NIKOLA N. ŽIVKOVIĆ
Vučić se odriče jedinstven šanse, koju ne bi propustila nijedna članica EU
Najzad se javio za reč Aleksandar Vučić, i izneo pred javnost zahtev koji mu je stigao iz Brisela. EU traži od Srbije da ne stimuliše povećanje izvoza prehrambenih proizvoda u Rusiju. Razgovaraju sa Srbijom kao za poslednje dve decenije: nadmeno, preteći, ucenjivački, bahato. Dakle, ovde nema nekih pomaka i iznenađenja. Prihvati li Srbija te zahteve iz Brisela, to bi praktično značilo da se time Srbija priključi sankcijama EU prema Rusiji.
Odgovor Vučića za mene nije iznenađenje. Ako me išta začudilo, onda je to bio krajnje snishodljivi ton, kojim je odgovorio jedan deklasirani i poslušni sluga iz Beograda svom gospodaru u Brisel. To je suština priče.
Koga on predstavlja? Srpsku državu? Po onome kako je govorio, pre bi se moglo da zaključi da je samo poslušan izvršilac volje briselske birokratije. Dok mnogi punopravni članovi Evropske unije jasno i glasno govore da se neće pridržavati sankcijama protiv Rusije, dotle, evo, Srbija – tek u igri kao potencijalni kanditat – žuri da poslušno izvrši naloge činovnika iz EU. Ne verujem da će Srbija ikada biti član Evropske unije. Nikada kao punopravni, ravopravni član. Bićemo tretirani kao tupovi đak, koji večno sedi u magarećoj klupi.
Češka, Nemačka, Španija, Grčka, Mađarska, Italija i Slovačka, otvoreno govore protiv sankcija. Nemački listovi već pišu, dajući neku vrstu uputstva kako će njihove firme da najbolje zaobiđu sankcije protiv Rusije: „Deklarišite da je izvoz robe namenjen Belorusiji, a potom od Minska do Moskve i nije tako daleko”.
NAŠ PARTNER NEMAČKA
U svom licemerju, razume se, najdalje su i ovog puta otišli Englezi. Oni savetuju članice Evropske unije da budu solidarni u sankcijama protiv Rusije, a istovremeno zahtevaju da njihove, britanske firme ne učestvuju u „samoubilačkim sankcijama”.
Vašington je uzalud nastojao da za privredne kaznene mere pridobije Kinu, neke arapske zemlje kao što je Egipat i zemlje Južne Amerike. Pa čak i „verni saveznik” Južna Koreja nije u potpunosti pristala da učestvuje u toj američkoj igri. Svi oni vide veliku šansu za izvoz na rusku tržište.
Poljska, tradicionalno rusofobična, poslušni vazal Sjedinjenih Država, predstavlja izuzetak, sada pokušava da u ime „demokratije i slobode” animira američke i nemačke potrošače da kupuju njihove jabuke. Jer eto, Varšava se žrtvovala i sada svoje jabuke ne šalje u Moksvu, već ih želi prodati Berlinu, Londonu, Parizu, Njujorku i Rimu. Kao da su Rusi poljske jabuke dobijali od Božić Bate kao poklon.
Umesto da svim raspoloživim snagama pomažemo našu najrentabilniju izvoznu granu, a to je poljoprivreda, da zauzmemo odgovarajuće mesto na bogatom ruskom tržištu, Vučić se odriče jedinstven šanse, koju ne bi propustila nijedna članica EU.
Izgleda da je jedini naš predsednik – dobroćudni, naivni, nejaki i dobronamerni Vučić – bukvalno shvatio poruku, pa kao neki prvak štreber, žuri da bolje i brže uradi domaći zadatak od drugih, koji mu je neki anonimni niži činovnik izdiktirao telefonom iz Brisela.
Da li srpski narod zaista želi u Evropsku uniju? Vučić veruje da većina građana podržava njegovu politiku „Brisel nema alternativu”. Ja u tu priču ne verujem. Kako Srbi mogu da podržavaju one koji mu otimaju deo njegove teritorije? Većina članica EU priznala je Kosovo kao novu, nezavisnu šiptarsku državu.
