ANDREJ FURSOV: RUSIJA JOŠ UVEK NE TREBA DA DIŽE RUKE OD EVROPE

EU je potrebna stabilnost u Istočnoj Evropi, dok je Amerikancima potrebna zona kontrolisanog haosa...

EU je potrebna stabilnost u Istočnoj Evropi, dok je Amerikancima potrebna zona kontrolisanog haosa

Istorija se, kao što je poznato, kreće po spirali, pa nas događaji u susednoj Ukrajini i Novorosiji neizostavno teraju da pravimo istorijske paralele, kako bismo shvatili logiku događaja. Ukrajinu, sa njenom nacističkom huntom upoređivali su sa nemačkim nacizmom, nakon pojavljivanja internacionalnih brigada počeli su da sve upoređuju sa Španijom s kraja 1930. godina.

Čak su i frau Merkel posle zajedničkog gledanja fudbalskog finala sa Vladimirom Putinom, počeli da upoređuju sa Ribentropom, sumnjajući da je ona sklopila „tajni pakt“ sa „tamnom i autoritativnom Rusijom“.

Nakon pada Boinga, u Donjeckoj Republici su počeli da pričaju o provokaciji, koja nas vodi u maltene Treći svetski rat. Istorija se ponavlja u elementima, mada se svet, ipak, menja, i većina paralela nije korektna. Kao i krajem 30-ih godina prošlog veka, svet se nalazi pred krizom velikih razmera, krizom, u kojoj će se kovati novi svetski sistem.

O tome, šta će Zapadu nacizam, kako iskoristiti u Rusiji protivrečnosti između EU i SAD, a i o tome zašto je Rusija sada ipak igrač, a ne figura u svetskoj igri govori istoričar i publicista, redovni član Međunarodne akademije nauka, član Izborskog kluba, Andrej Fursov.

Danas mnogi prave istorijske paralele, vezane za ukrajinsku krizu. Priča se da nacizam ponovo diže glavu, sve više pričaju o sličnosti sa Španijom kraja 1930. godina. Da li se slažete sa takvim analogijama, da li imate osećaj, bojazan, da preživljavamo novu istorijsku spiralu?

— To su plitke analogije, mi živimo u sasvim drugo vreme. Ako su sa nacistima neke paralele još moguće, sa Španijom ima sličnosti, ali takva analogija je veoma plitka. Mi živimo u sasvim drugom svetu.

Zapad i fašizam, nacizam – to je karakteristična veza. Da li i tu postoji istorijski kontinuitet? 

— Zapad je 30-tih godina huškao na Rusiju nemačke naciste, sada pokušava da stvori nešto poput ukrajinskih nacista, koji će biti spremni da vrše politički pritisak, a, po potrebi, i vojni pritisak na Rusiju. To se upravo sada dešava.

Ubrzo posle pobede Franka u Španiji, Evropu je zahvatio veliki rat, pa gotovo niko nije ostao po strani. Sa vaše tačke gledišta, da li u Evropi shvataju da flert sa ukrajinskim nacistima nosi sa sobom određene probleme – ako ne rat, onda veliku zonu nestabilnosti i kriminala?

— U Ukrajini zona nestabilnosti već postoji, u Evropi svi odlično shvataju opasnost toga. Evropa je ekonomski džin i politički patuljak. Njene vladajuće grupe su atlantisti, rastrgani između diktata Sjedinjenih Američkih Država i onoga što od njih zahteva njihov sopstveni biznis. To je sasvim očigledno na primeru Nemačke. Sjedinjenim Državama jako odgovara zona nestabilnosti u Istočnoj Evropi i oni tu zonu nestabilnosti na sve načine podstiču, razvijaju.

Ono što se dogodilo na Kosovu ničemu nije naučilo Evropejce. Formiranje narko-terorističke države Kosovo, svakako je bilo u suprotnosti sa interesima Evropejaca, ali su se oni u toj situaciji priklonili Amerikancima. Kao rezultat, dobili smo narko-terorističku državu koju je NATO stvorio u centru Evrope.

