MILE MILOŠEVIĆ
Potrebno je pronalaženje političkog, bez iluzija kako je moguće iskrpiti bilo kakvu ideologiju koja bi zanela ljude
Manje ili više, svako shvata da smo u fazi nazadovanja, ali i manjina se nada da smo u epohi rasta, dok se većina više i ne povodi za uobičajenim vrednostima u folklorizovanom stanju ideologija. Još poneko veruje da je reč o dugom procesa sazrevanja, pri tome zaboravljajući evidentno – da je tako, danas bi nas opsedali „fordisti“ a ne „soroševci“, finansijski hohštapleri, namerni da nas konačno usreće pretvaranjem Srbije u intimno stanje njihovih spavaćih soba.
Stihija spontanog pronalaženja političkog je jedino sa čime se deceniju i po srećemo uz opštu društvenu impotenciju, uvereni da će se ona naprečac popraviti, propuštajuću da proniknemo u genezu i dovedemo do krajnjih konsekvenci ovaj za sada jedini model političkog. Da na taj način – a biće da je jedini – pronađemo politiku u srpskom društvu. Ali ona je sad prepuštena odsustvu svake volje i znanja, tek virtuelnim političkim nebulozama. Mašti o nečemu, što se ima dogoditi jednog dana, ili nekakvim iznenađenjem, umesto razmišljanjem o dugoj spirali razvoja iz činjenica.
Zato sam u prošlom tekstu, načinjući ovu temu, predložio da se legitimiše stranačko zapošljavanje jer nije tajna da od 2000. godine stranke, naizgled skriveno, intenzivno rade kao biro za zapošljavanje članova i prijatelja. Sa druge strane, raste društvena impotencija, kao što raste broj politički i egzistencijalno isključenih, i da niko odgovoran ne snosi sankcije. Naprotiv, samo se zaoštravaju indukovana maloumnost i posledična nesposobnost. Drugim rečima, po vrsti i prirodi, to je jedina postojeća politika, i najzad bi je trebalo učiniti legitimnom umesto što se zavaravamo. Istovremeno, trebalo bi je učiniti i konskeventnom, tako da članska karta postane bukvalno bon za posao, i to ne samo za nova zapošljavanja već i za masovna otpuštanja. Tako bi konačno politička komunikacija ponovo imala težinu uvažavajući stvarnost i naše sposobnosti, onakve kakve su (ne prevelike), umesto što čuva oligarhijsku strukturiranosti elite i njene advokatske i diskurzive koalicije.
RAZUMEVANjE STVARNOSTI
Konačno, u ovom društvu smo jedino ovaj politički model osvojili. Nije uspelo drugačije, i ne treba više ni tražiti da se pojave poprave. Umesto toga spontane pronalaske politike valja nam legitimisati i konačno specijalnim zakonom legalizovati kako bi makar izbori poprimili neki smisao. Ali kako bi bilo moguće sankcionisati opštu društvenu impotenciju i rast isključenih? Pa neka izvole od izbora do izbora da se premeri, neka zaposleni izgube svoja radna mesta, neka se nezaposleni zapošljavaju na njih, pa možda i počne proces promena i razvoja.
Samo neka svi zajedno, kao ovi naši tajkuni, više ne pričaju o svojoj izuzetnoj sposobnosti i mudrosti, jer je nikad nije bilo među njima. Isto se odnosi i na politiku i pravosuđe – očigledno su svi zajedno očiti slučaj izuzetne kolektivne nesposobnosti i impotencije. A ne što bajaju kako su nam radnici lenji a i drski što neće da rade za hleb i vodu, ne razumevajući da sistem nije tu zbog njih, već su svi oni deo sistema, dok je život iznad mašinizacije. Uostalom davno je Šumpeter rekao za ekonomiju da u njoj nema ničeg kreativnog, pa je i sasvim razumljivo kakvi je ljudi naseljavaju (što bi se starim jezikom reklo, treća kasta).
