POSLEDNjI AMERIČKI ZADATAK MILA ĐUKANOVIĆA

ANDREJ MILANOVIĆ Zašto je antisrpska politika za Mila Đukanovića pitanje političkog života i smrti...

ANDREJ MILANOVIĆ

Zašto je antisrpska politika za Mila Đukanovića pitanje političkog života i smrti

Nekadašnji plan crnogorskog lidera Mila Đukanovića – pojednostavljeno izrečen – da njegovu zemlju „Rusija hrani, a Amerika brani“ razbio se u paramparčad. Naime, najpre su SAD odustale (privremeno?) od toga da Podgoricu „brane“, kada su odložile prijem Crne Gore u NATO, koji je, prema Đukanovićevim očekivanjima, trebalo da se dogodi do kraja 2014. godine. I pored obećanja iz Vašingtona i potpunog potčinjavanja Đukanovićeve politike tom cilju, ostalo je da od prijema u NATO neće biti govora pre kraja 2015. godine.

Tom cilju bilo je usmereno i Đukanovićevo pridruživanje sankcijama SAD i EU protiv Rusije, što je doživljeno kao skandal bez presedana, s obzirom na tradionalno dobre odnose dve zemlje, zapečaćene time što je, pored ogromne podrške koju je uživala, Crna Gora cela dva stoleća bila i budžetska stavka ruskog cara. U četvrtak se u sklopu odgovora na sankcije, koje je Rusija najavila protiv zemalja koje su se svrstale u tabor njenih protivnika, našla i Crna Gora, tako da je na neodređeno vreme odložena inače živa privredna saradnja Moskve i Podgorice. Time je otpao i onaj drugi deo Đukanovićeve strategije – da Rusija „hrani“ Crnu Goru.

Pored toga, Đukanović se, posle izbora na kojima nije bilo jasnog pobednika, našao na pragu gubitka lokalne vlasti u Podgorici, što mnogi posmatrači vide kao prvu stepenicu za njegovo sklanjanje i iz republičke vlasti. Izbor „antiđukanovićevskog“ gradonačelnika bi se, po svoj prilici, već dogodio da nema pritiska iz Američke ambasade u Podgorici na stranku Pozitivna Crna Gora, bez koje nije moguće formirati lokalnu vladu. Za to vreme, čini se da zemlje EU, posebno Nemačka, žele Đukanovićev odlazak, budući da se zalažu za proglašenje gradnačelnika iz redova njegovih protivnika, ali za sada nijedna strana ne može da učini više od toga da izbor prvog čoveka Podgorice drži blokiranim.

lepotaporoka02

UTICAJ ANDREJA POPOVA

Koliki je Američki uticaj na vlast u Podgorici, najbolje se pokazalo krajem 2012. godine, kad je opozicioni lider Nebojša Medojević optužio američkog diplomatu Andreja Popova da, „kao rezident CIA u Podgorici, utiče na dešavanja na crnogorskoj političkoj sceni“. Lider Pokreta za promjene naveo je, između ostalog, kako je Popov uticao i na svojevrmeno formiranje crnogorske vlade i na smene na vrhu tamošnje obaveštajne agencije – ANB.

Iz Američke ambasade demantovali su te navode, objašnjavajući da je Popov jedan od prvih sekretara ambasade, a ne rezident CIA. To saopštenje zaustavilo je polemiku, ali ostalo je kako su predsednik vlade Đukanović i Duško Marković, ministar pravde i praktično drugi čovek vlade, bili nezadovoljni radom ANB (Agencija za nacionalnu bezbednost), te su od direktora ANB Bora Vučinića zahtevali da smeni neke svoje visoke saradnika, da bi, kad je ovaj to odbio, pokušali da smene njega.

