MARIJA VAUDA I NIKOLA PILIPOVIĆ (MANIK)
Tehne je zbir radnji čije razumevanje pomaže da se shvate pojave koje nisu samo i striktno tehne
Prema Mišelu Fukou, „tehne (techne) implikuje epistemu koja podseća na poznavanje principa pojavljivanja određenih formalizacija. Kao rezultat znanja i opredmećivanja tog znanja, indukovan je novi sistem razumevanja. Distribucija i tehnologija tog razumevanja je – tehne. Tehne pretpostavlja znanje o razlikovanju između pravljenja i/ili činjenja kao opozita ‘bezinteresnom razumevanju’ koje je uobičajen opis kada se govori o ‘epistemi’, pa se tako bolje razume distinkcija između epistema. Tehne, gledano istorijski, a priori gradi svoja znanja i svoj sopstveni diskurs i tako reprezentuje i uslove za ostvarivanje sebe kao proizvoda svojih imanentnih mogućnosti u jednoj određenoj epohi.”
Od početka svoje istorije filozofija razdvaja tehne (techné) od episteme (épistémé). Ta distinkcija još nije bila napravljena u Homerovo vreme. Odvajanje je determinisano političkim kontekstom kada je grupa filozofa optužila sofiste za instrumentalizovanje logosa, retorike i logografije za sticanje moći a za odricanje od znanja.
U hajdegerijanskom vokabularu tehne kao projekat Zapada ili zapadne civilizacije jeste instrumentalizovanje, preuzimanje, zaključavanje, utamničenje ili definisanje želje kao okvira za manipulaciju ili opstrukciju.To je „Gestell”, sistematizacija principa razloga u tehničkom procesu koji pretpostavlja racio, ispitivanje znanja. Ovako definisanoj upotrebi tehnologije Hajdeger suprotstavlja očito stariju tehne, koju su Grci zvali poezija (poesis). On tako dovodi u pitanje uobičajeno shvatanje istine, koje se očito nalazi kao prepreka na putu otkrovenja, istine bića ili suštine. Kao proizvodnja, poesis, tehnički, jeste vid otkrovenja. Kao što je Hajdeger rekao u svom ogledu Pitanja koje se tiču tehnologije, „suština tehnologije nije nešto tehnološko”.
INTEGRACIJA TEORIJE I PRAKSE
Tehne se prevodi i kao umetnost, ali to značenje precizno određuje aplikaciju određenog znanja u svrhu proizvođenja specifično koncipiranog produkta. Aristotel piše: „Svaka umetnost (tehne) u svom nastajanju razmatra nešto što se pretvara u biće (postojanje), traži tehnička i teoretska značenja tog proizvođenja stvari koje pripadaju kategoriji mogućeg i čiji razlog (aitija, causa) leži u onome koji proizvodi, a ne u onome što je proizvedeno”. Za Aristotela tehne sebe smešta između prirode i ljudske zajednice kao kreativnu medijaciju, a da bi kreirala ono što sama priroda nije u stanju da sačuva kao svoj trajan proizvod (nije u stanju da arhivira svoju pojavnost).
Maks Veber vidi ovako instrumentalizovanu racionalnost kao deo modernizacije procesa, kao „slobodno vrednovanje” izračunljive efikasnosti kakvog administrativnog procesa. Racionalnost predstavlja fenomen nesavladive ekstenzije ovih vidova socijalnog subjekta na kriterijume racionalnog odlučivanja koje je u korelaciji sa industrijalizacijom rada. To karakteriše kapitalizam. Herbert Markuze ovoj ideji dodaje da je racionalizacija ustvari skriveni sistem dominacije (što je za neke feminističke mislioce rodovsko ponašanje, deo muškog projekta dominacije, rađanje poricanja međuzavisnosti u supstituciju kontrole i posedovanja. Instrumentalizovana racionalnost je „normalizovana” i „disciplinovana” racionalnost.
„Racionalizacija” i „instrumentalizovani razlog” korišćeni su za opis organizacionih principa socijalnih formacija, za vrednovanje orijentacija personalnosti i značenja kulturnih struktura. Za frankfurtsku školu tehnologija je forma “instrumentalizovanog razloga”, koji je u isto vreme i „reifikacija tog razloga“, ali i „reifikacija kao razlog“, koja suspenduje presuđivanja na njihovu unutrašnju logiku. Habermasova kritika „instrumentalizovane racionalnosti“ je da sistem racionalnosti, a ekonomska i birokratska racionalnost posebno, prete komunikativnim procesima u živom svetu. Aplikacija tih sistema u živi svet čine funcionalnim pattern-e zamišljanja funkcionalnim. Oni služe za legitimisanje imperativa samog sistema i za zamenu moralno-praktičnih razmatranja za tehnička pitanja.
