ANDREJ KORIBKO: VELIKA BITKA ZA EVROAZIJU (1)

Ukoliko Donjeck i Lugansk padnu, Rusija neće intervenisati jer se brani od strateškog rata...

Ukoliko Donjeck i Lugansk padnu, Rusija neće intervenisati jer se brani od strateškog rata i računa na dugi period

Brojne informacije u medijima stižu iz istočne Ukrajine. Jedna strana tvrdi da je ukrajinska vojska pred bankrotom i da više nema novca za održanje ove ofenzive. Druga strana tvrdi da će Donjeck i Lugansk uskoro biti u potpunom okruženju i da će pobuna na kraju biti poražena. Uzmimo u obzir obe pretpostavke – ako ukrajinska vojska ostane bez novca, hoće li Zapad početi upumpavati novac kako bi mogli da nastave sa vojnom operacijom? I druga pretpostavka – ako pobunjenička uporišta budu pred padom, da li će Rusija to da dozvoli ili bi vojno intervenisala da spreči takav scenario?

— Obe informacije su donekle tačne: kijevska vojska je doslovno pred bankrotom, ali i Donjeck i Lugansk su na ivici humanitarne katastrofe. Ali, da adresiram vaše pretpostavke – SAD već upumpavaju milione dolara u Ukrajinu. Poslali su pet milona dolara i 48 milona u dve instance kako bi pomogli ukrajinskoj vojsci, i to je sve preko jedne milijarde dolra kredita koji je potpisan početkom maja. Dalje, MMF je obećao Ukrajini dati 17 milijardi dolara, a Rusija tvrdi da se deo tog novca pere za vojsku. Zapad takođe indirektno daje vojnu podršku Kijevu, a SAD planiraju kasnije ovog meseca da pošalju i vojne savetnike. Rusko ministarstvo inostranih poslova takođe se žali na prisustvo većinom zapadnih plaćenika u Ukrajini, što je Kijev na kraju potvrdio prošlog meseca.

Ukoliko profederalistički bastioni padnu, Rusija neće intervenisati u Ukrajini. Učiniće to samo u dva slučaja: u slučaju direktne pretnje ili provokacije na granici od strane Ukrajine ili u vidu humanitarne intervencije.

Rusija se brani od strateškog rata, koji se vodi protiv nje unutar Ukrajine, i zato računa na dugi period. U tom pogledu vojna moć ima manju ali stabilizacionu ulogu za Rusiju. Ekonomski, politički i društveni faktori su oružje u strateškom ratovanju, a, ako ih budu pravilno koristili, Rusija može da dođe bliže željenom postratnom scenariju u Ukrajini. Čak i ako Kijev vojno uguši profederaliste, nikad neće imati potpunu kontrolu nad Donbasom osim u slučaju sasvim totalitarnog načina vladanja, jer regija će uvek biti nestabilna sve dok se nalazi pod okupacijom vlade koja je došla pučem.

novorusija10

Rušenje malezijskog putničkog aviona MH17 je za mnoge prekretnica u ovom sukobu. Istraga i dalje traje, obe strane se međusobali optužuju i daju svoje razloge zašto drugu stranu smatraju odgovornom. Nadajmo se da će se u budućnosti pojaviti neosporni dokazi koji bi dali odgovor na pitanje odgovornosti. Američke obaveštajne službe tvrde da su pobunjenici „slučajno“ srušili avion. I, dok se za američku obaveštajnu zajednicu teško može reći da je nepristasni posmatrač u ovom sukobu i da se dogodilo onako kako oni tvrde, smatrate li da je pomalo licemerno označavati Rusiju kao „zemlju koja sponzoriše terorizam“, kao što su to učinili brojni zapadni mediji? Naročito kad znamo da su se ovakvi tragični incidenti događali i ranije, na primer 1988, kad je srušen iranski putnički avion u iranskom vazdušnom prostoru od američke vojske, kad je poginulo svih 290 putnika i članova posade.

— U ovom trenutku konkretni dokazi o sudbini MH17 nisu predstavljeni izuzev informacija koje je Rusija odmah objavila u javnosti. Zapad odbija da objavi previše navodnih obaveštajnih informacija koje poseduju o tome, a ono što je objavljeno je od Rusije prikazano kao lažno. Kijev je odmah dao da se zaplene dokumenti kontrole leta vezani za incident. Sve više se čini da su kijevske snage srušile avkon, a ne pobunjenici, ali pitanje ovde nije pripisivanje krivice jednoj ili drugoj strani.

