POPODNEVNA RAZMIŠLjANjA TOMASA LORENSA (20) ILI PORAZ NIJE OPCIJA

MILjAN JOKIĆ I ako bude Trećeg svetskog rata, čak i da bude nuklearni, zar...

MILjAN JOKIĆ

I ako bude Trećeg svetskog rata, čak i da bude nuklearni, zar nama na Ostrvu klima može biti gora od ove sad

 

Atlantic Hotel

St Brelade, Jersey

Channel Islands

01/08/2014

Kraj jula zatekao je Tomasa Lorensa, šefa MI6 za Balkan, na Kanalskim ostrvima. Preciznije, na ostrvu Džersi. Njegova supruga i ćerke su shvatale razloge zbog kojih ove godine neće ići u neko poznato odmaralište na kontinentu. Za njih je bilo dovoljno to što znaju da je Lorens službenik Forin ofisa i da u svetlu aktuelnih dešavanja mora u svakom trenutku biti na raspolaganju svojoj zemlji. Lorens nije voleo to što je prinuđen da taji svoju pravu profesiju od porodice, ali to je bio teret sa kojim se odavno pomirio. Jednom, pre punih deset godina, pao je u iskušenje da im se poveri, ali je uspeo da nadvlada taj poriv. Tada je sa porodicom bio u poseti najvećem engleskom vojnom spomen-parku na svetu, u Tipvalu, u Francuskoj. Ni pre a ni posle toga ništa slično se nije ponovilo. Lakonski je porodici objasnio novonastalu situaciju, a svi zajedno su verovali da nisu pogrešili u izboru destinacije. Semper Occultus – Always secret…

Boravak u hotelu Atlantic se pokazao kao pun pogodak. Luksuzni hotel u vlasništvu porodice Burke se nalazi na zapadnoj obali ostrva i deo je poseda od šest hektara. Prelep pogled na zaliv i Atlantski okean, čuveni teren za golf i vrhunski restoran, praćeni besprekornom uslugom hotelskog osoblja, doprineli su tome da hotel Atlantic bude izabran za jedan od petnaest najboljih u Ujedinjenom Kraljevstvu.

zulu02

„KRALjICA, NAŠ VOJVODA!”

Lagano ispijajući svoj omiljeni Earl Grey Tea na terasi hotela, Lorens se zamisli nad činjenicom da Kanalska ostrva u stvari nisu deo Velike Britanije. Naime, ona su u pravom smislu privatno vlasništvo jer predstavljaju tzv. krunski posed kraljevske porodice. Stanovnici su britanski državljani, ali, kako bi situacija bila još komplikovanija, Kanalska ostrva nisu deo Evropske unije, a istovremeno imaju ugovor o specijalnim odnosima sa ovom nadnacionalnom zajednicom. Povrh svega toga, imaju i svoju valutu (džersi i gersi funtu) koja je u ravnopravnoj upotrebi sa engleskom funtom. Sve to je omogućilo procvat bankarskih i finansijskih usluga, stavljajući ova ostrva u rang sa Kajmanskim i raznim drugim poreskim rajevima. Ono što je posebno zanimljivo jeste da su ova ostrva jedini deo od ukupnog prostora Komonvelta koji je bio okupiran u Drugom svetskom ratu. Oslobođena su tek 9. maja 1945. godine, na Dan pobede.

Lorensu je bila poznata još jedna lokalna specifičnost. Svečana zdravica kojom počinju zvanični skupovi širom Komonvelta je uvek namenjena kraljici i njoj se iskazuje vernost. Stanovnici Kanalskih ostrva se i danas njoj obraćaju kao “Kraljica, naš vojvoda!”, i to bukvalno predstavlja pitanje časti za njih. Sve to potiče još od 1259. godine kada se Henri 3. zvanično odrekao Normandije u dogovoru sa Lujem 9, ali je zadržao ostrva u Lamanšu koja su ostala jedini deo nekadašnjeg normandijskog vojvodstva u posedu monarha sa druge strane kanala. Posvećenost stanovnika očuvanju tradicije je godila Lorensu. Znao je veoma dobro da onaj ko se odrekne sebe nema čemu da se nada u budućnosti.

