JEDAN PREDLOG ZA DEMONTIRANjE SISTEMA

MILE MILOŠEVIĆ Da stranku osnuju nezaposleni kao najveća socijalna grupa u Srbiji sa ciljem...

MILE MILOŠEVIĆ

Da stranku osnuju nezaposleni kao najveća socijalna grupa u Srbiji sa ciljem da sve svoje članstvo zaposle u državi

Zakon o radu nas približava granici kad se izjednačavaju godine odlaska u penziju sa godinama smrti. Zato cela situacija oko tog novog razočarenja u perspektive života u Srbiji i odnosa između ljudi navodi nas na stanje trezvenijeg razumevanja sila u društvu i svetu sa kojima živimo. To ukazuje na neke nove mogućnosti u pronalaženju moguće politike koja bi bila sposobna da odgovori na suštinske izazove koji su duboko sakriveni u postojećem svetonazoru – posebno politike, medija i stručne javnosti.

 

Naši problemi ne počivaju isključivo na lažnom predstavljanju, ideološkim rošomonijadama, geopolitičkoj lošoj sreći, težnjama pojedinih moćnih grupa da formiraju svetsku vladu, kao ni u primeni tehnologija kao sredstava nadzora, smanjenja potrebe skoro za svim vrstama ljudskog rada, a u uslovima neoliberalnog kapitalizma otvorenog novčanog relativizovanja svih ljudskih vrednosti (sve dok se po tome plaća, dobrovoljni su i silovanje, i ubistvo, i u osnovi su legalni). Reč je dakle o fundamentalnom onemogućavanju života, o sve više lošeg, kratkog i nasilnog života, koji obuhvata sve više ljudi nemogućnošću da se zadovoljavajuće prehrane, školuju, leče, imaju svoj stan, kao i svoju budućnost, umesto da žive u strahu i očaju, sramoti i socijalnoj smrti, bez prava da domišljaju postojanje svojim radom, stvaranjem, dokolicom, molitvom, filosofiranjem. Nestajemo u opštem zaboravu, kad živi ne zaboravljaju samo mrtve nego i one žive koje vole. Svi konačno samo prolazimo jedni pored drugih u samozaboravu.

ficgeraldo01

SABORNOST JE NAIVNA

Fragmentarna razdrobljenost svih ovih pojava kao ideja i događaja sačinjava kompleksnost društva, zbog čije lavirintske strukture stičemo utisak o nepregledno nesaznatljivom, pred kojim nemamo nikakve šanse. A suština je da je društvo sistem znanja i moći, i da se ono u našim uslovima promene sistema i dinamike neoliberalnog kapitalizma svakodnevno drobi ružeći, a ne demitologizujući čoveka. Jer je pre svega i po svemu neuspešno, i suštinsko je pitanje da li ga treba menjati. Marksistički aktivizam ne samo opisivanja već i menjanja sveta u ovom slučaju ima jednu suštinsku začkoljicu: naš sistem je životno sasvim impotentan, i to decenijama, gde promene tu impotenciju samo uvećavaju, umesto da je smanjuju. Talas tranzicione promene ne unišatva samo Srbiju kao mesto života nego širom sveta moralno redukuje čoveka i indukuje maloumnost koja ga čini suštinski nesposobnog za znanje i pismenost, koja bi bila i produktivna, i stvaralačka, sposobna za trajne životne poduhvate u društvu. Kao što rašomonska muljaža ideologija i predstava nema nikavu sposobnost: među autoritativnim iste su mafija i monarhija, među anarhičnim, isto.

U svetlu svega toga sabornost zvuči, svojevremeno sam to zvao etikom okupljanja, ali to je pre svega sanjalačka delatnost, a njena naivnost odveć je ljudski slaba, a ne žrtvena da bi mogla biti poziv na kolektivnu promenu paradigme i svesti. Svejedno, tada sam je zastupao i nudio na Novom Standardu (ko se još seća), a pre toga i Koštunici, što je on u svom poznatom maniru razmatranja a onda ćutanja odbio, i to sa dobrim razlogom. Evo kao je to izgledalo

