SIBIR U SAD ILI BRUTALNI MODEL CENZURE

DžEJMS F. TREJSI Današnja društvena nauka usklađena je sa politikom zapadnih policijskih država Slabosti...

DžEJMS F. TREJSI

Današnja društvena nauka usklađena je sa politikom zapadnih policijskih država

Slabosti najrigidnijih režima prošlog veka uzele su maha u zapadnom javnom mnenju i praksi. Delujući de facto u formi cenzure, koja smanjuje uvid u velike događaje i probleme, na delu je proces orvelovskog „dvostrukog mišljenja“. Takav način razmišljanja deli većina novinara, akademika, nosilaca javnih funkcija, ukratko – svi oni koji oblikuju javno mišljenje. Njihov ukupni nastup samo utvrđuje postojeći sistem i balansiranje moći. Kako bi sve bilo na svom mestu, postoje kazne za one koji odstupaju od protokola, ponekad i tako što se ekskomuniciraju iz svoje okoline.

Jednom je u okviru države usvojen narativ o spornim događajima, koji je predstavljen mainstream medijima i njega su neupitno prihvatili članovi „uže partije“. Takva tišina ide u prilog mehaničkim vrednostima svih autoriteta i institucija. Ako se ima takav pogled na svet, gubi se lični integritet, koji drži kolektivnu javnost podalje od verovanja u spontanost drštveno-političkog sistema. Laička tumačenja ovakvih događaja mogu biti etiketirane kao „teorije zavere“, i zato se ponovo potvrđuje kredibilitet stranke. Publicitet tišine obezbeđuje da se, pod pretnjom de facto ili formalne cenzure, poštuje sloboda istraživanja i govora, koje su među glavnim zapovestima Zapada.

Ideja da zemlja postaje policijska država postaje kliše, pogotovo u nedostatku istorijskog konteksta. Ekstremni totalitarni režimi koji su, na primer, bazirani na marksističkom fundamentalizmu i bezuslovnoj lojalnosti partiji bili su obeleženi kao psihijatriski slučajevi zbog njihove želje da uguše političke disidente. Ipak, u SAD i na drugim mestima objektivno analiziranje činjenica o ubistvima ključnih političkih figura iz 60-tih godina, 11. septembru i nedavnim terorističkim napadima gleda se kao na političku jeres i moguće opravdavanje za državni nadzor, ispitivanja, kao i obavezna „medicinska“ (čitaj, psihijatrijska) lečenja, pa čak i neku vrsta konfiskacije imovine u vidu gubitka posla i nanošenje štete ugledu.

Takve neformalne mere primenjene su protiv predstavnice države Nju Hempšir Stele Tremblej, koja je bila primorana da se povuče sa funkcije pošto je tražila objašnjenje o motivu napada na bostonskom maratonu [1], a isto se desilo i kad je javno posumnjala u zvanični izveštaj o pucnjavi u Njutonu, u državi Konektikat. [2]

letiznadkukavcijeggnezda02

UKLANjANjE PROFESORA

Najskoriji primer je onaj Adama Helera, profesor u njujorškoj državnoj školi. Posle spornog otkrivanja njegovih privatnih ćaskanja u kojima gde je debatovao o masakru u Sendi Huku i drugim incidentima prouzrokovanim dugim pištoljima, koji se mogu legalno kupiti, Helera su lokalni organi, verovatno vođeni iz direkcije FBI, primorali da se podvrgne 12-dnevnom psihijatrijskom veštačenju. Prema zaključcima „forenzičkog psihijatra“, Heler je otpušten sa mesta profesora. Uklanjanje profesora iz škole je opasan presedan, gde država, uz pomoć psihijatra, nameće institucionalizaciju i teške novčane kazne za „misaone zločine“, što potpuno liči na sovjetsku Rusiju i druge policijske države.

