MOŽE LI SRBIJA DA SE GEOPOLITIČKI PREORIJENTIŠE? (2)

ALEKSANDAR SAŠA GAJIĆ Prilike za srpsku preorijentaciju, mada trenutno ni velike ni izgledne, postoje...

ALEKSANDAR SAŠA GAJIĆ

Prilike za srpsku preorijentaciju, mada trenutno ni velike ni izgledne, postoje

 

DVOSTRUKA OŠTRICA NASTAJUĆE MULTIPOLARNOSTI

Nepostojanje jasne svesti o sadašnjem stvarnom položaju Srbije i mogućim perspektivama te opisanim otpočetim tendencijama i dramatičnim, krupnim geopolitičkim procesima koji se naziru u narednom periodu, u široj i u stručnoj javnosti obično se „maskiraju“ krajnje uopštenim, neodređenim pričama o prerastanju „unipolarnog“ u „multipolarni“ svet i prilagođavanju novonastalim okolnostima koje su samim time sasvim pogodne za simuliranje naizgled široke, svestrane politike ili pak nevođenje nikakve pod izgovorom da se to čini da se ne bi zamerilo narastajućim, a međusobno suprotstavljenim interesima starih i novih velikih sila što nas okružuju sa svih strana. Pri time se, međutim, previđa da je sama multipolarnost sveta takođe „mač sa dve oštrice“: narastanje multicentrizma otvara nove opcije, omogućava nova interesna povezivanja sa narastajućim centrima geopolitičke i geoekonomske moći, ali i do kreiranja novih interesnih sfera između velikih igrača; ona generiše nove rivalitete i savezništva, nove mogućnosti i nove opasnosti… Ko ne bude u stanju da se snađe u novom svetu, za njega neće ni biti budućnosti.

Lapidarno stavljanje zemalja BRIK u ravan „spoljnopolitičkih prioriteta“ sa EU i SAD i načelna spremnost za saradnju ne znači gotovo ništa bez uviđanja šta saradnja sa kojom zemljom znači u svakom smislu, uključujući tu i geopolitički i geoekonomski, uz prethodnu procenu koliki su mogući dometi uticaja ovih sila na Balkanu, koji su njihovi interesi, šta oni realno mogu da donesu na ove prostore, a šta ne. Praktično delovanje ovdašnje politike govori da Srbija ne samo da ne pokušava da čini bilo kakav „geopolitički zaokret“, kakav iziskuje ozbiljno promišljanje relacija između sopstvenih i interesa nastajućih centara multipolarnog sveta, već da se slepo „vrti u mestu“ pod uticajima nestajućeg unipolarizma, odnosno atlantističke geopolitičke opcije i pri tome zamišlja da se ide ka njoj, dok se ova unutar same sebe diferencira, deli, geopolitički preorijentiše te međusobno sukobljava.

velikidikator16

Narastajuća svetska ekonomska kriza samo je ubrzala geopolitičke procese, koji se odvijaju u dimenzijama koje vode put „multipolarnosti“ budući da je njen epicentar i prostor razornog delovanja pre svega „evroatlanski svet“, a tek posledično, na različite načine – i drugi regioni sveta. Sa otvorenim intervencionizmom kao naličjem „arapskog proleća“ na severnoafričko-bliskoistočnom prostoru, ovi geopolitički trendovi se pretvaraju u manje-više otvorenu borbu za kreiranje novih interesnih sfera i strateško pozicioniranje „velikih igrača“. Na taj način se postupno otvara ogromno geostrateško žarište sa nesagledivim razornim potencijalima koje se proteže duž većeg dela „Rimlanda“ – od Pakistana, to jest praktično od Indijskog potkontinenta, do mediteranskog Levanta – pa dalje, obodom severne Afrike, do Magreba. Za Srbiju i njenu geopolitičku budućnost daleko su najznačajniji procesi koji se trenutno odvijaju u Evropskoj uniji.

