MIHAIL HAZIN
Sve dok smo u okviru zapadne civilizacijske paradigme, lanac naših poraza će se nastaviti
Rusija gubi političke igre. To uopšte nije slučajno. Početkom 90-tih problem vođstva naše države je bio u gubljenju identiteta, pa je kao najjednostavnije rešenje izabran „zapadni“ – onaj koji odgovara zacrtanoj ideologiji zapadnog globalnog projekta. Muka je samo što je ta ideologija stvorena u „slobodi“ koja se podrazumeva kao pravo svake jedinke da samostalno bira za sebe šta je to što čini osnovu svih vrednosti. Ali se pritom kao mehanizam socijalne stabilnosti koristi zakon.
Takav prilaz je u osnovi suprotan našem jer se on kod nas zasniva na tradicionalnim (biblijskim) vrednostima, savesti i moralu (očigledno je da u zapadnom društvu, koje je u potpunosti zasnovano na „slobodi“, nikakvog morala ne može da bude), u kome su društveni interesi uvek bili ništa manje važni (ako ne i mnogo više) od privatnih i u kome je pravda uvek bila iznad zakona. Kao rezultat smo dobili najžešći mogući socijalni raskid koji je doveo do uništenja svih mehanizama samoregulacije društva i ekonomskog razvoja zemlje. Oni ljudi koji su prihvatili zapadni sistem vrednosti nisu mogli a da ne vide da društvo to ne prihvata, te prema tome nikako nisu mogli svoju budućnost da vezuju za Rusiju. A to je, sa svoje strane, dovelo do njihove potrebe da uništavaju sve što mogu, sve čega se dotaknu.
Klasičan primer predstavlja privatizacija, u okviru koje se grupa prozapadnih činovnika i njihovih savetnika, uglavnom američkih, bavila potpunim uništenjem sovjetske ekonomije, čerupajući ono što nije moglo da se uništi. Dok sam radio, nisam uspeo da pronađem nijedan primer da su privatizacioni činovnici poštovali makar samo pravila koja su sami postavili – bez obzira što su ih oni pisali, čak i ako su često bila suprotna važećem zakonodavstvu.
ŠTA SAD DA SE RADI?
Da primetimo i da u tom smislu postoji neverovatna protivrečnost između onog što oseća rusko društvo i što oseća zapadno. Za naše društvo svaka priča o „pravima akcionara Jukosa“ predstavlja buncanje jer je kompletna imovina Jukosa još u startu pokradena. A ljudi koji su stekli – apsolutno sigurno – ukradenu stvar nemaju baš nikakvog prava na nju. Pozivanja na „zakon“ tu nemaju baš nikakvog smisla jer je taj isti zakon već toliko puta do sada se menja nagore iz političkih razloga, pri čemu uvek u korist Zapada. Izuzetak je baš „predmet Jukos“, u kome je, makar i delimično, pravda poštovana. A to znači, kako na to gleda ruski čovek, da su napadi na „predmet Jukos“ samo ko zna koji put dokazali duboko nepravedan i otvoreno rusofobski prilaz Zapada prema svemu što se odnosi na Rusiju. Ili, ako se to koliko-toliko uopšti, početkom 90-tih je, kada je pravljen civilizacijski izbor za budućnost naše zemlje, učinjena ozbiljna greška.
Ali tu se postavlja pitanje: šta sad da se radi? Kad je generacija kojoj su objasnili da u prirodi ne postoji drugačiji izbor već stasala. A kako ona sama ne bi otkrila da izbor ipak postoji, njoj su oduzeli pravo obrazovanje i mogućnost za lični razvoj. Kako danas da se raskinu one hiljade veza koje su nas povezale sa zapadnim ideološkim sistemom kada u Rusiji postoji ne nekoliko stotina hiljada, već nekoliko miliona ljudi koji su sasvim prožeti tim istim zapadnim modelom postojanja. Šta da se radi?
