BITKA ZA NOVORUSIJU ILI DOVRŠENjE POSTHLADNORATOVSKOG GEOPOLITIČKOG UŠANČIVANjA

VLADIMIR TRAPARA Opstanak Novorusije zalog je za dobro ravnopravnijeg svetskog poretka i nezavisnosti i...

VLADIMIR TRAPARA

Opstanak Novorusije zalog je za dobro ravnopravnijeg svetskog poretka i nezavisnosti i slobode malih država

Već nekoliko meseci na istoku Ukrajine vodi se građanski rat. Ciljevi strana u sukobu su manje-više jasni. Revolucionarne vlasti u Kijevu pokušavaju da uspostave kontrolu nad celom teritorijom zemlje (osim Krima, koji su prethodno definitivno izgubili). Zapadne sile, u prvom redu Sjedinjene Države, Velika Britanija i pojedine zemlje „Nove Evrope“ podržavaju ih u tome, jer kontrola trenutne kijevske klike nad celom Ukrajinom podrazumeva definitivno napuštanje politike neutralnosti (između Zapada i Rusije), kakvu je ova zemlja do skora vodila, u korist potpunog svrstavanja u zapadnu sferu uticaja i blok izrazito antiruski orijentisanih država na potezu od Baltičkog do Crnog mora. Sa druge strane su proruski pobunjenici na krajnjem istoku zemlje, pristalice federalizacije Ukrajine (ili njenog raspada ukoliko se federalizacija pokaže neizvodljivom), koji ne žele da se svrstaju na Zapad, a pogotovo ne protiv Rusije, koju smatraju svojom istorijskom maticom. Rusija ih (daleko labavije nego što je realno u stanju) podržava jer u federalizaciji Ukrajine vidi delotvornu branu svrstavanju ove zemlje na Zapad, pri čemu najveću noćnu moru za Moskvu predstavlja mogući ulazak Ukrajine u NATO.

U dosadašnjem toku sukoba, pobunjenici su i bez neposredne intervencije Rusije na njihovoj strani uspeli da ostvare daleko impresivnije rezultate od onih koji su se od njih očekivali. Suočeni sa nadmoćnijim protivnikom, oni još od aprila meseca odolevaju i drže pod svojom kontrolom deo teritorije Ukrajine, koji su proglasili Novorusijom, sastavljenom od narodnih republika Donjeck i Lugansk. Ta teritorija je, međutim, kao rezultat ofanzive Kijeva (koja je nakon obaranja malezijskog aviona dobila na žestini), sve manja i manja. Trenutno su neposredno ugroženi čak i Donjeck i Lugansk, glavni centri pobune i gradovi bez čijeg bi opstanka u rukama pobunjenika svaka priča o Novorusiji izgubila smisao. Komandant pobunjeničkih snaga Igor Strelkov očajnički traži veću podršku Rusije, koja očigledno ne dolazi u meri potrebnoj da se zaustavi ofanziva Kijeva. U poslednje vreme su učestale priče o tome kako je potrebno da pobunjenici izdrže do grejne sezone, kada će Moskva imati mnogo veću mogućnost (zavrtanjem gasnih slavina) da utiče na politiku Kijeva i evropskih zemalja. Ali do grejne sezone ima puna dva meseca, a Novorusija je već sada u kritičnom stanju. Ipak, ne bih se usudio da prognoziram da li će ona usled nedovoljne podrške Rusije zaista i pasti ili ćemo u narednih mesec-dva videti neku konkretniju akciju Moskve koja bi udahnula pobunjenicima vetar u leđa i slomila zube kijevske ofanzive.

novorusija20

TRI MOGUĆA ISHODA

Šta god da se desi, jedno je sigurno – povratka na staro stanje, a to je krhka neutralnost Ukrajine, zavisna od toga koje su političke snage u datom trenutku na vlasti u Kijevu, neće biti. Umesto nje, moguća su tri politička ishoda bitke za Novorusiju. Jedan je stabilna neutralnost, koja se može postići jedino efektivnom federalizacijom zemlje, izvedenom tako da jugoistočni (proruski) regioni dobiju pravo veta na odlučivanje o spoljnopolitičkoj orijentaciji Ukrajine. Ovakav ishod sve je manje izvestan – za njega je neophodno ne samo da pobunjenici opstanu (i to po mogućstvu bez ruske intervencije) i primoraju Kijev (koji ih smatra teroristima) na dijalog već i da zapadne zemlje nađu zajednički jezik sa Rusijom (a podela između Zapada i Rusije je u stvarnosti sve veća) i da onda velike sile zajedno garantuju spoljnopolitičku neutralnost i federativno uređenje Ukrajine. Drugi ishod (u ovom trenutku, čini se, nešto izvesniji) bila bi podela Ukrajine na dva dela, od kojih bi se jedan (verovatno veći) priklonio Zapadu, a drugi (možda čak i pripojio) Rusiji. Ukoliko bi Rusija naposletku vojno intervenisala na strani pobunjenika, ovo bi bio jedini logičan ishod. I, konačno, treći ishod, takođe vrlo realan s obzirom na razvoj situacije na terenu, jeste da cela Ukrajina (bez Krima, naravno) postane deo zapadne sfere uticaja i u nekom trenutku verovatno uđe u NATO. Do ovoga bi došlo u slučaju poraza Novorusije i izostanka ruske intervencije koja bi ovaj poraz mogla da spreči.

