MILOŠ KOVIĆ: VLADA JE OD SEĆANjA NA POČETAK PRVOG SVETSKOG RATA NAPRAVILA KARIKATURU

Ako sa žalosne srpske države skrenemo pažnju na srpsko društvo, imamo dosta razloga da...

Ako sa žalosne srpske države skrenemo pažnju na srpsko društvo, imamo dosta razloga da budemo zadovoljni

Postavlja se pitanje šta je nama danas Prvi svetski rat? Gde je njegovo mesto u kolektivnom sećanju srpskog naroda ako o kategoriji kolektivnog sećanja možemo da govorimo?

— Uveren sam da možemo, jer svaka nacija ima korpus sećanja, koji je čini onim što ona zapravo jeste. Na šta mislim kada to kažem? Englezi, recimo, imaju svoja dragocena istorijska sećanja. To nisu samo Elizabeta I i pobeda nad španskom „Nepobedivom armadom“ iz 1588, Vaterlo i trijumf nad Napoleonom 1815, ili Čerčil i pobeda u Drugom svetskom ratu. Tu je isećanje na, recimo, kraljicu Kelta Boadiceju, koja se pobunila protiv Rimljana i podigla ustanak, čime je zaslužila spomenik pored parlamenta u Vestminsteru; ili romantični kralj, krstaš Ričard Lavlje Srce; ili čak i veliki poraz iz 1066, kada su se Normani iskrcali na tle Britanije. Nisu Srbi jedini koji obeležavaju svoje poraze.

Francuski pisac Ernest Renan u svom predavanju Šta je nacija (1881) kaže da naciju pre svega čini sećanje na zajednička stradanja, odlučnost da se istraje danas i da se u budućnosti deli zajednička sudbina. Dakle, porazi i stradanja nas više zbližavaju nego trijumfi i pobede. Vi danas u oksfordskim koledžima imate na najsvečanijim mestima posebne ploče sa imenima poginulih u Prvom i Drugom svetskom ratu. Nacionalni identitet Engleza je dakle definisan, pored ostalog, određenim istorijskim sećanjima. Svakog 11. novembra Britanci nose one crvene bulke na svojim reverima, oni ih zovu popis (poppys) i obeležavaju godišnjicu pobede u Prvom svetskom ratu, polažu vence u Vajtholu, u najužem centru Londona, i na spomenicima širom zemlje.

ww1srbiartiljerija

Nacionalni identitet ne čine samo sećanja, identitet čine jezik, geografski položaj, religija je veoma važna u svesti jedne nacije. Ima tu mnogo faktora koji određuju nacionalnu pripadnost. Neki kažu da je primarna slobodna volja pojedinca da odabere, to recimo kaže Renan, i to je Renanov „svakodnevni plebiscit“.

Ali vratimo se na srpski slučaj. Moramo da postavimo pitanje šta je nama Prvi svetski rat, tim pre ako znamo da je srpski narod tada postigao neverovatne pobede i doživeo istinsku demografsku i ekonomsku katastrofu.

Srpski narod može da deli svoju istoriju na pre i posle Prvog svetskog rata. Znamo da se srpska vojska sjajno pokazala u bitkama na Ceru, Kolubari, da je probila Solunski front, ali i da je u isto vreme podnela ogromne ljudske žrtve da bi odbranila pravo na slobodu. Doživela je zaista demografski kolaps. Ustvari pravo je čudo da je uspela da se regeneriše posle Prvog svetskog rata, ako je uopšte i uspela.

Ubeđen sam da bi sećanje na Prvi svetski rat trebalo da bude zaista ugrađeno u temelje nečega što je moderni srpski nacionalni identitet. Baš onako kao što bi trebalo da tu budu Sveti Sava i Sveti Simeon, Kosovski zavet i Knez Lazar, Karađorđeva i Miloševa revolucija, Balkanski ratovi, tu je mesto i Prvom svetskom ratu.