Za neke autore praksis (praxis) je mesto na kojem mišljenje koje izbegava nihilizam referiše na instrumentalizaciju, ali i na tehne. To je koncept integracije teorije i prakse.
Tehne je formalizovanje kreativnog rada kroz medijaciju među medijima: galerijskih izložbi i radova galerijskog tipa i medija nove umetnosti – NMA (New Media Art) ili computing art-a, koje služe kao polja za razradu opštijih i strateških poduhvata u prostorima intermedijskog delovanja. Tehne se ovde pojavljuje dvojako: sa jedne strane, kao upis ili urez u tkivo društva (estetsko, političko, kao simulakrum ekonomskog itd.) i, sa druge strane, tehne se formalizuje kroz rezultate poznavanja zanata, slikarskog odnosno vajarskog.
Tako shvaćena tehne je novim iščitavanjem premeštena u dugo ne-dopisivano polje delovanja. Istorijski tehne se reaktuelizuje kroz procese reinterpretacije, ponekad nadgradnje a ponekad izostavljanja čitavih značenjskih blokova koji su oblikovali tako nazvani „modernistički subjekat“ u umetnosti. Tehne je ultra-retro-introspekcija a etabliranje činjenica (kao procesa i/ili objekata) koje proizilaze iz takvog procesa zauzimaju u odnosu na umetnost, ali i estetiku (u čija se polja, po automatizmu, smeštaju silnice tehne, potpuno bezrazložno jer posledica ne može zameniti uzrok – aitia na grčkom označava „uzrok“, reč koja je na latinskom prevedena kao causa. Razlika između njih je u tome što aitia podrazumeva i moralnu odgovornost za učinjeno dok se causa zadražava na faktičkim rezultatiama), specifično mesto, mesto koje re-aktuelizuje, na koje ukazuje i praktični i teorijski rad koji se iščitava kao tehne. Rezultati ovih procesa jesu formalizacije koje mogu da se imenuju kao: slika, skulptura ili crtež…, ali takođe i HTML ili pisana izjava na blogu, događanje ili predstavljanje u fizičkom obimu performansa ali i rad na komjuteru, online, koje može da se shvati i kao svojevrsni performans. Tehne pretpostavlja i izložbu u celini sa svim pripadajućim delovima: postavka, katalog, izjave i iskazi u vezi sa izložbom, najzad i sama odluka da se izlaže baš na ovom specifičnom mestu, i zbor sam, deo je tehne procedure.
TUMAČENjE INTENCIJA
Percepcija „arte fakata”, međutim, koji proizilaze i proizvod su činjenja tehne, nemoguća je bez poznavanja teorijskih premisa na kojima se tehne zasniva. Tumačenje intencija koje pretpostavlja tehne, a koje bi se mogle smatrati za prolegomenu u razradi episteme koju tehne pretpostavlja, odvija se na nekoliko nivoa:
(a) Odluka da se disciplina rada u umetnosti preimenuje u rad na tehne;
(b) U skladu sa odlaganjem očekivanja da se delo gleda kao delo iz umetnosti (donose se odluke koje su konceptualno vezane za sprovođenje tehne);
(v) Dela koja su proizvod tehne eksplicite upućuju da se gledalac oseća „kao da se akcija ne događa u dobro poznatim i uhodanim mentalnim prostorima koji su svojstveni i pripadaju (samo) klasičnom poimanju umetnosti, to jest na estetsko kao proizvod stapanja estetskog objekta sa određenim tehnologijama shvatanja nivoa značenja te pojavnosti, već se prostiranje u okviru tehne nadaljuje i grana, pojavljivanje jednog rada je često tek uslov da se pojavi čitava serija radova koji će imati veze među sobom. Te veze nisu hijerarhijske već rizomatične, to jest pojavljuju se ne kao komad (arte fakat) u klasično shvaćenoj tehnologiji proizvođenja umetnosti i objektizacije umetničkih intencija, već se u svom pojavljivanju vezuju za unutrašnju logiku koju tehne pretpostavlja (to su pitanja o delotvornosti nekog prizora, načina kako je on preveden iz latentnog u vidljivo, koji su specifični razlozi doveli do toga da se jedan prizor slika na određeni način. I dalje – pošto je tehne jedan zatvoreni i nikad završivi sistem (episteme) pitanje varijacija jedne teme postaje jedna od ključnih celina u okviru tehne. Dela nastala u tehne jesu rizomatična, ona su ideološki decentrirana (nemaju korektno, dakle po uzusima nekih od važećih mainstream estetičkih struktura odabrane niti poređane kodove proistekle, uvek kada se radi o kodovima te vrste iz ideološki korektnog). Veze unutar jedne episteme koju tehne ima integrisanu u sebi jesu skokovite, asinhrone, superpozicijske (kao da i ne koji u spinu nisu niti da niti ne, već su to istovremeno da/ne/ne/da itd. Tehne odbacuje art ili umetnost jer ova poput tumora u metastazi već napada i sam sistem