Zapadna reakcija, koja se svela na „kriva je Rusija/Putin“ se mogla i očekivati, naročito u jeku izuzetnog informactivnog rata koji se trenutno vodi protiv Rusije. To je deo strategije nastojanja da se „izoluje Rusija“, ali u stvarnosti se radi o tome da će samo Zapad sam sebe izolovati od Rusije. Prema „džudo-filozofiji“, kojom se vodi ruski predsednik, Rusija je iskoristila zapadnu ekonomsku i diplomatsku ofenzivu kako bi se okrenula prema Aziji, a sve više i prema Latinskoj Americi, štiteći se na taj način od udarca i agresije koja se protiv nje vodi. Ovi regioni ne žele da izoluju Rusiju, nego da sarađuju sa njom.

Bitno je pomenuti da Zapad takođe sam sebi čini štetu čineći to što čini. BRIKS i druge nadolazeće ekonomije posmatraju ponašanje Zapada prema Rusiji kao model koji bi jednog dana mogao biti primenjen i na njima. Zato sada razmišljaju o potezima ukoliko do toga dođe. Ovo bi mogla biti najveća, mada neželjena, ostavština zapadnog ekonomskog, informativnog i diplomatskog rata protiv Rusije.

novorusija09

Informacije i dezinformacije postale su vanredno učestale kad je reč o ukrajinskoj krizi. Ipak da vas pitam šta mislite o nedavnom izvještaju u britanskom listu The Independent, u kojme se tvrdi da postoje informacije neimenovanih izvora u Berlinu koji ističu da Vladimir Putin i nemačka kancelarka Angela Merkel rade na tzv. tajnom planu sa ciljem okončanja ukrajinske krize? Navodno je Nemačka spremna da prihvati Krim kao deo Rusije, Ukrajina bi obećala da neće tražiti NATO članstvo, a Rusija bi prekinula podršku pobuni u Donbasu. Mislite li da u ovim tvrdnjama ima istine ili je cela priča izmišljena?

— Tu verojatno ima neke istine. Na primer, Nemačka je možda predložila takav plan Rusiji, ali sumnjam da bi se ikad ostvario. Rusija iz tog dogovora ne dobija ništa osim beskorisnih ustupaka. Krim je već deo Rusije i to ništa neće promeniti. Bez obzira da li će Nemačka to da prihvati – a ni ona ne može da govori u ime cele EU ili Zapada – to ne menja stvarnost na terenu. Dalje, Nemačka sigurno ne bi rizikovala da ugrožava svoj odnos sa Vašingtonom zbog Ukrajine. Nemačka se ugodno pozicionirala uz SAD i uvodi sankcije Rusiji, uprkos brojnim NSA skandalima.

Što se tiče Ukrajine i NATO članstva, Rusija nikad ne može verovati Zapadu kad je reč o ekspanziji NATO. Ta organizacija se proširila Istočnom Evropom posle Hladnog rata uprkos činjenici da je Rusiji obećano da se to neće dogoditi. Moskva je naivno verovala Zapadu i ubrzano povukla svoje snage iz regiona verujući da će se obećanje poštovati. Rusija nije morala to da učini, mogla je da odugovlači s tim procesom da je htela, što je nešto što Zapad prigodno zaboravlja.

Vratimo se na tzv. tajni dogovor. Kako Merkelova može da garantuje da će se on poštovati pošto više ne bude na vlasti? Realno to nije izvodivo i zato pokazuje veliku grešku u takvoj logici.

Što se tiče tog mita o ruskoj podršci Donbasu, stvar je vanredno preuveličana. Kao što sam i argumentovao, Rusija nema gigantski uticaj na taj region, kako Zapad tvrdi. Dalje, da li prekidanje svake podrške znači da Rusija neće odgovoriti na tamošnju humanitarnu krizu? Taj dogovor, ako je istinit, je preopširan da bi se mogao razumeti, a, uzevši u obzir detalje koje sam naveo, Rusija nikako ne bi mogla da pristane na njega jer njime ne dobija baš ništa.

novorusija04

Da li je NATO u Ukrajini crvena linija za Rusiju?

