MORALNO NEUTRALNO ILI TAJNA PRODORA SAVREMENIH KINESKIH SLIKARA

MARIJA VAUDA I NIKOLA PILIPOVIĆ (MANIK) Da li čudi da je na prošlogodišnjoj rang-listi...

MARIJA VAUDA I NIKOLA PILIPOVIĆ (MANIK)

Da li čudi da je na prošlogodišnjoj rang-listi najskuplje prodatih slika od deset slikara čak šest kineskih?

Uslov je da bude moralno neutralno, pa kao tako opšteprihvatljivo da bi funkcionisalo na najvišem nivou. Ovu tezu iznosimo pre nego što počnemo da obrazlažemo temu „savremenog kineskog slikarstva“.

Nekadašnje dileme da li kupovati proizvode „konkurentske“ zemlje ili firme – na primer, dilema kupaca u SAD oko kupovine japanske tehnologije ili automobila… ili odbijanje dela ovdašnjih potrošača da posle secesije kupuju slovenačke proizvode, ili da zamislimo kako kupci izbegavaju da pazare u Maksi marketima zbog monopola koji ovaj lanac marketa ima u Srbiji… primera je mnogo i svaki je markantan na svoj način – sve te dileme raspršile su se u nezasitom instinktu potrošača, u potrošačkoj groznici. Ispostavilo se da su sve strategije odvraćanja i ubeđivanja ppotrošača ništavne kada se kao medijator između kupca i proizvoda nađe niska cena i/ili dobar kvalitet.

Umetnost, bar nominalno, nije među potrošnim robama u rangu konfekcije ili elektronike – mada je u staroj Grčkoj umetnost bila tehne (techne http://en.wikipedia.org/wiki/Techne), a time na granici između predmeta zanatske izrade i predmeta sa estetičkim svojstvima. Uobičajeno je da se, bar u poslednjih par stotina, godina na umetnost gleda kao na posebnu i od zanata (kraft, skill) odeljenu delatnost. Višak vrednosti, koje umetnost poseduje za razliku od zanatskog proizvoda, jeste nešto što pripada estetičkom, a ova opet pripada filozofiji („…kao bludnica vrlini…“, Onore de Balzak).

YueMinjun02

ŠTA JE NEO-TEHNE?

Do sada, to jest do početka 21. veka i najnovijih trendova na svetskom art-marketu sve u umetnosti je bilo modernistički-postmodernističko ozbiljno. Epohalni prelaz od tehne prema umetnosti se desio – a ovde se pozivamo na Hajdegera – kada je uvedena kategorija poezije. Do tada neimenovana razdelnica između estetskog, koje (treba da) zadovoljava sasvim posebne ljudske potrebe, i onog zanatskog, koje takođe zadovoljava ljudske potrebe, ali na jednom drugom, „prizemnijem“ nivou, premošćena je, dakle, poetski rečeno, kada je obuća od nekadašnjeg proizvoda koji je pripadao rodu tehne nekako skliznula u zanat…, mada se naše drugarice ne bi složile da je ono što radi Manolo Blahnik manje umetnost od proizvoda kakvog akademskog mazala.

Upravo ponovno vraćanje zanatskog u estetsko (neo-tehne) buja kao metastaza, i to sada već i u najprestižnijim svetskim art-galerijama, ne bez velike zasluge kompjutera i MNA. Za dobar balans i aplikaciju novih tehnologija u tradicionalnu umetnost, a da se „šavovi i ne vide“, zaslužni su i kineski umetnici, tačnije kineski slikari, čiji su radovi hit na art sajmovima širom sveta. Oni zanatski virtuozno slikaju slike koje su čak „bolje od originala“, koji pak oni sami prave. Kako to može da bude? Tako što kineski slikari imaju izvanrednu sposobnost da racionalno, svedenim sredstvima – a, uz sve nabrojano. pretpostavljamo i impresivnom produkcijom – skidaju ono što je u svetskom slikarstvu trendi. A trendi je ono što ima u sebi dozu ekskluzivnosti, ono što je hibrid nastao iz rodoskrvnog odnosa tradicije (tehne) sa tehnologijom i dugom tradicijom kineske vizuelne kulture, koja praktično nije prekidana onoliko dugo koliko Kinezi znaju za sebe – dakle više pod 8.000 godina.

