TRI KLOPKE, SRPSKA JESEN I RUSKA ZIMA

ŽELjKO CVIJANOVIĆ Kako su se u jednoj istoj klopci, svako za sebe, našli Porošenko,...

ŽELjKO CVIJANOVIĆ

Kako su se u jednoj istoj klopci, svako za sebe, našli Porošenko, Merkelova i Vučić

1.

Parada pobede na ulicama Kijeva, na ukrajinski Dan nezavisnosti, u nedelju 24. avgusta, kako je ranije planirao Petro Porošenko, trebalo je opravda svoje ime osvajanjem Donjecka i Luganska. Kako se to nije dogodilo, Ukrajinci će imati dve parade: baštinici Petljure i Bandere prsiće se na avansnoj paradi pobede u Bulgakovljevom Kijevu, u kome je njegova Bela garda od ove godine zabranjena knjiga; a u Donjecku će paradirati njihovi istomišljenici koji su imali manje sreće. Naime, tamo će ulicama razrušenog grada proći ukrajinski zarobljenici, isto onako kako su nemački zarobljenici pod Staljingradom pre sedam decenija bili pokazani Moskvi.

Ta istorijska simbolika obeležiće poslednju nedelju ukrajinskog leta u kojoj će biti moguće postići mir. Ako Porošenko propusti šansu sa Angelom Merkel u subotu i sa Putinom koga će u Minsku videti u utorak, ukrajinsko leto pre kraja avgusta postaće zima. A zima, kao što znamo iz škole, ili je ruska, ili nije zima.

belagarda02

2.

U Donjecku i Lugansku Ukrajinci su završili jedan ratni ciklus, koji je trajao od jula do ulaska ruskog konvoja u Novorusiju. U njemu su igrali belim figurama, i nisu pobedili. Posle prvotnog nesnalaženja, Ukrajinci su – zahvaljujući američkim instruktorima, uspostavljenom lancu komande, na čijem čelu je sedeo američki general, zatim prilivu iskusnih plaćenika i gomili ubitačne gvožđurije nasleđene iz pokojnog Sovjetskog Saveza – u tom periodu imali inicijativu i propustili je, pokazujući nedostatake koji se ne daju popraviti i koji će, takvi, u budućnosti pre doneti tragediju nego častan izlazak.

Prvi od tih nedostataka sastojao se u činjenici da je ukrajinska vojska u julu i avgustu beležila uspehe na frontu i istovremeno se raspadala u dezerterstvima i predajama. Kako vojsku ništa ne zbija tako dobro kao uspeh, ta pojava je među naoružanim muškarcima retka i, iako istorija pamti i primere vojski kojima je moral padao dok su napredovale, ne pamti i da je neka takva vojska bila konačan pobednik. Drugi važan momenat, koji će jednim delom objasniti prvi, u tome je da su Ukrajinci svoje uspehe plaćali suviše velikim brojem mrtvih. To u društvima slabog priraštaja, kakvo je i ukrajinsko, u kojima većinu vojnika čine jedinci, već na srednji rok ne može da bude održivo. Treća stvar je izbor ukrajinske taktike. Besomučno i neselektivno lupanje avionskim raketama i artiljerijskim granatama po novorusijskim gradovima, u svim slučajevima sem u onim kad je ta vojska malobrojnija od protivnika – a ukrajinska to nije, naprotiv – otkriva nam armiju potpuno indiferentnu spram svog moralnog lika. Naravno, i veće ništarije su dobijale ratove, ali su makar lažući pokazivale da nisu moralno indiferentne. Ovde imamo upravo to – krajnju moralnu indiferenciju, u kojoj cele jedinice sa ponosom ističu svoje nacističke simbole, dok na toj strani istorija, 70 godina posle Aušvica, beleži Igora Kolomojskog, prvog Jevrejina koji se bori pod znamenjem kukastog krsta.

3.

Ovo nije pokušaj vojne analize, kao što nijedan od navedenih problema i nije vojnog karaktera. To su problemi društva koje je upalo u klopku. Sve to govori da ukrajinska vojska, vođena nevidljivom američkom rukom, nije ni pravljena ni viđena da bi bila pobednička. I ona to u sebi zna, i zato je pobeda ne može homogenizovati, zato se predaje i dezertira, zato je moralno indiferentna, i zato toliko gine jer je viđena da bude meso jednog nakaznog geopolitičkog poretka.