Kad god govorimo o spontanosti bilo čega, onda govorimo o svakodnevnom razumevanju naše stvarnosti, zašto ona, a ne neka druga. Prošlo je vreme zapanjivanja nad pojavama u srpskom društvu, ako ga je ikad i bilo. Naravno, i kolonijalni diskurs igra važnu ulogu zato što je priroda promena uvezena spolja, a njena prava priroda je da ne menja poredak, već da ga razara, uništavajući životne resurse u Srbiji. Dakle, nema govora o obećanom ili umišljaju izobilja fino pakovanog narativa, nego o pljački deindustrijalizovane onesposobljene Srbije, do guše u dugovima, sa nebuloznim očekivanjima da od stranih investicija može doći do „tehnološkog prelivanja“ i razvoja. Može doći samo do potpuno zarobljene zemlje i naroda u zapadnom neoliberalnom diskursu, sa perspektivom da se u Srbiji rade niskotehnološki poslovi. Posebno ako izostane pronalaženje političkog, to jest prihvatanja politike onakva kakava jeste, ali konsekventno, bez iluzija kako je moguće iskrpiti bilo kakvu ideologiju u koju bi ljudi sa zanosom pristali da budu interpolirani.
ONO ŠTO SE NE DA IZBEĆI
Iluzija o ideologiji danas se pokazuje u punom formatu kad propada mrežna korporativna globalizacija kao potpuno promašeni redosled očekivanja, posebno dok ulazi u sukob sa nastajućim kontinentalnim prožimajućim projektom Evroazije. Tu nije reč je o sukobu dve logike, već dve ontologije. U prilikama da je ono što je gore isto onom što je dole nema nikakvog smisla tragati za ideologijom, već se valja prihvatiti pragmatičnog pronalaženja politike – onakvog kakvo može biti samo svakodnevno razumevanja, ali ga učiniti politički konskekventnim i samim tim politiku vratiti u realnost umesto prihvatanja zahteva da pristanemo na šizofrene pomake svesti, jer je mrežnom projektu i ubrzanoj dinamici konfliktnih promena sve manje korisna bilo kakva stabilnost. Zato Bek od 80-tih ozbiljno uzima u obzir pojam „rizikodruštva“ za opis procesa u zapadnim društvima posle sloma relativno stablne Moderne 1.
Znači mit o hartlandu ne samo da poništava mit o brodskim tonama potrebnim za svetsku dominaciju, on istovremeno znači prožimajući svetonazor među društvima i njihovu manje ili više izraženu stabilnost naspram konfliktne pljački sklone talasokratije. Zato je danas tako krvavo oko Ukrajne, i otuda su oni započeli od Srbije kao prirodnog prostornog faktora Balkana i zaigrali pre svega na ekcesu sklone Šiptare kao isključivi remetilački faktor. Pretnja umirivanja sveta za njih je previše opasna, kao i ponovo prožimanje sveta religioznim kodovima, kao i egzistencijalnim naspram isključivo informacionih kodova. Zato je bilo potrebno da izumru generacija učesnika i njihovih potomaka da bi mogli da sprovode revizije i svetskih ratova, da manipulišu informacionim kodom svešću masa i određuju granice života i stil mišljenja skoro na dnevnoj osnovi.
Anarhija je u osnovi njihove „svetske vlade“, svodeći svoju mrežnu strukturu na isključive tokove informacija, robe i finansija, i zato je današnji sukob epohalan jer se pojavljuje na obzorju novi svet prožimanja ljudi, naroda i država u kome oni gube ne samo svoje značajne interese već bivaju u fundamentu urušeni kao svet prošle nestabilnosti čovečanstva. A to sigurno neće prihvatiti. Tako da svet danas jeste na epohalnom početku rasta, ali i u fazi nazadovanja kad se promene više ne mogu izbeći. Ali, ako i zver sluti svoju smrt, ne želi da odustane, i, kad Obama govori kako Rusi ne mare za svoje vitalne nacionalne interese, on tvrdi da su njegovi spremni da ugroze sav život na planeti. Zato je njegov ton tako rezignirano svestan da učestvuje u promašenom projektu i nepojmljivom zločinu. Ipak on nije „vaspovac“ iako oni iza njega u senci bez sumnje jesu.
Pogled na algoritam internacionalnih poredaka – Urlih Mencel, UNI Braunšvajg