mileilustNajvažnije je to što nam nedostaje nedvosmislena interesna integracija, ma koliko mi to hteli da zanemarimo. Dovoljno je setiti se kako prolazi pokušaj da pokrenemo zajednički panel domaćinstava – jer je uvek iza svega pitanje racionalnog izbora – a gde sam tu ja. Šta je tu za mene. Istu smo situaciju imali i sa predlogom o aktivnoj ličnoj politici odnosa sa značkom, kojom bi se indentifikovali i držali se određenog kodeksa ponašanja sami prema sebi i prema drugima, sve do građanske neposlušnosti ili neusluživnja. Ništa od toga nije budilo više od pukog interesovanja. A zašto? Prosto zato što ljudi smatraju da se izlažu, angažuju, a da je premalo njihovih interesa, zato, ma koliko da imaju simpatija, neće učestvovati u zajedničkoj akciji iako se često sami rukovode po tim etičkim principima, ali biraju po svojoj volji kad će. Da bi bili grupa, potrebno je artikulisati ne samo idejnu integraciju već i interesnu. I to sad više nego ikad pre. I, ma koliko stajala ontološka razlika između fašizma i sabornosti, sabornost ima manje šanse za uspeh jer, pored gole fizičke sile, emocija zahteva duhovnost koja je u moderni razbijena na hiljade predstava koje medijalizovani svet dnevno umnožava svojim mitološkim medijskim radom.

Uostalom, kakvi tipovi političkih stranaka postoje? U osnovi to izgleda ovako:

mileilust2

I svi mi danas dobro razlikujemo da nema stranke prvog tipa. Da je takva neodrživa, čime se jasno onemogućava bilo kakav nacionalni pokret koji bi počivao na etici okupljanja ili otvorenoj sabornosti. Jer krug je potpuno kontrolisan i zatvoren, potvrđen stotinama hiljada pojedinačnih nagrada, plata, uloga ljudi koji celu piramidu i životni krug drže zatvorenim, ma gde bili. Svaki put vidimo koliko im malo vremena treba da se prestroje uz minimalni gubitak pojedinaca u svakoj promeni opredeljenja i medijskoj kampanji. Nema tu govora o integritetu pojedinca, još manje indentitetu, nego tek raspoloženju tupolikog nihilizma i konformizma u takvom sistemu. I onda o kojoj vrsti individualizma se govori na Zapadu. O kom kulturnom krugu uopšte?

ficgeraldo02

STRANKA TREĆEG TIPA

Naprotiv, potrebno je nimalo naivno razmišljanje, ono koje bi imalo u svojoj osnovi vrlo jasno postavljeno interesno integrisanje, štaviše ekskluzivno za članstvo. U tom smislu mi je sve očiglednije da jedina buduća stranka koja bi mogla da demontira sistem i može biti izvede nas iz ciklusa impotencije treba korisnički da preuzme vlast.

Na primer, da stranku osnuju nezaposleni kao najveća socijalna grupa u Srbiji. Sa ciljem da sve svoje članstvo zaposle u državi i javnim preduzećima, i to tako što bi doneli lexs specialis o radu i otpustili sve one sa prihodima preko 55.000 dinara bez otpremnine. Tako bi se odmah zaposlilo – 500.000 ljudi, i to u svim oblastima. Time bi Srbija bila stabilizovana sa realnom strankom trećeg tipa, a ne lažnom prvog tipa, skriveno srugog ili četvrtog tipa.

Šta bi se time dobilo?

Prvo, godinama ispoštena domaćinstva bi došla do prihoda, što ovako neće nikad. Drugo, kako je ovde reč o boljem delu populacije, manje sklonom kompromiserstvu, on bi mogao da kondenzuje znanje i moć, i da produkuje mnogo uspešniji i moralniji sistem.

Treće, kako su iskusili bedu, bili bi solidarniji i razumniji što se tiče ljudskog stanja – svega onog što je i njima nedostajalo. Zamislite medije koji vode novinari koji su godine nakon fakulteta proveli radeći kao kelnerice, čistaci, beračice voća.

Četvrto, otpušteni imaju dobre rezerve, tako da bi skoro nestalo bede u Srbiji, a ne bi mogli više ni da prave štete.

Svakako da bi takva stranka trećeg tipa svoj politički savet organizovala sa ljudima koji nisu mogli da prođu kroz mrežu impotentnih korisnika društvene moći – i da bi oni tada formirali program koji je stvaran i ostvariv. Koji bi ljudi onda hteli da realizuju jer ih niko ne obmanjuje, a opet nemaju čega da se plaše da će neko da im preti bolom. Njih je već dugo bolelo.

Šta ostaje sadašnjoj eliti u tom slučaju? Da probaju svoju sreću sa svojom koalicijom na nekim sledećim izborima.

Ukratko, ovo je verovatno jedina budućnost politike u društvima bez pune zaposlenosti, dok se ne stvore uslovi za novi sistem, umesto histeričnog kapitalizma, način koji će znati da čuva ljude i resurse, a ne samo da ih podjednako uništava u svom besciljnom ciklusu, koji stalno iznova vrši represalije.

Politika
Pratite nas na YouTube-u