage: Berliner Monatshefte für internationale Aufklärung war eine historisch-propagandistische Zeitschrift, in der „prodeutschen“ Historikern eine Plattform zur Diskussion der Kriegsschuldfrage des Ersten Weltkriegs geboten wurde. Die deutschsprachige Fachzeitschrift erschien erstmals 1923. 1929 wurde ihr Titel in Berliner Monatshefte für internationale Aufklärung: Die Kriegsschuldfrage. Mit der Ausgabe Juli/August 1944 wurde die Zeitschrift eingestellt. Die deutschen Neuzeithistoriker versuchten in den Jahren nach dem Ersten Weltkrieg vehement, die Kriegsschuld vom Deutschen Reich, welche im Friedensvertrag von Versailles aufgezeichnet war, abzuweisen. Darin sahen sie ihre patriotische Pflicht“, Ulrich Heinemann: Die verdrängte Niederlage. Politische Öffentlichkeit und…, str. 71-3).

Jedan drugi nemački istoričar bavio se gotovo istom temom i evo što je zapisao: „Nemačko ministarstvo inostranih dela formiralo je odelenje koje je imalo da se bavi sa pitanjem krivice. To odelenje razvilo je veliku publicističku aktivnost, a zadatak je bio da se pobije argumenti koji dokazuju nemačku krivicu za rat. Sa ‘Centralnom institucijom za istraživanje uzroka rata’ nemačko ministarstovo inostranih poslova vodilo je od 1918. do 1937. široku propagandnu ofenzivu protiv Versajskog ugovora, koji je za Nemačku predstavljao sramotu. Ove dve institucije, ‘ADV’ i ‘ZS’ imale su zadatak da ubede domaću i svetsku javnost da Saveznici takođe snose krivicu za rat i da zato ne može da bude govora o isključivoj nemačkoj krivici. Ove institucije predstavljale su i neku vrstu cenzure, jer su budno pratile da se ne objavljuju stvari koje bi bile kritične prema Nemačkoj. Pred svetom želeli su da prikažu kako je reč o naučnim i objektivnim radovima, a u stvarnosti objavljivani su samo radovi, koji su bili u interesu Nemačke.“ [6]

Godine 1929. novi glavni urednik postao je Fon Vegerer (Alfred von Wegerer). On je tokom rata bio generalštabni oficir, a časopis je proeimenovao u Berliner Monatshefte. Časopis se nije mogao kupiti na kioscima, već su ga slali samo na proverene adrese u inostranstvu. Imao je tiraž tri do četiri hiljade, a jedna četvrtina bila je namenjena prijateljima u inostranstvu, najviše u Americi. Ukratko, časopis je za najveće krivce za ret proglasio Engleze, jer su zavidili nemačkom izvozu, pošto su nemački hemijski proizvodi i mašine postali najtraženija roba na svetskom tržištu („den englischen Handelsneid“); ruskom panslavizmu i, treće, francuskom renvanšizmu („und den französischen Revanchegedanken“). Volfgang Jeger piše da su mnogi strani saradnici Berliner Monatshefte primali od nemačke države „sasvim solidne honorare“. Zanima me koliko je, na primer, za usluge koje je učino Nemačkoj dobio jedan -Miloš Bogićeveć.

Tekst koji pohvalno govori o masonima dolazi iz pera jednog srpskog autora. Evo što tamo stoji: „Damjan Branković, predstavnik Krupa za Srbiju, ponovo je, zahvaljujući svojim masonskim komunikacijama u Nemačkoj, početkom 1914. godine, bio u prilici da srpskoj vladi i Pašiću prenese važne informacije o nastupajućim događajima: ‘Meni je u poverenju saopšteno u Berlinu da je ultimatum Srbiji spremljen u Postdamu i da je rat protiv Srbije odlučen u Konopištu između Vilhema i Franca Ferdinanda u januaru mesecu 1914. godine, nekoliko meseci pre atentata. Ovu vest saopštio mi je kao zastupnik Krupove fabrike, njen direktor dr Milon. On mi je, između ostalog, rekao da je Nemačka dala Austriji slobodne ruke u akciji protiv Srbije, da izabere i uzrok i vreme kad će je napasti. Ja sam to saopštio i našoj slobodnozidarskoj loži i vladi (Pašiću).’“ [6]