U kriznoj EU teče strateško nadigravanje dve istorijski prisutne geopolitičke koncepcije, od kojih je Unija sazdana a koje su kroz istorijski razvoj ove supranacionalne tvorevine bile u jednom ambivalentnom odnosu – istovremenom rivalstvu i savezu. Jednu čini, nakon svetskih udesa oporavljena, „srednjeevropska“ geopolitička osovina „telurokratske“ Nemačke i njenih istorijskih saveznika, a drugu sile atlantističke „talasokratije“ anglosaksonskog tipa – dok ostale zemlje, od one najvažnije – Francuske, preko zemalja Skandinavije, Mediterana ili, pak, one nekadašnjeg istočnog lagera osciliraju u svom pretežnijem priklanjanju jednoj od ove dve opcije.

velikidikator09

Konstantna težnja atlantističke opcije, još od vremena njenog ovladavanja zapadnim delom evropskog kontinenta, je održavanje status quo, odnosno svoje pune geopolitičke premoći. U uslovima eskalacije sistemske krize kapitalizma upravo neoliberalnog, „atlantističkog“ tipa ona se pretvorila u svoju radikalnu verziju: u postepeno pretvaranje EU u „zamku za Nemačku“, koja će je, dokle god traju dramatični razmeri krize, „potapati“ i iscrpljivati u ekonomskom i finansijskom „zapušavanju“ brojnih rupa koje su „atlantisti“, što kao konstrukcionu grešku, što kao planski projekt, „ugradili“ pre svega u meki trbuh ekonomski slabijih zemalja članica „savezničke“ EU. Dok se na Nemačku vrši pritisak prebacivanja snošenja tereta dugova i funkcionisanja institucionalno konfuznog poretka, dobijeno vreme se na drugim stranama pokušava iskoristiti za strateške, geopolitičke dobitke. Združeni pritisak unutar i izvan EU na Nemačku po pitanju emitovanja „evroobveznica“ upravo to ima za svoju pozadinu. Iz istog razloga svesno se urušava važan deo drugog stuba Mastrihta (zajednička spoljna i bezbednosna politika), odnosno nastavlja opstruisanje stvaranja zajedničkih evropskih bezbednosnih snaga, a potenciraju bilateralna i multilateralna savezništva evropskih članica NATO u njihovim neokolonijanim avanturama na prostoru Severne Afrike i Bliskog Istoka.

Nemačka, nasuprot tome, ne samo da pokušava da izbegne sopstveno „potapanje“ već da krizu EU, sada već kao izrazito premoćna država unutar nje, iskoristi za jačanje svojih pozicija – što samostalnim „čvrstim delovanjem“, što forsiranjem u pravcu stvaranja strateških savezništava unutar i izvan EU. Ishod „Briselskog samita“, održanog 9. decembra 2011. godine, kada je Merkelova uspela da, bar na neko vreme, nametne „kontinentalnoj“ Evropi nemačko viđenje uvođenja discipline u monetarno-ekonomskoj sferi („povrativši“ na svoju stranu po ovim pitanjima Sarkozija, koji će ubrzo izgubiti vlast od „evroatlantističkijeg“ Olanda, a marginalizujući Kamerona), čije je momentalno usvajanje svojim „vetom“ sprečila Britanija [22] prva je, mada tek delimična i privremena pobeda nemačke koncepcije unutar EU. Zbog svojih razloga nemačku poziciju, čak uz nuđenje novčane pomoći evrozoni, podržavali su Rusija i Kina, prva iz bezbednosno-geostraških i geoekonomskih razloga, a druga iz pretežno ekonomskih. [23] Nemačka je, takođe zbog svojih strateških razloga, jasno usmerena na poboljšanje ekonomske i političke saradnje sa ovim silama, koje mogu da prerastu u nekakav vid geopolitičkog saveza, pre svega sa Rusijom. Međutim, od 2012. godine primetno je mestimično pogoršavanje njihovih odnosa. Ono je uzrokovano pre svega nemačkim grubim ignorisanjem i kršenjem ruskih interesa zarad zaštite svojih strateških pozicija. Slučaj „kiparskih banaka“ samo je najdrastičniji u nizu. Sve je to navelo Rusiju da počne da preispituje dosadašnji pristup partnerstvu sa „srednjevropskom opcijom“ i počne da opipava teren u kontaktima sa atlantistima, pre svega Britancima [24] što u novonastalim okolnostima pružaju ruku svakom taktičkom savezu usmerenom ka obuzdavanju pojačanog nemačkog uticaja unutar EU“. [25] Da li će evroazijski i srednjoevropski kontinentalisti uspeti da prevaziđu nesuglasice, otklone međusobne greške i preokrenu ovaj za obe strane zabrinjavajući trend – ostaje otvoreno pitanje.

velikidikator13

POSTOJE LI USLOVI ZA GEOPOLITIČKU PREORIJENTACIJU SRBIJE?