Sasvim iznenada, ovo razmišljanje ga odvede do grupe ubeđenih monarhista na srpskom sajtu koji je lično pratio već godinama. Naravno, u pitanju je bio Novi Standard, sajt koji mu je pomogao da upozna razmišljanja kvalitetnih i posvećenih srpskih rodoljuba. Iznenadio se kada je video da monarhija ima iskrene i uporne pristalice, bez obzira na udarce nanete monarhističkoj ideji u godinama vladavine komunizma. Srbi jesu za pedeset godina skoro zaboravili da im je država uvek bila monarhija kada su bili slobodni da njome upravljaju, ali očigledno je da ta ideja i dalje postoji. Lorens, iako i sam monarhista, nije se tome mnogo radovao. Dobro je znao reči srpskog vladike Nikolaja Velimirovića „Bog na nebu, kralj na zemlji, domaćin u kući”, i kako bi to vrlo lako moglo da dovede do pozitivne promene u srpskom društvu, uspostavljanja temelja na kome bi moglo da se gradi i više i čvršće, a onda ne bi bilo daleko ni ostvarenje tradicionalnih načela Srpske pravoslavne crkve – pravoslavlje – samodržavlje – sabornost.

Dođavola, pomisli, nije planirao da se i ovde suviše bavi Srbima… Sasvim mu je bilo dovoljno da jednom dnevno proveri vesti na najčitanijim srpskim portalima. U suštini, želeo je da se odmori od politike i informacija koje su pristizale jednu drugu, nebitno da li stižu iz Ukrajine ili Pojasa Gaze. Suviše je dobro znao da će ga kontaktirati iz Tajne službe u slučaju bilo kakve hitnosti ili nepredviđenog razvoja događaja. Nadao se da do toga ipak neće doći i da će moći u potpunosti da uživa u odmoru. Uostalom, situacija u njegovom sektoru odgovornosti je bila prilično dobra, osim jedne stvari za koju je Lorens znao da joj se u srpskoj javnosti pridaje veliki značaj, a i da britanski Kabinet smišljeno insistira na njoj.

zulu03

SANKCIJE ZA RUSIJU

Naravno, bilo je u pitanju uvođenje sankcija Rusiji od strane Srbije. Lorensu je bio dobro poznat taj mehanizam koji je možda najbolje oslikavala ona stara parola „budimo realni, tražimo nemoguće”. Imperija ga je često koristila, a funkcionisao je tako da se insistira na uslovu koji je praktično neprihvatljiv za drugu stranu, koja onda isporučuje sve ostale zadatke u cilju smanjenja pritiska. Na taj način praktično dolazi do realizacije pravih ciljeva, a neispunjenje tog nemogućeg uslova ostaje kao smokvin list drugoj strani koja u suštini tokom vremena ostaje bez svega. Kao početnik u službi, bio je svedok kako je u tu svrhu korišćen Haški tribunal, a sada, kao vođa jednog od sektora MI6, lično je bio podrška baronesi Ešton i vodio operacije bitne za pregovore o Kosovu i Metohiji. Srpskoj strani je skoro jedino ostalo da kaže kako nikad neće priznati nezavisnost svoje pokrajine, a na terenu je situacija teško pogoršana na štetu Srba. A New Reality on the Ground…

Unutar Službe Tomas Lorens je bio poznat kao čovek koji zastupa „tvrdu” struju koja se zalaže za politiku čvrste ruke prema Srbiji, ali i kao čovek sklon da se rukovodi čuvenom izrekom Mao Ce Tunga „nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe“. Znao je da nosi veliku odgovornost od trenutka kada su ser M. i Forin ofis prihvatili njegovo obrazloženje da se dozvoli održavanje vanrednih izbora u Srbiji, ali ga to nije previše uzbuđivalo. Kao što je i očekivao, Južni tok je i dalje bio miljama daleko od Srbije, Imperija je istovremeno pojačavala svoje prisustvo u srpskim medijima, a spremale su se i neke nove akvizicije. Dok se oko Železare Smederevo vodi velika borba između Rusa i Amerikanaca, a svima je jasno da je tu najmanje posao u pitanju, dotle je Lorens bio aktivan na drugom polju koje se ticalo celog regiona.