Ovo mi se čini uverljivim jer sam čitao austrijske i nemačke dokumente i oni se podudaraju sa tvrdnjom Damjana Brankovića. No sledeća tvrdnja Zorana D. Nenezića ne izgleda ni ni blizu tako pouzdana: „Srpski su masoni, zahvaljujući ovoj informaciji, krenuli u akciju i uspeli da privole na aktivnu saradnju nekoliko uticajnih masona, poznatih javnih ličnosti u Parizu i Londonu. Kroz mnogobrojne napise u štampi, iskazivali su povećani interes i simpatije za srpsko pitanje u odnosu na Austrougarsku monarhiju i njene očigledne ratne pretnje.“ [7]

Ne sumnjam da su „srpski masoni krenuli u akciju“. Skeptičan sam, međutim, u pogledu njihovog uticaja na Pariz i London. Jer, kako sam malo pre kazao, jači uticaj na te centre evropske moći imali su Beč i Pešta. A oni sigurno nisu sedeli skrštenih ruku. To je prosto činjenica. Ukratko, nije pravo pitanje da li neko ima simpatije ili antipatije prema nekom pojedincu ili organizaciji – a u ovom slučaju je reč o masonima – već koliko su tvrdnje o njihovom uticaju objektivno tačne ili subjektivno pristrane. Nadalje, opšte je poznata činjenica da veliki uticaj na politiku Engleske i Francuske nisu imali samo masoni. Na osnovu pregledane arhivske građe, pre svega u Berlinu, verujem da masonski krugovi nisu bili najuticajni ne samo u Beči u Berlinu, već ni u Londonu. Primetio sam da antistrpska i antimasonska propaganda u pogledu krivice za rat najvećim delom dolazi iz rimokatoličkih, klerikalnih krugova Beča, Pešte i Zagreba.

Čitava priča oko Svetomira Nikolajevića ne izgleda mnogo ubedljiva, jer on nije bio samo mađarofil već je pre bio i germanofil nego ljubitelj Francuske. A sumnjam da bi nemački masoni dali prednost beogradskim masonima nad bečkim.

srbijaww109

Zoran Nenezić piše: „Radi ostvarivanja francuskih interesa u Srbiji 1909. godine formirana je loža ‘Ujedinjenje’, koja je uvek bila pod zaštitom Velikog orijenta Francuske. Njeni članovi su postavili sebi za program razvijanje srpskog nacionalizma širenjem francuskih ideja, kulture i poslovnih veza u Srbiji. Njen dugogodišnji starešina je bio Vasa U. Jovanović. Isprepletanost članstva pojedinih masona sa njihovim članstvom u potonjoj tajnoj, ‘crnorukačkoj’ organizaciji postoji. Od ukupno 181 člana ‘Ujedinjenje ili smrt’, 12 je bilo masona: Ljubomir S. Jovanović Čupa, novinar, Milan Gr. Gavrilović, pukovnik – njih dvojica su bili ujedno i članovi Vrhovne centralne uprave; zatim Božin Simić, kapetan, Aleksandar Ilić, poručnik, Jovan Milosavljević, novinar, Branko Božović, pravnik, Milivoje A. Jovanović, sekretar Železničke direkcije, Stevan Šapinac, major, dr Milan Gavrilović, činovnik Ministarstva inostranih dela, Bogoljub Vučićević, policijski komesar, Milorad Nikolić, trgovac, Milan Antonijević, apotekar i Dimitrije Mijalković, direktor osiguravajućeg društva. Ni jedan od atentatora mladobosanaca, takođe, nije bio član loža u Srbiji. Na stvaranje organizacije ‘Ujedinjenje ili smrt’ najodlučnije su uticali, pored oficira zaverenika iz 1903. godine, članovi lože ‘Ujedinjenje’.“ [8]

Uticaj masona, ali i drugih tajnih organizacija, na srpsku politiku verovatno je nesporan. Ali to nam još uvek ne dokazuje da su oni bili najvažni faktor u srpskoj politici te da su odlučivali o svemu, pa i o Sarajevskom atentatu.