Duboko u zagrljaju atlantističkih struktura i njihovih strategija, savremena Srbija, odnosno njena politička elita, ili je nesvesna ili iz kratkovidog oportunizma svesno previđa da uoči ove procese zarad idealizovane mitologeme o pristupanju „bezalternativnoj Uniji“. Ovakvo „antipolitičko“ ponašanje u uslovima strateškog diferenciranja i redefinisanja unutar „krizne“ EU, što povlači i dugoročno suštinsko obustavljanje gotovo svih daljih integracija, po Srbiju može da bude kobno.

Dok Srbija, i to uzaludno, u svakom pogledu (pa i geopolitički) tavori tokom maratonskog procesa priključenja EU, što unutar sebe previre u pravcu suštinske transformacije put „asimetrične tvorevine“, gde će zasigurno uticaj manjih država i naroda biti drastično marginalizovan – propušta se dragoceno vreme za poboljšanje svojih krajnje uzdrmanih pozicija, koje se otvaraju, sa svim svojim pratećim rizicima, u kriznim previranjima što ubrzavaju tendencije multipolarizma. Statičnost znači dalje slabljenje i dalju fragmentaciju, što, u slučaju nadjačavanja bilo koje od dve geopolitičke opcije u EU, Srbiju dovodi u još nezavidniji položaj. „U slučaju nadjačavanja atlantističke opcije unutar EU, Srbiji, dodatno fragmentiranoj, u državnom smislu razvaljenoj i ‘regionalno restruktuisanoj’, sleduje, nakon dugog tavorenja, utapanje u takvu Uniju. U njoj bi ona bila ne samo još jedan mali dodatni teg oko vrata za dugotrajnu pacifikaciju Nemačke već i ‘kaldrma’ za ulazak anadolskih i bliskoistočnih masa posredstvom Balkana u centralne prostore Evrope… U slučaju uspešnog preuzimanja Unije od Nemačke i njenog samostalnijeg delovanja mimo atlantističke opcije – Srbija bi, do daljnjeg, bila ostavljena pred njenim kapijama. Evropskoj uniji pod ‘srednjoevropljanima’ nužno bi bilo samo da kontroliše komunikacijske pravce i gase krizne eskalacije: integracija Srbije u takvu EU bila bi samo poslednja preostala opcija. U situaciji, dakle, da od strane atlantizma ohrabrena Turska nastavi da se infiltrira u središte Balkana, srednjoevropskoj EU ostajala bi dva iznuđena poteza: ili da Srbiju geopolitički ‘proguta’ u celosti ili da je podeli na dva dela, između interesnih sfera germanizovane Evrope i reislamizovane neoosmanske Turske, pri čemu kontrola komunikacijskih koridora za Srednju Evropu ima prioritet.“ [26]

velikidikator15

Prilike za srpsku preorijentaciju, mada trenutno ni velike ni izgledne, postoje. One nisu vremenski neposredno bliske (jer razvoj multipolarizma još nije doveo do otvorenog nadmetanja za preraspodelu interesnih sfera u ovom delu sveta) i bez velikih rizika. Jer šta dugoročno ima da izgubi neko sa perspektivama poput Srbije? No, sa sadašnjom političkom elitom – reorijentacija je praktično neizvodiva.

Društvene elite tranzicione Srbije su ideološki i interesno pod uticajem „atlantista“, kojima se priklanjaju nekada dobrovoljno a nekada nevoljno. Njihov pogled na svet je skučen i mimo gledanja ka (ideološki pojednostavljenom) „Zapadu“ – pretežno veoma neupućen, čak slep za procese u ostatku sveta. Razlozi tome leže u „fascinaciji moći“, koja je na Zapadu, a u kojoj se prepliću podanički strah i divljenje. U međunarodnoj sferi i geopolitici ova fascinacija dovodi do predubeđenja kako na prostoru spoljne politike ne postoji nikakav manevarski prostor ni za reorijentaciju niti za balansiranje i odbranu sopstvenih interesa, pa se bilo šta od toga ozbiljno i ne pokušava (sem ako se ne simulira za javnost). Primeri zemalja iz najbližeg susedstva, približno iste veličine i snage i istorijske sudbine (postsocijalističke tranzicione zemlje), poput Mađarske, svedoče nam suprotno: da zemlje unutar EU mogu (jer moraju) da se bore za svoje interese i da uspeju u tome pošto prostor za to ne da nije nepostojeći, već je popriličan. A i on se odlučnim i hrabrim vođenjem politike može stalno povećavati. Stepen otvorene drastične konfrontacije u savremenim prilikama niti je realan niti velikim silama sada treba, pa svakako ne treba ići u pravcu reorijentacije naglo i radikalno, već postupno, nizom malih tek primetnih koraka. Obim zaokreta uvek treba odmeravati prema meri otpora njemu, prema sili pritisaka sa kojim se može nositi i koji se mogu izdržati. U međuvremenu, treba zadržati dosadašnju ideološku frazeologiju i opšta mesta evrotlantskih integracija kao izraz puke lojalnosti koja se više simulira, a sve manje sprovodi. Kupljeno vreme treba koristiti za stvarnu ekonomsku i institucionalnu obnovu, pre svega da se razvijaju paralelne kadrovske strukture, koje će u pogodnom trenutku uskočiti u javni institucionalni okvir i koje će na ove prostore, isprva diskretno, uvlačiti po naše interese povoljne aktere nastajućeg multipolarizma. Iza evropske fasade treba stvarati srpsku državu, a onda je postupno izmaći iz nametnute geopolitičke pozicije „između čekića i nakovnja“.