marketa (videti poslednje Hirstove, Kunsove radove). Kao proizvod postkonceptualnog dejstvovanja, u estetici se pojavljuje snažan poriv da se umetnost aplicira na sve segmente socijalnog i da se ugradi u sve nivoe bića socijusa. Na taj način mi, umesto pojavljivanja episteme koja bi menjala svet (a ta promena jeste – to još od Ničea znamo – tek „večiti povratak“), prisustvujemo pojavi čudovišnih mehanizama eksplikacije jedne barokizovane i otuđene estetike koja, napadajući, razmiče i proširuje granice globalnog marketa u okviru nešto šire formacije koja reverzibilno podržava taj market (tržišni stil iskazivanja vrednosti) – neoliberalni kapitalizam kao poredak;
(g) „Uslovi za omogućavanje“ (Bedigungen der Moglichkeit) kao filozofski koncept postali su popularni zahvaljujući Kantu. Uslovi za omogućavanje neophodan su okvir za moguće pojavljivanja određene liste „entiteta“. To se obično tumači kao koncept unilateralne kauzalnosti ili čak kao načelo interakcije (grčka reč aitija, koja je prevedena na latinski kao causa, sadrži u svom značenju i pojam moralne odgovornosti za učinjeno što nije slučaj kod causa. Ovo je važno jer aitija potiče iz epohe kada je u antičkoj Grčkoj, umesto umetnosti, postojala tehne…).
„U prevodima su se izgubile čitave civilizacije”, pisao je Hajdeger. Na primer, razmotrimo kocku načinjenu nečijom rukom – sve kocke su trodimenzionalne. Ako je objekat trodimenzionalan, tada je to objekat u ekstenziji. Ali ta ekstenzija je nemoguća bez prostora. Zbog toga je prostor „uslov za omogućavanje“ ove ekstenzije jer on jeste neophodan (uslov za omogućavanje) da kocka postane. Dakle, taj prostor nije prouzrokovao kocku, to je uradio onaj koji ju je načinio, ta kocka i prostor su entiteti koji se razlikuju, među njima postoji distinkcija, a sam prostor nije deo definisanja kocke.
Ovim smo se približili razmatranju odnosa između tehne i efekata tehne-objekata označavajućih za tehne, ali i označenih od tehne. Sama tehne je prostor:konceptualni, istorijski, povesni, estetički, društveni, kulturni i biološki, koji u novim uslovima distribucije značenja (u dijalektici označenog i označavajućeg) zauzima mesto „uslova za omogućavanje“ same sebe, to jest tehne („tehne stvara uslove za ostvarivanje sebe kao proizvoda svojih imanentnih mogućnosti”);
(d) Interakcija – u našem slučaju između tehne i objekata kao rezultata tehne, pri čemu se pojmu objekat daje najšire značenje koje se proteže sve do „ideološkog objekta“ pa do „kulturne činjenice“ ili „činjenice iz fizičkog sveta“, obuhvata posebnu vrstu akcije između dva i/ili više objekata koji emaniraju jedan na drugog neki efekat. Ideja o dvosmernom efektu je esencijalna u konceptu interakcije, a kao opozit jednosmernom efektu kauzalnosti koja je proizvela zastarelu estetiku koja (još) određuje kako se u umetnosti stvari i motivi imaju poređati u smislen poredak. Termin koji se usko vezuje za interakciju je interkonekcija, a taj termin barata interakcijama interakcija u okviru nekog sistema. Kombinacije množine jednostavnih interakcija mogu da dovedu do pojavljivanja iznenađujućih fenomena. Jer svi sistemi su u isto vreme i povezani i nezavisni (pa tako i sistem u kojem su tehne i proizvodi tehne najuže povezani, ali i razdvojeni). Svaka akcija pretpostavlja konsekvence;
(đ) Peter Korning piše: „Mora li takva sinergija da bude opažena/posmatrana u poretku značenja svojih pojavljivanja ? Ne nužno. Sinergija asocira na hitnost i merljivost, realna je i merljiva čak i kada nema nikoga da je posmatra“;
(e) U socijalnim naukama – ovde ćemo opet pažnju obratiti na delo Mišela Fukoa – na diskurs se gleda kao na institucionalizovani način razmišljanja. Socijalnim ograničenjima definisano je šta se sme reći o specifičnoj temi ili, kako bi to rekla Džudit Batler, da su to “limiti prihvatljivog govora” ili „moguće istine“. Diskursi su ovde viđeni kao efekti naših pogleda na sve stvari; nemoguće je umaći diskursu. Na primer, dva potpuno drugačija diskursa mogu da budu upotrebljena da bi opisala gerilski pokret, i to u prvom slučaju kao „borbu za slobodu“, a u drugom kao „terorizam“. Izabrani diskurs oslobađa vokabular, ekspresiju, pa i stil potreban za komunikaciju. Diskursi su povezani sa različitim teorijama moći i države, najzad, dokle je diskurs sposoban da nastaje gledamo na njega kao na nešto što će definisati i samu realnost.