Pionirsku ulogu u pogledu revizije Versajskog ugovora ima univerzitetski profesor, pravnik prof. dr Koler (Dr. Josef Kohler). On je napisao uvod za knjigu Proces protiv sarajevskih atentatora (Der Prozeß gegen die Attentäter von Sarajewo – Aktenmäßig dargestellt von Prof. Pharos, mit Einleitung von Geh. Justizrat Prof. Dr. Josef Kohler). Autor knjige navodi se kao „Faros“, no na više mesta sam pronašao, tako i kod Gvida Granda, da se iza tog imena krije jezuita Puntigam („Hinter dem Pseudonym ‘Pharos’ stand der Jesuit Anton Puntigam“). Tako da puni naslov glasi Kohler/Puntigam: Der Prozeß gegen die Attentäter von Sarajewo – Aktenmäßig dargestellt von Prof. Puntigam, mit Einleitung von Geh. Justizrat Prof. Dr. Josef Kohler.

Francuski istoričar Muse (Albert Mousset je autor knjige Royaume serbe croate slovène; Paris: Éditions Bossard, 1926), koji zna srpski i čitao je stenografske zapise u originalu te ih preveo na francuski pronašao je da je Puntigam – koji je takođe govorio srpski – stenografske zapise skraćivao i namerno porgešno prevodio. Slovom, on je stenografske zapise samovoljno manipulisao, falsifikovao i tekst prosto unakazio.

Značajna osoba u taboru revizionista jeste Fridrih Grim (Friedrich Wilhelm Johannes Grimm,1888-1959). On je bio svestran ličnost: pravnik, publicista, političar u službi nacista, antisemita. Bio je neumoran borac protiv „Versajskog diktata“. U svojojim brojnim pravnim člancima najenergičnije se zalagao za reviziju Versajskog ugovora („Die Revision des Versailler Vertrages“). Za svoj rad dobio je u Nemačkoj brojna priznanja. Tako mu je ugledni uviverzitet u Marburgu dodelio titulu počasnog senatora jer se Grim „hrabro i postojano borio za interese svoje otažbine, i to u trenucima kada se nalazila u najtežim iskušenjima“. [9]

srbijaww110

Godine 1933, kada je Hitler došao na vlast, Grim je postao važan funkcioner u nacističkoj stranci. Hitler ga je nekoliko puta primio u privatnu audijenciju. Posle rata napisao je autobiografiju, gde se hvali kako ga je Hitler, i pored brojnih gostiju, pozvao na razgovor u jednu sporednu prostoriju, gde su mogli da nastave razgovor u četiri oka. Grim je Hitlera prosto obožavao. Predlagao je Hitleru da se uništi Sovjetski Savez jer je to „jevrejska tvorevina“ („ein Gebilde der Juden“), ali i da se „proširi nova teritorija za Nemce“ („den deutschen Lebensraum zu erweitern“). Nemački ataše u Parizu Fom Rat (Ernst Eduard vom Rath) ubijen je 7. novembra 1938. Grim je zastupao interese supruge ubijenog Fom Rata. Ubica je odmah uhvaćen, a zvao se Grinšan (Herschel Grynszpan). Advokat Grim zastupao je tezu da ovde nije reč o „zaveri Jevreja protiv Nemačke“. Francuski sud donio je relativno blagu zatvorsku kaznu za mladog poljskog Jevrejina Grinšpana. No, kako su Nemci uskoro okupirali Francusku, Grim se zauzeo da ga francuske vlasti predaju nemačkim sudskim organima. On je osuđen na 17 godina zatvora, ali je tokom Drugog svetskog rata ubijen. Mesto i datum njegove smrti nisu poznati. Posle Drugog svetskog rata Griim je bio osuđen na zatvorsku kaznu, ali je posle kratko g vremena pušten, a 1949. ponovo mu je dozvoljeno da otvori advokatsku kancelariju. Umro je 1959.