— Da, crvena linija, i Rusija je to naglasila u više prilika. Mislim da bi pitanje trebalo postaviti na ovaj način: kakva vrsta NATO u Ukrajini je crvena linija za Rusiju? Pošto ova organizacija može biti ili de facto i skrivena ili de jure i eksplicitna. Nužno je pogledati i kriterijime za pristupanje NATO. Da bi država ušla u NATO, ne može da ima nerešene teritorijalne sporove. Zbog činjenice da Kijev insistira na tome da je Krim ukrajinski i odbijaju da priznajju ponovno ujedinjenje Krima sa Rusijom, Ukrajina nikad ne može de jure postati članicom NATO. To znači da zemlja ne bi imala pakt o zajedničkoj odbrani sa SAD, a to je ono što najviše brine Rusiju. Jer, ako bi imala, onda bi svaka provokacija pokrenuta od antiruskih kijevskih vlasti mogla dovesti do direktnog sukoba Rusije i SAD, a to je opasno za ceo svet. Oni bi mogli da pokušaju i manipulacijom da uvedu SAD u rat, kao što neki tvrde da je pokušao i Sakašvili u Južnoj Osetiji 2008, mada Gruzija, srećom, nije bila NATO članica.

De facto integracija Ukrajine u NATO je nešto što ja nazivam „NATO u senci“, i intenzivno sam pisao o ovoj temi. Ukratko, SAD i druge NATO članice mogu na razne načine na zadnja vrata da uvode Ukrajinu u savez, a da to otvoreno ne to priznaju. Na primer, SAD razmatraju usvajanje Zakona o prevenciji ruske agresije 2014, prema kojme bi Ukrajina postala važan „ne-NATO“ saveznik, a Poljska i Litvanija, NATO članice, planiraju da osnuju veliki bataljon sa Ukrajinom. Kroz ove mreže i njihova moguća širenja u budućnosti Ukrajina može da postane veoma bliska NATO, skoro do tačke kao da je članica.

Dalje, za ulazak u NATO potrebno je da pozitivan glas daju sve druge NATO članice, što je jedan od razloga zašto Makedonija još uvek nije ušla u NATO jer joj Grčka blokira ulazak zbog spora oko imena. Možda postoje i pragmatični razlozi zašto NATO ne bi hteo kao svoju punopravnu članicu da ima jednu nestabilnu zemlju poput Ukrajine, koja bi im ugrožavala bezbednost, a to je još jedan argument za stvaranje de facto „NATO u senci“ i integraciju Ukrajine u to.

Zato za Rusiju postoje dve crvene linije kad je reč o Ukrajini: prvo, de jure ulazak Ukrajine u NATO, čime bi dobila sporazum o zajedničkoj odbrani sa SAD; i, drugo, širenje raketnog štita na tu zemlju. Rusija se može nositi sa „NATO iz senke“ u Ukrajini, čak i ako im nije drago da do toga dođe, ali apsolutno povlači liniju u dva slučaja koja sam ovde naveo.

lugansk01

Strategiju okruživanja Rusije su često američki funkcioneri odbacivali kao teoriju zavere i rusku propagandu, ali neke od najuticajnijih američkih think-tank organizacija i analitičara propagiraju istu teoriju već godinama. Da li se takvo okruživanje stvarno može desiti i koji je uopšte konačan cilj takve teorije? Zaustaviti Rusiju da širi svoj uticaj u regionu? Pokrenuti rat protiv Rusije?

— To nije teorija zavere već strateška i jasno vidljiva činjenica. SAD su proširile NATO na Istočnu Evropu, na delove bivšeg SSSR i planovima za de jure i de facto uključivanje i drugih država kao što su Moldavija, Ukrajina i Gruzija. Kao što sam pomenuo na početku ovog intervjua, naoružava se haos usmeren protiv ranjivog južnog krila Rusije na Kavkazu i u Centralnoj Aziji. Eskalacija u regiji Nagorno-Karabaha je jedan od primera, kao i regionalni haos koji bi mogao da izbije pošto se NATO povuče iz Avganistana. Napadaju centar Rusije destabilizujući njenu periferiju, bivši SSSR. U isto vreme SAD nastoje da organizuju obojenu revoluciju unutar Ruske Federacije – nacionalnu sa sedištem u Moskvi ili regionalnu na severnom Kavkazu.