Priča o Drugom svetskom ratu je složenija. U njemu ste imali genocid nad Srbima u NDH i na Kosovu, građanski rat, što nije bio slučaj sa Prvim svetskim ratom, borbu između partizana i četnika i potom revoluciju, nasilni diskontinuitet sa dotadašnjom srpskom istorijom. Uprkos tome što su Srbi tada imali dva pokreta otpora, što su njihovi pripadnici pokazali mnogo istinskog patriotizma i junaštva, što je 27. mart bio izraz istinskog antifašizma srpskog naroda – Drugi svetski rat u kolektivnom pamćenju ostaje bolna tema.

U današnjoj Srbiji skoro da nemate porodicu koja nije izgubila nekog od članova u Prvom svetskom ratu ili čiji se deda ili pradeda nije vratio sa Solunskog fronta okićen ordenjem, sa dubokim duševnim ranama koje svako ratovanje donosi. Koliko su žena austrougarski i bugarski okupatori obeščastili u Srbiji? Odmereni Arčibald Rajs piše da je u zapadnoj Srbiji bilo sela u kojima su sve žene to doživele. Gde su nam imena tih mučenica? Nemamo ih i nećemo ih imati jer to su teme o kojima se nerado govori i piše.

vladanisautobus

Prvi svetski rat je do dana današnjeg imao veoma važno mesto u kolektivnom sećanju, ali čak ni u Kraljevini Jugoslaviji, posle ujedinjenja, neke stvari nisu smele da se kažu. Jedna od takvih stvari je i ta da su lavovski deo snaga koje su 1914. prešle Drinu i počinile stravične zločine nad civilima činili Južni Sloveni – Hrvati, Muslimani a, nažalost, i neki Srbi. Naprotiv, veliki deo austrougarskih oficira bio je primljen u vojsku Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevine Jugoslavije. Da i ne govorimo o Titovoj socijalističkoj Jugoslaviji. Pogledajmo samo koliko je lažnih kontroverzi nastalo oko činjenice da je Josip Broz Tito bio austrougarski vojnik. Sam je napisao u jednoj biografiji za Kominternu 1935. godine da je bio na srpskom frontu od avgusta do decembra 1914 godine. To znači da je bio od početka do kraja Cerske i Kolubarske bitke; bio je vojnik 42. hrvatske „vražije“ divizije, koja je počinila neverovatne zločine i kojom je komandovao Stjepan Sarkotić, koji će potom sa svojom divizijom rušiti Lovćen. Zbog toga će svom prezimenu dodati Fon Lovćen; on se time ponosio. Oni će posle Srbije i Crne Gore jurišati na Rusiju. Taj isti Sarkotić će kasnije predati organizovanu najekstremniju hrvatsku emigraciju u ruke Anti Paveliću.

To su neke stvari o kojima se u socijalističkoj istoriografiji nije mnogo govorilo. Pevanje pesama onih koji su Jugoslaviju 1918. stvorili, kao na primer Marš na Drinu, smatrano je nacionalističkim izgredom u Titovoj Jugoslaviji. Tužno je da je jedan jedini igrani film snimljen sa tematikom Prvog svetskog rata, a to je Marš na Drinu. S druge strane, zamislite, da je Amerika imala takvu epopeju, koliko bi snimila filmova i kakva bi to propaganda bila.

PasicMasarikAleksandar slika O 1023675

O Balkanskim ratovima, koliko je meni poznato, nijedan srpski igrani film nije snimljen. Ne zaboravimo da za Srbe i za većinu Balkanaca vreme od 1912-1918. predstavlja skoro jedan rat, i na spomenicima širom Srbije, Bugarske i Grčke nalazimo imena palih boraca od 1912-1918. Posle pada socijalizma, mi smo snimili još jedan film o Prvom svetskom ratu Sveti Georgije ubiva aždahu, koji je za mene bio duboko razočaravajući. Tu su, sasvim anahrono, istorijski netačno, srpski seljaci iz 1914. prikazani kao beogradski begunci od mobilizacije iz 1991.