Fridrih Grim se u svojim knjigama služi metodom citata, koje je on navodno vodio u pravatnim razgovorima. No, kako on za to nema objektivne izvore („Für das Gespräch gibt es keine objektive Quelle“), onda takvi citati ostaju bez istorijske vrednost („historisch wertlos bleibt“). Tako Grim kao svog partnera često imenuje osobu po imenu Denis Sefton Delmer (Denis Sefton Delmer), koji je navodno bio predstavnih britanskih vlasti. No, on nije dao njegov pravi identitet ni u svojoj Autobiografiji, koja je objavljena dve godine posle njegove smrti. On takođe citira i Francuza, koji radi u francuskoj kontraobaveštajnoj službi Contre-espionnage-Bureau. Grimovi istomišljenici iz nemačkih desničarskih organizacija često citiraju Delmera i francuskog obaveštajca, no ti citati ne samo da nemaju istorijsku vrednsot već su očevidno i falsifikovani.

Jedan od vodećih nemačkih revizionista posleratne generacije jeste publicist Valendi (Udo Walendy). Rođen 1927 u Berlinu, on u svojim knjigama zahteva reviziju Versajskog ugovora iz 1919. godine, ali i prevrednovanje uloge Hitlera. Valendi je 1996. od nemačkog suda osuđen na 15 godina zatvora zbog rasističkih ispada („Wegen Volksverhetzung“). Zato je za mene predstavljalo ne malo iznenađenje kada sam na jednom srpskom sajtu – koji se javnosti predstavlja kao nacionalan i patriotski – mogao da pročitam da se Valendijevi publicistički radovi popularišu. [10]

Na tom istom srpskom sajtu, populatišu se i druge knjige centra „Lazo M. Kostić“. Ne znam šta bi tom centru kazao Kostić da je živ, no pretpostavljam da bi im zabranio da zloupotrebljavaju njegovo ime jer njihov rad služi interesima verovatno Nemačke, ali sigurno ne Srbima. [11]

Knjiga majora Dobrivoja R. Lazarevića objavljena je godine 1918. Taj major srpske vojske tokom Prvog svetskog rata sedi u Sofiji i apeluje na srpske vojnike na „Solunskom frontu da izvrše državni udar i zbace dinastiju Karađorđevića i utamniče Nikolu Pašića“. Ma šta mislio o Pašiću i regentu Aleksandru Karađorđeviću, pozivati da se oni uhapse predstavlja klasičan slučaj veleizdaje. Zamislite jednog bugarskog majora koji se godine 1917. nalazi u Solunu i zahteva da se uhapsi predsednik bugarske vlade i bugarski kralj. Izdavač reklamira tu knjigu koja govori o krivici Pašića i regenta jer su „odbili sporazum sa Austrijom“. To je najobičnija laž. Kako ću u mom tekstu pokazati, upravo je Beč u više navrata odbio sporazum sa Srbijom i bio rešen, da se „Srbija uništi“. O Milošu Bogićeviću i Vladanu Đorđeviću takođe će biti reč u ovom mom radu.

srbijaww104

Samo kratku ću se osvrnuti na knjigu, koja govori o „pokoljima srbskih partizana nad nemačkim civilima“ jer to nije tema mog rada. Možemo da govorimo o „pokoljima titovaca“, a ne „srbskih partizana“. Najzad, najveće pokolje koje su titove jedinice počinile do decembra 1945. uperene su bile pre svega protiv sprskog naroda. Po procenama, Tito i njegova policija ubili su najmanje 80.000 srpskih civila. A neki govore da ta brojka dostiže i 150.000. Koliko mi je poznato, među prvima koji se bavio zločinima titovih partizana nad nevinim srpskim civilima bio je Miloslav Samardžić. On je u kragujevačkom listu Pogledi prvi išao po terenu i srpskim selima Šumadije i Pomoravlja intervjuisao preživele Srbe koji su svedoci partizanskih zločina. Od mlađe generacije treba pomenuti radove Srđana Cvetkovića. Na kraju da kažem i ovo. Izdavač tvrdi da iza tih knjiga stoji „Centar za istorijski revizionizam“. Imamo samo dva mobilna telefona: jedan srpski, a drugi nemački. Međutim, adresa izdavača je nepotpuna jer u impresumu ne stoji najosnovnija podatak: ko i gde? Slovom, ne kaže se kako je ime glavnom uredniku, a ni gde je sedište te izdavačke kuće. [12]