Umešali su se Ambasada SAD i Popov, i Vučinić je ostao na svom položaju, dok Đukanoviću i Markoviću nije preostalo drugo nego da kažu, kako je pisao dnevni list Vijesti, da su Vučinićem zadovoljni „samo u jednom segmentu: u razmjeni tajnih informacija sa inostranstvom“. Da je Medojevićeve izjave trebalo shvatiti ozbiljno pokazalo se veoma brzo, prilikom izbora za direktora Uprave policije. Kandidovao se i Vladan Joković, bivši funkcioner ANB, koji, prema medijskim izveštajima, nije prošao jer su „diplomatski predstavnici nekoliko NATO članica, posebno Amerikanci“ dali do znanja da „Joković nije dobrodošao na tu funkciju zbog praćenja diplomata“.

Još jedan „otisak prstiju“ Američke ambasade u cnogorskoj politici je glavni arhitekta crnogorskog ulaska u NATO, pomoćnik ministra odbrane Ivan Mašulović, nekada takođe funkcioner ANB i savetnik za bezbednost bivšeg premijera Igora Lukšića. Za Mašulovića je u martu 2012. Medojević rekao da nema „bezbedbnosni kredibilitet“ za obavljanje visoke funkcije u Ministarstvu odbrane.

lepotaporoka03

ANTISRPSKA POLITIKA I NATO

Naime, Mašulović, još jedan od funkcionera-kursista koji su prošli „američku obuku“, kandidat za ministra odbrane, jedan je od onih crnogorskih funkcionera koji su se u hijerarhiji probijali spremnošću da provode antisrpsku kadrovku politiku u svom Ministarstvu. Naime, u Ministarstvu odbrane više nema Srba na iole višoj funkciji unutar profesionalnog korpusa službenika. Istina, nije drugačije ni u Ministarstvu policije, Ministarstvu spoljnih poslova, pomenutoj ANB…, bez obzira na to što su Srbi u Crnoj Gori najbrojnija nacionalna manjina i što je ta vrsta diskriminacije u suprotsnosti sa normama Evropske unije, kojoj Crna Gora teži.

Naravno, veliko je pitanje ko zapravo provodi ovakvu nacionalnu politiku u Crnoj Gori – crnogorski državni vrh ili njihovi zapadni mentori? Pitanje je utoliko značajnije što slična politika vlada i u drugim balkanskim zemljama u kojima su Srbi manjina i u kojima Amerikanci vode glavnu reč.

Prekidajući svoje istorijske veze sa Rusijom, čak i zahlađujući kontakte sa vodećim evropskim državama, poput Nemačke, koja ima najveći uticaj u crnogorskim opozicionim strankama, Đukanović je svoju sudbinu u potpunosti vezao za Vašington. Vođen Kisindžerovom devizom da je „opasno biti američki neprijatelj, ali je pogubno biti američki prijatelj“, Đukanović je odlaganjem prijema u NATO doživeo veliki udarac.

Postoji nekoliko teorija zašto se to dogodilo. Prema prvoj od njih, lansiranoj upravo iz američkih krugova, Crna Gora je na čekanju zato što u svojoj vojsci ima mnogo ruskih špijuna. Istinita ili ne, ova teorija najbolje je poslužila u ponižavanju Đukanovića. Prema drugoj teoriji, prijem Crne Gore i Gruzije blokirala je Nemačka, sa argumentacijom da bi to otvorilo vrata i prijemu Ukrajine, odnosno da bi ti prijemi bili očigledno izazivanje Rusije.

Čini se, međutim, da je istini najbliža treća teorija. Naime, Amerikanci žele da u NATO Crnu Goru prime zajedno sa Srbijom. Rečju, Crna Gora je, gurajući Srbiju zajedno sa sobom u NATO, dobila svoj poslednji zadatak u jednoipodecenijskoj politici pritisaka na Beograd. Ako se to ostvari, biće to poslednja antisrpska misija Mila Đukanovića, koja će naknadno objasniti i smisao njegove antisrpske kadrovske politike u Podgorici. Ako se ne ostvari, crnogorski premijer ostaće i bez svog poslednjeg zaštitnika. Zaključak je očigledan i jednostavan: antisrpska politika je za Mila Đukanovića pitanje političkog života i smrti.

Politika
Pratite nas na YouTube-u