Što je najvažnije – oni tome better than original daju nešto svoje, specifično, jednu estetiku koja zahteva poseban jezik, piktograme… da je objasne… ukoliko se slika može „objasniti“. Nije li to tajna, kao i u svemu što Kinezi predizimaju u 21. veku? To je tehnologija proizvođenja specifične pojavnosti (image, dakle i imaginacije) u kojoj nema mistifikacija, nema metafizike na zapadnjački način, nema ideologizovanja koje ruši tananost i delikatnost poetskog. Kineska metafizika se očituje u nenadmašnom virtuozitetu kojom se predstavlja jedna pojavnost. Dakle, i tehne kao savrešenstvo zanata i koncept kao nepogrešivost spoja tog zanatskog sa mentalnim. Dvojnost jednakog se zaustavlja u vanvremenskom aktu pojavljivanja, obznane lepog kao savršenog.

Dakle, slike novih kineskih slikara nisu osvojile „velike ideje“, one ne menjaju Weltanschaung niti oslikavaju Weltschmertz u smislu kontinuiteta upotrebe ovih termina a vezano za tradiciju zapadne, napose romantičarski shvaćene umetnosti koja vrca od individualnosti i originalnosti. Vidimo kako se zapadni umetnik na početku 21. veka opušta slikajući na način koji priziva neku izgubljenu naivnost, koju svet najednom očajnički treba jer mu preti strašna surovost, rat. Da se radi o potrebi koja je izraz uzmaka pred sve nasilnijim svetom, jasno je. Kineski umetnici se ne mešaju u ove „zapadnjačke“ poetike. U vreme degradacije etičkih i drugih humanističkih „tlapnji“, Zeitgeist je ustvari postao ultimativni zapadni zahtev da se antiduhovnost u političkim i ekonomskim odnosima dovede do paroksizma.

YueMinjun03

VIŠE OD PRODUKCIJE

Kineski slikari slikarstvu podaruju povlašćeni status potpuno ekskluzivne robe i zanatskog. (Pritom, treba imati u vidu hiljadama godina dugu tradiciju kineskog grnčarstva, proizvodnje svile, neprekinutu tradiciju slikarstva tušem – i sada u Kini postoji udruženje crtača bambusa, koje ima hiljade članova). Trebalo bi, dakle, imati u vidu dugu tradiciju kineskog umetničkog zanatstva, koje se održalo pored i/ili uprkos neprestanim amplitudama u političkom životu ove zemlje, koja ima dugu državnu istoriju. To je pogodovalo da se tehne vremenom spoji sa poiesis na specifičan kineski i samo kineski način, pa se tim kontekstom povezuje i epohalnost (fenomen) pojave čitave plejade kineskih umetnika na recentnoj svetskoj umetničkoj sceni, a sa svim za sada još nesagledivim posledicama koje to donosi.

Krahom moralnih i estetskih vrednosti u društvima neoliberalno-korporacijskog kapitalizma kineski umetnici formalizacijom visoko definisanih i racionalizovanih tehnološko-tehničkih postupaka, koje dovode do umetničkog (pri tome se ne odričući one dosledne transparentnosti tipične za zanatsko), vraćaju umetnosti njen – u krahu etičkih, estetskih i humanističkih vrednosti društva Zapada – izbledeli potencijal. Kao u filmu Anga Lija Crouching Tiger, Hidden Dragon, gde se ljudima vraća davno zagubljena sposobnost letenja, slike kineskih umetnika odaju nadmoćno-do-virtuozne-lakoće vladanja kodovima specifične China pop ili već neke u svetu bez piktograma teško objašnjive ikonografije, koja, uz suvereno vladanje zanatom slikanja u maniru socrealističkog (kulturno-revolucijskog) stila, odaje utisak da je slikarstvo otmena, ekskluzivna i egzotična zabava. Ideološka „ohlađenost“ ovog slikarstva korespondira sa moralnom neutralnošću marketa. Da li posle svega čudi da je na prošlogodišnjoj (2013) rang-listi najskuplje prodatih slika (cene su od po nekoliko desetina miliona dolara) od deset slikara čak šest kineskih?

Kineski slikar pravi vrhunski proizvod (sliku). Ta slika je pri tome i estetički, a i neo-tehne proizvod. Stil proizvođenja umetnosti, koja se uz tradicionalno poznavanje slikarskog zanata vraća i na neo-tehne stil proizvodnje, u osnovi je svetskog megatrenda kupovine slika kineskih umetnika. Uzroke za to treba tražiti najpre u kineskom ekonomskom prodoru na svetskom nivou, koji svoj ekvivalent izražava i u umetnosti. Da li treba naglasiti i političku komponentu ovog market-prodora?

I, kao što je kineski ekonomski bum uneo korenite promene u svetske ekonomske, pa i političke tokove, tako će (ili je već) kineski umetnički „prodor na Zapad“ uneti epohalne promene u tokove svetske umetnosti. Da nova kineska umetnost nije samo velika produkcija uz niske cene, ubrzo će biti jasno i najvećim skepticima.

Kultura
Pratite nas na YouTube-u