Revizionisti iz Beograda samo ponavljaju argumente austrijskih i nemačkih revizionista. Jedina je razlika u tome da su oni još manje ubedljivi, kako je to čest slučaj sa onima koji slepo slede svoje „svetle uzore“. Izgleda da su i oni sami toga svesni. Da bi nadoknadili svoju neoriginalnost, oni svoje članke i publicističke radove pokušavaju da neobaveštenoj publici prodaju kao „senzacionalna otkrića iz godine 2014.“ [13]

 

__________

Napomene:

[1] http://www.oesta.gv.at/site/6782/default.aspx)

[2] Die Kriegsschuldfrage; Verlag des Bersönvereins der Deutschen Buchhändler, Leipzig 1925).

[3] Guido Grandt: Verschwörung oder Fakt? – Freimaurer: Das Sarajewo-komplott, Veröffentlicht am März 31, 2012

http://guidograndt.wordpress.com/2012/03/31/verschworung-oder-fakt-freimaurer-7-das-sarajewo-komplott-iii/

[4] Jim Marrs: Crossfire. The Plot That Killed Kennedy. Carroll & Graf, New York 1989.

[5] Vidi: Ulrich Heinemann: Die verdrängte Niederlage. Politische Öffentlichkeit und Kriegsschuldfrage in der Weimarer Republik. Vandenhoeck und Ruprecht, Göttingen 1983.

[6] „Im Auswärtigen Amt in Berlin hatte sich ein eigenständiges Kriegsschuldreferat gebildet, welches versuchte, mit Hilfe publizistischer Aktivitäten – insbesondere umfassender Quelleneditionen aus dem eigenen Bestand – die Kriegsschuld zu widerlegen. Für dieses Vorhaben gründete das Kriegsschuldreferat den „Arbeitsausschuss Deutscher Verbände“ (ADV, 1921) sowie die „Zentralstelle für Erforschung der Kriegsursache“ (ZS, 1921). Mit diesen Organisationen führte das Auswärtige Amt in den Jahren 1918–1937 eine ausgedehnte Propagandaoffensive gegen den Versailler Friedensvertrag, der für das Deutsche Reich eine Schmach darstellte. Der ADV und die ZS sollten die Öffentlichkeit im In- und Ausland davon überzeugen, dass der Krieg dem Deutschen Reich aufgezwungen worden war, die Alliierten eine Mitschuld am Krieg trugen, und damit die deutsche Alleinschuld widerlegen. Neben der Ausbildung dieser zwei mächtigen Propagandaapparate stellte das Kriegsschuldreferat eine Art Zensurbehörde zur Kontrolle der Untersuchungen dar. Dementsprechend zensierte das Dennoch bekräftigte jenes stets die Objektivität und wissenschaftliche Vorgehensweise ihrer Mitarbeiter“, Wolfgang Jäger: Historische Forschung und politische Kultur in Deutschland. Die Debatte 1914–1980 über den Ausbruch des 1. Weltkrieges; Vandenhoeck und Ruprecht, Göttingen 1984, str. 111-2)

[7] „Novosti“, 20 novembar 2002, piše: Zoran D. Nenezić.

[8] „Novosti“, 20 novembar 2002, piše: Zoran D. Nenezić.

[9] „…tapfer und unentwegt für die Interessen seines Vaterlandes in schwerster Bedrängnis eingesetzt hat“, Grimm Friedrich: Mit offenem Visier : aus d. Lebenserinnerungen e. dt. Rechtsanwalts / Friedrich Grimm. Als Biographie bearb. von Hermann Schild; Leoni am Starnberger See : Druffel, 1961. 283 S.