„Pojedinac u našoj zemlji ima osnovna ljudska prava, a Helerova su povređena“, naveo je njegov advokat Majkl Sasman. Takođe je dodao da je Helera posetila lokalna policija i da je morao da ide u bolnicu na, kako je naveo, „fizički pregled“. Posle pregleda, bolničko osoblje je Helera uputilo u psihijatrijsku ustanovu. Na Helerovo pitanje „Zašto?“, oni su mu odgovorili da izgleda zbunjeno i da je bolestan. Sasman tvrdi da Heler nije ni zbunjen ni bolestan:

„Ovo je Sibir unutar Sjedinjenih Američkih Država! Drže ga u psihijatrijskoj ustanovi 12 dana i posle 12 dana zaključuju da je sve u redu s njim. On je ubedljiv, načitan i urban mlad čovek u svojim srednjim tridesetim. Ne postoji ništa u vezi s njim što je čudno osim njegovih stavova, i to prema mišljenju nekih drugih, a to su stavovi koje svaki čovek treba da formira iz svoje intelektualne radoznalosti.“ [3]

Na sličan način je 30. jula ove godine u Velikoj Britaniji bloger Kristofer Spajvi uhapšen u 2 ujutro u svjoj kući u Eseksu zbog „uznemiravanja“. Par dana pre hapšenja Spajvi je postavio članak na svom sajtu, gde je naveo da je prošlogodišnje ubistvo britanskog vojnika Lija Rigbija bila obmana, čiji cilj je bio da podstakne antiislamsko raspoloženje. Policija je odbila da otkrije ko je bio uznemiravan. „Među fanovima g. Spajvija je i Dejvid Iki, nekadašnji fudbaler i voditelj na BBC, koji poznat po svojim sklonostima za teorije zavere“, navodi Dejli Mejl. [4]

Jasno je šta je prethodilo takvom državnom ekstremizmu. Na primer, u svojoj tezi o političkom delovanju psihijatara u Sovjetskom Savezu ruski pisac i politički disident Aleksandar Podrjabinjek ukazuje na to kako je dijagnoza duševne bolesti bila efikasan način za državu da izbaci nonkonformiste iz javnog prostora, a da pritom zadrži svoj legitimitet. „Oni koji ne prihvataju laži i koji su spremni da trpe zarad istine su malobrojni“, kazuje Podrjabinjek i dodaje: „Ali ih se režim plaši više od svih ubica, silovatelja i kriminalaca zajedno zato što su oni naoružani istinom, baš kao što je Šekspir rekao: ‘Temeljno je naoružan onaj koji hoće da se svađa’“. [5]

letiznadkukavcijeggnezda03

OPASNE „TEORIJE ZAVERE“

Zbog istine o SSSR to mora da bude potisnuto i spolja i iznutra, tako da bi „suđenje bilo previše upadljivo, a egzekucija bez suđenja previše skandalozna“. Tako je idealno rešenje bilo proglašavanje političkog protivnika mentalno bolesnim. Ko bi shvatio ozbiljno otpor šizofrenične osobe? „Za razliku od većine zapadnjačkih psihijatara, sovjetski imenuju ono što im je nenormalno u skladu sa svojim neprofesionalnim pseudostandardima – „manija traženja pravde“, „marksizmomanija“ i slično.“ [6]

Disidenti koji su krivi za „agitaciju i propagandu“ ili za „nameru da počine naročito opasan zločin protiv države“ rutinski su bili osuđivani kao izopačeni kriminalci. Istoričari Sidni Bloh i Piter Redvej su opisivali kako su državni lekari sačinjavali „psihijatrijsku komisiju“, koja bi sva nedela pripisivala odgovornosti disidenata. „Gotovo bez izuzetaka, sud bi prihvatio preporuku komisije a suđenje bi zatim bila puka formalnost“. Branilac bi okrivljenog štitio njegovom neuračunljivošću. [7]

U duhu takvih pseudonaučnih postupaka, današnja društvena nauka blisko je usklađena sa politikom zapadnih policijskih država, kao i sa protokolima koji identifikuju one koji nenormalno razmišljaju i misle. Uz poznati predlog Kesa Sanstajna da se primeni „kognitivna infiltracija“ u istraživanju društvenih zajednica koje skrivaju narative o kompleksnim događajima, u literaturu su ušli i slični postulati koji bliže opisuju „teoriju zavere“ [8], čak se protiv takvih stavova koriste izrazi kao što su „inkubacija“ i „metainkubacija“. [9]

