O UMEŠANOSTI TURSKE U PROJEKAT ISIL

LEONID SAVIN Odluka o reorganizaciji ISIL doneta je u Ankari za vreme samita Atlantskog...

LEONID SAVIN

Odluka o reorganizaciji ISIL doneta je u Ankari za vreme samita Atlantskog saveza za energetiku 22-23. novembra 2013.

Uspesi islamskih radikalta – sunita, koji sebe nazivaju Islamska država Iraka i Levanta (ISIL), obećavaju da ozbiljno prekroje političku kartu Bliskog Istoka. Međutim, šta je to ustvari ISIL? Šta je nateralo nepomirljive neprijatelje, baasiste i vehabite, da se ujedine?

Glavni finansijeri ISIL su doskoro bile zemlje Persijskog zaliva, ali je osvajanje naftnih nalazišta u Siriji i Iraku sa ciljem preprodaje nafte ekstremistima omogućilo da ISIL počne svoje postojanje da finansira samostalno. Prema procenama Sirijske opservatorije za ljudska prava, sada je u Siriji „pod kontrolom ustanika i plemena oko 60.000 barela nafte dnevno, te ISIL kontroliše proizvodnju od preko 60 odsto sirijske nafte“. Na nalazištu Omar, na primer, kako procenjuje Economist Intelligence Unit, ekstremisti uspevaju da izvuku dnevno manje od 20.000 barela, dok je pre njihovog osvajanja to nalazište dnevno davalo 75.000 barela.

isil07

KAKO ISIL TRGUJE NAFTOM

Ekstremisti se na svojim primitivnim postrojenjima, koje je ISIL opremio, aktivno bave i preradom nafte. Počeli su i da prodaju naftu lokalnim potrošačima (za proizvodnju malih količina struje), crnom tržištu, pa čak i Damasku (razmena: nafta umesto vazdušnih napada). Osim toga, sirova nafta iz Omara se automobilskim cisternama izvozi Turskoj (primećivane su kolone auto-cisterni duge dva kilometra). Tu naftu prodaju po ceni 10–22 dolara za barel, a posao se vrši preko trgovinskog lanca Manbidž na severu Sirije, koji je takođe pod njihovom kontrolom. Postoje podaci da se nafta Turskoj dostavlja i direktno: javljano je da su ekstremisti postavljali plastične cevovode preko sirijsko-turske granice.

I u Iraku su, pošto su zauzeli dva nalazišta južno od Kirkuka – Addžiil i Hamrin-2 – odmah počeli prodaju nafte. Izvori navode da „oni dnevno prosečno tovare po sto auto-cisterni i tu naftu prodaju“. Ta nafta ima cenu od 62 dolara. Šverc nafte samo sa ta dva iračka nalazišta za ISIL donosi 1–1,4 miliona dolara dnevno.

Ne postoje pouzdani podaci ko kupuje naftu Iraka i Sirije koju prodaju ekstremisti, ali postoje pretpostavke da se ona prodaje preko posrednika iz mafije, koji je prevoze u petrohemijske kombinate Iračkog Kurdistana, Turske i Irana.

Ovako ili onako, zahvaljujući prihodima od nafte, ISIL se u oblastima koje kontroliše već bavi poslovima kojima se bave države, npr. davanjem olakšica za prehrambenu robu, pa čak i dobrotvornim radom. Na primer, lokalnom stanovništvu prodaje robu po nižim cenama i tako dobija na popularnosti i privlači nove pristalice. A nedavno je kanal Al-Arabya saopštio da je ISIL čak počeo da se bavi i turizmom: nudi ekskurzije autobusom po teritoriji „kalifata“, a stranim turistima se garantuje bezbednost. Međutim, ISIL je svojim postupcima vlade u Iraku i Siriji lišio dela prihoda od nafte i tako destabilizovao socijalno-ekonomsku situaciju u tim zemljama.

isil08

IZRAELSKA KORIST

Od pojave nove kvazidržavne tvorevine na delu teritorije Sirije i Iraka i faktičkog raspada Iraka najviše koristi imaju Izrael i SAD. Benjamin Netanjahu je već izjavio da je neophodno da se Kurdi podrže u njihovoj težnji za nezavisnost. [1] Za Izrael je nezavisni irački Kurdistan koristan iz dva razloga. Prvo, on Izraelu može da posluži kao prepreka za mogući priliv islamista, što je postalo posebno aktuelno posle krvave odmazde izraelske armije nad Palestincima u sektoru Gaze. Drugo, nezavisni Kurdistan bi mogao da služi kao faktor za odvlačenje pažnje istovremeno od tri države sa kojima Izrael nema dobre odnose – Turske, Sirije i Irana (u sve tri zemlje postoje značajne kurdske manjine). Tomi Badran iz Fonda za zaštitu demokratije (vašingtonski analitički centar, poznat po svojoj proizraelskoj i antiiranskoj poziciji) smatra da takav prilaz podseća na alijansu Izraela sa maronitima Libana iz 80-tih godina prošlog veka. [2]

Uznemirenost zbog uspeha ISIL analitičare uporno vraća na greške koje su Amerikanci činili u Iraku. Institut za spoljnu politiku i odbranu Australije objavio je materijal bivšeg diplomate Derila Kouplenda, u kome se kaže da „veliki deo sadašnje katastrofe ima neposrednu vezu sa pogrešnom odlukom SAD i njenih koalicionih saveznika da izvrše intervenciju u Iraku 2003-2011. Ta kolosalna strateška greška je koštala oko 1,7 biliona dolara, u njoj je izginulo preko 150 hiljada Iračana i 4.800 vojnika koalicije, a, zajedno sa Velikom recesijom, ona je označila kraj unipolarnosti sveta, odnosno američke dominacije“. [3]

Uloga Turske u formiranju ISIL za sada nije dovoljno analizirana. U vezi s tim se prave različite pretpostavke. Bilo je izveštaja da u finansiranju ISIL (pretpostavlja se) učestvuje i Fetulah Gulen i njegova religiozna sekta Nurdžular, a njegovi ljudi pomažu ISIL municijom, čak i šivenjem uniformi. Ali paralelno su se pojavile priče da pomoć ISIL daje i sufijski red Nakšbandija, koji politički kontroliše Erdogan. Nama se čini da je najverovatnije da ISIL podržavaju zajednički Erdogan i Davutoglu. Izvor blizak saudijsko-libanskom biznismenu Sadu Haririju već je javljao da je odluka o reorganizaciji ISIL bila doneta u Ankari za vreme samita Atlantskog saveza za energetiku 22-23. novembra 2013, i da je u Ankari i štab za operativnu upravu tim projektom. [4]

_________

Uputnice:

[1] Tovah Lazaroff. Netanyahu: I support Kurdish independence/ Jerusalem Post, 06.30.2014

[2] Lee Smith. What Kurdish Independence Would Mean// Tablet magazine, July 1, 2014

[3] Daryl Copeland. Blowback: Iraq and the law of unintended consequences. June 23, 2014

[4] Christof Lehmann. U.S. Embassy in Ankara Headquarter for ISIS War on Iraq – Hariri Insider.

Fond strateške kulture

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u