DISKURS PO FUKOU
U svojim ranim radovima Fuko razvija zapažanja o diskursima – definiše diskurse kao sisteme mišljenja, ideja, stavova, pravaca akcije, verovanja i prakse koji sistematski konstruišu subjekat i svet o kojem on (subjekat) govori. Fuko prati ulogu diskursa u širim socijalnim procesima legitimisanja moći, ističe konstruisanje važeće istine, kako se ta istina održava i koje relacije u okviru moći nosi sa sobom.
Diskurs je medijum kroz koji relacije moći proizvode „govoreći subjekat“. Fuko tvrdi da su moć i znanje u inter-relaciji, pa su zbog toga međuljudske relacije ustvari borbe i pregovori oko i o moći. Moć je uvek prisutna u diskursu i može da proizvodi, ali i da opstruiše istinu. Diskurs je, prema Fukou, povezan sa moći tako što rukovodi pravilima isključivanja. Diskurs je tako kontrolisan od objekata u zavisnosti od toga o kakvom i kojem to objektu govori, šta se o njemu može reći, koji rituali su mu svojstveni, gde i kada neko može govoriti i tako biti privilegovan… Ko može da govori! Odmeravajući frazu „moć znanja“ Fuko kaže da je znanje kreator, ali i proizvod moći.
DISKURS PO HABERMASU
U Filozofskom diskursu modernosti Habermas razvija shvatanje intersubjektivnog vrednovanja i istine da bi učesnicima (korisnicima) diskursa označio pet ključnih tačaka koje su neophodne kao uslov da bi se diskurzivni proces zadržao u okvirima etike.
1. Habermas primećuje da diskurs po sebi ne može da osigura da će se u njegovom okviru desiti i demokratičnost i etičnost. Ali diskurs o diskursu etike jeste ono što Habermas nudi. Ovo je temeljna ideja u njegovom razmišljanju: on opisuje za nas utopiju komunikacijske racionalnosti, ali ne i kako da je sprovodimo. Habermas pominje nedostatak „krucijalnih institucija“, nedostatak „krucijalne socijalizacije“ i „siromaštvo, izrabljivanje, degradaciju“ kao barijere u formiranju diskursa i eventualnih odluka koje bi takav diskurs mogao da sugeriše;
2. Svi učesnici treba da imaju jednake mogućnosti da predstave i kritikuju validnost tvrdnji sažetih u diskursu (autonomija);
3. Učesnici bi trebalo da budu „voljni“ da shvate i sa-učestvuju u vrednovanj, u tvrdnji iznesenih u/o diskursu (idealna uloga govorenja);
4. Postojeća moć koja se ogleda u različitosti među učesnicima (u njihovoj „moći ubeđivanja“) ne treba da utiče na kreiranje konsenzusa (neutralnost moći);
5. Učesnici u formiranju diskursa treba otvoreno da iznesu svoje ciljeve i intencije i da sa tih pozicija objasne svoje strateške akcije (transparentnost);
Tu je i šesti uslov – neograničeno vreme.