Prema poslednjim podacima, čitav niz ukrajinskih generala je stekao imetak na trgovini drogom. Da li je to direktna posledica takvog procesa?

— U svakoj ratnoj zoni prvo se pojave dve stvari – trgovina drogom i trgovina ljudskim organima. Tako je bilo za vreme rata u Jugoslaviji, Ukrajina nije ništa drugačija. Već se pojavio veliki broj informacija da u Ukrajini, u ratnoj zoni, nestaju mladići i devojke. Postoji ozbiljna sumnja, pri čemu ne samo kod ruskih posmatrača već i kod zapadnoevropskih, da je reč o otmicama ljudi radi prodaje njihovih organa. Stoga je ovde sve jasno. Na isti način je rat u Jugoslaviji obogatio mnoge ljude.

Stiče se utisak da se neki evropski lideri kolebaju između Obame, Putina i svojih interesa – kao Merkelova. Da li će uslediti nešto konkretno?

— Oni se ne kolebaju toliko između Obame i Putina, koliko između Obame i sopstvenih evropskih interesa, jer su u ovom slučaju interesi Evropske unije i SAD dijametralno suprotni. Evropi je potrebna stabilnost u Istočnoj Evropi, dok je Amerikancima, naprotiv, potrebna zona kontrolisanog haosa. Evropske vlade se nalaze između čekića i nakovanja. Čekić – to su SAD, a nakovanj – njihov sopstveni veliki biznis, kome to nije potrebno. U takvom odnosu sasvim je shvatljiva pozicija niza evropskih zemalja, koje ne žele da podržavaju sankcije. Treba raditi na tome da se taj jaz produbljuje.

Izgleda da većina običnih Evropejaca ne podržava politiku njihovih vlada, politiku SAD u Ukrajini. Koliko je to za Evropu, za njenu elitu, opasna situacija, da li ona može da dovede do promena u politici, do socijalnih potresa?

— Savremeni zapadni sistem je tako formiran da mišljenje običnih ljudi apsolutno nikoga ne zanima. Ostvarilo se proročanstvo Kejnsa, koji je govorio da će kapital – ako dobije apsolutnu slobodu – građanima doneti potpuno ropstvo. Imam poznanika u Nemačkoj, režisera, koji je u tu zemlju otišao još 80-tih godina i živi tamo. Šalje mi mnogo materijala o tome šta kažu obični Nemci u vezi sa ovom situacijom, kako se njima sve to ne sviđa. Međutim, pošto štampu kontroliše vlada, a Nemačka je u suštini protektorat SAD, ta tema se i ne spominje.

Nedavno sam od jednog francuskog novinara čuo pitanje: zašto ne postoji francuska verzija Russia today? Postoji engleska, španska, arapska, ali nema francuske. Upitao sam ga zašto je potrebna francuska verzija, a on mi je odgovorio da oni u Francuskoj gledaju englesku verziju RT i tako dobijaju mnogo informacija, a francuski mediji su pod severnoatlantskom kontrolom i daju potpuno iskrivljenu sliku. U suštini: da su američki, engleski, nemački i francuski mediji – jedna te ista matrica, a Russia today je nešto drugačije. Nije slučajno što u Americi planiraju da zabrane taj kanal, ako već nisu.

Stvara se utisak da oko Rusije pokušavaju da ponovo podignu gvozdenu zavesu – informacionu, ekonomsku, političku. Koliko je to sada realno? 

— U vreme svetske krize, kada i na samom Zapadu nije baš sve sjajno, kada postoje takve zemlje kao što su Kina, Indija, Brazil, kada svet više nije predstavljen kao samo Zapad u dinamičnom razvoju, ne može se govoriti o nekoj „gvozdenoj zavesi“, o tome da je lako saterati Rusiju u ćošak, pogotovo što Zapadna Evropa živi od ruskog prirodnog gasa. Ali to da se naši odnosi sa Amerikom pogoršavaju, to je činjenica. Treba raditi na uspostavljanju odnosa sa Zapadnom Evropom, raditi, raditi i još raditi, zato što ekonomski interesi Evrope protivreče političkim interesima SAD. Treba raditi na pojačavnju protivrečnosti među njima.

