Ironijom sudbine, ruski embargo na hranu je udario po najzadrtijim evropskim rusofobima
Ruske sankcije prema evropskim gastronomskim veleprometima izazvala je dijametralno suprotne reakcije kod evropskih činovnika i poljoprivrednih radnika. A. Merkel tvrdi da uvođenje sankcija “pokazuje ozbiljnost namera Evrope”, evropski farmeri na digitronu izračunavaju gubitke, a njihove kolege iz sunčane Srednje Azije procenjuju svoje mogućnosti po pitanju izvoza voća i povrća u Rusiju.
Udar po rusofobima
Kao po nekoj ironiji sudbine, ruski embargo na gastronomiju je udario po najzadrtijim evropskim rusofobima. Lokalni farmeri Letonije u okolini Pure, Dobele i Elgave prinuđeni su da uništavaju voće, jer je njihovo tržište prezasićeno jeftinim poljskim voćem i povrćem. Pored toga, lokalni spekulanti u trci za šuštećim banknotama, smanjili su nabavne cene voća i povrća.
Ni stočarskim gazdinstvima nije ništa slađe: otkupne cene za mleko su pale ispod njihove vrednosti. I ukoliko voće možemo ostaviti na drvetu, a povrće u lejama, krava se pre ili kasnije mora poslati u klanicu.
Letonski proizvođači se žale i na blokirane partije ribljih konzervi od strane Rosselьhoznadzora[1]i spremaju se za bankrot. Stručnjaci govore da će Letonski BND pasti za 10 odsto.
Svoje su dobili i Poljaci, koji su ranije zauzimali položaj evropskih robnih špeditera. Prema rečima Valjdemara Jašćura, predsednika “Podlase” – Svepoljskog udruženja međunarodnih prevoznika i špeditera – “prevoznici koji su imali stalni ugovor na liniji Poljska – Rusija i Evropa – Rusija, odjednom su ostali bez posla”. Dakle, poljski park teretnjaka koji je ne samo najveći nego i najsavremeniji u Evropi, mora isplaćivati novac po ugovorima o lizingu i uskoro neće imati čime da otplaćuje kredit. Zasad se Poljaci još nadaju da će lokalni ministri da im izađu u susret i rešiti njihove probleme, u suprotnom slučaju, transportni radnici prete protestnim akcijama.
U međuvremenu, vlade zemalja-članica EU ćute, a evrobirokratija preti Rusiji novim sankcijama i obećava farmerima kompenzaciju za izgubljeno tržište Ruske Federacije. Međutim, kao što je poznato, đavo se skriva u detaljima: ukupna vrednost kompenzacionog fonda iznosi 400 miliona eura, a zablokirani evropski prehrambeni izvoz se procenjuje na 7 milijardi eura. I sa pravnim okvirom koji omogućava da se dobije kompenzacija “nije sve tako jednostavno”: ti isti letonski poljoprivrednici će ostati bez kompenzacijskih isplata, jer veći deo proizvodnje koju je ta zemlja izvozila u Rusiju, ne spada u spisak za kompenzovanje.
Ovo svakako nije konačan spisak zemalja koje trpe zbog želje da “kazne” Rusiju radi dodvoravanja prekookeanskom crnoputom ujki, takmičeći se u dokazivanju rusofobije.
Međutim, Letonci i Poljaci još će malo moliti eurobirokrate, a posle, oni jednostavno prete protestima. No, ako se u jednom delu sveta nešto izgubi, u drugom delu se nađe.
Evroazija je spremna da se vrati na svoje tržište
Sveto mesto pusto ne biva, zbog toga rusko tržište planiraju da zauzmu proizvođači robe iz susednih prijateljskih republika. Na primer, Belorusija je spremna da poveća svoj izvoz u Rusiju za 15 – 50%, u zavisnosti od vrste prehrambenih proizvoda. Uskoro će beloruskog mleka na ruskim policama biti 50% više, mesnih polufabrikata i povrća za 40%, a uvoz krompira će se povećati dva puta. Ni proizvođači iz Kazahstana ne planiraju da zaostanu, pa su spremni da na rusko tržište izvezu više od 100 tona krompira.
