PROF. DR KONSTANTINOS FILIS: RUSIJA I TAKOZVANI ODGOVOR NA ENERGETSKO PITANjE

Izgradnja Južnog toka vid je delimičnog povratka pravde za zemlje jugoistoka Evrope, koje –...

Izgradnja Južnog toka vid je delimičnog povratka pravde za zemlje jugoistoka Evrope, koje – za razliku od partnera iz centralnog dela – u potpunosti zavise od energije koja prolazi kroz Ukrajinu

Aktuelna ukrajinska kriza ponovo je pokrenula raspravu o sigurnosti energetskog snabdevanja na evropskom tržištu. Krugovi unutar i van Evropske unije predlažu da se svi problemi koji su u vezi s energijom reše smanjivanjem stepena zavisnosti od Rusije. Međutim, ukoliko bliže sagledamo ključne izazove s kojima se suočavaju zemlje članice, zaključićemo da uspostavljanje dugoročnog funkcionalnog odnosa s Moskvom ipak predstavlja daleko optimalniji izbor.

Razloga je nekoliko:

Prvo, Evropska unija još nije u mogućnosti da obezbedi značajnije količine gasa iz drugih izvora. Konkretnije rečeno – a na temelju aktuelne statistike – čak i kada bismo sabrali azerbejdžanski gas, severnoamerički gas iz škriljaca i uvoz iz istočnog Mediterana, postalo bi jasno da ukupne količine ne prelaze 50 bcm na godišnjem nivou – što predstavlja samo trećinu količine gasa koju dobijamo iz Rusije ili oko 10 odsto potrošnje cele Evrope.

Drugo, evropski uvoz prirodnog gasa kao procenat ukupne potrošnje skočiće sa sadašnjih 66 na 84 odsto u 2035. godini. Ova činjenica, u kombinaciji sa opadajućim rezervama u Severnom moru, stvara pritisak na evropskom tržištu i nesumnjivo obeshrabruje bilo kakvo eksperimentisanje.

Treće, trenutno stanje u Iraku i Libiji potpuno je haotično, pa su tako ove dve zemlje daleko van energetskog okvira. Turkmenistan je očigledno orijentisan na azijsko tržište, a Iran – naš potencijalni najveći snabdevač – nastavlja da trpi međunarodnu izolaciju, uz disfunkcionalnu infrastrukturu koja zahteva dugotrajna unapređivanja koja bi omogućila da ova država ostvari svoj ogromni potencijal.

Evropska komisija je, sa svoje strane, zauzela neobično krut stav prema „Južnom toku”. Uzrok tome su ili spoljni i unutrašnji pritisci da se demonstrira snaga u očima Moskve ili trenutna situacija u Ukrajini. Šta god da je razlog, reč je o neodgovornom stavu u odnosu na velike izazove koji stoje pred Evropom. A s tim izazovima možemo da se efikasnije suočimo kroz saradnju sa Rusijom.

„Južni tok” suštinski upotpunjava „Severni tok”, koji Rusiju direktno spaja s Nemačkom. Štaviše, ruska gasovodna veza s Bugarskom ni u jednom delu ne prelazi preko neevropskog kontinentalnog tla. Trase su, dakle, diverzifikovane, predvidljivost je veća, rizik je umanjen i obezbeđuje se jasan pravni status kvo – čime se eliminišu dugotrajni pregovori i poteškoće u prilagođavanju na različite regulatorne okvire.

Pored svega navedenog, izgradnja „Južnog toka” predstavlja vid delimičnog povratka pravde za jugoistočne evropske zemlje, koje – za razliku od svojih partnera u centralnoj Evropi – u potpunosti zavise od energije koja prolazi kroz Ukrajinu i koje će pretrpeti prekid snabdevanja u slučaju krize. „Južni tok” ostvaruje upravo ovu neophodnu promenu – barem u početku – nadoknađivanjem količina koje prolaze kroz ukrajinsku teritoriju, umesto da samo snabdeva Evropu dodatnim ruskim gasom.

Ovaj konkretni razvoj događaja neupitno će učvrstiti ulogu Moskve kao snabdevača Evrope. Ipak, trebalo bi da imamo na umu to da je, s jedne strane, kredibilitet Rusije kao snabdevača – uz nekoliko izuzetnih slučajeva – nepobitan već nekoliko decenija i, s druge strane, to da većini alternativa nedostaju kapacitet ili konkurentne cene, ili to da one mogu da uzrokuju veću geopolitičku nesigurnost. Na nama je da napravimo razliku između pustih želja i neizbežnih potreba, kao i da definišemo svoje izbore na osnovu odgovornog i realističnog plana.

Direktor Odeljenja za istraživanje na Institutu za međunarodne odnose pri Univerzitetu Pandio u Atini

Izvor Politika, 14. 08. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u