SAD žele da opkole Rusiju i da je isteraju iz sfere uticaja na prostoru bivšeg Sovetskog Saveza, a konačni cilj je da je rastave iznutra. Dok se to bude događalo, SAD će „upravljati iz pozadine“, koristeći se raznim državama, kao što su Ukrajina i Gruzija, da urade posao remećenja ruske politike u regionu. Ovaj rat se ne vodi direktnim, već indirektnim sredstvima. Ali to bi moglo da preraste u nešto mnogo opasnije ako se raketni odbrambeni štit kompletira jer SAD bi tada imale monopol nad prvim nuklearnim napadom na Rusiju, a time bi bili u poziciji da Rusiji mogu jednostrano da diktiraju. To je razlog zašto je raketni štit takođe crvena linija za Rusiju.

Vilijam Engdal veruje, a i ja se s tim slažem, da je konačni cilj SAD nametanje potpune dominacije i pokoravanje Rusije, Irana i Kine, jedinih sila koje pružaju konkretan otpor zapadnom političkom konsenzusu na prostoru Evroazije. Ako pogledamo način na koji se SAD ponašaju prema Kini i Iranu, uviđamo da se isti metod primenjuje kao u slučaju opkoljavanja Rusije, uključujući raketnu infrastrukturu. SAD žele da ruše ove države, jednu po jednu, i da time eliminišu otpor svojoj političkoj, vojnoj i ekonomskoj volji u Evroaziji.

Neki misle da Rusija nema razloga da se boji vojnog napada, ali bi mogla da postane meta neke nove verovatno unapređene verzije obojene revolucije. U jednom razgovoru ste rekli da takav scenario nije vrlo izvestan. Smatrate li da bi ruski narod odbacio takve pokušaje?

— SAD žele da izvedu obojenu revoluciju u Rusiji, ali narod se potpuno protivi takvim pokušajima. Dalje, ruska vlada je suviše snažna u ovom trenutku, i to je odbrana od takvih pokušaja. Ali ono što vidimo kod obojenih revolucija i kod Arapskog proleća – koje je bilo jedna velika regionalna obojena revolucija – je činjenica da ne moraju biti vanredno popularne da bi bile uspešne. Obojene revolucije su fuzija kratkotrajnih nedržavnih aktera, informativnog rata, u kome je kritičan segment njegovo pokretanje pre pokretanja same konkretne destabilizacije, i spoljnih destabilizujućih taktika kao što su pretnje i sankcije.

U slučaju da se ugrozi ruski centar destabilizacijom periferije u Istočnoj Evropi, na Kavkazu ili prostoru Centralne Azije, tad bi se mogao desiti scenario u kome bi obojena revolucija imala veću šansu za uspeh ili na nivou cele zemlje ili u pojedinim delovima.

U ovom trenutku SAD nastoje da poraze Rusiju kroz indirektne metode jer sigurna pobeda u direktnoj konfrontaciji još uvek nije garantovana i neće biti sve dok se ne kompletira izgradnja američkog protivraketnog štita na prostoru Istočne Evrope. Zato obojene revolucije i ratovi preko posrednika, kao u Ukrajini, postaju glavni izbor destabilizacije.

Nema sumnje da su neke opozicone grupe u Rusiji finansirane solja, ali šta je sa domaćim akterima koji nisu u ulozi pete kolone? Zanimljivo je primetiti da su Zapadni mediji za vreme predsedničkih izbora u Rusiji 2012. većinom govorili o Mihailu Prohorovu, koji je očito bio zapadni favorit, ali mnogi mediji gotovo da nisu ni pomenuli činjenicu da je puno jači suparnik Putinu u predsedničkoj trci bio lider ruske Komunističke partije Genadij Zjuganov, koji je osvojio 17 odsto glasova, dakle dvostruko više od Prohorova. Da li to pokazuje da su zapadni mediji, kad je reč o Rusiji, zainteresirani za izveštavanje isključivo o prozapadnoj liberalnoj opoziciji?

— Da, to je zanimljiva opservacija, koju mnogi propuštaju da uoče. KPRF je daleko popularnija od bilo koje prozapadne liberalne opozicije u Rusiji, ali njihova spoljna politika ne odgovara zapadnim interesima i zato ne dobijaju nikakvu medijsku pažnju. Još jedna zanimljivost je da prozapadna liberalna opozicija uvek gubi izbore i nema gotovo nikakve šanse da pobedi u nekoj važnijoj trci – ali, zbog činjenice da isti dobijaju toliku medijsku pažnju u zapadnim medijima, ti isti mediji tada vrše spin ističući da se radi o „nameštanju izbora“, „prevari“ i „antizapadnim“ stavovima. Zbog svega toga neinformisani gledaoci misle još i gore o Rusiji, mada to nije istina.