Naime, u skoro već dogovoreno preuzimanje kompletne balkanske mreže Hipo banke i Hipo lizinga od strane poznatog američkog investicionog fonda koji je veoma aktivan u centralnoj i istočnoj Evropi, iznenada se umešao engleski konkurent. Lorens je sigurno znao da Amere nije privukla blistava budućnost te banke, već nešto sasvim drugo. Nije bilo tajkuna koji drži do sebe ili političara za koga se moglo reći da je iole uticajan na području od Slovenije do Srbije da nije imao posla sa Hipo bankom. Gomila bezbedonosno veoma zanimljivih podataka je bila pravi cilj i vrhunska premija, a cena je bila kao na najboljim božićnim rasprodajama. Lorens je znao da je skoro svejedno da li će se te informacije nalaziti u Vašingtonu ili Londonu i da je mogao računati na Jenkije ako bi mu nešto od tih podataka zatrebalo u budućnosti, ali zašto bi on to tražio od njih? Neka ih oni traže od njega. Na kraju krajeva, mora se znati ko je stariji brat.

zulu04

BITKA PROTIV ZULUA

Ispivši čaj, Lorens reši da se posveti čitanju knjige koju je poneo sa sobom iz Londona. U skladu sa svojom rutinom, uvek bi na odmor nosio dela vezana za istoriju Engleske. Ovaj put je to bila knjiga Majkla Govera Rorke’s Drift: A Victorian Epic. Pisac je bio istaknuti poznavalac ratovanja u doba viktorijanske i Napoleonove ere, tako da se sa nespornim autoritetom bavio istaknutim bitkama i vojskovođama tog vremena. Knjiga se bavi jednom od najvećih i najslavnijih pobeda u engleskoj istoriji, koja se dogodila nakon jednog od najbolnijih poraza koje je Imperija doživela. Dvadesetdrugog januara 1879. godine, grupa od 139 vojnika je uspela da se suprotstavi napadu od preko četiri hiljade Zulu ratnika i da izvojuje pobedu. Vojnici su se zabarikadirali u švedskoj hrišćanskoj misiji u blizini reke Mzinyathi, koja je predstavljala prirodnu granicu između britanske kolonije Natal i Kraljevine Zulu. Pošto su ih napustile sve urođeničke snage a pošto su bili svedoci pokolja kod Islanduane mesec dana ranije, kada je poginulo 1.200 britanskih vojnika, oficira i civila, pri čemu su mrtvi masakrirani u skladu sa ritualima plemena Zulu, borci su se spremili za grčevit otpor do kraja. Posle izuzetno teške i krvave borbe, koja je trajala od četiri popodne 22. januara do sedam časova ujutru sledećeg dana i koja se uglavnom vodila prsa u prsa, Zului su se povukli. Ostavili su iza sebe oko tristasedamdeset poginulih, a postoje svedočenja da su, pod još svežim utiscima bitke kod Islanduane, britanski vojnici pobili sve zarobljene i ranjene Zulue, njih oko pet stotina. Britanci su imali sedamnaest mrtvih i desetak ranjenih. Bitka je čuvena i po tome što je čak jedanaest branilaca dobilo najviše britansko vojno odlikovanje Viktorijin krst. Većina Engleza i danas misli da je to najveći broj Viktorijinih krstova ikad dodeljenih u jednoj bici, ali Lorens je znao da to nije tačno. Ono što je tačno jeste da je to najveći broj dodeljenih jednoj jedinici, kao i to da je jedan od nosilaca ordena Švajcarac, kaplar Kristijan Ferdinand Šis izborio svoje posebno mesto u istoriji kao jedini stranac kome je ikada dodeljen Viktorijin krst.