[10] Udo Valendi, Odgovornost za Prvi svetski rat*, 87 strana. Pročitajte knjigu najvećeg nemačkog istorijskog revizioniste o konkretnim uzrocima Prvog svetskog rata, o pravim motivima stupanja Rusije u Prvi svetski rat i da li su Srbska vlada i Karađorđevići nevini u svemu tome. Dragi prijatelji, nadam se da ćete naći i poručiti interesantne knjige Centra za istorijski revizionizam „Dr Lazo M. Kostić“; Centar za istorijski revizionizam „Dr Lazo M. Kostić“, Berlin-Minhen-Beograd; +381656867320; +4915777052723; [email protected]; u:

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=72&t=13846

[11] Major Dobrivoje R. Lazarević, Stanite! Propade narod srpski!, Sofija 1918, 50 strana. Reprint potpuno zaboravljene knjige majora srbske vojske pisane u Švajcarskoj pre Solunskog fronta. Apel vojnicima i narodu na Solunskom frontu da izvrše državni udar i zbace dinastiju Karađorđevića i utamniče Nikolu Pašića. Optužba na račun kralja Aleksandra i Nikole Pašića da su odbili sporazum sa Austrijom i izazvali državno-narodni slom 1915;

Ko je klao Nemce u Vojvodini 1944-1948, Izveštaji preživelih žrtava o preživljenim pokoljima srbskih partizana nad nemačkim civilima, ženama i decom; silovanjima i pljačkama od strane partizana, cigana i Rusa. Svedočanstvo jednog genocida.

Adolf Rajn, Istina o Hitleru iz engleskih usta, Berlin 1940. 50 strana. Reprint knjige profesora Univerziteta u Hambrugu u kome su sabrani pozitivni stavovi engleskih i škotskih javnih ličnosti o Adolfu Hitleru i nacional-socijalističkoj Nemačkoj do pred izbijanje engleskog rata protiv Nemačke 1939. god.

U pripremi: Dr. Miloš Bogićević, Spoljašnja politika kraljevine Srbije 1903-1914, deo treći Srbija i Svetski rat, Berlin, 1937;

Dr. Vladan Đorđević, Srbsko pitanje, Berlin 1909; u:

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=72&t=13846

Major Dobrivoje R. Lazarević, Crna ruka; Centar za istorijski revizionizam „Dr. Lazo Kostić“, Berlin-Minhen-Beograd 2012, str. 41. Prvo izdanje štampano je na francuskom u Lozani, Švajcarska, god. 1917. Autor počinje svoj pamflet konstatacijom da je svet svedok „propasti moje otadžbine“. A zatim nastavlja: To je rezultat i „delo srbske dinastije, Crne ruke, delo Nikole Pašića i njegovih saradnika… Oni su od Srbije učinili jedno prosjače, koje mora u predodajama međunarodne porodice da preklinje i prosi, dok je ranije u istoj porodici ta Srbija zauzimala uvaženi rang“, str. 6. Niti jedna tvrdnja nije tačna. Crna ruka i Pašić nisu jedno te isto. Drugo. „U predodajama“ svetskih sila mora da prose ne samo Srbija nego i ostale države Balkana i sveta. Treće, Srbija je u vreme Obrenovića zauzimala manje „uvaženi rang“, nego posle 1903 godine, kada su došli Karađorđevići. Lazarević piše: „Oni su bili uzročnici srbsko-bugarskog rata iz 1913. Oni su pocepali Balkanski ugovor o savezništvu. Oni su izazvali Sarajevski atentat i sadašnji svetski požar… Oni sigurno nisu nevini, ne Srbija nije jedini krivac da se „pocepao Balkanski ugovor“, a verovatno nije ni glavni krivac. Jedan Obrenović sigurno se ne bi stavio na stranu Rusije. Srbija dakle ne bi propala“, str. 7. Milan Obrenović se stavio na stranu Beča. Pitanje je kako bi Srbija prošla da je nastavila da vodi politiku priveska Beča i Pešte. Autor kaže: „Vođe Crne ruke morali su da uvide da je naš udeo u Balkanskom ratu protiv turske ostao zaista neznatan“, str. 17. Tvrdnje Lazarevića opovrgli su engleski i italijanski izveštači i isticali prvorazrednu ulogu srpske armije u pobedama protiv Turske. Autor potpuno prećutkuje činjenicu, da je Bugarska napala prva, i to i grčke i srpske položaje. „Istraga je pokazala da je ubistvo bilo planirano u Beogradu, i to sa znanjem srbske vlade i izvršeno preko pripadnika Crne ruke“, str. 22. Razume se, ni ova tvrdnja nije tačna. Izavač reklamira svoju knjigu ovako: „Ubeđeni smo da će knjiga Dobrivoja Lazarevića izazvati totalno zaprepašćenje naše istorijske javnosti“, Major Dobrivoje R. Lazarević, Crna ruka; reč o autoru, str. 39. Naravno, da ne može biti govora o nikakvom „zaprepašćenju“, jer bi postupak takvog čoveka u bilo kojoj državi sveta bio okvalifikovan kao čin veleizdaje.