Još jedna stvar: Zapad je veoma pozitivno izveštavao o Alekseju Navaljnom mada je on nastojao da eksploatiše nacionalističku retoriku kako bi dobio podršku. To bi moglo da pokaže novu promenu na zapadnom pravcu kad je reč o posrednicima koje odlučuju da podrže. U Ukrajini su učinili istu stvar, ali na jednom ekstremnijem i uspešnijem nivou. Podržali su radikalnu desnicu i neonacističke grupe ,koje su imale i taktiku, i oružje, i volju da nasilnim putem destabilizuju državu, te su i uspeli u provođenju smene režima.

Ukrajina nije Rusija, i ruska država je mnogo moćnija, snažnija i stabilnija od Ukrajine, ali ti pokušaji se ne mogu ignorisati jer bi mogli da postanu novi trend koji bi mogao da se primeni i protiv Rusije.

donbas19

Hajde da razgovaramo o ekonomiji. Obama je u nedavnom intervjuu za britanski The Economist odbacio snažnu ulogu Moskve u svetu ističući da je „Rusija država koja ništa ne proizvodi“ i da „imigranti ne žure u Moskvu u potrazi za prilikom“. Izuzev činjenice da je to prilično čudan komentar koji dolazi od američkog predsednika, kako gledate na rusku ekonomiju u ovoj fazi? Da li je ona fokusirana isključivo na izvoz resursa ili počinje sa procesom diversifikacije? Dalje, da li je snažna državna regulacija prednost ili mana i – što je važnije od svega – da li je to pozitivno za narod Rusije?

— Prvo, usmerio bih sve vaše čitaoce na nedavni tekst RT o ovim Obaminim izjavama gde se temeljna pažnja posvećuje svim netačnostima koje je izneo u tom intervjuu. Rekavši to, ovo je zaista jedno veliko i važno pitanje na koje ću pokušati da odgovorim ukratko.

Velika i znatna komponenta ruske ekonomije, naravno, zavisi od prirodnih resursa, ali pogrešan je stereotip kad se Rusija ponekad proglašava „slovenskom Saudijskom Arabijom“. Na primer, industrijski i uslužni sektor je takođe važan u ruskoj ekonomiji, a ona je jedna od prvih deset ekonomija sveta po veličini. Zemlja koja samo prodaje prirodne resurse, kao Saudijska Arabija, ne može da postigne taj noivo bez nekih drugih važnih ekonomskih temelja, koje Rusija očigledno poseduje, a Saudijska Arabija ne.

Ali ruska ekonomija definitivno mora da krene napred sa ubrzanom diversifikacijom, a ironična je stvar da bi upravo ove sankcije mogle da dovedu do baš takvog potrebnog zamaha. Dalje, Rusija se okreće prema Aziji i verojatno i prema Latinskoj Americi i u isto vreme uvodi snažnije regulacije kako bi zaštitila svoju ekonomiju. Rusija takođe nastoji da pojača svoju domaću industriju kako bi ublažila efekat sankcija.

Ruski donosioci odluka su najzad shvatili dvostruku oštricu kompleksne ekonomske nezavisnosti: na partnere se može uticati, ali mogu biti i kažnjeni. Kad jedan akter krene u politički krstaški pohod i spreman je da žrtvuje svoje ekonomske interese, kao što je to slučaj sa EU u poslednjoj rundi sankcija, onda to lomi poverenje potrebno za tako duboke i rastuće ekonomske odnose, kakve su imali do sad.

Ukratko, mogla bi se desiti ekonomska slabost na svim stranama, ali dobijanjem snažne ekonomske pozicije i slobode u odnosu na partnere je prednost za Rusiju i sve njene građane.

Rusi su se suočavali sa ekonomskim teškoćama mnogo puta u svojoj istoriji, poslednji put 90-tih godina, i psihološki su spremniji za njih, dok, s druge strane, Zapad nema takvo iskustvo. To ne znači da će se atmosfera iz 90-tih vratiti u Rusiju – neće se vratiti uopšte, ali, kako i izreka kaže, bez muke nema nauke. Sve u svemu, Rusija se, prema mom mišljenju, kreće u dobrom pravcu i verujem da su njeni lideri najzad shvatili okolnosti u kojima se nalaze i šta moraju da učine da bi zemlja bila uspešna.