To govori nešto. Sa jedne strane, niko od nas nije ravnodušan kada vidi fotografije tih vojnika, Solunaca sa šajkačama i opancima; s druge strane, mislim da će mnogo čitalaca podeliti sa mnom osećanje da smo se mi, naše generacije, pred njima, pred svojim precima, osramotili.

Ovo što govorim ne znači da od Prvog svetskog rata treba stvoriti jednu mitsku sliku. Prvi svetski rat je tema za preispitivanje, i to je otvorena prebogata tema za nepristrasnu istorijsku nauku. Kao što vidite, ne mislim da neprijatne istine o Prvom svetskom ratu treba prećutati. Naprotiv, to je posao istoriografije, to je posao društvenih i humanističkih nauka. Počeo sam da govorim o tome da svaka ozbiljna nacija i država ima nešto što se zove kulturni model, kulturni obrazac. O tome je pred smrt sjajno pisao Slobodan Jovanović. Zato sam pomenuo Veliku Britaniju.

Prvi svetski rat za Srbiju i srpski narod sa obe strane Drine jeste jedan od nespornih simbola. S druge strane, kada govorimo o tamnim stranama sećanja na Prvi svetski rat, reč je i o tome da je Srbija za slobodu svesno žrtvovala ono najdragocenije – svoju mladost i budućnost. To su bili oni nesebični, najhrabriji, najmoralniji rodoljubi. Zato sam postavio pitanje da li se Srbija demografski i intelektualno oporavila? Uostalom, postavlja se pitanje da li se i Evropa ikada demografski i intelektualno oporavila od Prvog svetskog rata?

Takođe, važno je reći da su se Srbi 1914. suočili prvi put sa nečim sa čim će se suočavati periodično tokom celog 20. veka. To je smišljeno sistematsko uništavanje srpskog civilnog stanovništva. To je ono što su austrougarske trupe pod vrhovnom komandom Oskara fon Poćoreka sprovodile u Mačvi, Jadru, Rađevini i Šapcu 1914. godine. To je ono što će bugarske trupe sprovoditi 1917-1918. godine. Veoma je važno reći da će isti ljudi, na istim mestima, počiniti iste stvari, sa obe strane Drine; isti rukopis se prepoznaje 1914. i 1941, a pritom su neki od njih služili u redovima vojske Kraljevine Jugoslavije. Ne zaboravimo da 1914. nisu stradali samo Srbi iz tadašnje Srbije nego i Srbi iz Bosne i Hercegovine. Velike zločine su počinili „šuckori“, neformalne i nelegalne jedinice Austrougarske, u koje su većinom regrutovani muslimani i Hrvati koji su počinili zverstva nad srpskim civilnim stanovništvom. Strašni zločini počinjeni su i nad Srbima u Sremu u vreme bitke na Drini, tj. između Cerske i Kolubarske bitke. Taj isti rukopis prepoznajemo i 1941. godine. U toj i takvoj Austrougarskoj su sazreli Adolf Hitler i Ante Pavelić, u toj državi i takvoj klimi su se zarazili srbofobijom i antisemitizmom. To su, po mom mišljenju, činjenice o kojima bi trebalo da razmislimo.

nikolajdrugi01

Da li smo mi stvarno potomci tih ljudi iz 1912, 1913, 1914-1918? Šta znači to – biti nečiji potomak? Da li to znači biti njegov krvni srodnik ili naslediti njegove vrednosti, ideale, veru?

— Da li naša današnja vlada može da pretenduje na to da bude nastavljač tradicije Pašićevih vlada kada se na karikaturalan način sastaje u Nišu 28. jula 2014? I to je sve što će učiniti na obeležavanju 100-godišnjice od početka Prvog svetskog rata. To je vlada onih ljudi koji su potpisali Briselski sporazum, vlada koja izlaže srpsku privredu na milost i nemilost MMF i Svetskoj banci, međunarodnim grabljivcima; ona dakle polaže pravo da bude naslednik vlada Nikole Pašića, Milovana Milovanovića ili Ljubomira Stojanovića?