Da se razumemo, ni vojska ka Novorusije ne izgleda mnogo bolje. Ako u jednoj regiji koja ima 4,5 miliona stanovnika, nema bar 200 hiljada muškaraca (umesto 12-15 hiljada, koliko ih ima) spremnih za borbu za pravednu stvar, to znači da oni u opravdanost te borbe nisu uvereni. Nedostatak oružja nije opravdanje za malu mobilizaciju, jer mnogo toga u ratu može se uraditi bez oružja. Dovoljno je zamisliti kakav bi neosvojiv sistem rovova i tranšeja moglo da napravi, recimo, 50 hiljada ljudi sa lopatom u rukama. Istovremeno, kad u jednom građanskom ratu u opsednutom gradu ni 20-ti deo njegovog stanovništva nije u službi odbrane, to znači da oni ne veruju čak ni u to da su opsedniti niti da su u građanskom ratu. Oni taj rat vide kao sukob dve grupe naoružanoh ljudi, i, gledajući da se previše ne zamere nijednima, čekaju pobednika.

To, naravno, jeste veliki problem koji se da generalizovati dijagnozom sporog spovensko-pravoslavnog paljenja, ali taj novorusijski problem neuporediv je sa ukrajinskim. Naime, on se prevazilazi vremenom i, nažalost, daljim padanjem u limb, kad svet koji nema niti može da ima bilo kakvu političku, nacionalnu ili klasnu identifikaciju, na kraju uzima pušku i brani sopstvenu kuću. A kako će se razvijati ukrajinski problem?

belagarda0

4.

Nisu to više ta vremena, i ukrajinska vojska neće se zaglaviti u ruskoj zimi kao Fon Paulusova Šesta armija. U tu armiju Amerikanci će investirati, i ona će efektivno biti jača nego sad. Osim toga, kad zazimi, mnoga ukrajinska sirotinja neće imati drugog načina da se najede nego da se uhvati puške i uđe u uniformu.

Ali Amerikanci neće investirati u ukrajinsko društvo, i ono će podeliti sudbinu Fon Paulusa. Jer ono Amerikancima ne treba; neće, kako bi Čerčil rekao, oni živeti tamo. I svi problemi ukrajinskog društva videće se na ukrajinskoj vojsci: predavaće se i dezertirati, ginuće kao snoplje i ubijaće kao zločinci, sve dok jednog dana, vraćajući se sa fronta, ne svrate po Porošenka i Jacenjuka. Uostalom, sve im to piše u Bulgakovljevoj Beloj gardi, možda je i trebalo da je zabrane.

Ukrajina je u klopci, bez nade, i zaustavljanje rata ne treba nikom kao njoj. Zato će Porošenko u subotu u Angeli Merkel imati dobrog sagovornika, koji može da ga razume. I njoj i njemu treba mir, a treba i Putinu, koga će videti tri dana kasnije. Sećajući se nekih ranijih primera, poput Bosne, gde su mirovne kombinacije u kojima nije bilo Amerikanaca unapred bile osuđene na propast, mir na prelazu iz ukrajinskog leta u rusku zimu drži se na tanušnoj niti Porošenkove svesti da je u klopci i snage da tu svest suprotstavi Amerikancima. Slaba nada.

5.

Odmah posle Porošenka, mir najviše treba Merkelovoj, koja zna da je bolje da bude Nemačka od juče nego da sutra i sama postane Ukrajina. Naravno, ono što razlikuje Nemačku od juče od Nemačke danas jesu sankcije Rusiji, najveća greška EU posle Mastrihta i evrozone. Naravno, ceo smisao sankcija i sastoji se u pridruživanju EU njima, jer, da je stvar ostala samo na Americi, njihova razmena sa Rusijom je tolika da vest o sankcijama bez EU čak ne bi bila ni za prvu stranu novina.