TEORIJA JESTE PRAKSA
U društvu koje sledi ovaj model političari i građani (ili u našem slučaju teoretičari i oni koji sprovode tehne) zajedno učestvuju u javnoj debati. Participacija u ovakvoj debati je diskurzivna participacija. Ta participacija je nepristrasna i kao takva odgovara kriterijumu „komunikacijske racionalnosti”. Komunikacijska racionalnost priziva stariju ideju logosa, koja je tu dovedena u ravan sa konotacijama sile izgrađene na konsenzusu diskursa u kojem su učesnici izneli svoje na subjektivnosti izgrađene poglede na racionalno motivisan sporazum.
Poenta je transformisanje kritike rukovođeno neophodnim ograničenjima u jednu praktičnu kritiku koja preuzima formu mogućeg prestupa. Ili, kako bi to Fuko rekao: „Kriticizam neće više biti praktikovan u iznalaženju formalnih struktura sa univerzalnim vrednostima, već pre kao istorijsko istraživanje.”
Moguće je da smo u procesu kada već osećamo nove relacije između teorije i prakse. Jedno vreme praksa je bila razmatrana kao aplikacija teorije, kao konsekvenca teorije; nekada je praksa inspirisala teoriju, bila je neizbežna u kreiranju teorijskih formi. U svakom slučaju, ta relacija je bila razumevana u terminima koji su se koristili u procesima totalitarizacije. Međutim ovaj odnos teorije i prakse se može sagledati i na drugačiji način. Njihova isprepletanost je daleko više parcijalna i fragmentarna: sa jedne strane, teorija je uvek lokalizovana i uodnošena na jedno limitirano polje, pa se potom kao takva projektuje na druge sfere, manje ili više udaljene od početne (od polja početnog razmatranja). Veze koje se sadrže u aplikaciji teorije nikada nisu stvar slučajnosti. Kada se teorija premesti sa svog odgovarajućeg položaja (domena), ona počinje da stvara prepreke, zidove, blokade prema drugim tipovima diskursa. Praksa je set relacija od jedne teorijske tačke do druge, dok je teorija relacija od jedne prakse do druge. Nema teorije koja bi se razvijala bez eventualnog susreta sa zidom, preprekom, a praksa je neophodna da bi prošla kroz taj zid (Žil Delez).
U tom smislu teorija ne izražava, prevodi ili služi da bi aplicirala praksu: ona jeste praksa. Ali to je lokalna i regionalna praksa, to je borba protiv moći, borba koja se koristi da bi se moć otkrila tamo gde je najmanje vidljiva. To nije „probuđena svest“, za koju se treba boriti (jer mase su ponekada svesne da je svest forma znanja, da je svest baza za subjektivnost, da je to prerogativ koji preuzima buržoazija… Ali preuzimanje moći je dirigovano nezavisno od onih koji se bore za moć i nije u službi njihovog prosvetljavanja sa sigurne distance. Teorija je regionalni sistem borbe.
Počinjemo da razumevamo prirodu eksploatacije, i do sada bi trebalo da do kraja shvatimo samu prirodu moći. Moguće je da Marks i Frojd ne mogu mnogo da pomognu i da zadovolje našu želju za razumevanjem te enigmatične stvari koju mi nazivamo moć, koja je u isto vreme i vidljiva i nevidljiva, prisutna i skrivena, sveprisutna. Teorije vlasti i tradicionalne analize njihovih mehanizama ne iscrpljuju polja gde se moć ispoljava i gde ona funkcioniše (Foko).
Tehne je zbir radnji čije razumevanje pomaže da se shvate pojave koje nisu samo i striktno tehne.
Maj 2008/Avgust 2014.
(Napomena: Tekst pod naslovom „Tehne, još jedan pogled“ napisan je kao uvod u MANIK-ovoj aplikaciji za konkurs za izložbu. Ovaj tekst je povezan sa tekstovima koji su pratili ranije MANIK-ove izložbe i sa njima čini “teoriju u nastajanju“, koja je integralni deo MANIK-ove tehne. Tehne se pominje u ranijim tekstovima bez odgovarajućih objašnjenja a – pošto je upravo ovaj termin označujući za razradu ukupnog MANIK-ovog rada, i to od samog nastanka MANIK-a 1999 – smatramo da je sa objašnjenjem i interpretacijom ovog drevnog termina za ovu priliku dekonstruisanog i dekontekstuelizovanog načinjen značajan pomak u teorijskom razumevanju celokupnog MANIK-ovog radnog opusa, kao da još jedan pogled na značenje i domet tehne može da pomogne u formiranju delatnijeg net saobraćaja (pa tako doprinosi i ukupnoj kulturi komunikacije) u našoj sredini.
