ZORAN PANOVIĆ: PAJTIĆEV DS(S)

Umesto da paktira sa tadićevcima, živkovićevcima i čedistima, Pajtiću je najpametnije da se vrati...

Umesto da paktira sa tadićevcima, živkovićevcima i čedistima, Pajtiću je najpametnije da se vrati u 1992. i ujedini ono što se nekad razdvojilo na DS i DSS

I predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić prihvatio se jednog oprobanog Vučićevog metoda – autorskog teksta. Za “Politiku” on (ili neko njegov za njega) je napisao “Deset teza o Srbiji”. To je razrada naizgled maglovitog koncepta “srpska Srbija”. U smislu da DS mora da se ponovo samopotvrdi tamo gde je i ruinirana – u Srbiji. “Srpska Srbija” je preduslov evropske Srbije.

Ali pazite na koga se Pajtić poziva u autorskom tekstu: Sveti Sava, car Dušan, Karađorđe, Ljuba Davidović, Borislav Pekić, patrijarh Čarnojević, Sterija, Živojin Mišić, Crnjanski. Teško da bi iko od pobrojanih i u najelastičnijem shvatanju mogao da se smatra “levičarem”. Ni reči o socijaldemokratiji. Nigde Dimitrija Tucovića, na primer. To ohrabruje i uliva nadu u budućnost ove stranke. Što se pre ratosilja socijaldemokratije, DS će imati šansu jer članstvo i simpatizeri ove stranke po svom habitusu nisu socijaldemokrate. Doduše, ima i takvih, ali oni nisu dominantni. U autorskom tekstu Pajtić se ne pretrže od pozivanja na Đinđića i njegovu viziju (to se valjda podrazumeva, pa se i ne potencira), što valjda znači da će i kao Tadić probati da gradi harizmu autonomnu od Đinđićeve, pa će pozivanje na njega biti verovatno samo protokolarno i konvencionalno. Nalik onom kad je posle izbora za novog predsednika DS govorio pored Đinđićeve slike. Ako je Đinđić nenamerno možda i zanemaren (time se bar izbegava i patetika i utisak o odsustvu ideja), namerno su sigurno ignorisani Mićunović, Živković, Tadić i Đilas. Za Živkovića i Tadića dnevnopolitički je to razumljivo, jer glupo je da citira one koji imaju svoje stranke. Logično i za Đilasa – pobedio ga je, pa sad da ga rehabilituje. Za Mićunovića se mogla naći bar neka učtiva i kurtoazna rečenica u smislu da je on “Veliki štrumpf” – patrijarh demokratije. Ali, onda bi Mićuna možda i nesmotreno priznao kao stranačkog ideološkog autoriteta. Možda bi citiranje Vide Ognjenović bilo elegantnije. Pajtić bi ispao džentlmen. Mogao je da pomene i Sloba Gavrilovića – čoveka koji je pozitivan fenomen političke scene Srbije. Nikada nije napustio DS. Nije dozvolio da sujeta nadvlada etiku uverenja i političku principijelnost. Mogao je Pajtić da se seti Mileta Perišića, na primer. Ako nikog od njih nije hteo u tekstu da citira iz razumljivih pragmatičnih razloga, nekog i iz nehata, to bi za neupućenog čitaoca značilo da Pajtić uspostavlja direktan kontinuitet sa Ljubom Davidovićem, maltene kao da obnavlja stranku. Doduše, da ne budemo cinični, na neki način to i radi. Možda je mogao da se nađe neki elegantniji način da se pokaže kontinuitet ove političke organizacije jer bez toga teško je držati priču o stranci kao “instituciji”. Ovako, neko me upita – da mu tekst nije pisao Milo Lompar? Ako čega u tekstu nema – najviše nema “samoporicanja”.