Jermenija se još nalazi pri niskom startu, pripremajući se da poveća izvoz prehrambenih proizvoda u Rusiju za dva puta. Tadžikistan planira da poveća taj izvoz za pet puta.
Međutim, nije poznato da li su slične ocene republičkih resora i realne. Tako po rečima ministra poljprivrede Kirgizije Talajbeka Ajdaralijeva, poljoprivredna proizvodnja dostavljena iz Kirgizije u Rusiju, dovoljna je da pokrije potrebe samo jednog grada. Ministar predlaže da se počne sa obližnjim gradovima, ne zamahujući na megalopolise evropskog dela Rusije. Jedina prepreka koja deli kirgiske namirnice od ruskih polica – nedostatak adekvatnih laboratorija u Kirgiziji – skinuta je sa dnevnog reda na jednostavan način. Tokom zasedanja Evroazijske ekonomske komisije ukinuta je zabrana na uvoz kirgiskih namirnica.
U red su stali i prekomorski proizvođači. Za isporuke se spremaju i Egipat, Turska, Brazil i niz drugih zemalja. Činovnici sa svoje strane obećavaju prioritet robi ruskih poljoprivrednika i garantuju im pomoć u povećanju njihove proizvodnje.
Međutim, kod sankcija namirnica postoji ozbiljan problem: one se mogu zaobići, pa tako i putem Belorusije i Kazahstana.
Rat reeksportu!
Rešavanje problema sa reeksportom iz republika-članica Carinske unije, Rusija je počela rešavati odmah posle uvođenja sankcija putem ne jednog telefonskog razgovora i dogovora sa A. Lukašenkom i N. Nazarbajevim.
Ovaj poljoprivredni embargo između ostalog će omogućiti Rusiji da proveri časnost saveznika i spremnost da se ograniči zarada nakupaca radi dobrobiti svojih proizvođača. Sada se pod mikroskopom javnosti i Rosselьhoznadzora našla Belorusija. Sergej Dankvert, šef resora, izjavio je da su otkrivene činjenice o prodoru preko Belorusije poljske robe, pod vidom makedonske. Minsk je opovrgao ove tvrdnje, tvrdeći da je granica zatvorena. Kako su ovi proizvodi dospeli na tržište Rusije – zbog nemara ili zlog umišljaja, zasad nije poznato.
Takođe se treba odbraniti od spekulanata i sprečiti pokušaje kupovine hrane u Evropi, sa ciljem njene prerade i kasnijeg izvoza u Rusiju. U principu su domaći proizvođači ove sankcije očekivali kao nebesku mánu i uz istinsku podršku vlade imaće sve šanse da zauzmu oslobođene police i rashladne vitrine u prodavnicama.
Otvaranje tržišta za proizvođače iz zemalja-kandidata za prisajedinjenje Carinskoj Uniji trebalo bi da stimulativno utiče kako na farmere, tako i na republičke vlasti.
Što se tiče EU koja je usvojila formulu “kupiću kartu i u inat kondukteru, ići ću peške”[2], izgubila je ne samo rusko tržište, nego je na kraju i pokvarila odnose sa zemljama koje su nameravale da zemene evropske namirnice, pozvavši ih da se pridruže sankcijama. Kao što se i očekivalo, nije bilo pristanka na odustajanje od dodatne zarade.
Međutim, razjašnjenje odnosa sa zemljama Južne Amerike – već je postala glavna glavobolja evropske birokratije, kao i traženje novih tržišta za prodaju uz istovremeno podizanje tužbe u STO.
Ne bi bilo sreće da nesreća pomaže.
_________
Uputnice:
[1] Ruska prehrambena državna inspekcija (prim. prev.)
[2] U originalu – “Nazlo mamke otmorožu sebe uši”. Smisao ruske uzrečice o besmilenom i po sebe štetnom dečijem inaćenju majci, preveli smo srpskom uzrečicom sličnog smisla (prim. prev.).
Izvor Odnako/Fond strateške kulture, 27. 08. 2014.