Pitanje je dovoljno komplikovano, ali je, srećom, njega počeo da rešava sam Zapad. Stvar je u tome da je svoj komad kolača u okviru donošenja „pravilnog“ civilizacijskog izbora Rusija dobila u mogućnosti da energente prodaje po vrlo visokim cenama. Ali sada, kada je ekonomski model Zapada pri kraju, od nas – uostalom i od svih koji ne spadaju u bazične teritorije Zapadnog globalnog projekta – taj komadić kolača hoće da oduzmu. Ali to stvara ne samo masu problema već i masu mogućnosti.
Hajde da pogledamo istini u oči: kidisanje na Putina se ne vrši zato što je on lično loš. Putin je preko talasa zapadnog civilizacijskog okeana ruski brod vodio sasvim dobro, i samo je želeo da u okviru zapadnog sveta Rusija ostane celovita. Ta pozicija bila je prihvatljiva sve dok su postojali izvori, ali danas ona Zapadu više ne odgovara jer i Rusiju i sve ostale vide samo kao hranljivu sredinu, koja bi trebalo da omogući da „zlatna milijarda“ opstane (a u poslednje vreme i ta milijarda ima tendenciju osipanja).
Kao što je i red, problem će biti prebačen na tehnološku ravan. U tom smislu ne treba ni da se pomisli da će na Zapadu neko ozbiljno da se uzbudi zbog putnika, izginulih u „boingu“. Šta su oni ako se setimo zadatka spasavanja civilizacijskih osnova Zapadnog globalnog projekta? Dobro, hajde, možda se ovog puta baš i nije uspelo, po svemu sudeći, ukrajinski izvršioci su podbacili, ali nema veze – ponovićemo koliko god puta bude potrebno.
ZAVERA PROTIV PUTINA
Pritom, Zapad ima zaista važan zadatak, to se vidi po tome, što su zaposlene sve njegove rezerve. Praktično se iskazala kompletna zapadna „grupa za podršku“: naša vlada je počela da plaši preduzimače povećanjem poreza – krivicom „zlog Putina“ i sankcija zbog njegove politike – a Siluanov (Anton, ministar finansija Ruske Federacije; prim. NS) je penzionerima objasnio da su njihove tzv. „ušteđene penzije“ bačene na Krim, pa je Nabiulina (Elvira, guverner Centralne banke RF; prim NS) počela da povećava kamatne stope baš u trenutku kad je industrija tek počela da diše“ (a za sve sankcije lično je kriv sam Putin!). Čak je i nezvanični šef „zapadnjaka“ i, po potrebi, lični Putinov prijatelj Kudrin (Aleksej, bivši ruski ministar finansija, prim. NS), zapažen kad je rekao da će zbog sankcija narod da izgubi dvadesetak odsto svoje plate.
I sad, neka mi neko kaže da su sve to slučajnosti i da je i to samo „lično mišljenje“ koje nikog ne zanima. Ne, to je očigledan tajni sporazum, zavera koja se koordinira iz Vašingtona i čiji je cilj da se likvidira Putin kao predsednik Rusije. Naravno, može da bude prepirki o tome da li je on dobar predsednik ili nije, ali meni, kao patrioti svoje zemlje, baš nikako nije jasno zašto nešto tako treba da se rešava u Vašingtonu.
A sada dolazi i ono glavno pitanje. Da li je moguće da se iz svega toga isključimo? I to ne u smislu da Putin zanemari Obamu, a Rusija SAD. Odgovor je potpuno jasan: sve dok smo u okviru zapadne civilizacijske paradigme – ne. Nemoguće je. Pravila igre ne pravimo mi, a to znači – ako se isključimo po danas važećim pravilima, ta pravila će vrlo brzo biti prepravljena – svakako ne u našu korist. Pa šta onda da radimo?
Odgovor se nameće: mora da se potraži drugi model. I to vrlo brzo. Za sada se naša vlast uklanja od te perspektive, ali već sad im je ostalo još vrlo malo vremena. U tom zadatku moraju da se ispolje i volja i odlučnost, i to ne samo da bi se donele odluke već i kako bi se ugušio otpor onih koji bi se protivili. A do otpora će svakako doći, i bolje je pažljivo pogledati šta to želi većina društva. U suprotnom ćemo imati velike probleme.
Na ruskom ovde
Rusvesna/Fond strateške kulture