Da je ovakav govor pročitao 1992. godine, Pajtić bi sigurno bio na strani frakcije Vojislava Koštunice, koja je osnovala DSS, uz obilato citiranje baš one rečenice Borislava Pekića, a na kojoj sada insistira Pajtić – kako ne treba da dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Pekić jeste osnivač i doajen DS, ali ne manji legitimacijski autoritet i za DSS. Pekić je bliži stranci demokratske desnice nego levog centra. Možda je Pajtić instinktivno (a politički instinkt mu je dobar) primio k znanju da je Vučić mic po mic isuviše uzurpirao Đinđića za sebe, da je na tom polju bitka izgubljena u smislu monopola. Rudimentarni i pragmatični, malo od Vučića i zloupotrebljeni Đinđić – prvo reforme i modernizacija, pa onda demokratija – u ovom trenutku i nije najpodesniji štos za Pajtića koji naginje legalizmu – ali sa željom da taj pojam emancipuje od Koštuničinog misticizma. Koštunica je na kraju svaku politiku poistovetio s Kosovom. Pajtić u tekstu pominje Kosovo kao i Đinđića. Nikako. Ima logike. Vučić bar danas ne mora da se sekira oko saradnje s Haškim tribunalom, kao što i onaj koji dođe posle njega neće morati da se sekira oko Kosova. Što i da ga pominje onda. Pajtić bi mogao da pomogne pre da DSS nego DS pronađe izgubljenu dušu.

Na šta ciljaš, Panoviću?

Na to da neke stvari treba vratiti na “nulti čas”. Pajtić se ne poziva na Čavoškog (koji je takođe jedan od osnivača DS i sa Nikolom Miloševićem prvi njen “liberal”), već naširoko prihvatljivog Pekića. Dobar deo članova i simpatizera DSS ili je otišao vremenom isuviše desno za Pajtića, ili su u nju stigli likovi koji nemaju “pragreh” sa “žutima”. Njima se novi lider DS i ne obraća. Ali vratiti motive zbog kojih su ljudi 1992. otišli u DSS deluje politički primamljivo. Naročito, jer to neće značiti neki gubitak “socijaldemokrata”, pošto njih i nema mnogo. Zbog Šredera i Blerovih “novih laburista”, socijaldemokratija je pasovala Đinđiću, pa ju je on i nametnuo stranci. Tadić je bio levica bar onoliko koliko je morao da održava SPS i PUPS u koaliciji, i da se zbog toga ogluši i na upozorenja Mirka Cvetkovića. Kod Đilasa se socijala svela na famu o obdaništima i isplaćivanje pomoći iz kredita. Blaga, fina, nijansa levog centra pristaje DS, ali ne više nego liberalno-građanska glazura. Uostalom, u stranci se uvek regenerisalo i autentično desno krilo, koje nema veze sa Đilasovim shvatanjem ekonomije. Stvar je više idejne prirode. Posle Vuka Jeremića i Pajtić je deo tog regenerisanja. A ko bi rekao?

Pred DS su uvek bila dva legitimna puta: Mogla je ona i iskreno ulevo. Ali tog puta nema bez socijalista, minus LDP. To je operacionalizacija stare Đinđićeve rečenice u krugu najbližih saradnika: Kad ode Milošević, između nas nema razlike.

Više puta sam na ovom mestu ponovio da sam se iskreno obradovao sporazumu DS i SPS (Tadić-Dačić), sa rezervom da je “mirenje u dva bola” možda malo i bilo degutantno. Nije se uspelo jer nije bilo iskreno. DS je morala da krene otvorenije, ne u socijaldemokratsku već u socijalističku ideju. Dačić je morao da se oslobodi kalkulisanja na širokom koalicionom potencijalu i da brani ideološko čistunstvo. I jedni i drugi su morali da urade ono najteže – da se oslobode lopova. DS bi prilično “promenila krv”, ali na kraju bi to bila levica. Ta ideja je za sada propala. Pajtić bira drugi legitimni put. Tadić se mirio sa socijalistima, Pajtić će sa nacionalistima (građanskim). I to nemojte mešati sa “demokratskim nacionalizmom”- logičkim kolapsom (oksimoronom) nastalim spajanjem kontradiktornih pojmova. Umesto da paktira sa tadićevcima, živkovićevcima i čedistima, Pajtiću je najpametnije da se vrati u 1992. i ujedini ono što se nekad razdvojilo na DS i DSS. Naravno, u idealno-tipskom modelu prosečnih simpatizera, ne na nivou konkretnih imena – bizarnih situacija da se ujedinjuju Andreja Mladenović i Aleksandra Jerkov, ili Borko Stefanović i Slobodan Samardžić.

