RAPORT SA KOSOVA I METOHIJE ILI IZMEĐU TAČIJA I HARADINAJA

JANjA GAĆEŠA I, taman da nikog od njih dvojice ne odaberemo, ponizili smo sebe...

JANjA GAĆEŠA

I, taman da nikog od njih dvojice ne odaberemo, ponizili smo sebe i time što smo u njihovom društvu

Na Kosovu i Metohiji se koplja lome oko toga ko će formirati buduću “Vladu Kosova”. Srbi imaju deset poslaničkih mesta, devet lista Srpska i jedno Progresivna demokratska stranka, i poručuju da su spremni za razgovor i sa Hašijem Tačijem i sa Ramušem Haradinajem mada, prema pisanju kosovske štampe, malo više naginju Ramušu. U tom paketu su i Fatmir Ljimaj, Aljbin Kurti i ostali.

Haradinaj je u svojoj čuvenoj knjizi Priča o ratu i slobodi pisao o tome kako su pripadnici terorističke OVK svakog dana ubijali srpske policajce. Za Ljimajevo ime se između ostalog vezuju i zločini protiv čovečnosti u logoru Lapušnik. Posebno nam je zanimljiv Aljbin Kurti, koji sada diktira uslove i vodi neku svoju politiku, njegova uloga odjednom postaje sve važnija. Srbi sa Kosova i Metohije se samo pitaju po čijem scenariju govori? Ako smo nešto, živeći u ovom našem vilajetu naučili, to je da jedan Albanac ne sme imati drugačiji stav kada je zajednički cilj u pitanju – ili će se prilagoditi stavu većine ili ga neće biti. Da za njega još davno nije napisana neka uloga u ovom nastranom filmu zvanom “država Kosovo”, ne bi bilo naređeno srpskoj petooktobarskoj vlasti da ga pomiluje još krajem 2001. godine. Da pomenem i to da, po takozvanom Ustavu Kosova, Srbi imaju pravo na ministarska mesta bez obzira ko formira vlast u Prištini.

Ovo je ukratko opis trenutne situacije u Pokrajini sa akcentom na moguće društvo srpskih poslanika u budućoj koaliciji, iz ugla većine kosovskometohijskih Srba. Po ko zna koji put ću ponoviti da se u odnosu Albanaca prema Srbima ništa nije promenilo niti će se skoro promeniti. Sve ono što smo trpeli decenijama trpimo i danas. Daleko od toga da među Albancima nema dobrih i humanih ljudi. Da samo znate u kakvom strahu tek oni žive.

markodjurickosovo

ALBANCI POD PRITISKOM

U vreme poplava u centralnoj Srbiji, Albanac iz okoline Prištine poklonio je opremu (alat, čizme, kabanice i slično) u vrednosti od 650 evra kao pomoć ugroženom srpskom stanovništvu, ali je preklinjao da mu se ime ne govori. Jedan Albanac u opštini Lipljan otvorio je privatnu radnju u blizini srpskog sela i u njoj zaposlio svog dugogodišnjeg prijatelja Srbina. Već mesecima trpi veliki pritisak svojih Albanaca zbog toga. Većina njih ga bojkotuje, a pojedini ga povremeno obilaze i govore kako bi mu posao bolje išao samo kada bi oterao Srbina. Čovek je u vrlo nezavidnoj poziciji.

U Peći postoji prodavnica obuće čiji su redovni kupci bili Srbi iz okoline. Sve je savršeno funkcionisalo dok jednog dana vlasnik radnje nije optužio jednu Srpkinju da je ukrala čizme. Izbio je skandal, ali je Albanac preklinjao da se ne zove policija, da čizme nisu važne i da idu što pre iz prodavnice. U prvom trenutku nikome od Srba nije bilo jasno šta se dogodilo, ali nekoliko dana posle tog nemilog događaja jeste – stigle su glasine do njih. Videvši da se Srbi slobodno osećaju u prodavnici, da često dolaze i da je vlasnik vrlo prijatan, posetili su ga neki ljudi i rekli da mora nešto da promeni jer nije dobro da toliko Srba kod njega dolazi. Uplašen, jer očigledno zna s kim ima posla, jedino što je mogao jeste da nekog optuži za krađu i tako se reši Srba. Srbi kod njega sada retko zalaze.

Za to vreme u Gračanici nesmetano radi nekoliko prodavnica čiji su vlasnici Albanci. Vlasnici su poslastičarnice, pržionice kafe, poljoprivredne apoteke, velikog tržnog centra, prodavnice mešovite robe, drže magacine sa voćem i povrćem. Niko im ne pravi problem. Srbi kod njih trguju i niko ih ne opominje da to ne rade. Da li su ti Albanci u Gračanici zbog zarade? Primetili smo da u prvih nekoliko meseci zaposle Srbe u tim svojim radnjama, ali ih onda polako zamenjuju Albancima. Počinjemo da verujemo da su ti ljudi u Gračanici sa zadatkom jer kod Albanaca se ništa ne dešava slučajno. Polako osvajaju prostor u centralnom Kosovu, tu gde je koncentracija Srba najveća. Ne mogu još kuće da kupuju, ali su pipke pustili, polako, doći će i to na red.