[12] http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=52765:pucanj-u-ferdinanda-kraj-suverene-srbije&catid=41:svet&Itemid=106

[13] Sonntag, 18. Mai 2014, 15:58.

  1. Prvi svetski rat – ono što nam nisu rekli – 200 dinara. – šta je radio ađutant ruskog vojnog atašea u Beogradu uoči Sarajevskog atentata; – više od 20 atentatora u Sarajevu; – srbska vlada je prihvatila pa odbacila austrijski ultimatum – zašto?; – ko je prevario ruskog cara u objavljivanju opšte mobilizacije; – kako je satrvena bila srbska vojska u Šašincima 1914 god. – itd, itd.
  2. , 200 dinara. – kako je razotkrivena srbska obaveštajna služba u srbskom poslanstvu u Londonu u unajmljivanju ubica za Sarajevski krvavi pir. – zašto je 1934 u Londonu ubijen Vojislav M. Petrović, bivši ataše srbskog poslanstva u Londonu. – ruski novac i pištolji za atentatore u Sarajevu.
  3. Separatni mir Srbije sa Centralnim silama 1915. 250 DINARA. – prvi put posle 100 godina nemački diplomatski dokumenti na bilo kom jeziku o nemačko-austrijskoj ponudi za mir Srbiji 1915. god. – zašto su Pašić i Aleksandar Karađorđević odbacili nemačko-austrijsku ponudu za izlaskom iz rata i kompenzacijama u Albaniji, Bosni i Hercegovini. – Zašto je u Kraljevini Jugoslaviji bilo zabranjeno govoriti na ovu temu. Poštovani čitaoci, Centar za istorijski revizionizam „Dr. Lazo M. Kostić“ već pune 3 godine razgrađuje laži i neistine zvanične srbske istoriografije u pogledu domaće i strane istorije u poslednjih 150 godina. U tu svrhu mi smo prevodili ili preštampavali malo poznate knjige revizionističkog kursa sa stranih jezika. Sve do sada ni jedan zvanični istoričar sa tim zvanjem u Srbiji nije demantovao niti opovrgao neku od naših knjiga. Svojim delima naterali smo pojedine univerzitetske profesore istorije iz Srbije ili radnike istorijskih arhiva, pa čak i političare iz vladajuće stranke, da tajno dolaze do naših knjiga, da ih posredno naručuju, ili naručuju preko lažnih imena. Naterali smo ih da konačno počnu da razmišljaju u stvarima u kojima se predstavljaju za autoritete. Radili smo rukovođeni ciljem da se istorijska svest srbskog naroda konačno demontira od emocionalnih postavki, nudeći suve činjenice otrežnjavajućeg dejstva. Izlazimo opet pred srbsku javnost sa 3 od ukupno 5 novih knjiga i po povoljnim cenama stavljamo je na raspolaganje čitalaštvu: 100-godišnjica Prvog svetskog rata prilika je da otvorimo nova pitanja. Srdačno, Pomeranski, Porudžbine preko: [email protected] +381656867320.

Ne samo da nijedna tvrnja autora „Pomeranskog“ nije tačna već nam autor ne želi da kaže, gde se nalazi adresa izdavača. Umesto toga imamo samo e-poštu i mobilni broj. A oba ova podatka čovek može, ako hoće, da menja svakih pet minuta.

Nastaviće se

 

Istorija
Pratite nas na YouTube-u