Zajedničko za sva tri ishoda jeste razjašnjavanje situacije u pogledu granica sfera uticaja Rusije i Zapada na severnoj obali Crnog mora, a to je jedina oblast u kojoj do sada ove sfere uticaja nisu bile jasno razgraničene. Drugim rečima, završetak bitke za Novorusiju – nezavisno od ishoda – bio bi ujedno i završetak geopolitičkog „ušančivanja“ dva očigledno nepomirljiva tabora: jednog okupljenog oko jedine preostale supersile, Sjedinjenih Država, koji je lojalan Vašingtonu u sprovođenju njegove misije osvajanja sveta; i drugog koji predvodi Rusija, velika sila koja ne želi da se odrekne svog međunarodnog statusa i političke nezavisnosti u korist novog svetskog poretka predvođenog Amerikom. Ne mislim da je izraz „ušančivanje“ prejak, jer sve činjenice govore u prilog tome da će novouspostavljena granica između dveju sfera uticaja ostati relativno stabilna u jednom dužem vremenskom periodu (koji bi mogao da potraje i par decenija), a verovatno najznačajnija među tim činjenicama jeste trenutna unutrašnja politička konsolidovanost Rusije i njena resursna, ekonomska i vojna snaga (koja uključuje i tehnološki napredan nuklearni arsenal). Dok god ova činjenica opstaje, dalje napredovanje Sjedinjenih Država u srce ruske sfere uticaja biće nemoguće.

crkvagorlovka

RANjIVI RUSKI ZAPAD

Za ovakvo geopolitičko „ušančivanje“ postoji istorijski presedan. U pitanju je definitivno razgraničavanje sfera uticaja Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država, koje je dovršeno početkom šezdesetih godina prošlog veka izgradnjom Berlinskog zida i sporazumnim okončanjem Kubanske krize. Posle toga je bilo manje-više jasno šta je čije, te je i opasnost izbijanja neposrednog oružanog sukoba dve supersile postala manja. Sovjetski Savez bi s vremena na vreme „preskakao sanitarni kordon“ – pre svega u Africi i na Bliskom istoku – ali bez značajnijeg uticaja na ukupnu ravnotežu snaga, koja je potrajala sve do urušavanja istočnog bloka, primarno pokrenutog unutrašnjim političkim promenama u Sovjetskom Savezu. U dosadašnjem toku posthladnoratovskog perioda odvijao se proces sličan onom iz prvih petnaestak godina Hladnog rata – razgraničavanje sfera uticaja, koje je otpočinjanjem bitke za Novorusiju ušlo u završnu fazu. Kada pogledamo mapu Evroazije, na svim drugim područjima mimo severne obale Crnog mora do razgraničenja je već došlo. Rusija se pomirila sa tim da njeni bivši sateliti (pa i delovi njene bivše federacije) na Baltiku, u Srednjoj Evropi i na Balkanu odu u zapadnu sferu uticaja, dok je sama osigurala Belorusiju u okviru svoje. Sem ovih, na pomenutim područjima nalazi se još nekoliko država, koje ne menjaju opštu sliku. Tu su stare „neutralne“, a zapravo efektivno prozapadno orijentisane (pritom i članice EU) Austrija, Švedska i Finska, kao i realno neutralna, ali zapadnom agresijom devedesetih značajno oslabljena i onemogućena da zauzme otvoreno antizapadni spoljnopolitički stav – Srbija.