Tri od četiri pravca istorijskog geopolitičkog uticaja „velikih prostora“ (atlantistički, srednjoevropski i orijentalni) na Balkanu su nepovoljni i odvijaju se na pretežnu štetu Srbije. Od svih centara multipolarizma, samo Rusija ima duboke geopolitičke interese koji su u većoj meri kompatibilni sa srpskim. Oni se u određenom trenutku, kada faza preraspodele globalne moći bude svojom logikom neminovno uvukla sve istorijske igrače na Balkanu da se „rizičnije involviraju“ na njemu, mogu koordinisano poklopiti i iskoristiti. Od drugih, takođe naklonjenih ali udaljenih sila, uglavnom se može očekivati samo načelna podrška te bliža privredna saradnja. No i to nije malo ako se mudro iskoristi.

velikidikator14

Potencijal za geopolitički preokret, dakle, postoji i u perspektivi će biti sve veći – ako se pravovremeno iskoristi. Sa jedne strane, oni leže u postupnosti ulaska Rusije na prostore jugoistočnog dela Rimlanda, kao i balkansko trasiranje „balansirajućeg uticaja“ na zapadni deo Evrope, EU i u okviru nje – „srednjeevropski koncept“ kao njegov „noseći stub“. Obzirom na potencijale, koja usled velikih i značajnih potrebe obe strane, mogu da dovedu do dugotrajne, strateške saradnje Nemačke sa Rusijom, zaokret Srbije ka tešnjem vezivanju za svog istorijskog saveznika mogao bi da drugi, ranije opisani scenario, preokrene u svoju korist. U tom slučaju Srbija bi mogla da računa da, sa Rusijom iza sebe, može da ostvari istorijski dogovor sa „srednjeevropljanima“, i – umesto nestabilnog prostora, gde se potkusurivanje sprovodi mahom na srpsku štetu – izraste u glavnog regionalnog partnera, čiji jačanje u balkanskim razmerama može da bude i garant realizacije najvažnijih interesa „srednjoevropljana“ preko Balkana – na prostorima Bliskog Istoka. Povoljnu polaznu osnovu za ovakav „geopolitički salto“ pružaju, kao prvi značajni vektor kontinentalističkog uplivisanja – ruski energetski koridori ka Srednjoj Evropi. Drugi momenti, koji tek u dugoročnijoj perspektivi mogu da budu otvoreni i iskorišćeni, tiču se vitalnih bezbednosnih razloga Rusije (anuliranje protivraketnog štita NATO na Balkanu, kao pokušaja turskog strateškog „širenja u dubinu“, koji istovremeno dovode u opasnost ruske interese na Kavkazu, Bliskom Istoku, kao i projekcije ka Srednjoj Evropi.