Kako ocenjujete skorašnju latinoameričku turneju Vladimira Putina, posle koje su počeli da pričaju o našem povratku u Lurdes, o novim ugovorima i maltene o Karipskoj krizi?

— To je kretanje u apsolutno pravilnom pravcu. Ja sam još 2011. godine u članku Hladni istočni vetar napisao da mi obavezno treba da stvaramo enklave sa našim uticajem, pri čemu ne samo u susednim zemljama već i u dalekim. Pričao sam baš o Latinskoj Americi, ali nisam imao na umu samo Kubu već i Venecuelu i Brazil, a sada su se pojavile i Argentina i druge zemlje. Treba razvijati alternativni svet, alternativni sistem. To je korak u dobrom pravcu.

Da li Putin uspeva da natera zapadne lutkare situacije da menjaju planove, da deluju nestandardno i da menjaju, makar delimično, tok istorije, koji je bio namenjen Ukrajini? 

— Pošto je Zapad u krizi, koja se produbljuje, pošto Zapad nije jedini, postoje protivrečnosti između Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država, između različitih grupa u vrhu, Rusija treba da iskoristi te protivrečnosti isto kao što je Staljinova ekipa krajem 1920-tih godina koristila protivrečnosti između Velike Britanije i SAD, između Rotšilda i Rokfelera. Te protivrečnosti, koje će svakako da se povećavaju, stvaraće mogućnosti za zavere, za to da se jedna grupa lutkara koristi protiv druge, da se iskoči iz ove situacije.

Pisac Oleg Markejev, u jednom od svojih romana, pisao je da je svetska igra struktuirana ovako: postoje gazde igre, postoje igrači, pomoćnici igrača i postoje figure. Jeljcinovska Ruska Federacija, jeljcinoidi, 90-ih godina su bili, svakako, figure. Šta je postigao Putin u zadnjih nekoliko godina? Rusija je od figure postala igrač. Nema veze što nije glavni, Rusija nije gazda svetske igre, ali Rusija je postala igrač, i to dostignuće treba učvrstiti i ići napred, napred do pobede.

Da li može da se kaže da će naredna jesen-zima postati jedna od ključnih tačaka ovog procesa, kada se prodube kriza u Ukrajini i protivrečnosti između EU i SAD?

— Ja mislim da Ukrajinu očekuju ozbiljni izazovi najesen, i zasigurno, režim Porošenka će pokušati da kanališe bes, mržnju i gnev masa protiv Rusije. Ne mora da znači da će u tome uspeti. A ako ne uspe – režim Porošenka će se srušiti, Ukrajina će se definitivno raspasti.

Ona se de facto već raspala, jer je gotovo nemoguće govoriti o Ukrajini kao o suverenoj državi. To je u suštini polukolonija SAD, zemlja koja nema suverenitet i koja je potpuno pod spoljašnjim upravljanjem. Ali smatram da će Amerikanci na jesen pokušati da aktiviraju svoje poteze, ne dolazi džabe u Moskvu novi ambasador. Oni će se potruditi da zaljuljaju situaciju u samoj Rusiji, u milionskim gradovima, jer su propali pokušaji da se napravi nešto poput „narandžaste revolucije“ u Moskvi i Peterburgu.

Mislim da će Amerikanci posle poraza u Siriji i na Krimu – pogotovo što ne mogu da se revanširaju u Ukrajini – pokušati – u svakom slučaju Obamina administracija – da se revanširaju još negde. Samo smatram da u tome neće uspeti.

Prevela Marija Petrova

Izvor Fakti, 29. 07. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u