Na Zakavkazju, Rusija se uspešnim ratom protiv Gruzije 2008. postarala da zaustavi zapadnu ofanzivu sa te strane, držeći u isto vreme čvrsto pod kotrolom Srednju Aziju (SAD još uvek imaju vojnu bazu u Kirgistanu, ali ona značajnije ne doprinosi njihovom uticaju u regionu, pogotovo nakon planiranog povlačenja iz Avganistana). Problem za Rusiju u ovim oblastima bi mogao da iskrsne u slučaju prekompozicije odnosa snaga u njihovom zaleđu – u regionu Bliskog istoka – u američku korist, tako što bi eventualno uspela agresija Vašingtona na Iran, i Teheran (kao pre Homeinijeve revolucije) bio učinjen američkim vazalom. Ipak, i to je onemogućeno najpre porazom američkih nastojanja da od Iraka učine sigurnog regionalnog saveznika, da bi Rusija podrškom Asadu da odoli sirijskim pobunjenicima napokon slomila američku bliskoistočnu ofanzivu. Konačno, SAD ruskoj sferi uticaja ne mogu da naškode ni sa istočnoazijske strane, jer im na putu stoji treća velika sila u savremenom međunarodnom sistemu, najbrže rastuća od svih – Kina.

novorusija22

POZIV NA ANTIPUTINVSKU REVOLUCIJU

Južne granice ruske sfere uticaja, dakle, delotvorno štite Iran i Kina – na prvi pogled bi se reklo, s obzirom na protivrečnu istoriju koju Rusija ima sa njima, nepouzdani saveznici. Međutim, dok god je strah te dve sile od geopolitičke ofanzive SAD veći od eventualnih nesuglasica koje one imaju sa Rusijom, elita u Moskvi može da bude spokojna u pogledu svojih azijskih granica i da možda s vremena na vreme malo pripomogne Iranu (kao slabijoj od ove dve sile) da odoli američkom pritisku – kao što je to i učinila u Siriji. Istočna Evropa tako ostaje prostor na kome je (u skladu sa očekivanjima geopolitičara Makindera) Rusija najranjivija naspram zapadne ofanzive, a trenutno se na tlu Ukrajine (tj. Novorusije) odlučuje o tome gde će se protezati definitivna granica dve sfere uticaja. Već sam pisao o tome da za Rusiju nije nimalo svejedno gde će to biti, jer od položaja ove granice upravo zavisi stepen njene ranjivosti spram zapadnog pritiska u vremenima koja dolaze. Jer, iako smatram da će „šanac“ između ruske i zapadne sfere uticaja jedno duže vreme ostati stabilan, to vredi samo pod uslovom unutrašnje političke stabilnosti u Rusiji. Sjedinjene Države će u periodu pred nama preduzimati sve veće napore da tu stabilnost naruše, što se lako da pročitati „između redova“ u izjavama njihovih zvaničnika (između ostalih i predsednika Obame), koji u uvijenoj formi (dok mnogi zapadni analitičari to čine čak i otvoreno) pozivaju na novu rusku „antiputinovsku“ revoluciju. To je dobro poznat i samo u prošlom veku već dvaput oproban recept zapadnih sila protiv Rusije. Iz Prvog svetskog rata ona je izbačena Lenjinovom Oktobarskom revolucijom, nakon čega se našla u geopolitičkom uzmicanju. Iz Hladnog rata je izašla i takođe se geopolitički povukla zahvaljujući Gorbačovljevoj i Jeljcinovoj „perestrojki“. U oba slučaja, međutim, nije se dugo čekalo na povratak zemlje na svetsku scenu na velika vrata, jer je ruski narod smogao snage da zaustavi povlačenje i „preokrene rezultat“. Ovo se dogodilo pod jakim liderima. Lenjinov naslednik Staljin napustio je naivnu ideju o svetskoj revoluciji – na čelu sa njim, ruska (sovjetska) država pobediće u Drugom svetskom ratu i postati supersila. Naslednik Gorbačova i Jeljcina Putin takođe je odbacio naivno verovanje u „kraj istorije“ i liberalni raj i stavio se u službu nacionalnog interesa svoje zemlje. Po analogiji, mogli bismo da očekujemo da bi Rusija preživela i neku novu revoluciju i iznedrila novog jakog lidera koji bi joj povratio slavu. Ali moramo da vodimo računa i o tome da će taj novi lider u slučaju priključenja čitave Ukrajine zapadnoj sferi uticaja imati mnogo nepovoljnije geopolitičke granice za konsolidaciju zemlje od onih koje su imali Staljin i Putin. Nadajmo se zato, za dobro ravnopravnijeg svetskog poretka i nezavisnosti i slobode malih država, da Novorusija ipak neće pasti.

Odmotavanje suštine (Unwrapping the Essence)

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u