U mnogim srpskim selima Albanci otvoreno pričaju da su im date pare na ruke, i da im je naređeno da baš u tom selu moraju da kupe srpsku kuću. Priznaju, ne sviđa im se to, ali jednostavno moraju da budu poslušni jer negde neko planira da se reši svih Srba sa Kosova i Metohije. Ko su oni da mu stanu na put? Oni koji su im se suprostavljali devedesetih, završavali su u istim logorima kao i Srbi.

Da li Srbin može da iznajmi prostor i otvori radnju u centru Prištine? Naravno da ne može, to je u domenu naučne fantastike. Da ne pominjem druge gradove širom Kosova i Metohije. O čemu da pričamo i čemu da se nadamo kada su Srbi sa Kosova u pitanju? Oni ne mogu ni na svoja imanja da se vrate, akamoli da otvaraju svoje radnje u centru Prištine ili bilo kog drugog grada na KiM. I ovi što su se vratili muku muče da opstanu. Veliki broj njih je već ponovo napustio Pokrajinu jer im je dosta krađa, napada, pretnji, šikaniranja, policije koja ni jedan jedini slučaj nije rešila, sudova koji oslobađaju ubice…

kosovopristina

ŽIVETI U SVETU NASTRANOM

To traje već decenijama, to je naša kosovskometohijska priča, koja se iznova ponavlja. Zato tvrdim da je sve ovo što se sa Kosovom i oko Kosova dešava nastrano. Šta drugo može da bude? U Prištini sve sami osumnjičeni za zločine nad Srbima formiraju vlast, a Srbi se nadaju da će baš sa njima da procvetaju, pa im nije važno da li će da budu Hašimovi ili Ramuševi. Teše se time da su dotičnim Albancima njihovi zapadni mentori u fioke stavili dokaze o njihovim zlodelima, umesto uniformi sada obukli odela, vezali oko vrata kravate, pa osiljeni sebi u bradu kažu “’ajde da ih vidimo da ne slušaju”. Kao da će ti isti mentori pustiti Srbe da rade šta hoće. U Beogradu vlast radi na promeni svesti, pa veruju da će da ubede i nas nedokazane da i nije toliko važno što su nas još koliko juče kasapili i prodavali na delove. To je bilo tada, kaže beogradska vlast, sada je malo drugačije. Sada ćemo svi zajedno da gradimo zajedničku budućnost u “nezavisnom Kosovu”.

Pitam se: ako se ovakvom politikom borimo za Kosovo i Metohiju, šta mu onda dođe predaja?

U uslovima kakvi jesu Srbi sa Kosova i Metohije ne mogu ništa da promene. Možemo da ostanemo i da se potpuno asimilujemo u takozvano kosovsko društvo, jer trenutna politika tome vodi, ili da se odselimo. Koji vid borbe sami da počnemo kada sopstvena država neće biti uz nas? Maksimum koji smo od beogradskih vlasti dobili upakovan je u “Ustav Kosova”, i u okviru njega će oni pokušati da nam olakšaju život ovde – tek onoliko da sami sebe mogu da teše i da misle da im je savest čista. Mi nismo ništa drugo nego kolateralna šteta. Za međunarodnu zajednicu smo to odavno a poslednjih godina i za sopstvenu državu jer mantra “Evropa nema alternativu” i dalje važi. Svesni smo da ova naša muka toliko dugo traje da je sve više onih u centralnoj Srbiji koji kažu “ma dosta više sa tim Kosovom, ne vrti se svet oko njih”, ali da li je zaista tako?Dok je nama sve gore, Albanci se samo šire. Eto ih na severu Pokrajine, otimaju polako i Preševsku dolinu. Preko severa Kosova će na Kopaonik, preko Preševa do Niša.

Mi ne možemo drugačije da gledamo na sve ovo što se (ne)dešava oko Kosova. Nećemo da zaboravimo masakrirane žeteoce iz Starog Gracka, ubijenu decu na Bistrici, žrtve trgovine ljudskim organima, sve one mučene a potom ubijene Srbe i nelojalne Albance u logoru Lapušnik, spaljene Srbe u logoru Klečka… Ni u jednom slučaju pravda nije zadovoljena. Gde pravde nema besmisleno je pričati o drugim stvarima. Svedoci smo onoga što se već dugo na Kosovu i Metohiji stvarno dešava i jasna nam je svaka izmišljotina svetskih moćnika. Na sopstvenoj koži osećamo na kojim moralnim načelima počiva savremeni zapadni svet, šta je za njih pravda a šta nepravda. Poniženje je kada birate između Haradinaja i Tačija jer vas na to teraju u Briselu, i to znajući da tako pravdate i zločine nad sopstvenim narodom i nastranu zapadnjačku politiku, ali tu smo već sami krivi. I, taman da nikoga od pomenute dvojice ne odaberemo, ponizili smo sebe i time što smo u njihovom društvu.

Zbog sve te neprirodnosti koja nam se na silu nameće u ovim našim getima, čekamo dan kada ćemo se kao narod setiti šta znači biti dostojanstven, i da, šta god u životu uradili bez dostojanstva, niti će šta vredeti niti će trajati.

Politika
Pratite nas na YouTube-u