Sama bitka je bila od izuzetnog značaja za Imperiju. Posle poraza kod Islanduane, koji je homogenizovao naciju u želji za osvetom, pokazalo se da se može dogoditi da se izgubi bitka, ali se ne sme dozvoliti da se izgubi rat. Britanska imperija nije smela sebi da dozvoli da pokaže slabost, posebno u sudaru sa plemenom Zulu, koje bi na taj način poslalo svima poruku da je Imperija ranjiva. Nakon serije bitaka, poslednje veliko kraljevstvo u Africi će prestati da postoji. Njihova čuvena ratna taktika u obliku bivoljih rogova, gde su rogovi predstavljali krilne formacije i okruživale neprijatelja sa boka je  dobila priznanje kao sjajan doprinos ratnoj veštini.

SRPSKA PATRIOTSKA RETORIKA

Kao posledica rata sa Zuluima, u Britaniji će doći do promene premijera na izborima 1880. godine i Viljiam Gledston će se po drugi put vratiti na tu funkciju, dok će Bendžamin Dizraeli doživeti težak izborni poraz. Biće to jedna od najvećih izbornih pobeda u britanskoj istoriji, gde će Gledstonovi liberali sami osvojiti 54 odsto glasova. Nešto slično kao što se dogodilo u Srbiji ove godine, povuče analogiju među izbornim rezulatatima Lorens. Samim tim, na čelo kabineta će doći čovek koji će biti jedan od premijera najnaklonjenijih Srbiji i čija će politika na Balkanu uvek biti „Balkan balkanskim narodima”.

Možda bi ova bitka bila zanimljiva i Srbima, pomisli Lorens. Zar i oni nisu okruženi neprijateljima sa svih strana? Izgubili su razne bitke u okruženju, međutim to ne znači da se moraju odati fatalizmu i izgubiti rat. Mogli bi i oni da se zabarikadiraju i bore do kraja. Samo, trebao bi im pravi saveznik. Kada god su bili pobednici, ratovali smo zajedno na istoj strani, sa dozom poštovanja konstantova Lorens. Doduše, uvek je to bilo radi naših interesa, ugao usana mu se razvi u nešto nalik osmehu, ali biti pobednik je uvek lepo.

Dobro je znao kako se u Srbiji polako zaoštrava patriotska retorika sa najneverovatnije strane političkog spektra, ali još je suviše rano za bilo kakve konkretne korake. Vredelo bi Srbima podići samopoštovanje pred Nemcima jer izgleda da ne znaju za jednu lepu rečenicu Fridriha Ničea: „Obdarenost Slovena činila mi se mnogo viša nego kod nadarenih Nemaca, čak sam mislio da su Nemci ušli u seriju darovitih naroda samo kroz jaku primesu slovenske krvi”.

Posle pročitanih još nekoliko desetina stranica knjige, Lorens odluči da odmori od čitanja i da se pridruži porodici u šetnji plažom. Dok im se polako približavao, jasno oseti zabrinutost potisnutu duboko u sebi, znajući šta se u ovom trenutku dešava širom sveta i kakve su sve opcije u igri. Međutim, iznenada ga obuze neki mir razmišljajući o Rusima. To su razumni ljudi, dogovorićemo se. Bilo bi fer da u narednim godinama i mi malo profitiramo od njihovog gasa koji ide kroz Ukrajinu i da do kraja preuzmemo ukrajinsku državnu gasnu kompaniju Burisma holding. Posle toga, uz američkog ambasadora Tafta u Moskvi, sve je moguće u godinama pred nama. A, i ako bude Trećeg svetskog rata, čak i da bude nuklearni, zar nama na Ostrvu klima može biti gora od ove sad, zapita se Lorens? Ko zna, možda bi se i poboljšala.

Politika
Pratite nas na YouTube-u