I, kao poslednje pitanje, hajde da napravimo korak nazad i pogledamo situaciju iz šire perspektive. Odnosi između Rusije i SAD su znatno narušeni poslednjih godina, neki čak tvrde da je već počeo novi Hladni rat. Ima li prostora za optimizam? Da li je ideja „zar ne bismo jednostavali svi mogli da se slažemo“ postala potpuno nerealna, 0čak i utopistička? Kad smo već na toj temi, otkako su tenzije eskalirale, antiruski i antiamerički sentimenti snažno jačaju. Mnogi od onih koji prate ovu situaciju, pa i oni koji je prate povremeno, kao da se svrstavaju u ova dva tabora. Ovo očigledno ne može biti dobar znak za dugotrajni mir. Može li možda nešto poput ekonomije da prevlada ove tenzije?

— Rekao bih da se uvek možemo nadati. Ali važno je takođe uvek na stvari gledati realno kako se ne bismo ponadali, pa da nam se nade razbiju. Rekavši to, ne vidim da bi tenzije mogle da splasnu u nekoj bliskoj budućnosti mada se nadam da nisam u pravu.

Jednostavali mi se čini da su SAD upregnute u nastojanje širenja svoje dominacije u celoj Evroaziji. To dovodi SAD u koliziju sa Rusijom, Kinom i Iranom, a svaka od tih zemalja ima svoje specifične regionalne interese, protiv kojih se nameće SAD, prodirući sve dublje u superkontinent.

Što se tiče antiruskih i antiameričkih sentimenata, mislim da su negativna osećanja snažnije izražena na Zapadu protiv Rusije nego što su u Rusiji protiv Amerike. U SAD danas postoji antiruski sentiment, ali ono što postoji u Rusiji bi se pre moglo opisati kao sentiment protic unipolarnosti. Rusi nisu protiv Amerike koliko su protiv njenih jednostranih poteza protiv stvarnih interesa svoje zemlje, a takav sentiment bi osećao svaki patriotski pojedinac prema drugoj zemlji koja ih nastoji oslabiti.

Američki mediji, većinom de facto megafon američkog Stejt departmenta, kultivišu ideju među svojim građanima da su Rusija i ruska vlada inferiorni u poređenju sa Zapadom. Ova ne-previše-blaga rusofobija, koja je bila u punoj snazi za vreme izveštavanja o Olimpijskim igrama u Sočiju, dovela je do radikalnog rezultata da su ljudi, koliko god to čudno zvučalo, verovali da je Putin lično naredio rušenje putničkog aviona MH-17.

To me dovodi do sledeće tačke gledišta: ne, ne mislim da će liberalni pristup univerzalnog prijateljstva biti uskrsnut u bliskoj budućnosti, bar ne dok SAD nastavljaju sa svojim jednostranim delovanjem i guranjem Rusije. Kada god Rusija odgovori na ove poteze, nju prikazuju kao agresora, koji se pogrešno ponaša bez ikakvog povoda ili, još gore, rusofobno se tvrdi da je „Rusija jednostavno takva“.

Rusija je želela da sarađuje sa Zapadom i želela je da je tretiraju kao jednakog i uvaženog partnera još od kraja Hladnog rata. Ali, nažalost i zbog brojnih razloga, Zapad je prokockao tu istorijsku priliku. Umesto toga, krenuli su u lagani proces osvajanja Rusije i njene bivše sfere uticaja. Širenje NATO je najočitiji primer. U takvoj poziciji Rusija je, naravno, bila prisiljena da odgovori, a, kad njena odbrambena reakcija krene u ofenzivnu akciju, svet će ući u „novi Hladni rat“.

Za kraj, sugerisali ste da bi ekonomske veze mogle biti sredstvo kojim bi se mogle prevazići ove tenzije. Da, slažem se s tim. Voleo bih da podsetim na izreku „ne pucajte u glasnika“, a glasnik međunarodnog mira i stabilnosti može biti poslovna saradnja. Ali, imajući baš to u vidu, pokrenuvši ovaj rat sankcijama, Zapad ubija i poslednju polugu institucionalne nezavisnosti koja može da unapredi odnose sa Rusijom. To je velika greška, prema mom mišljenju, koja će samo da dovrši psihološki razvod dve strane, koji se već dugo nazirao.

Kraj

Razgovarao ANTUN ROŠA

Advance

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u