„Uprkos psihološkoj udobnosti, koju pružaju takve teorije zavere“, sprovedeno je istraživanje u kome je zaključeno „da su takvi stavovi prilagodljivi. Teorije zavere odvlače pažnju javnosti od drugih pragmatičnih i važnih problema i sprečavaju konstruktivan pristup njihovom rešavanju“. Pored toga, kaže se da teorije zavere mogu da imaju i „štetne posledice – podrivanje poverenja u vlast, doprinos ekstremnom cinizmu prema poslovnom i korporativnom sektoru, a podstiče i opasne ekstremističke pokrete“. [10]

letiznadkukavcijeggnezda04

Političke pretpostavke i implikacije evidentne u takvoj postavci su zapanjujuće. Što je najvažnije, autori takvih stvari, koji pretpostavljaju da se određene reportaže i zapažanja koja se pojavljuju u suprotnosti sa zvaničnim saopštenjima korporativnih medija mogu biti ograničenog efekta i štetne po biračko telo. Kao i njihove sovjetske kolege, takvi sociolozi postaju deo sprovođenja onoga što država odobri kao „dozvoljeno“ razmišljanje i govorenje.

Okretanje države ka psihijatriji je očajnički potez protiv izveštaja i analiza koji na internetu imaju publicitet veći nego ikada. Navodeći nedavni naučni rad koji se fokusira na osporavanje takvih perspektiva, politički analitičar Kevin Barnet je skoro primetio da „negativan stereotip o teoretičarima zavere zapravo precizno opisuje one koji brane zvaničnu tezu o 11. septembru, a ne one koji je osporavaju“. [11]

Ipak, kako temelje društva i dalje ruši elita pod pokroviteljstvom države, lažne priče ostaju u prvom planu i pod lupom javnosti, koja je u strahu od korporativnih medija. Kad takve izmišljotine ostanu u popularnoj svesti i pamćenju šireg društva, onda je to način istorijskog nazadovanja. Pomisao javnosti da ospori činjenice i dokaze je najveći strah „uže stranke“, jer ista ta javnost mora da se potčini policijskoj državi i lažima.

_________

Uputnice:

1] John Celock, Stella Tremblay Resigns From New Hampshire Legislature, Huffington Post, June 20, 2013.

[2] John Jaschik, Reprimand for a Blog, Inside Higher Ed, April 12, 2013.

[3] Michael Sussman interviewed by Jim Fetzer, The Real Deal, June 25, 2014; Jim Fetzer, 1984 Arrives 30 Years Late: Teacher Fired for Questioning Sandy Hook, Veterans Today, June 26, 2014.

[4] Stephanie Linning, Blogger Arrested in 2AM Raid on His Home After Claiming Lee Rigby’s Murder Was an Anti-Islam Hoax, Daily Mail, July 31, 2014.

[5] Alexandr Podrabinek, Punitive Medicine, Ann Arbor MI: Karoma Publishers, 1980, 4.

[6] Ibid., 5.

[7] Sidney Bloch and Peter Reddaway, Russia’s Political Hospitals: The Abuse of Psychiatry in the Soviet Union, London: Victor Gollancz, 1977, 103.

[8] See, for example, Special Issue: The Psychology of Conspiracy Theories, the British Psychological Society’s Psychology Post-Graduate Affairs Group Quarterly, September 2013.

[9] John A. Banas and Gregory Miller, Inducing Resistance to Conspiracy Theory Propaganda: Testing Inoculation and Metainoculation Strategies, Human Communication Research 39 (2013): 184-207.

[10] Ibid.

[11] Kevin Barrett, New Study: Conspiracy Theorists Sane; Government Dupes Crazy, Hostile, PressTV, July 12, 2014.

Autor je profesor na univerzitetu u Ajovi, stručnjak za medije i komunikaciju

Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ

Global Research

 

 

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u