Umesto da, našavši se između „čekića i nakovnja“ turske i nemačke interesne sfere bude progutana i/ili podeljena, Srbija može postati ostrvo na kome će se izgraditi most ka strateškom partnerstvu između evropskih kontinentalista. Time bi, umesto ka Turskoj, veći deo poluostrva bio privučen u rusku interesnu sferu koja strateški koprosperira u transkontinentalnoj saradnji Rusije i na taj način „relaksirane“ Nemačke. Kako opisani geopolitički procesi već uveliko (mada polako i postupno) teku, srpska „preorijentacija“ takođe može da se odvija postupno, fazno. U protivnom, može se dugoročno izgubiti bukvalno sve što je stvoreno od početka 19. veka. Obzirom na stepen sadašnjeg rizika i uslovljenost mogućnosti da se zaokret izvede sa jačim, direktnijim interesnim uplivima onih sila koje su kompatibilne našim interesima a koje bi taj zaokret poduprle, srednjeročni period ostaje otvoren za „pripremu za zaokret“. Najveći problem za tako šta Srbiji predstavljaju ne toliko njeni skromni resursi i u značajnoj meri urušena institucionalna infrastrukutra, čak ni nedovoljna spremnost potencijalnih geopolitičkih partnera da se pravovremeno a ne tek u poslednji čas ozbiljno involviraju na poljima strateške saradnje, već – pre i iznad svega – potpuna neadekvatnost ovdašnjih, u najširem smislu govoreći, društvenih i političkih elita da podrže i izvedu ovaj životno važan „geopolitički preokret“.

_________

Uputnice:

[22] Umesto da bude usvojen konsenzusom, sada tekstu o merama spasavanja evrozone i evroekonomije predstoji proces međuvladinih pregovora i komplikovane ratifikacije u svakoj članici Unije ponaosob, što u pojedinim državama iziskuje i referendumsko izjašnjavanje građana. Više od tome kod: Stojanović Miroslav, Rizik prevelike moći, Pečat br 196, 16.12. 2011, str. 24-26.

[23] Kini, kao gigantskom proizvođaču–izvozniku, pogoduje opstanak jedinstvenog stabilnog tržišta velike kupovne moći kao što je EU.

[24] Harding Luke, UK ministers to meet Russian counterparts as relations thaw”, Guardian, Monday  11 March 2013;

http://www.guardian.co.uk/world/2013/mar/11/uk-russian-mps-meet-relations-thaw 24.06.2013;

Soboleva Inna, Russia / UK DialogueReaches New Level, March 16, 2013 Combined report, RBTH,

http://rbth.ru/international/2013/03/16/russia-uk_dialogue_reaches_new_level_23929.html

[25] Aleksandar Gajić, Geopolitika krize EU, Zbornik Kriza EU: okviri, dometi,trendovi (prir. Gajić A., Igrutinović M.), Institut za evropske studije,Beograd, 2013, str. 152.

[26] Aleksandar Gajić, U geopolitičkom procepu: Srbija između EU i Evroazijskog saveza, op.cit., str. 440.

___________

Literatura:

Gajić, Aleksandar: „SAD i raspad Jugoslavije – pogled iz dvadesetogodišnje perspektive“, Nacionalni interes 2/2011,  god VII, vol. 11.

Gajić, Aleksandar; Janković, Slobodan: „Četiri stuba spoljne politike Srbije“, Izlaganje na međunarodnom skupu o spoljnoj politici, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, oktobar, 2011.

Dugin, Aleksandar: Osnovi geopolitike, Ekopres, Zrenjanin, 2004.

Kalajić, Dragoš: „Velike sile protiv srpskog naroda“, Geopolitička stvarnost Srba, Zbornik radova, Institut za geopolitičke studije, Beograd, 1997.

Kalajić, Dragoš: „Za srpsku geopolitiku“, Tajna Balkana – monografija o geopolitici, SKC, Beograd, 1995.

Knežević, Miloš: Dileme spoljne politike o „bezalternativnoj” evrointegraciji Srbije, Nacionalni interes, br. 2/2010, god. VI, vol. 8.

Makinder, Halford: Demokratski ideali i stvarnost, Metafizika, Beograd, 2009.

Petrović, Piroćanac Zoran: Američka strategija uklinjavanja na jugoistoku Evrope posle Drugog svetskog rata (1), Srpska politička misao, br.4/2009, god. 16, vol. 26, IPS, Beograd

Spykman, Nicholas: The Geography of Peace, Harcourt, Brace&Co, New York, 1944.

Spykman, Nicholas: America`s Strategy in World Politics: The US and the Balance of Power, Harcourt, Brace&Co, New York, 1942.

Stepić, Milomir: Geopolitičnost širenja EU i položaj Srbije, Srpska politička misao, 1/2010, godina 17, sveska 27.

Stepić, Milomir: U vrtlogu balkanizacije, Službeni list SRJ, Beograd, 2001.

Stojković, Momir: Geopolitički činioci balkanizacije, Tajna Balkana – monografija o geopolitici, SKC, Beograd, 1995.

Tanasković, Darko: Neoosmanizam – povratak Turske na Balkan, Službeni glasnik, Beograd, 2010

(Kraj)

Nacionalni interes

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u