Nije tu samo reč o gotovo 330 milijardi evra razmene, koliko zajedno teže evropske sankcije Rusiji i ruske Evropi, iako je to cifra od koje pamet staje. Reč je o nečem još važnijem. Nema danas temeljnije podele na svetu od podele na zemlje koje su Rusiji uvele sankcije i one koje nisu. Otuda u Evropi tolika panika zbog sankcija. Ne radi se tu samo o ogromnom izgubljenom novcu – a radi se, naravno, i o njemu – već o tome što će, kad druge zemlje zauzmu poziciju evropskih u razmeni sa Rusijom i kad to bude potpuno betonirano – biti stvoren prostor ne samo za formiranje alternativne trgovinske organizacije, koja će okupljati veći i bolji deo sveta, nego će najavljene međunarodne finasijske institucije BRIKS tek na taj način dobiti puni smisao.

Konačno, linija sankcija, ako opstane, već na srednji rok postaće najočiglednija geopolitička linija, koja deli svetove. Naime, tek sa tom linijom možemo da zamislimo, na primer, jednu Indiju i Tursku kao članice Šangajske organizacije za saradnju, i još mnogo toga što nam danas izgleda nezamislivo. Ali sa tom geopolitičkom linijom Evropu, ili bar njen centralni i istočno deo, ne možemo videti drugačije nego kao teritoriju limesa, a to će reći stalne nestabilnosti, unutrašnjih konflikata, probuđenih duhova prošlosti i zaustavljenog razvoja.

Rečju, Evropa je u klopci, i Angela Merkel uoči svog puta u Kijev to dobro zna.

6.

Dok traje „balkanizacija“ Ukrajine i preti „balkanizacija“ Centralne i Istočne Evrope, sam Balkan je srećan ako ne gori. Aleksandar Vučić je u petak kako tako uspeo da pred istovremeno paničnim i ciničnim zahtevom EU da se Srbija ne okoristi evropskim sankcijama protiv Rusije zadrži poziciju neutralnosti Beograda, ovaj put s mukom, na mišiće i najmanje uverljivo do sad. To ga je koštalo dodatnih par desetina miliona evra, koliko bi Srbija mogla dodatno da zaradi na ruskom tržištu. I to postaje pravilo: svoju neutralnost, koja joj je za pola godine ukrajinske krize omogućila da ostane u životu, Srbija je platila već dosta skupo, i, umesto da na toj poziciji profitira, ona rapidno slabi.

Problem je što će, zaoštravanjem ukrajinske krize i njenim prelaskom iz ukrajinskog leta u rusku zimu, i mnogo jače zemlje od Srbije teško zadržati poziciju ekvidistance između dva moćna igrača i, na kraju, između dva sveta. Jer smisao neutralnosti jedne zemlje u vremenima velikih konflikta je u tome da ona može da zadovolji oba velika sukobljena igrača i da oba imaju korist od saradnje s njom. Sa druge strane, Srbija je na svim planovima toliko slabila poslednjih godinu dana da se danas drži samo na tome što oba velika igrača drži podjednako nezadovoljnim. To se najbolje vidi uoči srpskog preuzimanja predsedavanja OEBS-om. Svaka zemlja koja bi da zadrži neutralnost bi takvu poziciju, u trenutku kad su dve velike sile sukobljene, doživela kao svoju šansu i institucionalizaciju neutralnosti. A u srpskoj vladi svi to doživljavaju kao problem, od koga bi najradije pobegli.

Ta pozicija neutralnosti koja se plaća stalnim unutrašnjim slabljenjem, čak i kad na njoj ne dobijate po nosu, jednostavno nije perspektivna. Slikovito gledano, to je pozicija boksera u ringu koji ima brzinu u nogama da izbegne udarac, ali ne i u rukama da ga zada. Protivnik to zna, i takva borba uvek izgleda kao neprestano skakutanje i izbegavanje udarca jednog boksera i nastojanje drugog da ga stigne i udari u glavu. Treba li da kažem da nije bilo nikad da ga nije stigao.

Otuda, posle Porošenka i Merkelove, miru u Ukrajini bi se najviše obradovao Vučić. Jer Srbija je u klopci, i teško je videti kako to skakutanje po ringu može trajati duže od jeseni. A srpska jesen je samo tren udarca u glavu, između ukrajinskog leta i ruske zime.

Politika
Pratite nas na YouTube-u