Da li je moguće da se u Srbiji više govorilo o Sarajevskom atentatu 28. juna 1914, koji je iskorišćen kao povod za napad na Srbiju – a napad je bio spreman još od 1907. godine – nego o 28. julu 1914, jer Prvi svetski rat je počeo toga dana granatiranjem civilnih ciljeva u Beogradu? Toga se neće setiti u Londonu, Berlinu ili Parizu, pa čak ni u Moskvi, ukoliko se mi toga ne setimo ovde. Dakle, 28. jul 2014. je protekao sa tom karikaturalnom sednicom u Nišu, na kojoj je naša vlada smenjivala direktore, da bi popodne primala „dobronamerna uputstva“ italijanske ministarke spoljnih poslova o našoj politici prema Rusiji i Ukrajini. Šta je ta ista vlada učinila da obnovi sećanje na sudbonosnu pomoć koju su Srbiji 1914. pružili Rusija i car Nikolaj Drugi? Ti ljudi su na stogodišnjicu njegovog oslobođenja predali Kosovo Velikoj Albaniji i NATO, pri čemu su se čak javno rugali našem Kosovskom zavetu i našem „slavljenju poraza“; ne bi me začudilo da izdaju Rusiju na stogodišnjicu žrtve koju je Rusija podnela za nas.

Pažnja naše javnosti je skrenuta sa dostojnog obeležavanja Prvog svetkog rata na pitanje odgovornosti za Prvi svetski rat i 90 odsto rasprava u našoj javnosti će proteći u pokušaju da se odbranimo od optužbi novokomponovane revizionističke istoriografije tipa Kristofera Klarka, Margaret Mekmilan, Šona Mekmikina. Mi, ustvari, svesno i namerno bežimo od pitanja: šta smo učinili da bi bili dostojni potomci junaka i stradalnika iz Prvog svetskog rata? Na koji način održavamo i negujemo sećanje na te ljude, na koji način negujemo kulturu sećanja?

Ako sa žalosne srpske države – zaplašene da joj slučajno potomci onih koji su 1914. marširali na Srbiju ne zamere zato što obeležava 100-godišnjicu Prvog svetskog rata – skrenemo pažnju na srpsko društvo, imamo dosta razloga da budemo zadovoljni. Ljudi sami sebi postavljaju pitanja i traže odgovore. Sami se organizuju. Pojavljuju se novi i vredni književni radovi, snimaju dokumentarni filmovi, objavljuju se stripovi, igraju pozorišne predstave, organizuju izložbe. Imao sam čast da u Banji Koviljači otvorim muzej posvećen bici na Gučevu, koji su napravili sami građani Banje Koviljače. Oni su se organizovali, svako je doneo od kuće pušku, čuturicu, ono što mu je ostavio deda ili pradeda. Dobili su podršku dela lokalne vlasti i muzeja, ali nisu čekali da ih država organizuje.

Veliki broj sela po Srbiji ima spomenike podignute u čast palih junaka i boraca. Hajde da od toga pođemo, da vidimo u kakvom su stanju ti spomenici i da ih obnovimo, upalimo sveću našim poginulim srodnicima, ulijemo našoj deci sećanje na te ljude. Postavljajmo pitanja, tragajmo za odgovorima. Recimo: zašto na tim spomenicima u mojoj Mačvi nema imena žena i dece, žrtava austrougarskog terora? Samo više ne gubimo vreme na žalopojke i kritike na račun pasivne i nezainteresovane – da ne kažem nešto još gore – države.

To je model i obrazac. Potrebno je da se sami pokrenemo i organizujemo na svim nivoima, po parohijama, selima, opštinama, udruženjima. Još nije kasno jer do 2018. biće još mnogo važnih dragocenih stogodišnjica.

Fond strateške kulture

 

Istorija
Pratite nas na YouTube-u