TIMOFEJ BORDAČEV: OVO NIJE HLADNI RAT, VEĆ VREME KLASIČNE DIPLOMATIJE SILE

SAD rešavaju taktički zadatak maksimalnog slabljenja Rusije kao faktora u budućoj borbi Amerike protiv...

SAD rešavaju taktički zadatak maksimalnog slabljenja Rusije kao faktora u budućoj borbi Amerike protiv Kine

Izjava zvaničnog predstavnika administracije SAD da su upravo Rusija i njen predsednik krivi zbog stradanja civilnog aviona u Ukrajini znači – konačni izbor Vašingtona za borbu, a ne kompromis sa Moskvom. Uzimajući u obzir iskustvo neprijateljske dvosmislenosti tokom poslednjih 15 godina takvu odluku možemo samo da pozdravimo. Ona za rusku politiku potpuno rešava problem neodređenosti namera partnera u odnosu na SAD.

Jasno je da su te namere neprijateljske. Zato, polazeći upravo od ove pretpostavke, možemo da pravimo naše sopstvene planove ne samo u zapadnom, nego, što je čak i značajnije – u istočnom pravcu.

Ne mislim da novi period međunarodne politike može i treba da se naziva hladnim ratom. Prvo, za razliku od druge polovine prošlog veka konfrontacija neće biti bipolarna. Borba se odvija između relativno jedinstvenog Zapada i apsolutno nejedinstvenog „ostatka čovečanstva“, koje teško da će se konsolidovati i postati toliko uređeno kao zajednica SAD i njihovih saveznika.

U doglednoj budućnosti nijedna od vodećih zemalja ne-Zapada neće pretendovati na apsolutno liderstvo ili biti smatrana kao takva od strane drugih.

Ali ni naši protivnici nisu sasvim homogeni. Evropske kompanije protestuju ne želeći da gube odličan profit od trgovine sa Rusijom. Japan i Južna Koreja takođe ne vide sa ruske strane nikakvu pretnju, već obrnuto – sanjaju da prestignu Kineze u ekonomskom razvoju Dalekog Istoka i Sibira.

Relativno su (na strani SAD) pouzdane samo anglosaksonske države: Australija, Velika Britanija i Kanada.

Drugo, razgovori o hladnom ratu neizbežno navode na pomisao o „poslednjem i odlučnom“ boju između sila dobra i zla. Ta misao potiskuje društvenu svest u Rusiji i izaziva strah od poraza, jer smo prošli, hladni rat u suštini mi izgubili, a oni dobili. Zato su oni zainteresovani za novi, pošto im upravo takva odredba daje psihološku prednost. Nije slučajno da su danas tako uznemireni čak i predstavnici domaće inteligencije, inače sasvim svesni okolnosti i poštovani.

Oni se jednostavno plaše da će opet biti građani zemlje koja je izgubila. Sem toga, ulozi strana sada se razlikuju od vremena 1946-1991. Za razliku od SSSR, Rusija ne teži pobedi u svetskim razmerama.Naši ciljevi su u tome da učvrstimo pravo na samostalnu spoljnu politiku, da obezbedimo neophodni minimum uticaja na svojoj periferiji koristeći za to integraciju i saradnju, ali ne zaustavljajući se pred grubim ispoljavanjem sile.

SAD takođe rešavaju taktički zadatak maksimalnog slabljenja Rusije kao faktora u budućoj borbi Amerike protiv Kine. Ta borba postaje sve bliža utoliko ukoliko se zemlje Azije sve više okreću sebi, nastoje da budu ne samo „radionica“ za bivšu gospodu, nego da povećavaju potrošnju i kvalitet sopstvene produkcije. Odnosno, Azija vodi borbu za konačni završetak ere kolonijalne podele sveta na centar i periferiju.

Epoha koja je započela neće biti novi hladni rat. Najverovatnije, mi ulazimo u vreme klasične diplomatije sile – međunarodnih odnosa kada nijedna bitka nije „poslednja i odlučna“, nego samo još jedan sukob interesa, iza kojeg će uslediti novo zatišje i nove bitke za pozicije. Utoliko pre što od skliznuća u veliki rat čovečanstvo za sada spasava nuklearno obuzdavanje – jedino pozitivno nasleđe prošlog veka za odnose između naroda.

Sada konačno odlazi u istoriju prokleti HH vek sa njegovim lineranim predstavama o istoriji i idejom da se bori do kraja. Od preostalog nasleđa HH veka – prve će umreti relativno neutralne međunarodne institucije i forumi. Desiće se konačna degradacija OEBS-a koju SAD i Evropska unija sada sa neandertalskom otmenošću koriste za promovisanje svojih jednostranih interesa.

Verovatno će se za 5-7 godina raspasti forum Azijsko-Tihookeanske ekonomske saradnje (ATES) u odnosu na koji SAD i Kina imaju dijametralno suprotne planove. Monopol Zapada na izradu i prihvatanje nešto značajnih odluka dokrajčiće za sada još preostale ostatke međunarodnog upravljanja – globalne ekonomske institucije. Moguć je i stvarni raspad „velike dvadesetorice“. Zajedno sa ovim reliktima otićiće u prošlost i najstrašnije nasleđe HH veka – nacionalizam i uvlačenje običnih građana u međunarodne konflikte. Treba prestati sa pretvaranjem svakog rata u otadžbinski: države su se uvek sukobljavale zbog interesa, otimale jedan od druge teritorije čak i ratovale. Ali ti konflikti nikada nisu pretpostavljali uzajamnu zversku okrutnost običnih građana. Radi opstanka čovečanstva vreme diplomatije sile zahtevaće da se demon nacionalizma nagna u flašu. A međunarodna politika moraće opet da bude posao diplomata i vojnika.

Autor je politikolog iz Moskve

Prevela Ksenija Trajković

Izvor Fakti, 30. 07. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u