Pajtić piše o politici “aktivnog centra”, što je u suštini desna pozicija. SNS on hoće da predstavi kao nastavljača “stare” (tadićevsko-đilasovske) DS. Znači, trenutno jaku – istorijski izgubljenu SNS. Nakon što je više puta “prešao Rubikon”, Vučić nikad više ne može idejno ići ovako desno kao što već danas nagoveštava Pajtić da će ići. Nakon što se i na obeležavanju sto godina Cerske bitke još jednom jasno odrekao “nebeske Srbije”, tek ne može ići desno kao “nova srpska desnica”. Vučić je osuđen izgleda bespovratno na liberalizam. Makar i singapursko-dinarskog tipa. Naprednjačka amorfna masa ne razume najbolje šta je to, tako da je pitanje na šta će sutra ličiti SNS, ili će možda paradoksalno Vučić biti njen najveći disident. Kad i Vulin svom Če Gevari u ogledalu bude priznao da je liberal. Do kongresa SPS u decembru ima još mnogo, ali i Dačić bi mogao da razmišlja da se vrati na “nultu tačku”; da možda simbolički ponudi ruku pomirenja idejama i ljudima poraženim na Osmoj sednici. Da jednostavno napravi “kontra osmu sednicu”. Da napravi veliki pontonski most za rasute “liberalne postkomuniste”. I ode još dalje. Do starih asova; da posle Tepavca (spoljna politika) nastavi razgovore. Možda je buđenje resantimana kod Latinke preambiciozno, ali treba razgovarati.

Pajtić sigurno ne računa na rusifikovanu i klerikalnu desnicu (mada ni Vučić tu nije srušio baš sve mostove), ali to ne znači da u predstojećem periodu oni ne mogu imati pakt o razumevanju. Ako je autorski tekst samo mehanička kontra Vučićevom evrofanatizmu, onda je jeftino potrošena fora.

DS i Tadićeva NDS teško pregovaraju, malo se i vređaju. Ništa strašnije nego što su komunicirali tadašnja tadićevska DS i novoosnovana LDP. Frakcionaši se mrze više nego tradicionalni protivnici. A jedni druge najbolje poznaju. Kao što su se ruski i kineski komunisti najpreciznije optuživali za revizionizam, i kao što će vam neki stari radikali i dalje verni Šešelju vrlo precizno i ne bez pakosti govoriti o Tomi i Aci. Moguće saradnje na linijama DS-NDS-NS-LDP ne obećavaju mnogo više od svakog koalicionog saveza Vuka Draškovića i Velimira Ilića nakon onako mučnog raskola u SPO. Ima i jasan politički motiv: Pajtić, ako je ozbiljan, više ne može sa Vučićem sem sutra, ne daj bože, u vladu nacionalnog spasa. Tadićevci mogu na više načine, ali sa garancijama da ih Vučić ne izmajmuniše. Vučić to vešto koristi ubijajući pretnjom ili nadom o novoj rekonstrukciji ideju objedinjavanja opozicije u pojam. Zar rekonstrukcija već sad nije permanentna? Da li vas izbor Željka Sertića za ministra privrede uverava u suprotno?

Tezom da DS ponovo treba da povede srednji sloj, Pajtić u igru vraća kategoriju srednje klase. U ovom kontekstu i to je relativno desna pozicija. DS, ako mu verujemo, neće predstavljati novi proletarijat, ali se neće izgleda kurvati sa krupnim kapitalom. Još da izađe sa “belom knjigom” o kriminalu koga je bilo u DS, onda bi i “srednja klasa” možda uzvratila kojom iskricom poverenja.

Izvor Danas, 22. 08. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u