Vučić tvrdi, da nam je Nemačka strateški partner i prijatelj. Ja tvrdim – ako hoćete i na osnovu mogu tridesetogogišnjeg boravka u Nemačkoj – da su nam Nemci bili zakleti neprijatelji u poslednjih sto godina te da su to i danas. Zar smo tako kratke pameti? Nemačka je prva, zajedno sa Vatikanom, već u decembru 1991, priznala nezavisnost Hrvatske. Nemačka je dvadeset godina vodila prljavi, sramni medijski rat protiv srpskog naroda. Berlin do danas nije prestao da to radi. Nemačka i danas najenergičnije zahteva da priznamo Kosovo.
Pred NATO-bombardovanje bili smo svedoci diktata iz Rambujea, a u petak smo videli na delu kako to izgleda diktat iz Brisela, koji zabranjuje Srbiji da poveća izvoz poljoprivrednih proizvoda na upražnjeno rusko tržište. To je bila jedina šansa da Srbija počne ekonomski da se oporavlja. Kakve to obaveze ima Srbija prema EU?
DOBROVOLjNA KOLONIJA
Mnoge države članice EU uvele su nam sankcije i one su nas bombardovale 1999 godine. Odakle njima moralno pravo da sada od nas traže da budemo solidarni sa njima, bahatima, bogatima i besnima? Boris Tadić, a u još većoj meri Aleksandar Vučić, sprovode spoljnu politiku Brisela, a ona nanosi štetu vitalnim interesima srpskog naroda. Zbog ulaska Srbije u EU po svaku cenu, već su žrtvovani mnogi nacionalni i državni interesi: od predaje vojnog i političkog vrha Haškom tribunalu do predaje Kosova.
Vučić se na konferenciji za štampu de facto solidarisao sa neprijateljskim ekonomskim sankcijama Brisela protiv Moskve. Zahvaljujući podršci Rusije, Kosovo nema stolicu u UN. Poruka Vučića Briselu: ja se slažem sa politikom Berlina i Londona da prema Srbiji imaju odnos kao prema okupiranoj, potčinjenoj koloniji.
Vučić preti srpskim dobrovoljcima, koji vode pravednu borbu u Novorusiji protiv Vašingtona i njegovih plaćenika u Kijevu. A koliko je ruskih dobrovoljaca poginulo boreći se zajedno sa srpskim vojnima u Republici Srpskoj? Srbi sa Romanije to nisu zaboravili. Najviše je bilo ruskih dobrovoljaca u Republici Srpskoj. Pa kako sada da to zaboravimo?
Da Vučić barem minimalno poštuje, ako ne već sebe, a onda instituciju koju predstavlja, onda je na ovu nižu po rangu poruku Brisela (aide-memoire) mogao da prepusti nekom nižem činovniku spoljnih poslova. U diplomatiji strogo mora da se poštuje princip reciprociteta. Njegova konferencija za novinare ostaće kao još jedan primer samoponiženja predsednika vlade Srbije.
Poruka EU samo je još jedan dokaz, šta nas tek čeka ako bi, ne daj Bože, jednog dana zaista postali član te organizacije. Srbija, koja je ne pred bankrotom, već je privredno zaista opustošena zahvaljujući „uspešnim privatizacijama“ i „demokratskim reformama“, sada joj se zabranjuju da makar malo profitira od toga što su bogate evropske zemlje uvele sankcije Rusiji.
Razume se, da smo i do sada slušali neverovatne priče iz usta predsednika vlade. No danas je svakome jasno da je car go. Njegovom glumljenu kako je on rešen da energično stane „u odbrani interesa Srbije“, posle ove konferencije više ne može da veruje ni dete u obdaništu. Jer kako da verujemo čoveku koji pre izbora govori jedno, a dan posle izbora nešto potpuno drugo? Sada svakom građaninu ove zemlje mora da bude jasno: EU bestidno laže naše građane, jer samo od nas zahteva da ne vodimo računa o sopstvenim interesima.
Sada je jasno da sto puta prožvakana reč „evrointegracija“ ne znači ništa drugo, već da budemo nemačka kolonija. Ovaj poslednji drski i ucenjivački zahtev iz Brisela može da nam donese i korist. Maske su pale i građani Srbije sada jasno vide da članstvo u Evropskoj uniji ne znači ništa drugo, već potpuno uništavanje naše zemlje. Dobro će da živi svega oko pet odsto stanovnika, a nju čine političari na vlasti i kompradorska klasa. Politika beogradskih evrounijata „Evropska unija nema alternativu” danas je definitivno sahranjena. Slovom, predsednik srpske vlade jasno je i glasno poručio građanima, da ga ne interesuju interesi srpske države, već da mu je najvažnije da primi pohvale iz Brisela.
